Reč ima narodni poslanik Milisav Petronijević, a posle njega narodni poslanik gospodin Dragan Stevanović.
Izvolite gospodine Petronijeviću.

Poštovani predsedavajući, gospodine potpredsedniče Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, kada je u pitanju Predlog Zakona o javnoj svojini, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SRS – JS gospodin Zoran Kasalović je izneo stav poslaničke grupe i u daljem, želim samo da potvrdim taj stav i da iznesem još nekoliko rečenica u načelnoj raspravi o Predlogu ovog zakona.
Kada bude bila rasprava u pojedinostima tada ćemo se zadržati konkretnije na nekim rešenjima koja su predložena u ovom zakonu.
Dakle, ponavljam ono što je predstavnik naše grupe već rekao, poslanička grupa SRS – JS će podržati Predlog zakona o javnoj svojini.
Mi smatramo da je ovo značajan zakon, značajan sistemski zakon, koji omogućava dalju decentralizaciju u Srbiji, koji stvara okvire za to, dakle, kao deo posla koji nam predstoji u decentralizaciji, jer nije samo to, decentralizacija u Srbiji.
Dakle, zakon koji precizno definiše šta je i čija je od imovine, koja je do sada bila imovina Republike Srbije, zakon koji omogućava AP, lokalnim samoupravama, brži razvoj ulaganja itd, s jedne strane.
Sa druge strane prosto želim da upozorim da imamo u vidu da prenosom svojine na AP Vojvodinu i na jedinice lokalne samouprave ne znači samo da će postati bogatije, da će imati neizmerno bogatstvo, znači, isto tako i mnogo obaveza u očuvanju te imovine, održavanju, stvaranju nove itd.
Treći razlog je taj što uz stvaranje okvira za decentralizaciju ne dovodi u pitanje funkcionisanje države Srbije, naravno zasnovane na Ustavu Srbije iz 2006. godine ima osnovu u tome, i naravno u skladu sa evropskim zakonodavstvom što je nama bitno, imajući u vidu da težimo EU, iz svih tih razloga mi smatramo da je to značajan zakon i da ga treba podržati.
Ono što želim da istaknem, je sledeće, ja želim da podržim pristup Vlade Republike Srbije kada je ovaj zakon u pitanju u sledećem. Ovaj zakon treba da zameni prethodni koji je išao u jednu krajnost. Postojala je opasnost da ovaj zakon ode u drugu krajnost, a ja želim da podržim, da dam podršku Vladi što nije iz jednog zakona koji je imao hiper centralnu ulogu, hipercentralizovan, otišao u drugu krajnost, već sam našao jedan uravnotežen pristup, jednu meru.
Naravno, Zakon o sredstvima u svojini Republike Srbije je donet 1995. godine, koga ovaj zakon treba da zameni, je zakon koji je donet pre 16 godina, a nije mogao da da odgovore na današnja pitanja, na nužnost decentralizacije, kada je u pitanju imovina, ali isto tako treba reći da je to zakon koji je u to vreme donet, zakon koji je prvi put upotrebio izraz društvene, umesto društvene svojine bez titulara, uveo izraz državne svojine i on je značajan sa tog stanovišta.
Takođe, mislim da treba imati u vidu i vreme, okolnosti, okruženje, period rastakanja države, kada je donošen.
Očigledno, dužnost decentralizacije kada je u pitanju imovina, nameće donošenje zakona i iz razloga što je Ustav 2006. godine utvrdio precizno nove oblike svojine, pa pored privatne, utvrdio je i oblik javne svojine, a u okviru nje, državna, koja pripada državi Srbiji, pokrajinska koja pripada pokrajini i opštinska, odnosno gradska imovina koja pripada jedinicama lokalne samouprave.
Dakle, kada se sve to ima u vidu, ponuđeno je jedno rešenje za koje mislimo da je prava mera u ovom trenutku, koja ne dovodi u pitanje funkcionisanje ni onih kojima se prenosi ta svojina, ni sa druge strane, države Srbije.
Ja ću tu kratko da se zadržim na još dva pitanja, predmet svojine. Zakon precizira šta je to predmet javne svojine i precizno kaže – prirodna bogatstva, dobra od opšteg interesa koja su zakonom proglašena za javnu svojinu, i naravno stvari, pokretne i nepokretne, druge itd.
Ovo sam ponovio iz prostog razloga, da bi dalje sledili događaji u sledećem, da zavisno od toga šta je predmet javne svojine, dalje je zakon razrađivao kome ona pripada, ko su nosioci koje svojine.
Imajući u vidu da se pošlo od značaja, od svega toga, mi podržavamo ovaj pristup koji je ovde naveden, a to znači da prirodna bogatstva, da ih ne nabrajam, ostaju vlasništvo države Srbije, da već od dobara od opšteg interesa, počinje prenos određenih, da ne govorim dalje i o stvarima, imajući u vidu da nisu baš sva dobra od opšteg interesa od jednakog značaja.
Upravo tu se vidi mera kojom se Vlada rukovodila kada je delila imovinu, odnosno prava svojine.
Želim, takođe, snažno da podržim još jedan stav koji je u zakonu iznet, kada su u pitanju prirodna bogatstva, dobra, neka od opšteg interesa, da ne nabrajam, tamo je precizno navedeno, su vlasništvo države i ne mogu se otuđiti.
Smatramo to ozbiljnim, odgovornim ponašanjem ove vlade i ove države i prema generacijama koje dolaze.
Dakle, u celini, prilikom, uslovno da kažem, razdvajanja javne svojine vodilo se računa šta je predmet svojine i šta je značaj svake od tih svojina.
Drugo pitanje na koje želim kratko da se zadržim je pitanje koje zakon reguliše, a to su nosioci prava javne svojine. Nosioci prava javne svojine su, prema ovom zakonu, kako to i Ustav kaže, Republika, pokrajina i jedinice lokalne samouprave odnosno opštine i gradovi.
Ovo sam namerno opet ponovio zbog sledećeg pitanja za koje mislim da otvorimo i mislim da, gospodine potpredsedniče, treba iskoristiti priliku do kraja ove rasprave da se detaljno razjasne pitanja nosioca prava svojine.
Nesporno je kada je u pitanju i država i pokrajina, opštine i gradovi šta izaziva velike rasprave i polemike? To su gradske opštine, mesne zajednice, dakle ono što nije u kategoriji jedinice lokalne samouprave. To je pitanje koje će se tražiti da se detaljnije razradi do kraja ova rasprava.
Uzeću na primeru Beograda, koji ima 17 gradskih opština, među njima opštine sa po skoro pola miliona stanovnika, ogromnim privrednim, poslovnim, kulturnim centrima, ne samo stanovništva itd. Gradske opštine nemaju status jedinice lokalne samouprave, ali imaju i te kako potrebe da imaju veće nadležnosti nego što ih imaju i imaju i te kako potrebe da imaju odgovarajuću imovinu koja im je potrebna za rad tih organa i organizacija.
Molim vas da, prosto, još jednom pogledamo sledeće. Da li to pravo gradskim opštinama se može dati zakonom ili, kako je to već rečeno u zakonu, ostavlja se mogućnost gradovima da u okviru svog statuta to pravo prenesu?
