Poštovana predsedavajuća, uvaženi potpredsedniče Vlade, Predlog zakona o javnoj svojini ne sumnjivo predstavlja sistemski zakon za čije donošenje su ustavne osnovne stečene 2006. godine.
U dosadašnjoj raspravi, više puta je spominjan Zakon o sredstvima u svojini Republike Srbije koji je donet 1995. godine i ja želim da kažem da je donošenjem jednom takvog zakona u jednom delu raskinut višedecenijski koncept svojine bez titulara, uvodeći se sveopšti režim državne svojine nad svim stvarima i pravima.
Naravno da se zakonodavac evidentno rukovodio takvim jednim kriterijumom, uvažavajući aktuelni društveni ambijent u toj deceniji.
S obzirom da je donošenjem Ustava iz 2006. godine, taj zakon postao suprotan, kako to pravnici kažu, duhu pozitivnih ustavno-pravnih rešenja i uvažavajući potrebu za decentralizacijom, pa i u svojinskim odnosima, cilj ovog zakona je da se konačno utvrdi ko je vlasnik čega u Srbiji ili prosto rečeno, šta je čije i mislim da tako donet rezultat ovog zakona vredi podržati.
Ustavom Republike Srbije iz 2006. godine po prvi put se u pravnoj istoriji Srbije predviđa institut javne svojine, a predlogom ovog zakona uređuju se prava javne svojine i druga imovinska prava Republike Srbije, AP, jedinice lokalne samouprave.
Mi smatramo da predložena rešenja obezbeđuju u ovom trenutku potreban i primeran stepen decentralizacije koji uvećava potencijal i mogućnosti AP i jedinica lokalne samouprave, ali takođe želimo da kažemo da prenos imovine jedinicama lokalne samouprave opštinama ne može se samo shvatiti kao puko povećanje bogatstva opština, već to predstavlja jednu obavezu lokalnim samoupravama, da odgovorno upravljaju, održavaju tu imovinu, afirmiše potrebnu odgovornost na nivou lokalnih samouprava.
U tom smislu, rukovodstva lokalnih samouprava, odnosno opština u Republici Srbiji neće imati više alibi u komunikaciji sa centralnom vlašću i problemima koji su bili, što objektivni, što subjektivni.
U tom kontekstu, želim na početku da kažem da je za nas vrlo bitno što se i Stalna konferencija gradova i opština pozitivno izjasnila i kroz javne rasprave o predlogu ovog zakona. Svakako da tu sede ljudi koji rade u opštinama i mogu na najbolji način da procene da li ovaj zakon zadovoljava i obezbeđuje bolji rad lokalnih samouprava, jer oni kažu da će se na ovaj način obezbediti brže postupanje sa imovinom, a samim tim i bolji ambijent za investitore.
Mislimo da je to jasan signal da je predlog ovog zakona prava mera za Srbiju u ovom trenutku.
Predlogom zakona o javnoj svojini generalno je prihvaćen sistem sticanja javne svojine na osnovu prethodno stečenog prava korišćenja, čime se sprovodi najlakši i tehnički najizvodljivija svojinska transformacija i to je jedna od odlika ovog predloga zakona.
Za poslanički klub SPS-JS, svakako je jako značajno što se predlagač nije opredelio za teritorijalni princip o čemu je govorio i potpredsednik Vlade, jer mi smatramo da takav princip za koji su se zalagale pojedine političke opcije, svakako je proizveo nesagledive posledice u načinu funkcionisanja jedinstva države Srbije, a na taj način svakako bi po nama dezavuisao samu ideju decentralizacije.
Koncept preuzimanja prava korišćenja u pravo svojine, po nama ne ugrožava funkcionisanje države Srbije, a ni drugih nivoa vlasti, ponuđenim rešenjima i stvara svakako jedan prostor za dodatnu mogućnost, za osmišljeniji i ravnomerniji razvoj tih sredina.
Predlogom zakona, jasno je uvažena specifičnost javne svojine, koja je za razliku od privatne povezana i uslovljena vršenjem delatnosti od opšteg interesa, a za naš poslanički klub SPS-JS, vrlo je značajno da su prirodna bogatstva, mineralne sirovine, izvori mineralnih i termalnih voda, prirodni vodotoci, prirodna jezera i druga dobra koja su zakonom određena kao takva u svojini Republike Srbije i ne mogu biti prodata.
To je, takođe, po nama jedna od ključnih odrednica, koja je i standard uopšte ovog zakona. Na taj način cenimo da će svakako prirodna bogatstva biti sačuvana i za buduće generacije. To je znak odgovornog odnosa i ponašanja predlagača zakona.
Predlog zakona jasno definiše dobra u opštoj upotrebi i dobra od opšteg interesa i evo, amandmanima Vlade sa kojima smo imali prilike da se upoznamo, to je dodatno učinjeno. Smatramo da je opšte poznata činjenica i nju treba uvažiti da sva dobra u opštoj upotrebi nisu po svojoj prirodi od jednakog značaja i svakako da predložena rešenja da putevi koji su nekategorisani ili opštinski mogu da budu pod ingerencijom lokalnih samouprava, a naravno da auto-putevi i putevi prvog reda moraju da budu pod ingerencijom države, a takođe i da je dobra mera kada su u pitanju putevi drugog reda koje treba da kontroliše i da budu u svojini AP.
Predlog zakona na korektan način je uredio mogućnost Republike Srbije, AP, jedinice lokalne samouprave da sredstva u javnoj svojini ulažu u javna preduzeća i društva kapitala, naravno za ono što je potrebno da obavljaju da ova preduzeća obavljaju svoju funkciju. Slažemo se da ovakve odredbe i ovakva ponuđena rešenja u ovom zakonu mogu biti dobra osnova za efikasniji javni sektor i za mnogo bolju reformu ovog sektora i veći kapacitet u radu.
Sledeći generalni princip korisniku sredstava AP, jedinice lokalne samouprave, uspostavlja se pravo svojine. Ovde bih samo želeo da istaknem po meni dobro i korektno rešenje, za razliku od nekih koji se nude da mesne zajednice, odnosno drugi vidovi koji su upisani i imaju pravo korišćenja to pravo zadržavaju, a da će jedinice lokalne samouprave imati imovinu. Mislim da je to dobro rešenje i da će obezbediti u budućem periodu apsolutno korektno funkcionisanje mesnih zajednica.
Procedura za sticanje javne svojine je detaljno razrađena. Želim da primetim da nakon javnih slušanja i debata, ona je u jednom delu u odnosu na prvobitni Nacrt zakona izmenjena. Iskoristio bih priliku da pojedine odredbe članova u tom smislu prokomentarišem i da se vratim na onaj deo koji sam govorio, kada je u pitanju podrška Stalne konferencija gradova i opština. Naime, u zahtev za isticanje prava na sticanje javne svojine potreban je izvod iz javne knjige u koju se upisuju prava na nepokretnostima, potvrda Republičke direkcije za imovinu. Prvobitno je bio predviđen rok od godinu dana. Više učesnika javne debate se složilo da taj rok treba da bude produžen. On je ovim predlogom zakona i predložen, ali se zaista u tome postavlja jedno logično pitanje – ukoliko od 2006. godine očekujemo ovaj predlog zakona, jedinice lokalne samouprave su vrlo zainteresovane, stvaraju im se dodatne mogućnosti za razvoj, lakši i brži rad, kako je moguće da toliko zainteresovane, sa tolikim potencijalom koji im se otvara imamo potrebu za dodatnim rokovima? Opšte je poznato da dugi rokovi u načelu odlažu primenu i mogu dovesti u pitanje efikasnost zakonskih normi i mera.
Jesmo za neku vrstu stimulativnih rokova i smatramo da bi ovaj rok mogao biti znatno kraći. U svakom slučaju, probleme koje imaju lokalne samouprave oko popisa imovine, odnosno saznanja šta je to uopšte moguća buduća imovina, smatramo jednim od prioriteta u budućem radu lokalnih samouprava i zaista apelujemo da se organizuju i vrlo ozbiljno pristupe tom poslu, jer u suprotnom se zaista postavlja pitanje – kakav će efekat biti ovog predloga zakona o javnoj svojini?
Sa druge strane, takođe je član 77. koji se tiče takođe upisa prava svojine kada su u pitanju AP Vojvodina i lokalna samouprava, u svom stavu 6. je uveo jedan izuzetak, koji po nama može da proizvede određene probleme. Pitanje je zaista – ko je to neko drugi ko može da ceni bez ikakvog postupka i roka ispunjenost propisanih uslova i da nedvosmisleno utvrđuje na osnovu podnetog zahteva i dokumentacije o vraćanju imovine?
