Reč ima narodni poslanik Srđan Spasojević. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsedavajuća, poštovani predstavnici Vlade, poštovani građani Srbije, pred nama je danas, dakle Predlog nacionalne strategije zaštite i spasavanju u vanrednim situacijama i Predlog zakona o prebivalištu i boravištu građana.
Na početku svoje diskusije, reći ću to da u mnogim situacijama čestitam gospodinu Mariću na tolikoj predanosti i velikoj muci koju on ima u verovatno najtežim okolnostima i sa sredstvima sa kojima raspolaže, pre svega, za mnoge elementarne nepogode, a pre svega za dva požara, pošto sam poslanik iz Kraljeva, na planini Stolovi i okolini Ušća, velike elementarne nepogode koje su praktično zadesile taj kraj.
Želim da čestitam i svim pripadnicima vatrogasnih jedinica i građana koji su učestvovali u gašenju tih požara i na svu sreću, sve je to na neki način zaustavljeno. Moram da vam kažem i ovo, nemojte da shvatite pogrešno i kao šalu, građani bi vam sigurno oprostili da najmanje radite, ali da imate normalnu platu i sigurno da svaki građanin u Srbiji koji isključi televizor kada vas vidi na ekranu, mora da pojača televizor, imate takav opis posla i verovatno se svi na neki način uplašimo kada vas vidimo ali na svu sreću vrlo četo i na kraju svih tih dešavanja, kada se obratite građanima Srbije i kada kažete da je nešto u redu svi odahnemo.
Dakle, u samom uvodu u materijal, upravo ovaj deo u drugom pasusu, region jugoistočne Evrope je sve više ugrožen raznim vrstama prirodnih opasnosti i onda se citiraju sve te opasnosti, ali mislim da bi tu trebalo staviti i požari, bez obzira da li se to može tumačiti ekstremno visoke temperature i neke druge stvari koje mogu da dovedu do toga, mislim da ste tu propustili da izostavite jednu rečenicu, odnosno jednu reč koja je maltene najzastupljenija i najaktuelnija. Možda se ovo pisalo u nekom periodu ranijih godina kada nije bilo toliko požara u Srbiji, ali kada vidimo da smo svakog dana praktično sve izloženiji zbog promene klime i zbog mnogih drugih stvari koje se dešavaju, onda sigurno da je tu imalo mesta.
Imao sam priliku, gospodine Mariću, da prolazim praktično i naravno aktivno sam se informisao, preko gospodina Kočevića koji je bio u Kraljevu šta se sve dešava kod ovih požara, ali nisam mogao da se ne otmem jednom utisku, načinu na koji je to gašeno, po meni je to ipak ispod nivoa, sa onim helikopterima, sa onim velikim kesama koje hvataju vodu.
Postavljam još jedno pitanje, da li u ovim svim zakonima, moram da kažem da nisam ekspert za to, ali postaviću jedno logično pitanje, šta bi se desilo u situaciji da nije postojalo ono malo Žičko jezero kod Kraljeva, kod manastira Žiče, gde su ti helikopteri hvatali vodu. Odnosno, postavljam pitanje za one sredine koje nemaju mogućnost prirodnog hvatanja voda ili veštačkih jezera, da li je to obuhvaćeno nacionalnom strategijom da mora na određenom delu da postoji tako nešto ili verovatno postoje sredine koje nemaju ni jedno ni drugo. Mislim, da ako nije onda to treba predvideti ovom ili nekom budućom strategijom jer da nije bilo onog jezera činjenica je da bi se verovatno to hvatalo sa Gružanskog jezera ali zbog vremenske distance, zbog udaljenosti sigurno da bismo izgubili određeno vreme, ovo govorim kada su helikopteri u pitanju, a sigurno da Srbiji je zbog svih ovih dešavanja, kao što su moji prethodnici rekli potrebni specijalni avioni koji imaju mogućnost da prvo zahvate više vode i da sigurno bolje dejstvuju.
Dakle, kod ove uvodne strategije sve ovde što je stavljeno, poplave suše, ekstremno visoke temperature, zemljotresi, klizišta, olujne nepogode ne postoji praktično ni jedna stvar koja je ovde pomenuta da nije Srbiju zadesila u poslednjih godina, uključujući i zemljotres koji je bio veoma jak i koji je pogodio takođe Kraljevo.
Dakle, sa par nekih primedbi i sa željom da vas što manje vidimo, želim da napomenem još jedanput da je sigurno Srbiji zbog učestalih požara neophodna nabavka specijalnih aviona jer ne treba da u takvim situacijama da zavisimo ni od koga i sigurno svakome hvala ko u tim situacijama pomaže našoj zemlji.
