Dame i gospodo narodni poslanici, slažem se sa gospodinom Jovanovićem da svi mi treba da radimo u interesu naše dece, ali ne mislim da se u interesu naše dece radi tako što se sadašnja politička situacija i sadašnja srpska država gradi na istorijskim lažima i neistinama.
Pokušavam da ubedim i potpredsednika Vlade i kolege narodne poslanike da u srpskom narodu u Drugom svetskom ratu nije postojao antisemitizam kao masovna pojava i da ono što se dešavalo u Srbiji, u tom ostatku ostataka Srbije, gde je ingerencije imala ta famozna Nedićeva vlada, dešavalo se, pre svega, zato što je taj ostatak ostataka srpske države bio pod nemačkom upravom. Bilo je usijanih glava i u srpskom narodu, koje su iz ideoloških razloga ili zbog pomodarstva, zbog vremena u kome su živeli, koketirali sa idejama nacizma, ali to su bili pojedinci.
Na kraju krajeva, čuveni jevrejski intelektualac iz Beograda Enriko Josif je odao priznanje srpskom narodu zbog hrabrog držanja u Drugom svetskom ratu, kada je Srbija bila okupirana. Dakle, onih pojava koje su zabeležene u Nemačkoj, u NDH, u Mađarskoj, nije bilo u Srbiji. Nije bilo masovne podrške srpskog naroda nacističkim idejama. Zločini nad Jevrejima su se u Srbiji dešavali, pre svega, u režiji nemačkog okupatora.
Nije sporno da se Jevreji obeštete, ali ne razumem, gospodine Jovanoviću, zašto te zahteve za obeštećenje ne usmerite ka sadašnjoj Nemačkoj? Zašto bi vaša, moja deca ili deca bilo kog građanina Srbije bila odgovorna za ono što je u Srbiji uradio nemački okupator? To je ono što mi ne razumemo.

Narodni poslanik Čedomir Jovanović, pravo na repliku, dva minuta.

Mislim da je paradoksalno da ovde raspravljamo da li bi imovina Jevrejskoj zajednici u Srbiji bila oduzeta da Srbija nije stradala u Drugom svetskom ratu. Naravno da ne bi. Niko nije rekao da je srpsko društvo antisemitsko društvo i da su ovde ljudi jedva čekali priliku da se obračunaju sa Jevrejima. Govorimo o činjenici da je Jevrejska zajednica u Srbiji stradala, između ostalog i zbog toga što su postojali saradnici okupacionih snaga. Postojale su kvinslingške vlasti u Srbiji.
Zašto ne možemo od Nemačke to da tražimo? Zbog toga što je uredba, na osnovu koje je ta imovina oduzeta, vrlo jasna. Član 1. kaže: "Imovina onih Jevreja koji su 15. aprila 1941. godine bili državljani bivše Kraljevine Jugoslavije ili bili bez državljanstva, ali se nalaze na srpskom području, pripada Srbiji, bez ikakve naknade." Ta imovina je 1945. godine postala imovina nove države.
Mi samo želimo da se ispravi ta istorijska nepravda, koju istovremeno smatramo velikom i ispravljamo prema pripadnicima drugih naroda. To nema nikakve veze sa poistovećivanjem srpskog društva sa bilo kojim drugim društvom u kome postoji antisemitizam kao vrednost, ali isto tako moramo napraviti razliku između onih koji su bili sramota za Srbiju, a i danas su sramota. To konstantno revidiranje istorije, čiji smo taoci poslednjih nekoliko godina, dovodi nas u poziciju da uopšte raspravljamo o tome da li treba žrtvama posle 70 godina i na ovakav način omogućiti neku vrstu naknadne pravde. Dobro je što je to Vlada prihvatila.

Narodni poslanik Aleksandar Martinović, pravo na repliku, dva minuta.

Dame i gospodo narodni poslanici, sada ako ćemo stvari da svodimo na apsurd, onda smo i mi Srbi stradali u Drugom svetskom ratu u tom delu Srbije  kojim je upravljala Nedićeva Vlada. Kažite kome ćemo mi Srbi da podnesemo zahtev za obeštećenje, ima li neka međunarodna ili domaća instanca gde će pripadnici srpskog naroda da traže obeštećenje zbog zločina koji su se desili u Drugom svetskom ratu? To je jedna stvar.
Druga stvar, gospodine Jovanoviću, 1946. godine donet je Zakon o ne važnosti pravnih propisa donetih pre 6. aprila 1941. godine i za vreme neprijateljske okupacije. Po sili tog zakona ta uredba ministarskog saveta generala Milana Nedića se proglašava pravno ništavnom. Ne znam zašto se sada na nju pozivate kada je ona još godinu dana posle završetka Prvog svetskog rata proglašena nevažećom, kao da nikada nije ni doneta. Ako ćemo da iznosimo sve istorijske činjenice, onda hajde da ne prećutkujemo one koje nam ne odgovaraju. Taj zakon je donet i taj zakon i dan danas važi. Recimo, u Vojvodini se upisi u zemljišnu knjigu vrše znate na osnovu kog zakona? Na osnovu tog zakona zato što je tim zakonom propisano da se svi propisi koji su doneti pre 6. aprila 1941. godine primenjuju kao tehnička pravila ako ne postoje važeći pravni propisi koji regulišu određenu materiju. Recimo, zakoni o zemljišnim knjigama su u Kraljevini Jugoslaviji doneti 1930. i 1931. godine. Posle toga zakona o zemljišnim knjigama nije bilo i za sve vreme socijalističke Jugoslavije upisi u zemljišnu knjigu su vršeni na osnovu tog zakona iz 1946. godine. To su činjenice, ako ćemo da baratamo činjenica. Ako nećemo, onda hajde da kažemo – moderna Srbija, to je Srbija podignuta na lažima, na neistinama i na samo onim činjenicama koje nama odgovaraju, a ono što nam ne odgovara to ćemo da gurnemo pod tepih.