Sa tim u vezi, zaista mislimo da predlagač treba da razmisli. Naš poslanički klub je u tom smislu podneo i amandman, da se taj amandman najozbiljnije razmotri i pokuša naći rešenje da se ovakva jedna opasnost koja je ugrađena u članu 77. izbegne.
Komentarisali smo još neke članove i amandmanski reagovali. Zadovoljstvo je što mogu da kažem da smo se uverili da je na član 29. stav 4. i član 34. stav 2. izbrisana ta odredba – bez aspekta interesa nosioca prava javne svojine. Smatrali smo da takvom jednom širokom odredbom se može postići da izuzetak postane pravilo. Zaista cenimo da je to Vlada dobro procenila i podržavamo takvo jedno rešenje.
Želim još da kažem da, a o tome ćemo više govoriti u raspravi u pojedinostima, kada je u pitanju član 16. naša ideja da se izuzme od prinudnog izvršenja javna svojina, odnosno dobra, ali da to treba ograničiti samo na onu imovinu koja nije protivzakonito, odnosno nije u skladu sa odredbama ovog zakona, stečena, jer na višim nivoima i u situaciji sukoba nema ko da arbitrira i jednim ovakvim rešenjem izbegla bi se jedna takva moguća opcija i situacija. Mislimo da to može da bude dobro rešenje.
Na kraju, kod konkretnih članova želeo bih da kažem i postavio bih pitanje predlagaču, kada je u pitanju član 84. koji se tiče konvalidacije – šta je bila prava ideja jednog takvog predloga člana? Pogotovo, dodavanjem stava 2. koji nije u prvobitnom nacrtu, koji u svom smislu isključuje, odnosno uključuje nepokretnosti koje su stečene bez javnog poziva, odnosno prikupljanja pismenih ponuda. Smatramo da ovaj stav 2. svakako ne treba da bude i da on stvara širok prostor za jednu konvalidaciju jednog bezakonja koje je bilo moguće, odnosno postavlja se i pitanje sredstava koja su stečena na takav način, gde su ona u tom smislu završila.
Ponavljam, smatramo da treba dobro obrazložiti ideju tog člana 84. i načine kako sprečiti konvalidaciju bezakonja, a proizvesti jednu pozitivnu intenciju koju predlagač ima. Ali, svakako smo ubeđeni da ovaj stav 2. treba da bude izbrisan.
Potpuno je jasno da se radi o jednom sistemskom zakonu i da treba težiti reorganizaciji države, pre svega na korist i dobrobit građana. Smatramo i slažemo se da svakako u tom procesu treba jedan dogovor različitih nivoa vlasti, a posebno cenimo da je za primenu ovog zakona vrlo bitno i izuzetno značajno donošenje uredbi, a posebno uredbe kojom se bliže uređuju uslovi pribavljanja i otuđenja nepokretnosti neposrednom pogodbom i davanje u zakup stvari o javnoj svojini, kao i postupci javnog nadmetanja, odnosno prikupljanja usmenih ponuda, što je predviđeno i članom 35, jer pravna regulativa podzakonskih akata je vrlo bitna i ona ne sme propisivati neke odredbe koje bi omogućili nekontrolisano odliv imovine i ona reguliše vrlo značajne institute, kao što su razmena i raspolaganje.
Na kraju, da zaključim, SPS – JS smatra da ova rešenja, predlozi rešenja u ovom zakonu idu u pravcu utvrđivanja šta je čije i ko je vlasnik čega u državi Srbiji, stvara okvir, po nama, za vrlo efikasnu decentralizaciju, ne ugrožava, odnosno poboljšava funkcionalnost države Srbije i svih drugih nivoa vlasti, u skladu je sa Ustavom iz 2006. godine.
Svakako je usvajanje ovog zakona u funkciji sinhronizacije našeg zakonodavstva sa zakonodavstvom EU i korak bliže EU. Zbog toga će poslanički SPS-JS podržati u načelu Predlog ovog zakona, a svakako, aktivno ćemo učestvovati u raspravi u pojedinostima. Zahvaljujem.

Šesnaest minuta je iskorišćeno od vremena predstavnika poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Mlađan Dinkić.

Poštovana predsedavajuća, uvaženi ministre, dame i gospodo narodni poslanici, želim najpre u ime poslaničkog kluba URS da izrazim zadovoljstvo što se posle 16 godina konačno donosi zakon o vraćanju imovine lokalnim samoupravama. Naravno, sam period od 16 godina je toliko dugačak da ne znam da li treba da budemo time zadovoljni ili tužni, s obzirom da je ovo trebalo daleko, daleko pre uraditi.
Već 16 godina Vlada Republike Srbije, a u tih 16 godina prodefilovale su gotovo sve stranke iz ovog parlamenta u njenom sastavu. Gotovo jednu trećinu svog radnog vremena svakog četvrtka, ako su četvrtkom sednice Vlade, posvećuje raznim temama koje su lokalnog karaktera, davanju saglasnosti na izgradnju lokalnih ulica na proširenje gradskih grobalja, na davanju saglasnosti za baletske škole koje mogu da koriste u zakup razne prostorije koje su u opštinama.
Dakle, ljudi koji se bave ovom materijom su izračunali da su više milijardi evra lokalne samouprave izgubile u prethodnom periodu, zato što su gubile vreme, čekajući da im Republička administracija odobri nešto što je zapravo njihova stvar, da koriste slobodno imovinu koja se nalazi u njihovom gradu ili opštini.
Od velikih problema kakvi su odsustvo saglasnosti, zbog činjenice da su druge političke opcije na vlasti u nekoj opštini u odnosu na Republičku Vladu, pa se onda namerno to kočilo od strane Republičke direkcije za imovinu i Vlade, do objektivne prenatrpanosti same direkcije koja, bez obzira na broj činovnika koje ima u sebi fizički ne može i nije mogla sve ovo da obradi, jer je sistem bio pogrešno postavljen. Takve stvari nikada nisu ni trebale biti u nadležnosti Republičke Direkcije.
Bilo je tu puno banalnih slučajeva i puno ozbiljnih slučajeva. Najbanalniji slučaj sigurno je ovaj poslednji slučaj Malog Zvornika, gde je, koliko znam, SRS, gde je gradonačelnik tražio još u januaru prošle godine da mu se da saglasnost na proširenje gradskog groblja, jer nije mogao više da ima prostora da sahranjuje mrtve. Poslao je desetak dopisa Vladi, Republičkoj direkciji za imovinu i dan danas mu to nije odobreno iz zaista vrlo ružnih i banalnih razloga.
Na kraju, šta rade? Normalno da sahranjuju mrtve mimo zakona, jer to su neke stvari koje ne može ni zakon da ograniči.
Sada bi ovim zakonom na takve stvari trebao da dođe kraj. Mi smo zadovoljni što je, faktički, ovaj zakon bio jedan od tri ključna zakonska predloga u okviru petice koje su URS prikupljali ovog proleća i gde smo prikupili preko pola miliona potpisa građana. I osim zakona o finansiranju lokalne samouprave, ovaj zakon o javnoj svojini je bio drugi ključni naš predlog, kao i treći zakon koji se još uvek nije našao na dnevnom redu ove skupštine, a to je zakon o direktnom izboru gradonačelnika i predsednika opština.
Moram pri tome da kažem, sećate se svi debate iz juna ovog meseca kada su neke stranke suštinski podržavale naš predlog o finansiranju lokalne samouprave, ali im se nije svidelo zašto mi iz URS bili formalni predlagači.
Za razliku od te situacije, moram da kažem da smo prilično zadovoljni ovim tekstom koji je Vlada napravila. Slažem se sa mojim kolegom, gospodinom Pastorom, da je ovaj predlog danas mnogo bolji nego onaj koji je bio pre mesec dana. Svakog dana je taj predlog postojao sve bolji. Radi se o vrlo solidnom tekstu i to je razlog što nemamo problem što nismo mi taj tekst dali. Naš tekst stoji u Skupštini. Nama nije bitno ko je predlagač, nego da li kvalitetan tekst. S obzirom da je tekst prilično solidan, spremni smo da ga usvojimo.
Ono što je ostalo kao nedoumica su sledeće stvari. Gospodin Đelić je, u uvodnom izlaganju rekao, da će ulice, trgovi, parkovi, lokalni putevi biti svojina jedinica lokalne samouprave, a da će međuopštinski putevi biti svojina Pokrajine Vojvodine, odnosno, govorimo o regionalnim putevima koji se nalaze na teritoriji Vojvodine, pa smo onda videli ovim amandmanima, da je i kanalska mreža takođe svojina pokrajine Vojvodine.
