Hvala.
Naravno, neko bi rekao, krajnje je vreme da se pred Narodnom skupštinom nađe zakon o povraćaju oduzete imovine. Kao što je uvodničar u današnju raspravu, ministar Božidar Đelić rekao, jeste tema ovde ispravljanje jedne nepravde koja je davno učinjena, jednom ne malom broju lica te davne 1945. godine, ali i 1944. i 1941, 1942. i 1943. godine, to je tema ili bi trebalo da bude tema. Problem kod donošenja ovakvog zakona, nažalost kao u sličnim drugim situacijama jeste pitanje motivacije predlagača, ne mislim lično na gospodina Đelića naravno, nego na Vladu jedan politički tim koji dođe i iznese ovakav jedan predlog Narodnoj skupštini. Zašto govorimo o motivaciji? Zbog toga što je stvar vrlo prosta. Kakva motivacija takav zakon.
Teško nam je da poverujemo da zaista altruizam ili empatija kod članova Vlade njih rukovodi potrebom da predlože zakon o tome da se ispravi jedna istorijska nepravda, jednako tako kao što ne pokazujem empatiju prema građanima zbog nepravde koja ih ovih godina snalazi, a to je nemaština, loš život i to zahvaljujući pre svega nesposobnosti ili namernom opstruiranju privrede od strane te iste vlade. Pa, pošto su te dve stvari međusobno uslovljene, naveo sam ih kao primere za motiv. Šta je onda motiv za donošenje ovakvog zakona? Od svega onoga što je ministar rekao verujem mu samo za jednu stvar, da je jedini pravi motiv pritisak koji se trpi od strane EU da se što pre donese ovaj propis, to je jedan od preduslova za sticanje svojstva kandidata. To je jedina prava istina, sve te bajke da se ovim zakonom ima ili da postoji želja da se ovim zakonom reši pitanje pravične naknade za lica koja su to zaslužila, padaju u vodu. To se naravno, lako može dokazati analizom odredaba samog zakona, gde se jednostavno vidi da je on donet, opet kažem, sa jednim manjkavim motivom, na način koji ostavlja niz pitanja, a Boga mi moguće je izvesti i niz konstatacija iz onoga što se ovde vidi.
Hajmo prvo da konstatujemo neke stvari. Dakle, prvo se postavlja pitanje, može li država, da li treba i da li može država da ispravi ovakvu nepravdu? Mi mislimo u DSS, da država mora i da nosioci vlasti u Srbiji, moraju, imaju moralnu obavezu da isprave nepravdu koja je te davne 1941, 1942, 1943, 1944, 1945. i 1946. i kasnijih godina, posle oslobođenja učinjena prema velikom broju stanovnika Srbije. To je jedna moralna obaveza, ona nema nikakve veze sa pritiskom EU, ona nema nikakve veze sa pitanjem statusa kandidata i našim obavezama prema EU.
Godine 2006. donet je Zakon o vraćanju imovine crkvama i način i stil na koji je on pisan ukazuje na jedan pravac u kome se razmišljalo kada je reč o mogućnosti povraćaja imovine. U međuvremenu a i kasnije, kada je reč o iščekivanju opšteg zakona, donet je zakon koji ima anketni karakter, a ne kao što je moj prethodnih Čedomir Jovanović rekao da je to jedan od načina bio vraćanja. Ne, to nije bio postupak za vraćanje imovine, on ima anketni karakter i cilj države je bio da se utvrdi koliko ima mogućih, potencijalnih zahteva za povraćaj imovine i kakva je struktura te imovine. Unapred, kada je država donela te zakone, unapred smo znali da taj zakon nije mogao da nam da do kraja precizne podatke, da nam omogući precizne podatke. To prosto nije bilo moguće.
Dobro je što se sada kao uslov za povraćaj imovine ne postavlja pitanje da li je neko u to vreme odreagovao po pravilima tog zakona i prijavio imovinu. Naravno, da je dobro što se to ne postavlja kao uslov, ali taj zakon je tada morao da postoji zbog utvrđivanja ukupne mase. Zašto onda sada nije donet? Prosto zbog toga što je država bila u takvoj situaciji, jedan od prethodnika je to rekao, dugovanje pet milijardi evra građanima Srbije po različitim osnovama, privredna situacija u kojoj smo se nalazili, država jednostavno nije mogla da smogne snage da započne taj proces.
