Gospođo Čomić, amandmanom smo hteli samo da se ugradi stav 4. u ovom članu 254, da bi ono što je napisano u stavu 2. imalo nekog smisla. Naravno, Vlada to ne prihvata i mene to ne iznenađuje, ali sada da objasnim ljudima šta to u praksi znači.
Vidite, u manjim mestima gde se ljudi znaju itd, kada dođu parnične stranke u sud i povedu svoje svedoke i onda uđu unutra, pa sudija još nije ni otvorio raspravu, onda se lepo posvađaju pred sudijom i pred zapisničarem i onda krene – ti si ovo, ti si ono. Pametan sudija sedne i lepo beleži sve to - ovaj je rekao ovo, ovaj je rekao ono. Kada oni završe sa nabrajanjem familije, svedoka itd, pametni sudija kaže – molim vas, red, treba da krenemo sa suđenjem. Sudija je pre nego što je krenulo suđenje saznao sve.
Drugi stav kaže da, kada se saslušava svedok, sudija mora da upozori svedoka da je dužan da istinito svedoči. Ali, šta se dešava ukoliko svedok završi priču, a sudija ga nije upozorio da tokom davanja iskaza mora da govori istinu? Da li takav iskaz može da se uzme kao dokaz? To je centralno pitanje. Koja je svrha drugog stava, ukoliko ne postoji nikakva sankcija za nepoštovanje tog stava? Onda, sekretarica iz Ministarstva pravde kaže – postoji Krivični zakonik o lažnom svedočenju. Aman, ljudi, ne znate vi, treba svest i namera da bi postojalo krivično delo. U parnici svaki iskaz svakog svedoka može da se relativizuje. U parnici, po pravilu, imamo 70% do 80% lažnih svedoka, koji defiluju, unapred dogovoreno. Samo je stvar da li sud dozvoljava protivnoj stranci sa klopka pitanjima da ogoli i da se vidi da je svedok lažan. Ali, ako imate Marinu Tomić, onda, molim vas, završen posao. Nemate šta da se sekirate.
Postavlja se pitanje, evo, vidim da ovde ima nekih advokata, pa valjda znaju to – koliko su puta bili u situaciji da svedok krene da ćaska i kad treba da krene diktiranje od strane predsednika veća, on na kraju kaže –jao, zaboravio sam da vas upozorim da treba da pričate samo istinu, pa, hajde da ubacimo to u zapisnik. Zapisnik se, po pravilu, sastavlja nakon neke radnje. Znači, saslušan je svedok, pa se onda diktira zapisnik od strane sudije. Kad krene sa diktiranjem, sudija kaže – zaboravio sam na početku da vas pitam, odnosno da vas upozorim da morate da govorite istinu i da snosite odgovornost za lažno svedočenje. Zato je važan stenogram, da se vidi šta se radi u sudnici.
Svrha ovog četvrtog stava, koji se dograđuje, jeste da se disciplinuje sudija, a ne da se utiče na iskaz. Kakav je taj sudija ako ne zna redosled? Znači, nije svrha stava četvrtog koji se predlaže da se formalno prejudicira ili da se formalno odbaci iskaz. Ne, nego je svrha da se disciplinuje sudija kako bi vodio postupak kako je propisano zakonom. Koliko ste puta u praksi imali tu situaciju? Ispriča lepo svedok sve i onda sudija počinje da unosi u zapisnik, kaže – jao, zaboravio sam na početku da vas upozorim da ste dužni da govorite istinu. Znači, ofrlje postupak, ofrlje presuda. Jedino što nije ofrlje, to je ona strana koja će da calne sudiju.
Izvinite, to se kod nas ne dešava u sudovima. To se uopšte kod nas ne dešava u sudovima. Kod nas su sudije svete krave, sve rade po zakonu, a znamo tačno kojim sudijama koji advokati pišu presude. Znamo kako neki advokati ulaze. Odite do niškog pravosuđa, pa vidite kako Boško Ristić sa svojim pripravnicima ili kancelarijom. Ne mora ni da se pojavi na suđenju. Sve su završili i zakon o parničnom postupku nam je pokriće.
Molim vas, stav drugi je tako napisan da predstavlja nešto što je obavezna forma koju mora da poštuje sudija. Koja je sankcija ukoliko se to ne poštuje? Nema sankcije. Zato smo predložili stav četiri, zbog te pretnje da ne bude - džabe ste saslušavali svedoka. Uvek sudija vodi računa da na početku upozori svedoka na obavezu da kaže istinu i da istinito svedoči o onome što zna, što je video, što je čuo.