Moram da kažem da URS to apsolutno podržava, ali se pitamo šta je sa regionalnom infrastrukturom južno od Save i Dunava? Podržavamo da Vojvodina ima vlasništvo nad regionalnom infrastrukturom na teritoriji Vojvodine, ali je potpuno nedosledno da, južno od Save i Dunava, tako pravo ne postoji za ostale. Odnosno da Republika upravlja regionalnom infrastrukturom u zapadnoj Srbiji, Šumadiji, istočnoj Srbiji, južnoj Srbiji.
Očito je da imamo jedan asimetrični sistem koji je neodrživ. Ja sam za to da ova prava pripadnu Pokrajini Vojvodini, ali je potpuno jasno da je ovo rešenje na dugi rok neodrživo. Ako samo jedan deo Srbije ima to pravo, jasno je da će se javiti animoziteti u drugim delovima koje to isto pravo nemaju. Zato treba da se u narednom periodu ide ka punoj regionalizaciji Srbije, da ova ista prava ili slična prava, približno ista prava koje ima Vojvodina, dobiju i istočna Srbija, i južna Srbija i zapadna Srbija, Šumadija i Pomoravlje.
Ne vidim zašto bi to bio problem, kao što ne vidim ni u čemu je bio strah nekih ljudi, pa i sada taj strah postoji, čini mi se, oko debate vezano za imovinu Vojvodine. Zašto bi se iko plašio da se Vojvodini ili bilo kom drugom regionu da ingerencija da sam održava regionalne puteve, regionalnu infrastrukturu, regionalne kanale i regionalnu železnicu.
Ne znam u čemu je razlika između regionalnih i železničkih pruga i regionalnih puteva? Zaista je nedosledno da se daje pravo nad jednim delom regionalne infrastrukture, a ne nad kompletnom regionalnom infrastrukturom. Nema nikakve razlike, pri čemu je jedina razlika što je železnica zaista nerentabilna u celoj državi i da to predstavlja važan i veliki trošak za Vojvodinu, ukoliko bi se i to stavilo njoj na upravljanje. Ali, to ne treba da bude briga centralne vlasti. To treba da bude briga Vojvodine.
Postavlja se i opravdano pitanje koje je Balint Pastor postavio, treba imati poseban zakon o finansiranju regiona. Konkretno, Vojvodine, onda i ostalih. Koji su to izvorni prihodi? Odakle će se sve to održavati i finansirati? Ovde nije samo bitno imati vlasništvo nad imovinom, nego imati novac, sopstvene prihode da tu imovinu održavate. Nešto što je izgrađeno, ako se ne održava, propada, kao što znamo već na primeru kanala koji su izgrađeni, a dobrim delom zapušteni jer se ne održavaju dovoljno dobro, i zato imamo česte slučajeve, da tokom sušnih godina, ne koristi se taj potencijal koji bi trebao i umanjuju se prihodi od poljoprivrede, odnosno prinosi.
Mislim da je potpuno bezrazložan strah koji se javlja oko regionalne imovine. Dati su primeri drugih zemalja u Evropi, gde regioni raspolažu regionalnom imovinom. URS smatra da tako nešto treba da bude i u Srbiji.
Potpuno je prirodno da će regionalne vlast imati više motiva, interesa da grade i održavaju regionalne puteve, regionalnu železničku mrežu, regionalnu infrastrukturu uopšte, nego centralna vlast. Centralne vlasti uvek imaju problem prioriteta – da li prvo graditi regionalni put u Vojvodini, istočnoj i zapadnoj Srbiji, Šumadiji, i na kraju, gradi se tamo odakle dolazi političar koji je na čelu resornog ministarstva. To je pogrešan sistem. Grad nam onda zavisi, ne od sistema, nego od ljudi. Subjektivno se odlučuje o tome.
Ideja regionalizacije je, da svaki region dobije pravo da ima svoju imovinu, svoja sredstva i da onda sami regioni odlučuju koji su njihovi prioriteti, pa da li će se prvo graditi tunel u Fruškoj Gori, ili će se raditi neki put ka rumunskoj granici, pa neka Vojvodina odluči. Šta ima oko toga da se pita Republička Vlada, jer Vojvodina treba o tome sama da odlučuje.
Republička Vlada mora da vodi računa o održavanju Koridora 10, to je nacionalni koridor, on prolazi iz kroz Vojvodinu i kroz Šumadiju, i kroz južnu i istočnu Srbiju. To je nadležnost republičkih vlasti. U tom smislu, ne vidim nikakav problem, čak vidim i potrebu da se formiraju i regionalne direkcije za puteve koje će imati sopstvene prihode i koje će održavati regionalne puteve, dok republička Direkcija treba da održava samo nacionalne koridore. Takva rešenja postoje i u Austriji i u mnogim drugim zemljama, ne vidim zašto bi to bio problem za Srbiju. Što više ljudi bude uključeno i u gradnju i održavanje regionalne infrastrukture, to ćemo imati više i ravnomernije raspoređenu regionalnu infrastrukturu.
Zbog toga ćemo razmotriti neke od amandmana koje su podnele poslaničke grupe i glasati za njih, bez obzira što nismo učinili mi. Dakle, bez obzira što URS nisu vezano za regionalnu imovinu dali amandmane, a ukoliko se uklapaju u ovaj koncept o kome sada govorim, mi ćemo za njih glasati. Nikad nemamo problem da podržimo dobar amandman, bez obzira koja stranka ga predlaže.
Međutim, mi smo podneli, takođe, jedan amandman, on se odnosi na imovinu gradskih opština. Smatramo da gradske opštine treba da imaju sopstvenu imovinu, ne da članom 18. postoji mogućnost da grad svojim statutom opredeli imovinu gradskoj opštini, nego da bude obaveza da grad opredeli imovinu statutom gradskim opštinama, jer veliki problem gradova jeste takođe centralizacija. Evo primer Beograda. Beograd je glavni grad, najveći je, ima najveći budžet, ali čak sedam osmina tog budžeta pripada centralnoj gradskoj upravi. Samo jedna osmina je na raspolaganju za svih 17 sadašnjih gradskih opština. Tih 17 gradskih opština sa tako malo novca ne mogu da urade onoliko stvari koliko žitelji tih opština očekuju od njih, i treba uraditi decentralizaciju.
Kakva je razmera u drugim gradovima u Evropi? Pola budžeta, otprilike, ide u centralnu gradsku upravu, centralna gradska uprava finansira velike projekte, kao što su metro, mostovi i velika druga infrastruktura, ali zato gradske opštine održavaju ulice, kanalizaciju, vodovode, kad se popravljaju. U tom smislu nema razloga da se više novca ne opredeli i sa gradskim opštinama. Onda će sve gradske opštine imati ravnopravnu mogućnost da urade nešto za svoje sugrađane, a ne da se čeka da centralni grad odredi šta je prioritet. Kada dolazi na red kanalizacija u Borči, kada u Ritopeku, pola Beograda i dalje nema kanalizaciju, a ako se čeka grad Beograd da to odredi, načekaće se neke prigradske opštine. Ovo važi za Beograd.
Međutim, ne samo za Beograd, ovo važi sad za Niš, i Niš ima pet gradskih opština koje su samo na papiru gradske opštine, jer niti imaju imovinu, niti imaju sredstva. Važiće verovatno jednoga dana za Novi Sad, jer tamo je postojala ideja, ali se nikada nije sprovela u delo, da se formiraju gradske opštine, a verovatno i za još neke gradove, kako budu rasli.
Naravno, zalažemo se za to da najpre opštine imaju pravo raspolaganja nad imovinom, takođe da dobiju i odgovarajuća sredstva, a takođe smatramo da i mesne zajednice treba da imaju najmanje 5% od gradskog budžeta. Tamo gde su predsednici opština i gradonačelnici iz URS ovaj sistem finansiranja mesnih zajednica, koji mi predlažemo, startovaće, ako to skupštine odluče, a mislim da hoće, jer imamo većinu, od 1. januara sledeće godine. Mi smatramo da to treba da startuje u celoj Srbiji.
Što se tiče imovine, mislim da je rešenje u zakonu dobro, da imovina jeste opštinska, a daje se na raspolaganje mesnim zajednicama, ali mesne zajednice treba da imaju i svoj budžet na raspolaganju. Naš predlog je da to bude najmanje 5% od ukupnog gradskog budžeta, jer neka praksa govori da je to minimalna suma koju bi trebalo raspodeliti svim mesnim zajednicama, srazmerno broju stanovnika koji u njima žive.