Drugo, restitucija je sama po sebi jedan složen postupak i donošenje zakona o restituciji podrazumeva dugotrajno i pažljivo analiziranje načina na koji bi se povraćaj, restitucije, ona izvršila. Tako da smo mi sa jedne strane bili malo iznenađeni brzinom kojom je ovaj zakon usvojen i donet. Znam da je na ovome rađeno i ranije i da su pojedini članovi Vlade razmišljali i godinama o ovom zakonu, ali rešenja koja su u ovom zakonu primenjena izgledaju kao rešenja kojima se na lak i jednostavan način, jedno veoma teško pitanje rešava.
Na kraju krajeva ne možemo se oteti utisku da ste na jedan lak i jednostavan način ovom problemu prišli. Koji je rezultat? Rezultat je da smo dobili zakon koji ima za cilj da se započne postupak restitucije što pre i da se pitanje restitucije u Srbiji što pre skine sa dnevnog reda. Motivacija za tako nešto je očigledna i to smo rekli, to je jedan pritisak da se propis u oblasti donese zbog kandidature u EU, a motivacija, da se što pre skine sa dnevnog reda je vrlo jednostavna. Ova vlada i arbitri ovde u toj vladi ne vide snage da ovakav jedan postupak uopšte i sprovedu. Zato su se smislila određena ograničenja.
Ta ograničenja za restituciju tiču se ukupnog iznosa sredstava koje država u Srbiji može da vrati i ovde nas ministar ubeđuje da ovaj iznos koji je ovde upisan, koji se kasnije deli na korisnike obveznica, iznos do koga je Vlada došla, tako što je ozbiljno proračunavala ekonomske moći države za povraćaj.
Gospodine Đeliću, vi nas nećete u to nikada ubediti, jer nam nikada nećete moći ovde da izađete sa egzaktnom računicom zbog čega je taj iznos toliki.
To je alhemija, vi ne možete do toga doći tako što će te nas ubediti ili izaći sa ciframa, ubediti nas da je taj iznos zaista toliki. On može biti manji, a može biti i četiri puta veći. Otkud sad mi to znamo? To nas dovodi do sledećeg zaključka, da je ceo ovaj zakon pisan, to je jedna potpuno arbitrarna stvar, kao zadatak, da bi se što pre završio i skinuo sa dnevnog reda.
Vi ste brzinu ili potrebu da odgovorite nečijem pritisku, stavili ispred principa pravičnosti, to je daleko ispod principa pravičnosti. Princip pravičnosti ovde nije na drugom mestu, nego na trećem. To govori o motivaciji predlagača zakona. Hajdemo na konkretne stvari, prvo se postavlja pitanje kvantuma imovine i kruga lica koja imaju pravo na povraćaj. Zbog građana Srbije, da bi ljudi znali šta se ovim radim, pošto je rečeno da ovakvi zakoni antagonizuju društvo, a antagonizam stoji uvek između onih koji nemaju i koji nemaju šta da im se vrati, u odnosu na one čiji su preci nekada nešto imali, nepravično oduzeto i imaju pravo da im se nešto vrati. To je prirodni antagonizam, ali obaveza Vlade i obaveza nas poslanika je da ljudima objasnimo o čemu je reč, ti neki koji danas nemaju, a takvih je najviše u Srbiji, oni žele za svoju decu da oni sutradan imaju, iako neko njihovo dete sutradan nešto zaradi, napravi sebi nešto, obezbedi stan, dva ili tri, dobar automobil, osnuje neki mali privatni porodični posao, vremenom uspe da dođe nekako do toga, obezbedi nešto i za svoju decu, zamislite, dragi građani, da vašoj deci sutradan tako neka bezumna vlast tako nešto oduzme, ali nešto što ste krvavom mukom stekli, ne nešto što je poklonjeno, nešto što ste izmundarili, što bi se u žargonu reklo, nego nešto što je krvavom mukom stečeno i oduzeto.
Mora balans u društvu da se vrati, mora da se vrate stvari na stadijum kroz ovakvu nadoknadu, prosto zbog toga da bi društvo moglo da funkcioniše dalje.
Druga stvar, država je došla u posed imovine koja će uskoro postati javna svojina sa tri vrste titulara. Ta imovina je takvog karaktera, da se na nju ne plaća porez, ako se ne stavi u neku funkciju koja je profitabilna, država nema ništa onda, a ako se stavi u funkciju privatnog vlasništva, od tog trenutka, ako ništa drugo, država stiče, ili lokalna samouprava ili pokrajina pravo na ubiranje poreza. Ako ništa drugo makar to.