Narodni poslanik Čedomir Jovanović, replika.

Mislim da bi vas opomenuo Šešelj da je sada ovde u sali, siguran sam u nešto tako. Naravno da je 1946. godine donet taj zakon i to između ostalog opisuje tu zemlju sa kojom se brutalno obračunava deo našeg društva godinama kao zemlja koja ipak nije bila toliko loša, makar je imala vrlo jasan stav i izražene vrednosti recimo po pitanju o kome mi sada raspravljamo.
Donet je zakon 1946. godine, stavljene su van snage i proglašene ništavnim sve pravne norme okupacionih vlasti, kao što se vi rekli, apsolutno ste u pravu, ali su posledice ostale. Donet je zakon, ali nije vraćena imovina. Sada se imovina vraća i mi govorimo o tome da je kompromitujuće za društvo vratiti imovinu jednom delu našeg društva, a drugi deo zanemariti, samo o tome. Apsolutno ste u pravu, van snage su stavljene sve pravne norme, ali su posledice ostale i mi danas o tome raspravljamo, ni o čemu drugom.
Što se tiče stradanja srpskog naroda, ako govorimo o naknadi, o ratnoj šteti onda je međudržavnim sporazumom između Jugoslavije i Nemačke, sporazumom između Tita i Branta to pitanje rešeno. Nemojte sada ovde da otvaramo raspravu o kompenzaciji za ratnu štetu, autoputu, nuklearnoj centrali "Krško", novcu koji smo dobili. To je tema za drugu generaciju. Ovde raspravljamo o vrlo konkretnom pitanju, zakonu o restituciju, vraćanju imovine. U pravu ste, pravne norme su odavno proglašene ništavnim, ali su posledice ostale. Imovina nije vraćana tada. Uredba Nedića je poništena, ali imovina nije vraćena onima kojima je na osnovu te uredbe imovina oduzeta. Mi sada želimo to da ispravimo.
Pre svega, gospodine Martinoviću, to je simboličan gest. Nažalost, jako je malo naslednika žrtava holokausta, gotovo niko nije preživeo obračun 1941. godine u jevrejskoj zajednici u Srbiji i to je činjenica.

Narodni poslanik Aleksandar Martinović, pravo na repliku.
Molim vas da ovim krugom repliku zatvorimo.

Ako je ta uredba gospodine Jovanoviću iz 1942. godine proglašena pravno ništavnom, ne znam zašto onda mašete sa njom u Narodnoj skupštini. Komunistička vlast, da ne bi bilo nikakve zabune, posle drugog svetskog rata nije pravila nikakvu razliku kada je reč o oduzimanju imovine između Srba, Jevreja, Hrvata ili bilo koga drugog. SRS je generalno i načelno protiv donošenja zakona o restituciji iz mnogo razloga.
Ako je bilo i slučajeva nepravednog oduzimanja imovine posle Drugog svetskog rata, ta nepravda ne može se ispraviti tako što će se posle 70 godina napraviti nova nepravda, pa sadašnja generacija građana Srbije koja je ionako prezadužena, juče ste se gospodine Đeliću zadužili za novih milijardu dolara ako se ne varam. Izvinite, ko će da snosi troškove ove finansijske restitucije kojoj ćete vi da pribegnete u ovom zakonu? Kažite mi gde su pare, ima li para? Ako ima para, super, evo vratite, ali tih para nema. Narod grca u dugovima, prezadužen je, ljudi skaču sa mostova, ubijaju se, itd. Vi mislite da će ova, sadašnja ili neka buduća generacija građana Srbije time što će da oduzima od usta svoje dece da ispravi, kako vi kažete, nepravdu koja je učinjena posle Drugog svetskog rata.
Pitanje je da li u svim slučajevima oduzimanja imovine zaista bilo nepravde. Nemoguće je, kao što je i danas nemoguće da se neko na pošten način obogati za dve godine, pa kupi pet hotela, dva rudnika i pet skupocenih automobila. Tako ni posle Prvog svetskog rata nije bilo moguće tako se brzo obogatiti na pošten način. Mislite da su svi ti rentijeri, vlasnici rudnika, hotela, stotina hektara poljoprivrednog zemljišta bili pošteni? Nisu.

Narodni poslanik Čedomir Jovanović, izvolite.