Dakle, generalno smatramo da je zakon solidan i da, međutim, ima nekih stvari koje su iz nekog straha nepotrebno izostavljene, vezano za imovinu pokrajine, da ima mogućnosti da se poboljša u domenu davanja imovine i gradskim opštinama, kao obaveze, a ne kao mogućnosti.
Naravno, kao i uvek moramo da izrazimo jednu rezervu i oprez u vezi sa sprovođenjem zakona. Najveći problem u Srbiji, to svi znamo, nije samo doneti zakon, već problemi nastaju kod sprovođenja. Ono što nas čini nespokojnim je odluka predlagača da, ne znam pod kojim pritiskom, popusti i da predloži rok od čak tri godine za upis ove imovine ka lokalnim samoupravama. Znam da je originalni predlog bio godinu dana, ne znam što se prihvatio predlog od tri godine, bez obzira ko ga je predložio, čak i da ga je SKGO predložio, to nije dobro, jer mislim da je potrebno da se ovaj proces prenosa imovine ubrza maksimalno. Mi znamo, nažalost, kakvi smo mi kampanjci i znamo da će na kraju svi u poslednjem kvartalu treće godine tek krenuti to da rade ozbiljno. To je, nažalost, nešto što nas čini nespokojnim.
Zašto ovo govorim? Upravo imajući u vidu i slučaj sa malopre pomenutim Zakonom o finansiranju lokalne samouprave. On treba da stupi na snagu od 1. oktobra, a to je za desetak dana. Međutim, Vlada još uvek nije donela uredbu o rasporedu transfera solidarnosti opštinama. Da bi Zakon o finansiranju lokalne samouprave, koji je ključan za decentralicaziju, imao efekta i da bi mogao da se primeni, nije dovoljno to što je Vlada samo usvojila rebalans budžeta, nego je potrebno da se usvoji uredba o rasporedu transfera solidarnosti, kako bi svaki grad i svaka opština znala tačno koliko će transfera dobiti od republičke Vlade u poslednjem kvartalu ove godine.
Ukoliko želimo da raspravljamo o rebalansu budžeta, a pretpostavljam da će to doći na dnevni red, mislim da bez toga da u samom zakonu postoji član gde postoji tabela gde se vidi raspored transfera po svakoj pojedinačnoj opštini, kako redovnog transfera i transfera solidarnosti, bolje da ne započinjemo tu raspravu. Mi u takvoj raspravi nećemo ni da učestvujemo. Dakle, očekujemo da Vlada ne gubi vreme i da ne bude opet pod pritiskom, da se navrat- nanos nešto donosi nego da donese uredbu o rasporedu transfera solidarnosti, jer je bilo opravdano pitanje zašto Novi Sad da dobije isti transfer solidarnosti kao Arilje. Onda sam video nacrt uredbe Ministarstva finansija, koje je predložilo obrnuto, da Novi Sad dobije više nego Arilje, jer je odbijen predlog URS da svi dobiju isto, a sada je predloženo da Novi Sad dobije još više. Ako je transfer solidarnosti, manji treba da dobiju više, a ne veći.
Ovo pominjem samo zbog toga što se plašim kako će se i Zakon o finansiranju lokalne samouprave, ali i ovaj zakon o imovini, primeniti u praksi, jer problem je ne sprovođenje zakona koje Narodna skupština donosi.
Konačno, moram da kažem da je pokrenuta ozbiljna debata o decentralizaciji. Opet ću reći, URS nisu prvi koji su to pokrenuli. Bilo je stranaka u ovom parlamentu koje o tome pričaju mnogo duže nego mi, ali definitivno su neke pozitivne stvari krenule da se dešavaju od ovog proleća i leta, kada smo usvojili jedan zakon. Mislim da ćemo usvojiti i ovaj zakon o vraćanju imovine lokalnim samoupravama i Vojvodini, jer je on takođe važan, ali mislim da tu ne treba da stanemo.
Nije mi jasno zašto nema političke hrabrosti i volje da se usvoji zakon o direktnom izboru predsednika opština i gradonačelnika, da narod bira, a ne da ih postavljaju partijske centrale. To je, takođe, ključna stvar za naredni period, da bismo imali kompletnu decentralizaciju, plus davanje odgovarajućih ingerencija i ovlašćenja i mesnim zajednicama.
Dakle, sve u svemu, moram da kažem da je zakon solidan, da ćemo mi najverovatnije za njega glasati. Očekujemo da se usvoji amandman naše poslaničke grupe i možda još neki amandmani kolega koji su za istinsku decentralizaciju Srbije. Hvala.

Iskorišćeno je 19 minuta od vremena predsednika poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Rade Obradović.

Gospođo potpredsednice, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Đeliću, svi prethodnici počev od vas koji ste otvorili ovu raspravu složili su se da je ovo izuzetno važan zakon. Ovo je zakon koji se tiče onog najvrednijeg što Srbija ima. To su prirodna bogatstva, to su poljoprivredno zemljište, šume, vodotoci, svi oni objekti koje naša zemlja poseduje u zemlji iz inostranstva. Ovim zakonom bi to trebalo da se rasporedi jedinicama lokalnih samouprava, AP, da se odvoji onaj deo svojine koji pripada Republici.
Osim deklarativne izjave da je ovaj zakon jako važan i da svi o tome brinu, sve ono što je pratilo ovaj zakon govori upravo suprotno od toga, uključujući ovu raspravu koja je u potpunosti obesmišljena. Nakon što je potpredsednik Vlade i ovlašćeni predstavnik predlagača ovog zakona rekao svoje uvodno slovo, mi smo tek onda dobili 18 amandmana. Kada se izuzmu prelazne i završne odredbe, to je praktično četvrtina zakona koja je promenjena. Na koji način narodni poslanici, ako je već istekao rok, od trenutka kada ste vi počeli da govorite gospodine Đeliću, istekao je rok za podnošenje amandmana. Mi smo sa jedne strane uskraćeni za pravo da podnesemo amandmane na neka od rešenja koja ste u zakonu predložili, a sa druge strane, koja je svrha rasprave ako ne znamo šta se sve menja tim amandmanima. Promenili ste četvrtinu članova. Da pođem od toga da ovaj zakon čekamo već pet godina. Ustav iz 2006. je uveo novi oblik svojine, pa je onda Ustavni zakon predvideo kao krajnji rok za donošenje ovog zakona 31.12.2008. godine, ali ima četvrtinu zakona da promenite u toku rasprave. Osim načelnog, da je ovo izuzetno važno, ništa drugo ne ukazuje na važnost materije.
Kada je već prošlo toliko vremena i ako smo čekali pet godina na zakon, onda je ovo bila prilika da se svi složimo oko pojedinih rešenja da se u Narodnoj skupštini otvori prava rasprava u procesu donošenja zakona i da ovo bude jedan od zakona za koji ćemo moći svi da glasamo. A onda smo shvatili da su amandmani usvojeni juče popodne, da će tek onda biti rasprava o tako važnim stvarima kao što je imovina kojom raspolažemo. Ovim zakonom se predviđa da korisnici imovine mogu da se upišu kao njeni vlasnici, pre svega se misli na jedinice lokalne samouprave, AP i Republiku Srbiju. Postavlja se osnovno pitanje – o kojoj imovini uopšte govore? Da li znamo šta je predmet raspodele po ovom zakonu? Drugo pitanje, daleko teže od ovog prvog, pretpostavljam da svaka ozbiljna zemlja ima spisak svoje imovine – kolika je vrednosti imovine o kojoj danas raspravljamo? Da li vi kao predlagač zakona imate odgovor na to pitanje?
Citiraću izveštaju DRI koja je kontrolisala Ministarstvo finansija i u zaključcima DRI kaže sledeću stvar: "Utvrđeno je da Republička direkcija za imovinu nije uspostavila potpunu i ažurnu evidenciju stanja državne imovine, neusaglašena dokumentacija na osnovu korišćenja imovine i dokumentacija na osnovu vlasništva imovine, kao i posledice neispunjene obaveze korisnika državne imovine da dostavljaju zakonom propisane podatke". Da prevedemo na malo jednostavniji jezik, država Srbija i direkcija za imovinu nema popis svoje imovine, mi ne znamo čime Republika Srbija raspolaže, ne znamo šta je materija ovog zakona i nemamo predstavu šta će po ovom zakonu pripasti pojedinim korisnicima koji treba da se upišu na svoje vlasništvo iz prostog razloga što očigledno, kao što je i moj prethodnik govorio, zakoni se ne poštuju.