Ako se pitamo koji je način na koji ćemo zadovoljiti interese da se pitanje pravičnosti reši, da se reši pitanje povraćaja imovine onima kojima je nasilno ili nepravično oduzeta, onda moramo imati u vidu i to da povraćaj te imovine, automatski znači i mogućnost za državu sa druge strane, da ubira prihode.
To je nešto što moramo imati u vidu, kada govorimo o moći države.
Drugo, kada govorimo o moći države, da reši pitanje povraćaja, ne budimo licemerni, država ima moć da vrati ono što poseduje. Država može da nema novac, može da nema prihode u budžetu. Privreda, ekonomija jednog društva, tako i Srbija može da se nađe u ozbiljnoj krizi, ali imovina o kojoj mi govorimo je ovde, nije na nebu, nije je neko odneo, i nije odletela, uglavnom je ovde.
Restitucija može biti ograničena samo jednom jedinom činjenicom, a to je da postoje u pravnom sistemu, a pravni sistem je u posleratnoj Jugoslaviji postojao, kakav god da je, mogao je da nam se sviđa ili ne sviđa. Da bi se obezbedio jedan princip, to je princip zaštite stečenih prava, jer ako i taj princip budemo narušavali u budućnosti, onda ni sama restitucija ni princip pravičnosti nema nikakvog značaja.
Dakle, radi pravne sigurnosti, mi moramo da ostavimo određene titulare koji su stekli svoja prava na imovinu, a koja je nekada bila oduzeta u određenim slučajevima, da bi se ispoštovao princip pravičnosti kao što ovde taj princip pravičnosti hoćemo da primenimo kada vraćamo imovinu. To je jedino ograničenje. Drugih ograničenja u tom smislu ne treba da imamo.
Međutim, vi ste praveći ovaj zakon napravili jedno ozbiljno ograničenje, pa ste rekli da se imovina može vratiti u naturalnom obliku i dok niste podneli amandman koji se tiče komasacije arondacije, vidim ga ovde ispred sebe, ispada da jedino može da se vrati ona imovina, konkretno imovina koja je bila oduzeta u naturalnom obliku.
Ako to nije bio slučaj, onda postoji jedino mogućnost novčanog obeštećenja kroz obveznice te države. To je u velikoj kontradikciji sa onim o čemu vi govorite, kada je reč o moći države da odreaguje i popravi ovu nepravdu. Vi ste ograničili ukupan kvantum sredstava za povraćaj, ograničili ste, tako da ispada da nijedan od onih koji traži povraćaj imovine ne može da bude obeštećen u iznosu većem od 500 hiljada evra. Tvrdite da država nema novca na osnovu parametara koje vi danas ne možete da dokažete.
Naravno da država nema danas novca ove godine, možda ni sledeće da vrati ni taj iznos onima kojima duguje, naravno da nema, ali vi ovde ne pravite zakon koji treba da se primeni i razreši problem za dve godine. Mi ovde govorimo o mnogo dužem periodu. Vi nemate dokaza, gospodine Đeliću, za to što tvrdite, ali ste napravili ograničenje, a pri tom tvrdite da nema mesta zameni imovine. zamena imovine ili tzv. supstitucija je metod kojim se takođe može obeštetiti neko kome se ne može vratiti imovina, konkretna imovina koja je u to vreme oduzeta. Vi to vrlo dobro znate.
Vi ste vrstu zamene predvideli kroz ovaj amandman na član 24. stav 2. gde ste predvideli komasaciju arondaciju. Znači, došlo vam je u glavu u jednom trenutku da se neke stvari mogu ipak jednom vrstom zamene rešiti, to nije baš zamena u pravom smislu te reči, ali u faktičkom smislu, jeste zamena. Ovde ste napisali u obrazloženju da bar još 25% zemljišta može da se vrati u naturi na ovaj način. Svaka čast.
Vaš otpor prema zameni imovine kao obliku vraćanja, proističe iz predrasude da će, možda i nije, ali nije dovoljno dobar razlog, u postupku vraćanja u slučaju primene zamene, biti problema sa bivšim vlasnicima, odnosno njihovim naslednicima, da će biti mnogo nezadovoljstva, mnogo nepoznanica i sporova sa tim u vezi, da država ne može to da izdrži.
Čekajte ljudi, vi hoćete da kažete, da vam je lakše da date novac, nego da uđete u spor sa bivšim vlasnicima koji će se na kraju krajeva sudski razrešiti na ovaj ili onaj način i gde će se jednostavno pitanje restitucije rešiti.
Šta vi tu stavljate ispred čega, to je neverovatno u ovoj priči.