Kada imamo u vidu da Ustav i Zakon o lokalnoj samoupravi posmatra grad i Grad Beograd kao jedinicu lokalne samouprave, ne vidi mogućnost da zakonom to može da se uradi, ali istovremeno ako je grad nadležan da osnuje gradsku opštinu, da da odgovarajuće nadležnosti, čak i način izbora organa i koje organe da ima, da li će da ima jednu ili 21 opštinu itd, onda treba da imaju nadležnosti i to pravo raspolaganja imovine, ali umesto postoji li mogućnost korišćenja jednog izraza, a kroz grad već ima gradska opština, dakle, ako ih je statutom osnovao, da imaju obavezu da im prenese pravo svojine na imovinu koju koriste za rad organa i organizacija koje pripadaju njima.
Kada su u pitanju mesne zajednice, mislim da je tu dato i treba zadržati to rešenje pravo korišćenja, ali čini mi se da treba, gospodine potpredsedniče, još jednom pogledati postoji li mogućnost da to pravo korišćenja bude trajno, da se ne može otuđiti. Zašto to kažem? Zato što pravo svojine podrazumeva da se može i otuđiti, a pravo korišćenja, kada su u pitanju mesne zajednice, mora se voditi računa, mnogo objekata ima koji su građani samodoprinosom gradili, svojim sredstvima i koji treba da budu u funkciji tih građana. Dakle, oni mora da imaju pravo korišćenja te imovine jer zašto ne pravo svojine? Pa pravo svojine ne podrazumeva samo da imaš dobio si nešto, nego podrazumeva čitav niz drugih poslova, da sačuvaš tu imovinu, da je održavaš, da je uvećaš itd, što nema uslova kada su mesne zajednice u pitanju.
Dakle, koristim jedan termin "trajno korišćenje" bez mogućnosti kada su takvi slučajevi u pitanju da se može oduzeti.
Želim nešto da razjasnim. Podržavam ovaj amandman Vlade koji je dat, a koji se odnosi na sledeće – objekti na teritoriji bivših jugoslovenskih republika koji su bili u društvenoj svojini na kojima je kao nosilac prava raspolaganja bila ili upisana AP Vojvodina odnosno jedinica lokalne samouprave ili ustanova čiji je osnivač AP Vojvodina odnosno jedinica lokalne samouprave. Pitam, odnosi se na sve jedinice lokalne samouprave i odnosi se na teritoriju AP Vojvodine i ustanove čiji su oni osnivači? To nisu mala sredstva. To nije mala imovina. Navešću samo jednu malu ustanovu, centar dečijeg letovališta koji ljudi prepoznaju već godinama, 45 godina se bavi decom, koji ima šest ogromnih izvanrednih objekata u Hrvatskoj. To nije mala imovina, to je velika imovina. Mislim da je dobro da pripadne onome ko je ulagao sredstva u to.
Potpredsedniče, nadam se, a vi ćete demantovati ako nije tako, da pitanje nepokretnosti javnih preduzeća i ustanova, bez obzira ko je osnivač, između bivših jugoslovenskih republika i dalje ostaje u obavezi nadležnosti Republike Srbije i da će to biti rezultat međudržavnih dogovora i sporazuma. Dakle, neće pregovarati, ali narodski da kažem – svaka vaška obaška.
Imajući u vidu nekoliko otvorenih pitanja kada se radi o gradskim opštinama, mesnim zajednicama i ustanovama za koje mislim da treba do kraja ove rasprave da se potpuno do kraja razjasne, još jednom ponavljam, mi ćemo podržati Predlog zakona o javnoj svojini. Hvala.

Reč ima narodni poslanik gospodin Dragan Stevanović, pa posle njega gospodin Vladimir Ilić.

Dame i gospodo narodni poslanici, SRS smatra da vlasti u Srbiji ništa nije bilo nemoguće u skladu sa zakonima koji su aktuelni i koje ćete staviti van snage usvajanjem ovog zakona i da su razlozi za to isključivo nesposobnost Vlade, neefikasnost institucija koje ste u poslednjih 10 godina uspostavili. Jedino što niste mogli, a daćete sebi za pravo ovim zakonom, to je da krčmite i da prodajete javnu odnosno državnu svojinu. Ako je to motiv, onda neko od vas treba da skupi hrabrosti, da izađe i da to kaže. Ako nije, recite nam i to. gospodine Đeliću, ovde smo se svega naslušali.
Stav SRS pokušaću da iznesem komentarišući navode onih koji će glasati za ovaj zakon ili onih koji su još uvek u postupku trgovine da glasaju za ovaj zakon. morate da priznate da trgovina oko glasova i oko zakona u Vladi nije baš retka stvar u poslednjih nekoliko nedelja i meseci.
Ono što bih iskreno voleo, voleo bih da kolege iz SVM i ovaj put ostanu principijelni, pa da i ovaj zakon prođe kao i Zakon o železnici. Za Srbiju bi jedino to u ovom trenutku imalo koristi i smisla. Ne postoji argument racionalan kojim ćete ovo, na šta su vas ucenama i različitim političkim pritiscima i međunarodnim i domaćim naterali da prihvatite i ugurate u skupštinsku proceduru.
Gospodine Đeliću, potrudiću se da jako malo govorim o Vojvodini. Danas konzervu kad otvorite, ili vam izađe Bojan Pajtić, ili Bojan Kostreš. Znate? U Srbiji se priča o svojini svela na probleme u Vojvodini. Samo oni imaju probleme u Srbiji. Ovo ne govorim sa aspekta netrpeljivosti, o koju je gospodin Đurić malopre pomenuo. Ne, zaista nemam ni jedan jedini promil osećaja netrpeljivosti prema bilo kome. Ali, dozvolićete, i neki drugi imaju probleme i neki drugi treba da kažu nešto.
Sve se svelo na priču o ambiciji dva ili tri čoveka u Vojvodini. Možda oni nisu ljudi krivi. Možda su glasnogovornici predsednika Vojvođanske vlade, kome njegovi u stranci ne smeju da zapuše usta, a kamoli da zapuše oni koji se otvoreno zalažu za neke vrlo opasne političke tendencije u Srbiji.
Vi ste, gospodine Đeliću, malopre rekli da je Vojvodina, odnosno autonomija realnost i da je ona plod istorije. Slažem se sa vama. Ali, autonomija koja je plod istorije je, gospodine Đeliću, izborena za Srbe u Austrougarskoj, za Srbe da se prisajedine svojoj matici. Zakoni koje nam vi poturate su sušta suprotnost nasleđu te autonomije, istorijskom nasleđu te autonomije. Degutantno je da tu autonomiju dovodite u vezu sa ovom autonomijom koju vi promovišete kroz ovaj zakon.
Ali, da vidimo šta su rekli neki koji će glasati za ovaj zakon. Kažu iz ZES – konačno će se po usvajanju ovog zakona znati šta je čije. To je neistina, gospodine Đeliću. U jednoj državi se zna šta je čije, znate kad? Kada imate uređen katastar i kada popišete imovinu. Oni nisu bili sposobni za 10 godina i vi zajedno, kao ministar sa njima, da popišete imovinu u Srbiji.
Da vas pitam samo kako ste najavljivali zakon o katastru, državnom katastru i premeru? Recite nam sad, kao potpredsednik Vlade, dokle ste stigli sa tim poslom? Vi ne znate gde su vam međe, ne znate šta je vaše. Vi ćete da nas ubeđujete kad ovaj zakon usvojite i počnete da krčmite državnu svojinu, koja je sad javna svojina, gradirana kako jeste, to će biti znak da se zna šta ko ima i ko čime raspolaže.
SRS je 2004. godine pobedila u Surdulici. Do 2005. godine, gospodine ministre, zgrada opštinske uprave u kojoj je 60 ili 100 godina sedeo predsednik opštine, do tada nije bila uknjižena, nije bila popisana. Vi ovde pričate da će se po usvajanju ovog zakona znati šta je čije. Da ne govorimo o nekim drugim opštinama, koje nisu prepoznavale značaj posedovanja čistih katastarskih podataka, planske i strateške dokumentacije.