Ulazimo u proces izuzetno važnog zakona, zakona koji suštinski uvodi decentralizaciju, koji suštinski menja stvari u Srbiji mi u stvari ne znamo o čemu raspravljamo. Prosto da otklonimo nedoumice, DSS se u potpunosti zalaže za decentralizaciju. Decentralizacija suštinska podrazumeva izvorne nadležnosti, vlasništvo na imovinu i podrazumeva izvore finansiranja koji će omogućiti da se tom imovinom gazduje na pravi način i koji će omogućiti da se iz godine u godinu ta imovina uvećava i da u stvari država i državni organi ispunjavaju ono što im je obaveza, da omoguće građanima da bolje žive. Tu nema nikakve dileme, pitanje je samo da li ovaj i slični zakoni pomažu da se taj cilj ostvari.
Šta je cilj ovog zakona? Ako je suština ovog zakona da se imovina koja se sada vodi kao vlasništvo Republike Srbije, a pojedine organizacije i nivoi vlasti su njeni korisnici, ako je suština da se tamo rubrici vlasništva napiše – nije više Republika Srbija nego lokalna samouprava, i ako će sve drugo ostati isto, onda tu nema ni pomena od decentralizacije i nema ni pomena o realizaciji svega onoga o čemu deklarativno govorimo. Na kraju vi u svom obrazlaganju ste najmanje govorili o ovom zakonu. Govorili ste nam o planovima šta ćete još doneti, govorili ste o novim zakonima, a tema je Zakon o javnoj svojini. To je sve drugo, samo ne ozbiljan pristup.
Očigledno da je cilj da se kaže da smo ovaj zakon doneli, a onda ćemo naknadno da vidimo šta ćemo da uradimo. Najbitnije je da se na papiru uvede da je promenjen vlasnik pojedine imovine, a šta će biti sa imovinom, na koji način će se njome gazdovati, to ćemo rešavati naknadno. Pet godina nakon donošenja Ustava donosi se zakon koji praktično ne rešava ništa. Podzakonski akti koji su obaveza ovog zakona se donose u roku od šest meseci od dana stupanja na snagu zakona. Ako smo čekali pet godina, zar nije bilo logično da dobijemo u paketu sa ovim zakonom i rešenja koja su definisana podzakonskim aktima i da cela stvar bude jasna i vidljiva.
Svaki član zakona predviđa da će se ta materija rešiti nekakvim novim zakonom. U stvari, imamo jedan probni zakon koji načelno rešava stvari, a pri tom svima nama potpuno jasno da će upravo rešenja koja budu definisana podzakonskim aktima i nekim drugim aktima suštinski rešiti pitanja imovine.
Apsolutno nam u DSS nije jasno zašto nije jasno definisan cilj prilikom donošenja ovog zakona. Nije nam jasno zašto su odredbe tako šture i zašto se pre svega misli na definisanje pitanja vlasništva i to nakon donošenja zakona, a vrlo malo odredbi definiše održavanje te imovine, gazdovanje tom imovinom, briga da ta imovina sačuva svoju vrednosti. Čudi mi da niste pogledali neko od rešenja u okviru vladajuće koalicije. Recimo, u proceduri je još jedan zakon koji se tiče isto ove materije. Moram da kažem da su rešenja, ne ulazimo sada u podelu vlasništva, ali rešenja koja predviđa taj drugi zakon koji je jedna od članica vladajuće koalicije predložila su daleko preciznija nego što su rešenja koja ste vi ovde predložili. Uopšte mi nije jasno zašto niste prihvatili nešto. Hajde što ne slušate opoziciju, ali zašto niste prihvatili rešenja koja su vam vaši koalicioni partneri predlagali?
Druga stvar, ta rešenja koja postoje u tom zakonu, to nije nikakva tajna, to je u to vreme predložila čini mi se stranka G 17 plus ili Ujedinjeni regioni, tu predviđa upravo suprotno od ovoga što vi predviđate. Pitanje imovine nije pitanje trenutka donošenja zakona i pitanje imovine nije samo pitanje da ona promeni vlasnika u trenutku kada se taj zakon pravi. Na kraju, taj zakon će samo omogućiti da imovina koja se sada koristi promeni vlasništvo. Ne otvara mogućnost ni da se razgovara o nekim drugim pitanjima koja se tiču imovine, ni o tome da možda nešto treba, nešto ne treba i da stvar bude predmet dogovora. Ne predviđa ni mogućnost da postoji sukob oko korišćenja određene imovine.
Uzmite primer, lokalna samouprava podnese prijavu za upis u imovinu i to bude igrom slučaja lokalna samouprava iz opozicije. U kom roku će se doneti odluka da ta imovina se upisuje tom korisniku? To nigde ne piše, to može da bude ko zna kada. Zašto nije uspostavljen i jasno definisan centralni registar imovine? Ako nam je cilj da se tom imovinom gazduje na pravi način onda ne može ovako šturo da bude definisan centralni registar imovina. Biće centralni, uspostaviće se jedinstvo, čak nije ni centralni registar nego jedinstvena evidencija imovine. U kom roku? Ne piše. Kako? Vlada će naknadno svojom uredbom definisati ta pitanja. Da li je to ozbiljno gazdovanje državnom imovinom? Pitanje imovine nije pitanje samo vlasništva, nego je pitanje i mehanizama kako će ta imovina da se koristi. Čudi me da vam nije palo napamet, to je jedan od naših amandmana koji se i te kako tiču ove imovine, a on kaže sledeću stvar. Mi predviđamo da u toku jednog mandata jedan nivo vlasti ne može da umanji vrednost imovine, to je osnova. Može nekom da padne napamet da otuđi vrednost imovine ili da rizičnim potezima, videli ste da je samo jedan čovek naneo pre nekoliko dana štetu od dve milijarde jednoj banci.
U bankarskom sistemu su stvari očigledno, mnogo efikasniji, nego što su u državi Srbiji. Iako, jedan čovek mogao da napravi štetu, od dve milijarde evra, kakvu štetu možemo da nanesemo svojom imovinom, ako ti mehanizmi kontrole nisu uspostavljeni na pravi način. Lokalne samouprave, javna preduzeća, autonomna pokrajina moraju da imaju svoju neku imovinu i oni moraju da imaju pravo da sa njom gazduju ali mehanizmi kontrole moraju da budu uspostavljeni na njihovim nivoima i na višem nivou. To je suština tog zakona, a vi ste sve ostavili na podzakonska akta, o stanovima i nepokretnostima doneće odluku Vlade odnosno jedinice lokalne samouprave, o automobilima posebnom odlukom, o evidenciji posebna odluka, o podzakonskim aktima posebna odluka. U stvari, šta donosimo, donosimo jedan krovni zakon koji u stvari ne reguliše ni jedno bitno pitanje.
Odnosno, u Narodnoj skupštini se donosi odluka o tome i sve bitne stvari će se onda dešavati na nekom drugom nivou, ostavlja se mogućnost da jedinica lokalne samouprave i AP svojim aktima odluče na koji način i ko će gazdovati tom imovinom. To može da zvuči kao logično rešenje ali logično rešenje u slučaju da ovde nije usvojen zakon o lokalnoj samoupravi, da nije data saglasnost za statut AP Vojvodine. Po Zakonu o lokalnoj samoupravi imaju svoje organe. Zašto zakon ne predviđa koji će organ da brine o toj imovini? Naravno, ne treba potcenjivati odbornike i građane Srbije, ali ne sumnjam da će oni doneti ispravnu odluku, ali zašto nismo to regulisali zakonom jer mnogo je važnije da donesemo i da slobodu damo raspolaganju imovinom, a oko takvih stvari donesemo odluku koja će onda biti laka za sprovođenje.
Da se vratim na početak, složili smo se oko toga da je izuzetno važno da donesemo ovaj zakon, složili smo se oko toga da ne znamo šta je materija i ne znamo šta je imovina koja se ovim zakonom koja se prenosi na jedinice lokalne samouprave i druge organe. Složili smo se oko toga da nemamo pojma kako će izgledati pojedinačna rešenja kojima će se suštinski upravljati tom imovinom, složili smo se oko toga da nije redak slučaj da se ne poštuju ni zakoni koja ova skupština donosi, zamislite kako će onda biti sa drugim aktima koji se ovde donose. Složili smo se oko toga da ovim zakonom se na pravi način ne uređuje pitanje imovine, da lokalna samouprava, osim deklarativno ne dobija mogućnost da suštinski gazduje imovinom na svojoj teritoriji jer može samo deo te imovine da upiše u svoje vlasništvo. Zakon ni jednim slovom ne reguliše pitanje te imovine.
