Iskorišćeno je tri minuta i 30 sekundi od vremena poslaničke grupe.
Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 148. amandman je podnela narodni poslanik Marina Toman.
Vlada i Odbor za pravosuđe i upravu prihvatili su amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom, pa konstatujem da je amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 149. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Jovan Palalić, Milica Radović, Miroslav Petković i Miloš Aligrudić.
Da li neko želi reč? (Da.)
Narodni poslanik Jovan Palalić ima reč.

Poštovana predsedavajuća, gospođo Malović, ovaj amandman se odnosi na pregledanje i prepisivanje spisa. Nije jasno zašto, kada se već išlo na to da se na sve moguće način skrate rokovi i da se kroz skraćivanje rokova ili preciziranje rokova otklone mogućnosti daljih zloupotreba ili odugovlačenja postupka, zašto nije prihvaćen naš amandman i zašto se štede sudije?
Svaki postupak je jasno transparentan, otvoren, svako ima mogućnost uvida u spise i ako je interes svih stranaka u postupku i samog suda da postupak što kraće traje, pa interes je valjda i suda da po zahtevu jedne od stranaka u najkraćem roku, mi smo ovde odredili odmah, ali najkasnije u roku od 24 sata dopusti da se izvrši uvid u spise.
Ovako kako je definisano u članu 149. nema nikakvog roka. Svi znaju koji su učestvovali u bilo kakvom postupku koliko može to teoretski da traje, da se da saglasnost da se ode u pisarnicu. Jednostavno, smatramo da je potrebno dopustiti mogućnost da stranka ako podnese zahtev da joj se odmah dopusti da ode i da pogleda spise. Možda jednostavno nije bilo mogućnosti da prisustvuje nekoj procesnoj radnji, da odmah pogleda da može da reaguje podneskom ili bilo kakvom drugom radnjom, pogleda zapisnike, pogleda eventualno ako je stigao neki nalaz ili šta, da pogleda i da reaguje.
Smatramo da kada je već jedan broj amandmana koji se odnose rokove koji se odnose na obaveze suda usvojen, mislimo da ovo ništa neće zakomplikovati problem sudiji, to je vrlo jednostavno i vrlo kratko da se takva odluka donese i da se dozvoli stranci uvid u spise. Svako odugovlačenje i svaka mogućnost da stranka nema uvid u kratkom roku može da postupak produži nepotrebno i da ga optereti nepotrebnim stvarima. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.

Dobro je što postoji amandman na ovaj član, međutim ovaj amandman ne rešava problem ovog člana. O čemu se radi?
Na suđenjima imamo situaciju da parnične strane mogu da tokom izvođenja dokaza da iznose svoju argumentaciju, svoje mišljenje o predmetu parnice, ali slaba im je vajda s obzirom da se evidentira ono što ostaje u zapisniku, a zapisnik interpretira sudija, predsedavajući. Nama je potrebno da donesemo odgovarajući član po kojem bi propisali da se u parničnom postupku obavezno vodi stenogram, da se sve snima. Verovatno 60% parnica je izgubljeno zato što je predsedavajući ili predsednik sudskog veća izvršio interpretaciju onoga što je neka strana rekla tokom spora.
Kada bi se vodio transkript onda bi dva dana posle ročišta i tužilac i tuženi imali transkript, pa bi se znalo ko je šta rekao, šta je ušlo u spis i treba napokon da se promoviše princip da ono što ima tužilac u svom spisu, ono što ima sud u svom sudskom spisu, to mora da ima i tuženi u svom spisu. Nemoguće da postoji razlika da sud ima više dokumentacije, a da tužilac i tuženi nemaju neku dokumentaciju.
Već sedam godina vodim akciju da se u našem pravosuđu, kako u parnici, tako i u krivici, obavezno vodi stenogram, bez obzira što se zapisničarka mršti i sada kada treba tri rečenice da ubaci i što je sudijama teško da prepričavaju, jer kad prepričaju ono što je stranka u postupku rekla, to je samo interpretacija i viđenje sudija, a stranka i nije pomenula te reči. Retko kada neko dozvoli da se diktira u zapisnik, ali pitanje je i tada šta sve ulazi u taj zapisnik.
Ako bi se promovisao princip, sudski spis je ono što po predmetu postoji kod suda, to isto mora da ima i tužilac i tuženi i da se ubaci stenogram sa svakog ročišta, šta su usmeno stranke rekle, jer to što su usmeno rekle iste kao da su i pismeno napisale. To bi trebala da bude reforma pravosuđa, a ne Pera, Mika, Laza, lustracija i da li je Sem Nazaro odobrio da taj čovek može da bude izabran za sudiju.

Iskorišćeno je dva minuta i 30 sekundi od vremena poslaničke grupe.
Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 149. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Nenad Čanak, Bojan Kostreš, Aleksandra Jerkov, Olena Papuga i Radovan Radovanović.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 149. amandman je podneo narodni poslanik Petar Jojić.
Da li neko želi reč? (Da.)