Ovde jedan poslanik kaže – osećamo strah od nekih poslanika. Bojimo se, jer vas znamo kakvi ste, upoznali smo vas za ovih 10 godina, od procesa privatizacije pa do procesa legalizacije itd. Da li su vam to pozitivna ili dobra iskustva sa vama? Naravno da nisu. Znate li šta će vam se ovim zakonom staviti u ruke? Naš strah je opravdan i ne možete da ga osporite. To je potvrdilo desetogodišnje iskustvo sa vama.
Malopre kažete – lokalne samouprave čekaju po nekoliko godina na odgovor Direkcije za imovinu. To govore oni koji su 10 godina upravljali ovom državom, upravljali Vladom, koji su donosili odluke ko će biti u tim direkcijama za imovinu, odnosno u tim organima. Imali smo problema i mi kao lokalna samouprava 2004. i 2005. godine, Tačno je.
Tačno je da smo ne znam koliko puta intervenisali i zvali Direkciju za imovinu da daju papir. Taj problem se ne rešava tako što daš imovinu lokalnoj samoupravi ili nekom lokalnom kabadahiji, nego što središ odnose u Direkciji za imovinu. Takav je put. Tako mi vidimo ovo. Mnogo je jednostavnije i lakše, ali vi ste žrtve sopstvenih političkih ambicija i u Srbiji, i u odnosu na Brisel.
Kažete – zakon koji se primenjuje, doneo ga je Milošević. Nije hteo da razvija opštine gde ste vi na vlasti. Boris Tadić je mnogo pažljiviji. On, gospodine Đeliću, mnogo ulaže, ili su njegovi ministri vrlo sagledali opštine gde nisu na vlasti. Ne možete ni vi time da se pohvalite. Setite se vašeg iskustva iz Pirota. Zaobišli ste opštinsku upravu u Pirotu zato što vaša DS tamo nije na vlasti. Sada ćete vi da kudite Miloševića. Milošević je malo dete za vas. Ono što vam je ostavio posle rata i sankcija niste umeli da sačuvate, ili niste hteli. Ovim ćete pokušati da ga dokrajčite. Iskreno se nadam da će kratko da traje, samo do sledećih izbora koji su očigledno tu blizu.
Zamislite šta je ovde razlog da se donese zakon? Niklo drvo u kanalu u Vojvodini. Ko je kriv zbog toga? Titular svojine što je niklo drvo u Vojvodini, u kanalu? Znate li zašto je niklo drvo? Zato što preduzeće kome je poveren taj kanal, za rukovodioca ima neradnika i lenčugu, kojem je lakše da prima platu iz budžeta, da li Vojvodine ili Srbije, lakše mu je da primi 300.000, da ne radi ništa, da 100.000 odnese u stranačku centralu koja ga je postavila na to mesto i da uživa. Teško je da se sedne jednom u kola koja mu opet država plaća, i u mesec dana prođeš i vidiš kanal koji ti je poveren na staranje.
Vi menjate titulare svojine. Prodajete maglu ovde i nama i narodu. Dokle više? Šta smo mi, retardi? Dokle više da nam prodajete maglu, tu briselsku maglu? Prošlo je to vreme. Vi ste nesposobni da vodite državu. Morate da odete sa vlasti. Ne mora da se menja svojina i njen titular, mora da se menja vlast ili oni kojima je vlast poverena, jer ste pokazali koliko vredite i šta znate.
Kaže se ovde – problem je što su prirodna bogatstva državna svojina. Dajte, da i to damo. Što niste uveli amandman da se i to proda? Kako to može da bude problem? Državna svojina su prirodna bogatstva, pa su lokalne samouprave uskraćene za pare. To nije tačno. Kada su prirodna bogatstva, prihodi i sredina na kojima se ona nalaze, to se rešava naknadama, to se rešava uredbama. Jednom jedinom uredbom.
Šta ste napisali u zakonu? Naknade su čije? Naknade su prihodi budžeta Srbije, budžeta Vojvodine i jedinica lokalne samouprave. Čije će biti naknade? Da li neko od vas može da kaže da ćete to rešavati uredbama? Šta mislite, na osnovu iskustva koju imamo svi sa ovom vladom i vladama od 2000. godine na ovamo, pa možda i ranije, da će ovo biti prihodi jedinica lokalnih samouprava? Da li ste nekada takvu uredbu doneli?
Da li je nekada Surdulica imala dinara od litra vode koju koriste i eksploatišu i vlasinske hidroelektrane i "Koka-kola"? Nisu nikada imale ni jedan jedini dinar. Znate li zašto? Zato što u tim uredbama, u zadnjem članu piše da su to prihodi budžeta lokalne samouprave. Lepo vam je bilo da te novce trošite. U šta nas sada ubeđujete?
Da će to biti prihodi jedinica lokalnih samouprava ili AP Vojvodine? Kako da ne. Znajući vaše navike, manire i opredeljenja, tvrdo verujemo da će lokalne samouprave posle ovoga da procvetaju, naročito vojvođanske. U banatskim opštinama su svi presrećni i sa nestrpljenjem očekuju ovaj zakon. Znate? Oni znaju da će im se problemi koje imaju, a na ekonomskom i socijalnom nivou su kao i oni u Trgovištu i dole u Bosilegradu kod mene. Jedva čekaju da usvojite ovaj zakon. Kada te opštine dobiju svojinu, tamo će da teče med i mleko. Oni to znaju.
Imali su velike koristi i fajdu od pokrajinske administracije, pa će sada i mati koristi i fajdu, što bi rekao moj narod dole, i od zakona o javnoj svojini. Kako da ne.
Zakon o javnoj svojini treba gospodi u Novom Sadu, da seire, pošto ovi iz Beograda seire sa imovinom po celoj Srbiji, krčme i parčaju. Ništa vi dobro nećete doneti. Donećete sreću sredini u kojoj se salaš sa nekoliko hektara prodata za 10 hiljada evra, tako što ćete opštini dati svojinu. Koga vi više folirate? Vama to mora u lice da se kaže. Vi ne zaslužujete viši nivo rasprave, zato što pokušavate od nas da pravite i kretene i budale.
Ko je pisao zakon? Koja je to radna grupa, gospodine Đeliću? Kažite mi ko je na čelu radne grupe? Kolika je politička težina ljudi koji su to radili? Ne osporavam ničiji lični kredibilitet. Bojan Kostreš? Dva puta se sastali i nisu mogli, čovek telefonom završavao posao. I kad hoće država ovakav zakon da donese, valjda se najrelevantniji pozovu i o tome se razgovara? Nije bitno da li hoće ili neće. U kojoj kuhinji je ovo skuvano? Gde je ovo skuvano? Šta smo mi? U šta nas vi uveravate? U vašu državotvornu snagu, opredeljenje, odgovornost? Nemojte molim vas.
Vrlo ste interesantne stvari rekli, gospodine Đeliću. Pazite šta ste rekli – hipercentralizacija. Sada ćete je zameniti – anarhodecentralizacojom. Zašto vam 10 godina nije zasmetala ta hipercentralizacija? Ko je kreator te hipercentralizacije? Vi, gospodine Đeliću, vi i ovi koji su sedeli tu svi ovih godina i podržavali sve što radite i koji su nas uveravali da sve što do sada radite da je to najbolje, u interesu Srbije i vašeg evropskog puta. Mene bi zaista bilo stid da se kao ministar koji sam 10 godina u Vladi pojavim i kažem – hipercentralizacija. Da li ste jedan zakon usvojili ili branili u ovoj skupštini koji nije bio dobar i evropski, koji nije unapređivao standarde ovog evropskog društva? Evropskog društva u kojoj je potrošačka korpa tri puta veća, ako mogu tako pežorativno da se izrazim, od prosečne plate.