Naravno, promenjen je zakon o finansiranju lokalne samouprave ali vi sami kažete da će posledica primene ovog zakona u obrazloženju, da će doći do pre raspodele budžetskih prihoda i rashoda. Imate li vi procenu kako izgleda ta pre raspodela i da li imate procenu da li će jedinica lokalne samouprave biti u stanju da gazduje tom imovinom.
Evo, sastavili ste nam amandman, čini mi se da Vojvodina dobije puteve drugog reda, to je do sada bila briga direkcije za puteve. Na koji način će se ostvariti transfer tih sredstava i na koji način ćemo onda omogućiti da realno ta imovina ne gubi svoju vrednost, na koji način? Da li zakon predviđa obavezu gazdovanja tom imovinom? Ne. Nego će se podzakonskim aktima donositi odluke o tome i šta ako ne bude para da se održavaju putevi, ako te pare budu otišle, pogledajte opštine u Srbiji sve su u problemima i održavanje puteva će verovatno biti na poslednjem mestu u odnosu na sve one obaveze koje ima. Zašto niste predvideli obavezu da po zakonima koji važe u ovoj zemlji, da se moraju odvajati sredstava za amortizaciju te opreme jer jedino tako možemo da sačuvamo njenu vrednost, jednino tako možemo da obezbedimo da generacije koje dolaze iza nas naslede nekakvu veću imovinu nego što je naša.
Najlakše je prodavati imovinu.
Ovaj zakon, ne obezbeđuje ništa od toga. Kako će on izgledati, to niko u ovoj sali u ovom trenutku niko ne zna jer dostavili ste nam četvrtinu, zakona ste nam promenili jutros u toku prepodneva, postoji veliki broj amandmana i na šta će taj zakon ličiti to ćemo tek da vidimo i ako se na taj način donosi jedan od najvažnijih zakona, kao što ste nam rekli, onda ne treba da nas čudi stanje u kome se čitava zemlja nalazi. Mi ćemo nastaviti raspravu o ovom zakonu, imamo i određeni broj amandmana i tek ćemo nakon usvajanja i rasprave o tim amandmanima moći da kažemo na šta ovaj zakon liči i kakve su sve posledice usvajanja ovog zakona.

Petnaest minuta iskorišćeno od vremena ovlašćenog.
Narodna poslanica Gordana Pop-Lazić ima deset minuta. Hoćete da govorite posle pauze.
Da li neko drugi želi reč?
Potpredsednik Vlade Božidar Đelić želi reč. Izvolite.

Hvala gospođo predsedavajuća. Poštovani narodni poslanici, dame i gospodo, hteo bih pre pauze da odgovorim na nekoliko sugestija, ideja koje smo čuli jutros.
Prvo da kažem da je vrlo bitno da se vidi ovaj zakon ne samo kao zakon iz evropske agende, on jeste evropske agende u toliko što evropske zemlje članice EU imaju ova pitanja uređena na jedan specifičan način ali mislim da kada raspravljamo o nekom modelu moramo biti svesni da u samoj EU, ne u prošlom veku, nego danas imamo podosta različite načine organizacije koje su pre svega plod istorije i tamo gde jedna nemačka formirali i znamo kakva je bila istorija te zemlje, kroz ujedinjenje carstava, prinčeva. Jedna Italija koja je isto u 19. veku posle mnogo vekova ujedinjena i isto kao ujedinjenje od nekih carstava, ne možemo po automatizmu da vidimo to kao jedan jedini model za našu zemlju jer to jednostavno nije istorija Srbije. Istorija Srbije je bila istorija vekovnog nastojanja da se ponovo obezbedi nezavisnost i ujedinjenje, tako kada govorimo o uputnim idejama i modelim za organizaciju Republike Srbije, bitno je da one odgovaraju onome što je istinska istorija naše nacije i naše države.
Sa druge strane, čuli smo da, pitanje da li postoji većina za ovaj zakon. Mislim da smo jutros čuli, ne samo da ona postoji unutar vladajuće koalicije nego da će ona biti i šira. Nadam se, pošto ćemo uložiti maksimalni napor i u danima koji dolaze da i amandmane, i ispravljene amandmane, sve ono što u suštini poštuje koncept ovog zakona, jer je uvek bitno imati koncept, da usvojimo te amandmane, jer ukoliko ima nelogičnosti, nekih stvari koje mogu biti dodate, dobra je ideja da to bude urađeno. Tako da se nadam da i od ovih političkih stranaka koje smo jutros čuli da će podržati zakon će se možda dodati još po neka.
Nešto specifičnije, oko pitanja koja su postavljana, uzmimo npr. grad Beograd i pitanje gradskih opština. Gradske opštine nisu predviđene Ustavom Republike Srbije. One su predviđene članom 189. stavom 4. našeg Ustava, gde se kaže da takve opštine mogu biti obrazovane statutom grada. Samo zbog toga je predviđeno da i tim statutom se može dati ta svojina. Tako da, ne možemo uraditi više od onoga što omogućava Ustav.
Ukoliko se želi ići dalje, trebalo bi da se promeni i sam Ustav.
Dosta se pričalo i o mogućnostima oko železnice. Želim samo da kažem da treba graditi železnicu za 21. vek i svi dobro znamo koliko je to teško. Ne poznajem ni jednu železnicu većeg gabarita na našem kontinentu koja za onaj njen infrastrukturni deo ne dobija subvenciju države.
Sa druge strane, ta infrastruktura je ne samo tamo gde je to dobro urađeno, bolja za građane, jeftinija je za upotrebu i ekološki je bolja, ali ona ima svoju cenu. Vidimo da na nivou Evrope dolazi do nastojanja tamo gde je železnica podeljena između infrastrukture i putničkog transporta, verovali ili ne, poštovani narodni poslanici, postoje nastojanja da se ta železnica ponovo objedini.
U ovom momentu, Francuska železnica je uložila napor da se ponovo objedini sa nacionalnom infrastrukturom. Razlog – predstojeća evropska konkurencija, naročito Nemačke železnice, kojoj ne pada na pamet da podeli transport i infrastrukturu.
Mi govorimo o tome da dodatno delimo infrastrukturu u ovom stanju. Govorilo se o Austriji. Austrija, integralna infrastruktura austrijskih železnica je državna. Postoji mogućnost za one lokalne puteve, železničke puteve, koji nisu od interesa za državu Austriju, da ih eventualno proda nekim privatnim ili javnim licima, i to samo za one pruge koje nisu vezane za prometne puteve generalno, uglavnom za ski stanice, za ono što je veoma lokalno i veoma specifično. To je jedini izuzetak koji sam ja uspeo da vidim, pošto sam znao da će to biti predmet debate. Ostatak železničke infrastrukture svuda u Evropi je u državnoj svojini.
Veoma je bitno da gradimo infrastrukturu za 21. vek, da gradimo javna preduzeća koja će biti u stanju da se nose sa konkurencijom koja će biti evropska ili, pak, da ih osposobimo ukoliko u datom momentu dođe do spoznaje da je jedno strateško partnerstvo uputno, državno-korisno, da se to uradi pod najboljim mogućim okolnostima za celu našu zemlju.
Zbog svega toga mislim da je veoma bitno kada raspravljamo o javnoj svojini Republike Srbije da prepoznamo činjenicu da je ona u svim evropskim zemljama uređena u skladu sa istorijom tih zemalja. Ne treba tražiti model tamo gde je on proizvod drugačije istorije od naše zemlje. Jer, primera radi, to ne bi palo na pamet jednoj Francuskoj, da uspostavlja javnu svojinu nalik onoj koja postoji u jednoj Nemačkoj, niti bi jednoj Nemačkoj palo na pamet da uspostavi sistem javne svojine poput onog koji postoji u Francuskoj.
Što se tiče Republike Srbije, samim tim je bitno da taj sistem javne svojine bude proizvod naše istorije, istorije koja je bila istorija nastojanja ujedinjenja. Veoma je bitno da taj sistem prepozna i realnosti autonomije Vojvodine. Jer, autonomija Vojvodine je realnost. I ona je plod istorije. Ali, ne treba da pravimo neke konstrukcije koje nisu plod jedne takve istorije. U tom smislu, bitno je da jedan takav sistem poštuje ono što poštuju i sve druge evropske zemlje.
Sa druge strane, kada razgovaramo o javnim preduzećima, veoma je bitno to što će ovaj zakon obezbediti da se izvrši jedno veliko imovinsko spremanje tog sektora. Liberalno su davana prava korišćenja decenijama. Vreme je da se one transformišu u valjana prava svojine, ali samo tamo gde se oni mogu valjano obrazložiti a da ostatak imovine bude upotrebljen i za neke plodotvornije i produktivnije namene. To je ono što će ovaj zakon omogućiti.