Što se tiče ovog amandmana, on je imao za cilj da se omogući parničnim strankama da se što je moguće efikasnije vodi parnični postupak, da se ne gubi vreme, a da u određenim slučajevima sudija postupajući daje odobrenje i dozvolu za razgledanje spisa, a u određenim slučajevima bespotrebno bi bilo gubljenje vremena da ide sudija sada u pisarnicu ili u slučaju da sudije nema u sudu, u tom slučaju stranka se zaista šikanira, bespotrebno dolazi u sud, ne nađe sudiju, nije tu ili je na putu. Za ove slučajeve dovoljno je da pisarnica omogući da mogu stranke da same fotografišu, da ostvare uvid u spise kako bi sudu blagovremeno podnele podnesak i odgovor na ono što je sudija tražio.
Nepotrebno je opterećenje postupajućeg sudije i nepotrebno je opterećenje administracije. Ovo u jednom delu nije beznačajno, ali dolazi do odugovlačenja postupka. Skratimo vreme, dajmo punomoćnicima i strankama da mogu da razgledaju spise u onim slučajevima, a kada je završena rasprava, onda treba da da odobrenje predsednik suda. Za ovo, po mom dubokom uverenju i dugogodišnjoj praksi i problemima sa kojima se stranke suočavaju, a to je da stranka dođe u sud, ne nađe sudiju, ne nađe čak ni šefa pisarnice, za ono što bi on trebalo da ostvari uvid u pisarnici i u predmet dovoljno je da on pogleda, da vidi šta mu je sud naložio i da na taj način predloži sudu određene dokaze za nastavak postupka.

Da li još neko želi reč?
Na član 149. amandman je podneo narodni poslanik Vlatko Ratković.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 152. amandman je podneo narodni poslanik Zoran Krasić.
Da li neko želi reč? (Da.)

Član 152. reguliše unapred plaćanje troškove izvođenja nekih dokaza. Ima tu druga rečenica, kada se dokazi izvode po službenoj dužnosti. Ovde je data jedna varijanta ko treba da predujmi troškove izvođenja tog dokaza. Mi tražimo da se ta cela rečenica briše, jer ona nema nikakvog smisla. Ukoliko nastanu neki troškovi izvođenja dokaza po službenoj dužnosti o tome sud uvek odlučuje kada konačno završava tu parnicu, odlukom o troškovima. Znate i sami u zavisnosti od rezultata parnice, ona strana koja je izgubila parnicu ona plaća sve troškove sudskog spora. Tako da ste ovu materiju mogli da smestite u onu drugu. To su konačni troškovi jednog sudskog spora. Ovako ste stavili da se vrši predujam nekih troškova povodom izvođenja nekih dokaza po službenoj dužnosti, a opravdano može da se sumnja kakva je relevantnost tih dokaza.
Kakva je relevantnost tih dokaza? Puno puta i sud pogreši izvođenjem nekog dokaza za koji smatra da je relevantan, a na kraju se pokaže da je potpuno beznačajan, da nema blage veze, da nema nikakvih dodirnih tačaka sa predmetom sudskog spora. Tako da, tome nije mesto da bude u odredbi gde se reguliše predujam za troškove sudskog postupka.

Da li još neko želi reč?
Na član 153. amandman je podnela narodna poslanica Vjerica Radeta.
Da li neko želi reč? (Da.)

I član 153. govori o troškovima postupka u parnici i u prvom stavu je predviđeno da stranka koja u celini izgubi parnicu je dužna da protivnoj strani naknadi troškove. Naravno to nije ništa sporno, uobičajeno je, jedino tako i može. Mi smo predložili da se ovde doda da ta stranka koja izgubi parnični postupak je u obavezi da i umešaču protivne strane, odnosno suprotne strane nadoknadi troškove postupka. Vi kažete da to ne možete da prihvatite zato što postupak vode stranke, što naravno nije sporno i kažete da je umešač lice koje se pridružuje jednoj od strana ima interes da upravo ta strana uspe u postupku. Ne samo to, nego umešač i iz svojih razloga ima interes da ta strana uspe u postupku.
Šta se dešava u praksi? Recimo, ako je u pitanju neka parnica, parnični postupak između predstavnika pravnog lica i nekog fizičkog lica, iako se ne umeša umešač koji ima interes da se dobije parnica, predstavnik pravnog lica se potpuno nonšalantno i komotno ponaša i bez pomoći umešača prstom ne bi mrdnuo zato postoji njegov, verovatno lični interes da se tako ponaša.
Umešač vrlo često mora da angažuje advokata, kao i stranke u postupku. Pravično je, logično je, a i pravično je u krajnjem slučaju da i umešač dobije troškove postupka, ukoliko je na strani onoga ko je dobio taj parnični spor. Nije logično drugačije, ovo što ste vi predvideli. Nije umešač neko kome je eto palo na pamet da se umeša u postupak. To nije formalno stranka u postupku, ali jeste stranka zajedno sa onom strankom na čijoj strani se umešala u ovaj postupak.
Mi dakle u SRS smatramo da ako hoćete da ovo bude zaista pravično da ni na koji način ne štedite parničara koji je izgubio parnicu, a da ne štetite parničara koji je dobio parnicu. Znate postoji i neka veza između onoga ko je stranka u postupku i onoga ko se umešao. Ne bi se neko umešao zato što mu je palo na pamet. On ima pravni interes. On ima možda imovinski interes. On ima, u svakom slučaju ima interes da se umeša u tu parnicu i kažem često mora da angažuje i advokata, možda i veštaka i ne znam šta još u toku postupka i ako je na strani onog ko je dobio taj parnični postupak potpuno je logično i normalno da i njemu budu nadoknađeni ti troškovi. Hvala.