Dalje kažete, gospodine ministre – sad će opštine dobiti lokalne puteve, trgove, u svojinu i sve će biti super. Šta vi mislite? Zašto ti putevi do sada nisu pravljeni? Zašto nekategorisani putevi po opštinama nisu krpljeni i pravljeni? Zato što nije bilo para, gospodine Đeliću. Neće im promena titulara svojine obezbediti novac. Država nema para. I dalje će ti putevi biti onakvi kakvi jesu. Opštine će u tom kontekstu i smislu dobiti samo jednu novu muku. Za koga, ministre, da se prave putevi? Za koga seoski i nekategorisani putevi da se prave? Za napuštena sela? Za prostore koji su ostali posle vaše depopulacione politike takvi kakvi jesu? U skladu sa evropskim standardima - a šta ste uradili?
Šta ste uradili sa sredstvima iz budžeta Republike Srbije koja su bila opredeljena za lokalne samouprave? Oni su tim sredstvima mogli te puteve da prave. Opštinama dugujete 40 milijardi, po raznim osnovama. Sad ćete rebalansom da smanjite sredstva koja treba da idu lokalnim samoupravama, a pre dva meseca ste usvojili zakon kojim ste im obećali 40 milijardi. Vi se igrate. Igrate se zdravim razumom. Podsmevate se svima nama. Jel čujete šta dobacuju – tako je, kako je. Samo neka dobacuju i neka se smeju. Neki su se i smejali i dobacivali, a sami znate kako su prošli 2000. godine.
Kažete, gospodine ministre: "razdvajanje lokalne od republičke administracije". Kad je pobedila SRS, 2005. godine, u opštini Surdulica to smo uradili. To je izvorni stav SRS u njenom političkom programu, da republički i lokalni organi, inspekcijski, ne smeju i ne treba da dele iste prostorije. To smo i uradili. Nije nam trebao zakon o javnoj svojini. Trebala je dobra politička volja i razgovor sa ljudima. Pokazali su sluh čak i ovi koji su predstavljali Vladu, za divno čudo. Ali, to smo uspeli da uradimo. Ne bez muka, ali smo to uspeli da uradimo.
Puna su vam usta Evrope. I ovde se pozivate na Evropu. Pomenuću dokument na koji ste se pozvali – Povelja EU, zato što to nije dokument EU nego Saveta Evrope. Recite mi molim vas, ovde kažete da ste na osnovu njega dužni da obezbedite sredstva za obavljanje funkcija lokalne samouprave. Član 9. ove povelje to reguliše. Gde u tom članu piše ko mora i treba da bude titular svojine? I gde je garancija da se lokalnim sredstvima sredstva obezbeđuju zato što se menja titular svojine? Nigde. Ali, ne birate sredstva kako da svoje političke poteze odbranite i opravdate.
Gospodine ministre, vi ćete ovim u principu i u suštini otvoriti još jednu Pandorinu kutiju. Ja ću pokušati da skratim i da vas pitam – da li je bilo ko od vas procenjivao kako će ono što ovaj zakon nosi sa sobom, kakve reperkusije može da ima na teritorijama opštine Preševo i Bujanovac u ovakvim političkim okolnostima? Kakve reperkusije činjenica da će lokalna samouprava postati titular svojine može da ima u Bosilegradu, gde se otvoreno pokazuju loše političke tendencije rukovodstava koje je tamo? Teritorijalne aspiracije spolja. Da li je neko o tome razmišljao? Znate li šta sve u ovim sredinama kroz formu javnog i privatnog partnerstva može da se provuče? Ko sve može da uđe u kapital, naš kapital? Opasni politički projekti i nosioci opasnih političkih projekata, finansijeri opasnih političkih projekata. O Vojvodini ne moram to da pričam, pošto svi znaju sklonosti, ambicije i aspiracije, i spolja i iznutra. Ali, ne postoji samo Vojvodina kao problem. Vrlo sam otvoreno pitao, šta je sa Bosilegradom, Preševom i Bujanovcem?
Šta ćete dati opštinama? Mogućnost da se zadužuju, da skinete lokalne samouprave sa vrata tako što će emitovati municipalne obveznice. I vi ste tu, gospodine ministre, da spojite lepo i korisno – da služite Briselu, a ako možete i kao neko ko je vezan za bankare, da se okoristite, jer vrlo dobro znate koliko su municipalne obveznice popularne, zato što su jeftinije od kredita, zato što su sigurne i, naravno, zato što su kamate interesantne za one koji ih otkupljuju.
Nažalost, nemam više vremena, gospodine ministre. Ovo što ste pokušali i pokušavate da uradite je vrlo loša avantura. SRS smatra da svu legislativu koju ste imali na raspolaganju, bila je apsolutno dovoljna da javni sektor napravite efikasnim, da lokalne samouprave napravite uređenim i da nivo državne administracije podignete na zadovoljavajući nivo. Vas za sve to baš briga. Ono što jeste politička poruka i namera i ambicija je apsolutna destrukcija Republike Srbije. SRS tako nešto ne želi da podrži. Hvala.

Reč ima narodni poslanik, gospodin Vladimir Ilić.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi predsedavajući, poštovani potpredsedniče Vlade, većina nas ovde je svesna da je Srbija duboko centralizovana zemlja. Činjenica da je kao takva jedna od najnerazvijenijih u Evropi i da ima usporeni privredni rast, a takođe i na drugoj strani činjenica da 10 najrazvijenih zemalja Evrope jesu visoko decentralizovane zemlje treba da nas ohrabri da smelo uđemo u proces decentralizacije.
Iz tih razloga, smatram da donošenje jednog ovakvog zakona upravo predstavlja jedan hrabar korak ka stvarnoj i suštinskoj decentralizaciji zemlje. Kao najvažniji efekat ovog zakona, odnosno jedan od najvažnijih efekata ovog zakona se ogleda u tome da njegovim donošenjem naše opštine i gradovi prestaju da budu podstanari na imovini koja je zapravo njihova ili nosioci stanarskog prava, već postaju vlasnici, što je daleko ugodnija i bolja pozicija za njih.
Svi koji su imali priliku da budu podstanari znaju da je to nelagodan položaj, znate koliko je neophodno da se dobije dozvola od gazde, ili gazdarice, da se zameni slavina, eventualno okreči kuća, a da ne pričam o nekim ozbiljnijim zahvatima. Te iste probleme smo imali prilike da čujemo i da slušamo svi ovih meseci unazad, koliko su se lokalne samouprave mučile da pribave najobičnije saglasnosti i banalne papire, kako bi sa tom imovinom koju koriste upravljali na efikasniji način.
Usvajanjem ovog zakona dobijamo u našem pravnom sistemu pravni institut javne svojine, koji zamenjuje praktično dosadašnju državnu imovinu, ali razlika je u tome što nosioci ovog prava za razliku od Republike sada mogu da budu i autonomna pokrajina, gradovi i opštine.