Što se tiče mreže, a mi znamo šta su mreže i ja ne kažem da je železnička mreža istovetna kao jedna telekomunikaciona mreža, i još manje da je ona u potpunosti ista poput one mreže u prenosu električne energije. Prenos električne energije, i to je predviđeno ovim zakonom, mora biti u državnoj svojini. Jer, on ima karakteristike prirodnog monopola. Potrebno je na milijarde uložiti, da bi iko mogao da bude konkurent elektro-mrežama Srbije. Zbog toga elektro-mreže u Srbiji moraju biti u državnoj svojini, ali, istovremeno, elektro-mreže Srbije moraju postepeno, i to je smisao izmena koje imamo u toj sektorskoj politici, da obezbede da ne bude "EPS" jedini mogući proizvođač električne energije i u perspektivi da ne bude "EPS" jedini mogući distributer električne energije. Ali, što se tiče transporta, zbog svojstva te aktivnosti, ono mora ostati ujedinjeno i u državnoj svojini.
Svaki put kada vidimo jednu mrežu, moramo se zapitati kakva je njena priroda i do koje mere ona mora ostati u državnoj svojini, zato što možda ima i prirodnog monopola i zbog toga što je to iz ekonomskih razloga i buduće evropske konkurencije u tom domenu najcelishodnije. Hvala na pažnji.

Zahvaljujem.
Ovim završavamo prepodnevni deo našeg rada.
Određujem pauzu i rad nastavljamo u 15,00 časova.
Prva prijavljena za reč je narodna poslanica Gordana Pop-Lazić, predstavnica poslaničke grupe SRS.
(Posle pauze.)

Dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad u popodnevnom delu sednice.
Za reč se u prepodnevnom delu sednice javila narodna poslanica Gordana Pop-Lazić, predstavnica poslaničke grupe Srpske radikalne stranke. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, pretpostavila sam da danas gospodin ministar neće biti u sali, jer je bila najavljena njegova poseta Briselu u trajanju od dva dana, on se kao što vidimo vratio jutros, bio u prepodnevnom delu sednice ovde, ali izgleda da ga ne interesuje šta mi o ovom zakonu mislimo, pa ima neka preča posla.
No, mi o zakonu i pričamo radi javnosti, pre svega, ne zbog toga što mislimo da će neko od strane poslaničke većine ili ne daj bože u Vladi, primiti k znanju ili upozorenje koje stiže od strane Srpske radikalne stranke.
Mislim da javnosti radi nije loše da pomenemo da je po ovom zakonu i u vezi ovog zakona malo podignuta tenzija u društvu, naročito između nekih političkih faktora iz Vojvodine, tj. Novog Sada i Beograda. Ono što je čudno to je da su to iste političke partije koje participiraju i u pokrajinskoj vlasti i u republičkoj vlasti, ali očigledno mora da se pripremi teren da se vidi ko će biti kalif umesto kalifa, ko je jači, da li Bojan Pajtić ili Šutanovac ili Tadić, a mi smo svi ostali taoci te trojice i očigledno još dva čoveka, uključujući Čanka i gospodina Pastora, koji zagovaraju da ovaj zakon treba da do tankih creva razgradi potpuno državu Srbiju, odnosno da dođe do deobnog bilansa i to za života roditelja.
Dakle, tata je još živ, ali sinovi rešili da se podele, zaboravili samo na jednog od njih, a to je Kosovo i Metohija. Dakle, Vojvodina vuče na svoju stranu, kažu na Kosovu i Metohiju ne možemo da primenimo ovaj zakon, primenjivaće se stari zakon, što nije loše, ali ako bismo bili u situaciji da možemo da ga primenimo, i dolazimo u situaciju da imamo asimetričan pravni sistem, što je po Ustavu nemoguće.
Dakle, prvi razlog zbog čega mi mislimo da ovaj zakon ne sme ni da se nađe na dnevnom redu jeste upravo taj - tajming nije dobar. Na ovaj način ćete priznati opet posredno da Kosovo i Metohija nije niti u pravnom sistemu ove države, niti u sastavu ove države.
Još jedan dokaz za to jeste odredba ovde jednog člana, mislim da je to u pitanju član 10, da ga ne tražim u zakonu, gde govorite o tome da je i administrativna granica dobro u opštoj upotrebi. Pa evo pitam, nemam koga da pitam, ali evo neka se javnost zamisli da li taj pojam administrativne granice uopšte postoji u Ustavu ili u bilo kom zakonu ove države? Ne postoji. Uveli ga NATO i Evropska unija. Postoji za KFOR, postoji za Euleks, videli smo pre neki dan kada smo išli do Jarinja, kako to izgleda. Bodljikave žice i upozorenje stop – budemo pucali.
Hoćemo li možda na osnovu ovog zakona imati i administrativni prelaz prema APV? Verovatno da hoćemo, samo to možemo da očekujemo. Ne znam kako vam se dešavaju ovakvi previdi. Niz je naših prigovora na ovaj zakon, od toga da potpuno pogrešno shvata javnu svojinu, ali mi ne znamo kako je vi shvatate, jer vi nigde niste ni dali definiciju javne svojine. Napisali ste šta spada u javnu svojinu. Pitanje za milionera, za nagradu – ko će iz Vlade da nam kaže šta je to javna svojina? Možda znaju šta je državna svojina, ali šta je javna svojina nemaju pojma. Čini mi se da ne znaju ni šta je državna svojina. Oni su pomešali praktično svojinu i imovinu. Za Vladu Srbije je to jedno te isto. Međutim, svojina se sastoji iz tri atributa – raspolaganja, a u okviru raspolaganja podrazumevamo pribavljanje i otuđenje, korišćenja i upravljanja.
Ono što SRS smatra i može da brani argumentima i da sučeli argumente sa ovim vašim konceptom, a vi nikakav argument niste dali zbog čega ovo morate da radite, obzirom da je ovo u agendi za pridruživanje EU, jeste da raspolaganje mora da ostane u rukama Republike Srbije, a korišćenje i upravljanje može da bude povereno i AP, i jednoj i drugoj, a vi ovde ovu drugu i ne spominjete. Dakle, odrekli ste je se, mislim na KiM. Naravno, i lokalnoj samoupravi koja će to najbolje i da uradi.
Ovaj zakon vi čak hoćete da prikažete i kao zakon koji ide u pravcu decentralizacije. Istini za volju, niko neće da kaže da decentralizacija ne podrazumeva to. Govorite samo o nekim pravima, a o obavezama ne govorite ništa. Gospodin Đelić ništa nije rekao šta će biti čija obaveza, odakle pare za ovo, odakle pare za ono. Navodno, svi će biti gazde, ali od kojih para, pitamo mi vas? I u zakonu piše da ne treba kao mnogo para za realizaciju ovog zakona, ali nije tačno. Kaže – neće koštati građane ništa. Ma kako neće? Iz naših džepova se sve finansira, a kako će da se raspoređuje, to pametna država uređuje. Logično bi bilo i svako od vas verovatno može da najlakše ima percepciju o tome kako se raspolaže finansijskim sredstvima i da to prenese na primeru jedne obične porodice. Ako su pare na stolu i kod tate, ako tata, kada sasluša i mamu i dečicu, ima završnu reč i rasporedi pare na razne strane zadovoljiće potrebe porodice.
Ako svako bude vukao na svoju stranu, a samo tata radi, teško da će moći da zadovolje sve potrebe.
Tako vam je i ovde. Od velikih očekivanja koje u predizbornoj kampanji najavljujete građanima Srbije da će ovo biti za njih i te kako korisno, da će dobiti vlasništvo na putevima, mostovima, pa čak i prugama i uopšte ne zna da li će pruge da budu vojvođanske ili neće. Još se tu lome koplja za šta da glasa i zbog toga niste ni glasali po ovim tačkama dnevnog reda sa prethodne dve sednice, jer se čeka da se vidi kako će Vlada da se ponaša po pitanju ne samo ovih amandmana koje je Vlada podnela, to znamo, nego je ZES podneo još 22 amandmana, Pastor ima amandmane. To šta će na kraju da bude od ovog zakona, to niko živ ne zna. Mi sada ne pričamo o zakonu koji će biti usvojen, nego pričamo o onome što bi moglo da bude, jer znamo mi vas.