Drugo, ovde u ovom zakonu vi kada je reč o načinu vraćanja, da vidimo obim vraćanja, da se vratimo na to, šta sve treba vratiti? Treba vratiti sve ono što je oduzeto. Od kada, vi kažete od 9. marta 1945. godine.
Gospodine Đeliću, moram da vam kažem, pročitaću vam samo dve stvari, a ima ih više, dve odluke koje su donete, jedna 11. novembra 1944. godine, a druga 11. decembra 1944. godine.
Prva se zove Odluka Predsedništva Velike antifašističke narodnooslobodilačke skupštine Srbije, a druga se zove Odluka Predsedništva Antifašističke skupštine narodnog oslobođenja Srbije.
Obe odluke u sebi sadrže odredbe koje imaju opšte pravne norme o konfiskaciji imovine. Na osnovu tih odluka, narodni oslobodilački odbori su donosili odluke o oduzimanju imovine. Čitanjem člana 1. ovog zakona, sva lica kojima je na taj način oduzeta imovina su potpuno isključena iz restitucije. Zašto? Da li ste razmišljali o tome?
Šta ćemo da radimo sa žrtvama holokausta? Rekli smo, to će rešiti poseban zakon, s obzirom na okolnost da mnoge žrtve holokausta, misli se na Jevreje u Srbiji, nisu bili obuhvaćeni restitucijom, ali mnoge žrtve holokausta nemaju ni naslednike danas. Šta ste rešili? Rešili ste da oformite ovo, kako vi zovete u članu 5, memorijalni centar da se obrazuje fond za upravljanje tako što ćete to urediti posebnim zakonom. Od kojih sredstava? Ako je do memorijalnog centra ili fonda, država Srbija je u obavezi da to uradi svojim sredstvima. Kakve to veze ima sa ovim? Ako je to posebno, nemojte ga ni najavljivati ovde. Ako hoćete da rešite pitanje, rešite ga.
Na tankim nogama je priča, čitajući sve ove pobrojane odredbe na koje se pozivate u članu 2. Tanka je priča da će se lako rešiti problem imovine koja je oduzeta prognanim ili streljanim Jevrejima u Srbiji, a koju je kasnije neko otkupio od fizičkih lica, državljanina Srbije u tom trenutku, odnosno Jugoslavije. Kako ćete taj problem da rešite, a on je realan?
Još nešto, ovaj vaš amandman koji ste podneli na član 5. zakona koji govori o tome ko nema pravo na vraćanje imovine ili obeštećenja, pa ste rekli da to ne mogu biti fizička lica strani državljani, odnosno zakonski naslednici koji su bez postojanja međunarodnog ugovora obeštećeni pravo na vraćanje imovine priznato pravo od strane države. To je u redu. Rekli ste, oni koji su obeštećeni i preuzeli su od države po osnovu međunarodnog ugovora, ali pod tri ste rekli – lice koje je bilo pripadnik okupacionih snaga koje su delovale na teritoriji Srbije, što je sasvim u redu. Kako možemo da očekujemo da pripadniku okupacionih snaga danas vraćamo imovinu, odnosno njegovom nasledniku? To je nenormalno.
Onda vi postavljate amandman pred Skupštinu u kome kažete – da, to lice koje je bilo pripadnik okupacionih snaga, ali strani državljanin. Šta hoćete time da kažete, da ona lica koja nisu strani državljani, naslednici onih lica koji nisu strani državljani bili tada niti su danas, a koji su učestvovali u okupacionim snagama u Srbiji imaju pravo na povraćaj imovine? Pa, to je diskriminacija protiv onih koji su strani državljani jer nisu pripadnici okupacionih snaga. Da li to onda znači da treba i okupatorima, Italijanima, Mađarima, Bugarima, Nemcima i svima ostalima da vratimo imovinu? Pa, na šta to liči? Okupatorima, pripadnicima okupacionih snaga? To je ono što je bitno, pa makar taj bio i Srbin. Razumete li me, pa makar bio i Srbin, potpuno mi je svejedno.
Naravno da pripadnici okupacionih snaga nisu pripadnici četničkog pokreta, to je posebna priča vezana za Zakon o rehabilitaciji, ali je šteta što prvo taj zakon nismo raspravljali, pa da znamo ko na šta ima pravo.
Na kraju krajeva, pošto ne mogu da zaokružim celu priču, vreme mi je isteklo, uputiću vas da saslušate moje kolege iz poslaničkog kluba za ostale primedbe koje imamo na ovaj zakon, ali ovo je bila nekako ukratko ono što se tiče samog problema zakona koji se nalazi pred nama.