Zakon je dosta jasnim pravničkim jezikom napisan, svakako da će njegova praktična primena pokazati i eventualne slabosti, on jasno definiše i šta je predmet zakona i ko su nosioci prava i koji je postupak raspolaganja, upravljanja, otuđenja i razmene javne svojine, tako da što se tiče tih formalnih elemenata zakona, zaista nemamo nekih suštinskih primedbi, veliki broj amandmana koje će zakon svakako imati, nadam se da će popraviti tekst ovog zakona, a ono što je za našu poslaničku grupu sporno, možda najspornije, jeste odredba zakona koja daje diskreciono pravo gradovima da gradskim opštinama daju status javne svojine nad određenim pokretnim i nepokretnim stvarima.
Mislimo da ovakvo rešenje diskriminiše gradske opštine, za razliku od onih koje nisu u okviru grada i da sa te strane želimo da podnesemo amandman koji će popraviti ovaj tekst. Evo na primeru grada iz koga ja dolazim Požarevca, gradska opština Kostolac, ukoliko bi pribavila neku nepokretnost na primer kupila autobus, ili sagradila vrtić po automatizmu bi ta napokretnost ili pokretna stvar pripale gradu Požarevcu. Mislim da se sa tim ne bi složili ni građani Kostolca, a ni Požarevljani.
Na početku sam istakao da je donošenje ovog zakona zapravo početak stvarne decentralizacije Srbije i nas u ujedinjenim regionima Srbije, to posebno raduje, imajući u vidu da smo ovog proleća pokrenuli jednu veliku inicijativu, potpisivanje peticije koju je potpisalo pola miliona građana Srbije, koji su se na taj način izjasnili da jesu za suštinsku decentralizaciju zemlje, jedan zakon iz te da kažem naše agende je već donet, Zakon o finansiranju lokalnih samouprava, koji je omogućio bolje finansiranje, drugi evo, Zakon o javnoj svojini smo na pragu da donesemo i moram ovom prilikom da kažem da i treći zakon koji smo predložili u okviru narodnih peticija, to je Zakon o direktnom izboru gradonačelnika i predsednika opštine je takođe važan. Zaista je važno ko će upravljati opštinama i gradovima, ko će raspolagati ovom imovinom.
Slažem se sa kolegama koji su diskutovali i postavljali pitanje – hoće li ovaj zakon doneti nešto građanima Srbije, nešto konkretno, opipljivo, da bi ga i oni na neki način podržali. To će svakako zavisiti od onih koji će upravljati javnom svojinom, bilo na nivou opštine, bilo na nivou grada, autonomne pokrajine i Republike.
Posebno imajući u vidu činjenicu da mi nemamo dobra iskustva sa staranjem o javnim dobrima, da se ponekad ophodimo prema njima bahato i neodgovorno i upravo zato je važan i ovaj treći zakon – Zakon o direktnom izboru predsednika opštine i gradonačelnika, koji bi omogućio bolje i efikasnije upravljanje.
Dakle, problem ovog zakona zaista vidim u njegovoj primeni, on daje velike mogućnosti, smanjuje administriranje, biće dobar alat u rukama onih koji su dobronamerni i koji znaju kako da se efikasno koriste sredstva, a sa druge strane bojim se da tamo gde se da poverenje nekima koji ga nisu zaslužili, može biti problema.
Na kraju, samo ću zaključiti sa rečima Napoleona trećeg, koji je još davno rekao, a tiče se decentralizacije, da je moguće vladati ljudima na daljinu, ali nije moguće upravljati. To se kada je u pitanju javna svojina još više i još jače može da praktično zaključi na primeru i ovog zakona i potrebi zapravo, suštinskoj da se i odluke koje se donose, a vezane su za imovinu i za raspolaganje imovinom, što više približe mestu gde se ona zapravo nalazi ljudima koji njome upravljaju.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik gospodin Boris Aleksić, posle njega gospodin Nenad Čanak. Izvolite Aleksiću.

Hvala gospodine Novakoviću.
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, Napoleon je takođe rekao još i nekoliko zanimljivih rečenica, između ostalog i onu da je izdaja pitanje datuma, a upravo vidimo i kroz ove predloge zakona, i kroz to šta radi Vlada Republike Srbije, da je izdaja uveliko na sceni u Republici Srbiji.
Gospodine Đeliću, vi ste sebi dozvolili jedan istorijski osvrt i vrlo negativno ste se izrazili o istoriji srpskog naroda i srpske države, govorili ste o ujedinjenju Nemačke, mislili ste na 1871. godinu, ono što je uradio Bizmark, i govorili ste o ujedinjenju Italije, koju je pre svega inicirao Garibaldi. Vi ste rekli da za razliku od Nemačke i Italije, Srbija se borila za nezavisnost, a ne za ujedinjenje.
Naprotiv gospodine Đeliću istoričari i poznate ličnosti sa zapada i celog svega upravo spominju srpsku revoluciju, kao borbu za ujedinjenje srpske države i srpskog naroda, a više od toga borbu za ukidanje feudalizma. Feudalizma koji vi i vraćate ovim zakonom, stvarate male feude, male feudalce, pa ćemo sada umesto Đilasa, umesto Dinkića, umesto Pajtića imati još 100, 200, 300 takvih ljudi i zaista će Srbija ličiti na nemačke državice pre Bizmarkovog ujedinjenja, kojih je bilo 300 i više. Dakle, jedna zastrašujuća činjenica.
Inače države koje ste vi spomenuli su nacionalističke države, par ekselans. Upravo je Francuska i kardinal Rišelje je u međunarodne odnose uveo princip državnog razloga. Ono što je bila Nemačka u 20. veku, to je Francuska bila ranije, ona je pretila da postane Hegemeon u celoj Evropi tako da pozivanje na Nemačku i Francusku vam baš nije dobar primer, jer to su države koje nacionalne interese štite svuda, pogotovu na svojoj teritoriji, a vi ovde uništavate srpske nacionalne interese, doduše vaš put je logičan, vi ste rasturali ekonomski Rusiju u vreme Čubajsa, u vreme Jeljcina, pa ste sada došli i da to radite Srbiji i Srbima.
Da vidimo konkretno oko Zakona o javnoj svojini, šta ste vi radili. Formirali ste radnu grupu za izradu Zakona o javnoj svojini, koju je predvodio Bojan Kostreš, čovek koji nije pravnik i ne poznaje naprosto pravo ni najmanje. Ta radna grupa se sastala jedanput. Nakon toga gospodin Kostreš je počeo direktno da se sastaje sa Cvetkovićem, premijerom Vlade Republike Srbije. Saradnici Bojana Pajtića iz Demokratske stranke, znate ko je, rekli su sledeću stvar za gospodina Kostreša citiram – Kostreš, osoba nepoznatog zvanja i skromnog kvantuma znanja, koja ne razlikuje osnovne kategorije pravne materije. Završen citat. Vezano za Zakon o javnoj svojini.
Pozivate se na istorijsku podlogu, vi vraćate ovde komunističke tekovine, gospodine Đeliću, jer vam to pozivanje na autonomiju kada kažete da ima svoje istorijsko uporište, ne mislite sigurno na vojvodstvo Srbije i tamiških banaka, ako uopšte znate šta je to bilo.
Liga socijal-demokrata Vojvodine tražila je zvanično povratak nekih rešenja iz 1974. godine, Ustava iz 1974. godine, Titovog Ustava kojim je razbijena Srbija na tri dela. Jer, kako kažu, njima treba imovina koja donosi pare, a ne ona u koju treba ulagati. Zamislite to i predsednik Skupštine AP Vojvodina, Šandor Egereši, poznat po onoj priči o belim rukavicama, traži rešenje iz Titovog Ustava iz 1974. godine.