Pokušavamo da shvatimo šta nam vi to spremate. O tome šta ste ovde napisali, nekonzistentniji zakon u životu videli nismo, verujte. Ne znam ko vam piše ove zakone, ali taj o pravnom normiranju ne zna ništa, jer u jednom momentu, verovali ili ne, pravnik sam po struci, mnogo sam zakona u životu i pročitala i primenjivala, upitala sam se da nije problem u meni. Možda jeste, pazite, nisam naročite pameti, ali nešto sam malo radila i primenjivala ove zakone, ko velim nešto se razumem u to, zato sam se i prihvatila ovog posla, da danas pričam o ovom zakonu, ali sada da me pitate šta je javna svojina, ne znam da vam kažem iz ovog zakona, a ne znate ni vi, gospodine Đeliću, da mi kažete, 100% sam ubeđena. Evo, izazivam vas da nakon mog izlaganja ustanete i kažete – javna svojina je, a ne da mi nabrojite nego da kažete suštinu šta je javna svojina.
Vi ste požurili da ovaj zakon donesete jer vas je neko ubedio da ćete dobiti tamo neki datum o pridruživanju i ispuniće se kao neki uslov o pridruživanju EU. Ranije vam je to bila saradnja sa Hagom, znate i sami. Zato vam ovaj zakon nije bio ranije prioritetan, iako ga još od 2008. godine najavljujete. Tek sada, 2011. godine, o njemu pričamo.
Uslov za EU, džabe ste juče putovali za Brisel, sem da se prošetate, ali naporno je to da za jedan dan priznate nezavisnost KiM, to vrlo dobro znate, tako da možemo da donesemo 300 ovakvih zakona, da potpuno naš pravni sistem izludimo i načinimo nekonzistentnim, a nećete rešiti to pitanje. Kako smo stranka koja smatra da Srbija nema šta da traži u ovakvoj EU i da je sreća da predsednik Tadić izađe pred naciju u Drugom dnevniku ili neposredno posle Drugog dnevnika i u ovom istorijskom trenutku kaže – gospodo iz EU, nećemo tu i takvu EU, ne treba nam EU koja nam postavlja granične prelaze na teritoriji naše zemlje i piše tamo - stop, budemo pucali, hoću da branim svoj teritorijalni integritet i da čuvam svoju državu i više nemaju čime da vlast ucenjuju.
Puca polako EU. Evo, puca Grčka, evo i Italija. Videli ste danas, pratite šta se dešava, Španija, Irska itd. Ugrožena je evrozona. Brod koji tone, pa mi sada da se uhvatimo za njega. Pa, dokle ćemo da se vatamo za nešto što tone? Hajde da isplivamo jedanput u istoriji. Dokle ćete da nas vučete unazad?
Formirali ste neku radnu grupu. Ta radna grupa se baš demokratski formirala od predstavnika stranaka koje participiraju u vlasti, pa je i tu opet došlo do haosa, da li je Kostreš predao predsedniku Vlade usaglašen nacrt ili neusaglašen nacrt. Vidimo da ga usaglašavate i juče pa dajete 22 amandmana. Još ne znate šta ćete morati da usvojite da bi vam zakon prošao. To govori mnogo o tome kakva je poslanička većina i da je došlo vreme da se naplaćuju računi, odnosno da se ispunjavaju obećanja koja ste dali onima koji su iz DS pošli na listu tzv. ZES.
Jedan od prigovora SRS, pored ovog osnovnog, da država koja, nažalost, ne zna šta je u njenoj imovini, iako je trebalo da ima registar svoje imovine još posle donošenja onog zakona o sredstvima o svojini građana 1995. godine, a evo do 2011. godine nije napravila svoj registar imovine.
Čujemo da je pokrajina požurila pa napravila neku listu i dostavila. Tako je bilo i u onoj SFRJ, kad god je trebalo nešto da povuče iz Beograda, dolazili su Slovenci i Hrvati sa gotovim projektima, dok se mi opasuljimo para od raznoraznih kredita, odlazili su tamo.
Sa željom da vratite čitavu situaciju na stanje pre 1995. godine, pre donošenja ovog zakona, vi i vaši koalicioni partneri u stvari hoćete da vratite sve na stanje Ustava iz 1974. godine. Taj ustav je video Republiku Srbiju kao užu Srbiju, AP Vojvodina i AP Kosovo i Metohija. Tu je imovina bila striktno podeljena. Sada kao novi ili kao neopobunisti vi treba da nas vratite 40 godina nazad, pa da opet očekujemo posledice kakve smo osetili od onog Ustava iz 1974. godine i kada se raspadala SFRJ. Tako možemo da očekujemo da će polako da se raspada i ova država Srbija. Koliko god neko tvrdio da to nije namera, mi tvrdimo da jeste još od donošenja Statuta Vojvodine, gde je to bilo očigledno, a evo i ovaj zakon. Očigledno je čitava situacija oko donošenja zakona ucena. Takođe, daju nam za pravo da tvrdimo da to ide tim putem. Da li će u tome neko uspeti ili neće, naravno, zavisiće od toga ko će dalje posle narednih izbora upravljati ovom državom, da li će taj neko moći da ispravi sve ono što ste pogrešno uradili za ovih 11 godina.
Pošto će, kako vi kažete, osnov za sticanje svojine ovde biti državina, to znači da je pokrajina i lokalna samouprava i korisnik tih stvari. Napravljen je, kako sam već rekla, taj spisak svih objekata na koje AP Vojvodina ima pravo korišćenja odnosno nad kojom je specijalistička AP Vojvodina imala do raspada SFRJ. Znači, vraćeno je još dalje u prošlost sve, dakle na Ustav od 1974. godine i to je ono što nas naročito plaši i što smo dužni da kažemo jer, koliko god to za neke zvučalo pesimistički ili da bolujemo od neke teorije zavere, ovoga, onoga, ili nas ubeđivali da neko nema secesionističke težnje, mi smo se dosad uverili da smo uvek bili u pravu, a svi oni drugi koji su nas slušali ili osporavali imali su naknadnu pamet, pa nekad su nam javno priznavali da smo u pravu a nekad su samo po ćoškovima klimali glavom ili govorili – e, kamo sreće da smo poslušali.
Imamo problem, čak i da ovakav zakon usvojite, imaćete problem da ga primenite. On je potpuno neprimenjiv. Vi nemate katastre uređene, pre svega. I to svi znaju Srbi. Ko god je otišao od fizičkih lica da nešto po pitanju svoje imovine uredi, mogao je da se suoči sa tim problemima u najvećem broju slučajeva.
Ako je ovo neki krovni zakon, kada će se doneti ti novi zakoni i podzakonski akti, bog te pita. Tek za deset godina, koliko vidim, kako to u zakonu piše, znaće se po ovom zakonu ili u skladu sa vašom namerom, šta je čije.
Ispunjavate samo jednu formu – hajde da donesemo neki zakon o imovini i ma šta koga briga. Zove se tako. Proći će ovu evropsku agendu i idemo dalje. Kako će u praksi on da se primeni, kakve će posledice da izazove, kakav će haos da napravi, to vas trenutno ne interesuje. Brzo će izbori, pa ćemo posle da vidimo šta ćemo, kao da ćete u EU sutra. Nećete nikada. Ali, ono što su vam rekli, neki vam kažu da otvoreno nećete nikada, a neki vam kažu da zamajavate narod, imate još nekih 20 do 25% koji u to veruju, za 5, 6, 7, ili 10 godina. Zbog svega toga, pravimo haos u državi.
Nije mala stvar imovina jedne države. Vi nam sve živo pokradoste i rasprodaste. Sada pravite još ovakvu papazjaniju od ovako važnih stvari kao što je imovina na prirodnim bogatstvima, građevinskom zemljištu, šumama, putevima itd.
Kakve koristi ima od toga, recimo Bela Palanka, što će onaj put koji je ona do sada koristila i o kojem se starala, sada biti njeno vlasništvo? Što, da neće da ga proda? Neće da ga proda. Kako će ga prodati? Zamajavate Vojvodinu da ćete joj vratiti kanale. I treba da im vratite kanale, ali odakle im pare da ih srede? Niste imali iz državne kase da ih sredite, a sada ih uvaljujete njima, pa neka ih oni kopaju i čiste. To je samo – skini sa mojih leđa i neka ide na leđa drugoga. Onaj se kao još raduje, dobio je neku imovinu. O imovini treba da se staraš, treba da je održavaš, treba u nju da ulažeš, treba neki porez da platiš, treba svašta nešto. Odakle pare?
Još jednom samo, SRS zaista ne može ovakav zakon da podrži. Ovo je samo deo razloga koji sam iznela, a kolege će govoriti u načelnoj raspravi i sa drugog aspekta sagledati sve loše strane ovog zakona. Zahvaljujem.