Vi nama pričate o demokratiji, o ljudskim pravima, a ovde ljudi koji održavaju vašu vlast traže rešenja iz najgoreg komunizma, kada je Srbija bila uništavana, kada je srpski narod bio uništavan, kada je pripremano rasturanje države. Jer smo imali od prvog Ustava posle Drugog svetskog rata koji je predvideo centralizovanu državu, sve veću i veću decentralizaciju koja je na kraju dovela do ratnog požara, raspirivanja separatizama, slovenačkog, hrvatskog, muslimanskog itd.
Sada vi nastavljate taj proces i završavate, vi se pojavljujete kao izvršioci Titovog testamenta. Kaže, interesantno je da su kasnije pregovore oko Zakona o javnoj svojini počeli da vode direktno Mirko Cvetković i Bojan Pajtić. Vi sad imate nešto što se dešava dakle na jugu, sad ste počeli da radite na severu, vi imate pregovore Beograda i Novog Sada. Dakle, prosto neverovatno, prosto neverovatno.
Dakle, ono što vi predviđate ovim zakonom to je deobni bilans Republike Srbije i AP Vojvodine koji dajete sve šira i šira ovlašćenja, kojim utirete put ka odvajanju iz Republike Srbije, ka sticanju statusa prvo federalne jedinice ili ko zna čega jer vam tako kažu vaše gazde sa Zapada i vi delite imovine ovim zakonom. Vi uvodite pojam javne svojine, a nemate pojma šta je javna svojina, vi ga ne definišete uopšte, vi vršite određena nabrajanja, vi predviđate da je sada javna svojina državna, zatim svojina AP i lokalne samouprave. Ali, uopšte ne ulazite u to odakle vlast AP i šta je AP, šta je lokalna samouprava. Na kraju krajeva, to je sve imovina Republike Srbije, a vi možete da je delite koliko god hoćete. Na taj način štetite interesima Republike Srbije.
Vi dodatno organizujete, razrađujete, kleptokratiju koja je na sceni u Srbiji. Sada će ta kleptokratija imati tri nivoa. Imaće republički nivo, imaće nivo AP, vi samo predviđate Vojvodinu, Kosovo ne pominjete uopšte, Kosovo i Metohiju, imaće nivo lokalne samouprave. Sada će građani Srbije imati tri nivoa sa kojih će ih pljačkati različiti funkcioneri jer svako od tih funkcionera će želeti prvo sebi da podigne kule i gradove, a onda ako uradi nešto za državu, ako uradi nešto za svoju sredinu odakle dolazi, to je veliko pitanje.
U ovom zakonu ono što je posebno opasno, a govorio je o tome i moj kolega Sreto Perić, vi upotrebljavate termin za AP entitet. Ne znam da li znate šta znači entitet, ali evo ja ću vam reći šta znači u rečniku američke diplomatije, označava samo određeno državotvorno telo i karakter državnosti predmetnog bića, nacionalni identitet, narodnu, kulturnu, istorijsku, jezičko-religijsku posebnost i pravo na samoodređenje. Vidite, kako ste sami sebe ubacili u problem, uveli u mulj iz koga ne možete da izađete. U isto vreme kojekakvi likovi u Srbiji, poput Sonje Biserko, govore da na Kosovu već ima paravojnih formacija iz Srbije. Pazite, Sonja Biserko, čiji je brat poginuo u hrvatskim paravojnim formacijama Zenge, govori ovakve stvari. Nataša Kandić koja se u dokumentaciji DB Republike Srbije vodila po američkoj obaveštajnoj službi, vam uređuje tužilaštvo, sudske organe i određuje šta će da radi Boris Tadić, šta će da radi Vlada Republike Srbije, a vi sve to tolerišete.
Da vidimo dalje, interesantno u ovom predlogu zakona o javnoj svojini, vi govorite i o prirodnim bogatstvima i kažete, vode, njihovi izvori itd. mineralni resursi jesu u svojini Republike Srbije. Kažete, da je na prirodnom bogatstvu, da može da se stekne koncesija, pravo korišćenja, iskorišćavanja. Veoma interesantno, da vi na ovaj način polako uvodite rasprodaju prirodnih resursa Republike Srbije.
Želim da vas podsetim, gospodine Đeliću, pošto vi i ova vlada govorite samo o profitu, samo o materijalnim dobrima, setite se da su za Kosovo i Metohiju AP rezerve lignita, lignitnog uglja toliko velike da ne mogu da se eksploatišu narednih 11 vekova. Njihova vrednost se procenjuje u milijardama i milijardama i milijardama evra, trenutno, a Srbiji polako ponestaju energenti. Isto tako želim da vas podsetim, okeanografsko odeljenje "Vudshol" instituta iznelo jedno upozorenje u kojem kaže da će kao posledica globalnog zagrevanja teritorija Srbije i još nekih zemalja postati jedina mesta u Evropi sa dovoljnim količinama sveže, pijaće vode. Ovo znači, da prirodni izvori vode za koje vi želite da date koncesije velikim multinacionalnim kompanijama će biti pravi izvori bogatstva za građane Republike Srbije, a vi to želite da krčmite.
Interesantno u sledećem članu ovog zakona, članu 10. dobra od opšteg interesa u javnoj svojini, vi imate neke detalje koji su protivustavni. Kaže – dobra od opšteg interesa u javnoj svojini, u smislu ovog zakona su dobra u opštoj upotrebi i druge stvari koje su zakonom određene kao dobra od opšteg interesa i zatim navodite: poljoprivredno zemljište, šume, šumsko zemljište, voda, vodno zemljište, vodeni objekti itd.
Vi ovde predviđate, na osnovu onoga što ste napisali u zakonu da je javna svojina i da se razlikuje od državne svojine, a ova dobra mogu da budu u vlasništvu AP i lokalne samouprave. Međutim, u članu 87. Ustava državna imovina, prirodna bogatstva i dobra za koja zakonom određena da su od opšteg interesa, imovina koju koriste organi Republike Srbije u državnoj su imovini. Šta vi hoćete ovim da kažete? Dakle, vi kršite ovim zakonom odredbe Ustava RS, nemate nikakvih problema zbog toga što to radite.
Na kraju krajeva, razlog za donošenje ovog Ustava jeste kao što su rekli vaši koalicioni partneri da se vrate titoistička rešenja iz Ustava iz 1974. godine. Vi ste gospodo novi komunisti, novi titoisti. Samo ste crveni pentagram zamenili žutim pentagramom. Vi dozvoljavate da vas ucenjuje Čanak i njegovo veselo društvo. Kako je to moguće, kako ćete vi onda da branite interese Republike Srbije u međunarodnim odnosima, kako ćete da branite Kosovo i Metohiju, kako ćete da branite bilo kakve interese Republike Srbije ako vi dozvolite da vas šaka političara koja nema nikakvo uporište u narodu ucenjuje.
Rekli smo već na kontu srpske revolucije, vraćate feude iz turskog doba, stvarate nove feudalce, a sve pod izgovorom da se približavate EU, da se približavate Briselu da se približavate vašim, ne vi vraćate vreme unazad. Vi ovde vraćate vreme Turaka, tursko vreme i to je ono što je Mićunović ovde najavio zajedno sa gospodinom Šutanovcem, veliko angažovanje Turske. Vi u stvari umesto približavanja EU, vi stvarate ovde neku vrstu turske unije. Dakle, to što vi činite apsolutno je protiv interesa Republike Srbije, apsolutno je suprotstavljeno zdravoj logici, nema nijednog jedinog opravdanja da ovakve stvari radite.
Vi naprosto ono čime raspolaže Republika Srbija, delite strankama, pojedincima, funkcionerima, koji održavaju vašu vlast kako biste kupili njihovu podršku. Doći ćemo u jednom trenutku do toga da nećemo imati šta da delimo, da nećemo imati šta da damo, kada će Srbija biti u potpunosti pojedena.
Ono što sam vam rekao, biće podeljena kao što je Nemačka nekada bila podeljena, ali i nakon toga, pojaviće se i ujedinitelj i Vojislav Šešelj će se svakako vratiti iz Haškog tribunala i odbraniti srpske nacionalne interese i ujediniti Srbiju. Hvala.

Iskorišćeno je 10 minuta i 58 sekundi od vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Nenad Čanak, a posle njega narodna poslanica Judita Popović.

Pre nego što kažem par reči o ovom zakonu koji se nalazi pred nama, treba da skrenem pažnju Vladi Republike Srbije, da Vlada Republike Srbije koja je okupljena posle prošlih izbora, okupljena oko nekoliko ciljeva. Oni su bili vrlo jasni i vrlo definisani, završetak saradnje sa Haškim tribunalom, otvaranje granica zemlje dobijanjem belog šengena, usvajanje zakona evropske agende, te približavanje EU i socijalna odgovornost.
Najveći deo ovih stvari je urađen.
Ono što nije urađeno i ono o čemu se nije dogovaralo, to su upravo ovakvi zakoni.
Zaista mislim da je izuzetno značajno, da se razumemo, da naša podrška Vladi Republike Srbije, govorim u ime Lige socijaldemokrata Vojvodine, je bila oslonjena na dogovoreno, a ne na to da se na blanko da poverenje Vladi, naročito kada su u pitanju ovako ozbiljne stvari i ozbiljna pitanja, iz jednostavnog razloga, što je potpuno jasno da ovde nije u pitanju nikakav zakon o imovini, naročito ne o imovini lokalnih samouprava, jer nisam primetio da je taj deo ovog zakona bio sporan, nego upravo i jedino, da tako kažem, deo zakona koji se odnosi na imovinu AP Vojvodine. U tom smislu, mi ćemo morati još obaviti konsultacije sa Vladom Republike Srbije, ona mora tu korigovati još svoja razmišljanja na ovu temu, jer je ovo nešto na šta LSV ne može da pristane.
Da bi dao svoj doprinos tom razmišljanju, moram da se malo pozabavim istorijom, odnosno da podsetim zbog čega ta imovina AP Vojvodine je toliko značajna u zalaganjima, ne samo LSV, nego mnogih drugih delova stranaka koji funkcionišu na teritoriji Vojvodine.
Ministar Đelić je rekao vrlo tačno, da istorijski uslovi definišu pojedine stvari u današnjoj politici i to je zaista nesporno. Samo za razliku od nekih drugih država, Srbija kao složena država, iz jednostavnog razloga što njeni delovi imaju različite predistorije ima na svojoj teritoriji različitosti koje bi trebalo, po našem mišljenju, rešavati autonomijama, a ne nasilno unifikacijom zakonskih rešenja, jer ne treba zaboraviti vrlo bitnu stvar, da glavni grad Vojvodine, Novi Sad, ove godine je proslavio 100 godina najlepšeg i najvećeg kupališta Štrand na Dunavu, 100 godina javnog saobraćaja, a grad Niš treći po veličini grad ili drugi, videćemo na popisu, iduće godine će proslaviti 100 godina od odlaska Turaka.
Vrlo je bitno imati svest da te razlike koje postoje nisu ništa na šta treba biti ponosan ili se stideti, ali ja moram da podvučem da, primer iz grada Novog Sada, da je pre 85 godina u gradu Novom Sadu, sa poslovnim prostorom grada Novog Sada, firma "Foto Glišić" potpisala ugovor o zakupu poslovnog prostora. Potpisao je Radovan Glišić, pa produžio njegov potomak Nenad Glišić, pa produžio dalje Filip Glišić, u Zmaj Jovinoj ulici u Novom Sadu, i taj zakup je posle kroz mnogo država trajao 80 godina. Dakle, 80 godina je u Zmaj Jovinoj ulici u Novom Sadu stajala firma "Foto Glišić", zbog toga što je grad Novi Sad imao svoju imovinu i imao svoju odgovornu vlast.
Sada se odjednom nešto ne veruje Vojvodini da će umeti da raspolaže tom nekom imovinom koja se, Bože moj, daje.
Da vidimo ko kroz istoriju nije mogao da ima imovinu? Nije mogao da ima rob u Staroj Grčkoj ili Starom Rimu, nisu mogli da imaju Jevreji i niža rasa i nije mogla da ima Vojvodina u Miloševićevoj Srbiji.
Ja ću zbog toga pročitati par stvari za vaše podsećanje. Od kada je Vojvodina ušla u sastav, Kraljevstva Slovenaca, Hrvata i Srba, pa potom Srba, Hrvata i Slovenaca, pa Kraljevina Jugoslavija, ona je do 1937. godine tretirana kao okupirano područje, dobijeno ratom i bila je zadužena da, iako je imala 11,5% stanovništva, puni 37% budžeta zemlje. Šta je donela u miraz, dajte da vam pročitam i to.
Ukupno obradivo zemljište koje je Vojvodina posedovala pre presjedinjenja, iznosilo je 2.757.273 hektara, što je činilo 11% države. Mereno po produktivnosti, taj procenat je imao značaj od blizu 20%.
Takođe, Vojvodina je, molio bih vas da slušate pažljivo, imala 4.700 kilometara izgrađene putne mreže i 2.200 kilometara železničkih pruga, 105.328 putničkih i teretnih vagona, 902 kilometra plovnih puteva, reke i kanala, 12 fabrika čokolade, 27 fabrika pića, pet fabrika konzervi, osam pivara, 11 mlekara, 90 radionica i fabrika, sedam fabrika nameštaja, 80 livnica gvožđa i čelika, 30 prerađivačkih pogona kože, 44 hemijske industrije, a što se tiče mlinova, broj se kretao oko tri hiljade.
Krajem 19. veka, Vojvodina je bila jedna od najznačajnijih mlinskih regiona u svetu, a posle Pešte i Mineapolisa, mlinska industrija u Bačkoj bila je najproduktivnija. U tim mlinovima nalazio se veliki evropski kapital, isto kao u železnici, u kojoj, da bi se stvorila u to vreme, bila jedna od najrazuđenijih železničkih infrastruktura u Evropi i u njoj je uloženo oko 150 miliona tadašnjih švajcarskih franaka.
Poslednjih 80 godina, nije izgrađena ni jedna pruga na teritoriji AP Vojvodina, koriste se tek 1.000 kilometara pruga, mnogi koloseci su prekriveni korovom, a vozovi voze 30 kilometara na sat, drugim rečima, Franc Jozef se vozio 10 kilometara na sat brže od Milutina Mrkonjića.
Moram vas podsetiti na to da državna imovina, definisana Ustavom Republike Srbije u članu 87. kaže – da imovina AP jedinice lokalne samouprave i način njenog korišćenja i raspolaganja se uređuju zakonom i to je ovaj zakon o kojem sada razgovaramo, a kaže takođe, u članu 183 AP u skladu sa zakonom uređuju pitanja od pokrajinskog značaja oblasti 1) prostornog planiranja i razvoja, 2) poljoprivrede, vodoprivrede, šumarstva, lova, ribolova, turizma, ugostiteljstva, banja i lečilišta, zaštite životne sredine, industrije i zanatstva, drumskog, rečnog i železničkog saobraćaja i uređivanje puteva, privređivanje sajmova i drugih privrednih manifestacija.
Moje pitanje, kako će to AP da uređuje drumski, rečni i železnički saobraćaj, ako nema drumove, reke i železničke pruge. Kako će to da uradi, kako će da se izvede, ako mi ne možemo da dobijemo ono železničkih pruga što je bilo na teritoriji Vojvodine pre sto godina, jer bi trebalo izgraditi još 1.000 kilometara da se samo vrati ono što je bilo, pre nego što je Vojvodina ušla u zajedničku državu južnih Slovena.
Imam jedno jednostavno pitanje, da li neko misli da bilo šta može da se učini ozbiljno ako Vojvodina ne dobije autonomiju. Mi smo jedino ustavno ovlaštenje iz istog tog člana 183. koji kaže – AP utvrđuju simbole i način njihovog korišćenja, pokušali da iskoristimo, stvaranjem vojvođanske zastave i vojvođanskog grba. Upotreba je propisana kao što Ustav nalaže, odlukom pokrajinske skupštine, polovina opština na teritoriji Vojvodine neće da postupi po odlukama vojvođanske skupštine. Ko će to da sprovede­?
Policija, neće da sprovede. Hoće li sudovi suditi o tome, neće sudovi, jer to do sada nisu činili.
Moje pitanje glasi, čemu sve ovo služi, ako neće imati ko da sprovede odluke o kojima mi ovde sada govorimo. Mi imamo situaciju u kojoj se neki delovi, zbog državnog razloga ne vraćaju, jer Bože moj, taj državni razlog je toliko važan da ne treba vratiti imovinu koju su pradedovi Vojvođana njima ostavili da sa njome upravljaju i da od nje žive.
Veoma me čudi to kako postoje ti državni interesi koji se odnose na Vojvodinu i Vojvođane, a ne postoje državni interesi koji se odnose na nevladinu organizaciju koja se zove SPC, pa se SPC, vraća bezmalo polovina nacionalnog parka Fruška Gora u naturi, vraća se konkretno, šuma u nacionalnom parku, a Vojvodina ne može da dobije svoju rođenu infrastrukturu i sa druge strane te priče, da će tu ne znam kako to voditi raspadu zemlje ili čemu takvom.
Moram da vam skrenem pažnju, na žalost, imamo dovoljno problema sa tim da se i ono što se uradilo na vojvođanskoj administraciji uopšte očuva iz jednostavnog razloga što odjedanput ispada, kako su nam pokazali poslednji događaji, da je dovoljan jedan sastanak dva predsednika vlade, Vlade Vojvodine i Vlade Republike Srbije i to sastanak za koji niko ne zna kada se dogodio, pa čak ni da li se dogodio, da bude otkazana sednica parlamenta Vojvodine.
Imam jedno malo pitanje – ako će vrhovno predstavničko telo 2.150.000 ljudi služiti tome, da se njime pripreti, pa se onda sve završi sastankom za koji nismo sigurni da li se desio, onda dolazimo u pitanje da li Vojvodini treba takva skupština. Skupština - da, ali ne takva. Administracija – apsolutno, ali ne takva.
Zašto Vojvodina mora imati imovinu? Zbog toga što je to jedini način da problemi na njenom području počnu da se rešavaju. Neću se vraćati na ovih 80 godina bez i jedne izgrađene pruge, neću govoriti o Kliničnom centru u Novom Sadu koji tek zadnjih nekoliko godina je počeo da dobija zgrade koje nisu iz Austrougarske, neću govoriti o tome da Televizija Novi Sad, razorena u NATO bombardovanju nikada nije dobila svoju imovinu nazad, neću da pričamo o tome da je Vojvođanska akademija nauka i umetnosti varvarski izbačena iz svojih prostorija, ukinuta i pretvorena u anonimno odeljenje SANU, neću da govorim o svemu tome zato što su to opšta mesta. Glavno pitanje svih pitanja sada je da li Vojvodina treba ili ne treba da postoji.
Znam da ovi "đulići uveoci" iz stranke ruskih službi misle da bi bilo najjednostavnije da Vojvodine nema i onda nećemo imati tu asimetriju, nećemo imati problem sa tim što u Vojvodini postoji vojvođanska administracija, a van Vojvodine ne postoji, ali postavljam drugo pitanje – kako je do toga došlo? Pa, došlo je do toga tako što je jedna federalna jedinica bivše SFRJ ušla, Miloševićevim protivustavnim pučem, u poziciju anonimnog dela koji je ušao u svetlo Srbije, koji je ušao u sve to sa svojom teritorijom i svojim novcem, a to je bilo jedinio bitno, sa svojim resursima o kojima niko danas ozbiljnije ne vodi računa, osim onih koji bi da ih ukradu.
Sa druge strane, kada govorimo o tome da se nije dovoljno radilo na zaštiti vojvođanskih interesa, pa pogledajte proteklih 10 godina. Lično sam bio na čelu ustavne podkomisije za pravljenje Ustava Srbije, gde je posle odobrenja Venecijanske komisije da se nastavi na radu sa tim Ustavom hitno napravljena kriza Vlade i oborena je 30 dana pre nego što je trebalo da se pristupi prionizaciji tog ustava. Zašto? Da slučajno ne bi Srbija dobila neki civilizovan ustav.
Kada je donošenje ovaj Ustav 2006. godine, koji je pravljen tako gde je svako malo ugradio neku svoju malu želju, pa su se radikali, od kojih je jedino što je gore u ovoj zemlji SNS, pošto su oni takvi kakve su, a ovi su još njihovi izdajnici, hvalili time da je najveći uspeh u tom Ustavu što se uspelo da Vojvodina ne dobije ništa. To što oni rade, to i razumemo, ali smo imali situaciju u kojoj su predstavnici administracije vojvođanske govorili da neće pristati ni na šta što nije zakonodavna, izvršna, delimična sudska vlast itd, da bi preko noći se sve to promenilo i ujutru od svega toga nije bilo ništa, nego virtuelnih 7% od kojih tri i dalje treba da bude pod nadzorom Beograda, a četiri da budu transferna sredstva.
Kada je donošen statut opet je bilo 1000 problema tog tipa, pa se Pančevo zaboravilo da treba da bude u Vojvodini, pa kada je bio Zakon o nadležnostima, pa kada je bila prodaja NIS koja je ništa drugo nego vojvođanski Naftagas, preimenovan za potrebe Miloševićeve pljačke i otimačine. Taj isti Naftagas kada je prodavan niko nije dozvolio da se u pokrajinskom parlamentu raspravlja uopšte o tome. Liga socijal- demokrata Vojvodine je 20 puta tražila da se raspravlja o tome, a ove godine, godinu dana unazad je iz vojvođanske zemlje izvađene nafte u vrednosti koliko je plaćen ceo Naftagas, cela NIS. To je urađeno pod pritiskom ruskih službi, čije glavne stranke sede u ovoj skupštini.
Nikada neću razumeti kako je moguće dozvoliti da ova zemlja zatvara oči pred činjenicom da nije tačno da je decentralizacija po Ustavu 1974. godine dovela do rata. Rat je počeo onda kada je Milošević tu decentralizaciju silom zaustavio, kada je pregažena tenkovima autonomija Vojvodine i autonomija Kosova. Tada je prestala da funkcioniše dobra zemlja u kojoj smo živeli do tada.
To što imate nesebičnu ljubav prema tuđem novcu, gospodo iz stranke ruskih službi, to što treba ruski ambasador da vas uči patriotizmu jer niste dovoljno razorili ovu zemlju, o tome ćemo neki drugi put.