Kada govorimo o Predlogu zakona o prebivalištu i boravištu, ministar je upravo tu, sigurno da je dobro i da se jedan ovakav zakon definiše upravo iz mnogo razloga, kako upravnih i sudskih postupaka i drugih stvari. Zadržao bih se konkretno, gospodine ministre, na članu 18. da je izuzetno važan institut, pa se viziranje prebivališta i boravišta, čije se uvođenje predviđa članom 18. Predloga zakona. U ovom članu, međutim, postoji jedna nedorečenost. Postavlja se opravdano pitanje kako će se rešenje o pasiviziranju adrese prebivališta uručiti licu za koje se u najvećem broju ovakvih slučajeva uopšte ne zna gde se nalazi, što za sobom naravno povlači i pitanje kako će se naplatiti novčana kazna predviđena u članu 27. stav 1. tačka 4) Predloga zakona.
Kada smo već kod pasiviziranja adrese vrlo je zanimljivo odbrana člana 29. Predloga zakona, gde se pored državljanina bivših republika SFRJ pominju i državljani druge države nastale na teritoriji bivše SFRJ. Da li se misli na bivše državne zajednice Srbije i Crne Gore, u najrazličitijim oblicima ili se može implicirati na nešto drugo.
U članu 11. stav 2. tačka 1) Predloga zakona nije baš najjasnije šta se podrazumeva pod adresom stalnog stanovanja prilikom postupka utvrđivanja prebivališta od strane nadležnog organa, kada već ne postoji uobičajeni osnov predviđen stavom 1. ovog člana.
Predložili smo brisanje člana 13. Zakona, obzirom da ne vidimo kako je moguće da nadležni organ pouzdano utvrdi postojanje, odnosno nepostojanje namere da se stalno stanuje na određenoj adresi.
U članu 24. smo predložili revidiranje podataka koji će se nalaziti u policijskoj evidenciji prebivališta, odnosno boravišta.
Smatramo da nikako nije neophodno i da u velikoj meri zadire u privatnost svakog pojedinca vođenje evidencije o njegovom bračnom statusu ili zanimanju, u suprotnom Srbija bi i bukvalno postala policijska država, mada ona već u dobroj meri ima obeležja karakteristična za ovakve istorijske državne tvorevine, a ovo posebno ukoliko se uzme u obzir prilično široke i neodređene formulacije u članu 25. Predloga zakona, kojim se predviđa davanje ovih podataka u najširem krugu najrazličitijih pravnih subjekata.
Dakle, u ovoj raspravi ukazali smo na neke nedoumice kada je ovaj zakon u pitanju. Sigurno da smo podneli veliki broj amandmana, poslanička grupa NS je podnela amandmane i mislimo da ćemo imati razumevanja za njih i da ćemo u nekoj meri popraviti ovaj zakon.
Podvlačim još jednom da je Srbiji nužan jedan ovakav zakon i da je dobro da se konačno neke situacije, kada je Predlog zakona o prebivalištu i boravištu građana u Republici Srbiji, regulišu.
Zahvaljujem vam se i nadam se da ćete pomno razmotriti naše amandmane.

Iskorišćeno je devet minuta od vremena ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Bojan Đurić.

Poštovana potpredsednice, dame i gospodo narodni poslanici, ja takođe na početku moram da iskoristim priliku i da čestitam gospodinu Mariću na svim onim velikim stvarima i velikim akcijama koje je izveo u teškim okolnostima i drago mi je da vas jednom vidimo i preko dana u odelu u Skupštini i da to činimo što više, a što ređe na onim mestima gde su opasnosti od nekih stihija itd.
Nažalost, na ovom mestu moramo da završimo sa pohvalama, pre svega zbog toga što ova dva dokumenta koja su na početku rasprave ove nove sednice, a pre svega ova nacionalna strategija o zaštiti i spasavanju u vanrednim situacijama i mislim da ne ispunjava one ključne elemente ili kriterijume koje bi morao da ima sam tekst nacionalne strategije, nego način na koji se on ovde prezentuje i uopšte teme koje mora da obuhvati da bi odgovorio na zahteve koji se postavljaju pred tako jedan važan dokument.
Ja kao i neke kolege pre mene, teško mogu da shvatim situaciju da mi danas imamo raspravu o nacionalnoj strategiji i zaštiti i spasavanju u vanrednim situacijama, a da se praktično ni jednom rečju ne pomene važan događaj koji se odigrao juče u Nišu. To je praktično ključni ili centralni, ili makar najviše u medijima oglašavan i reklamirani centar, prostor gde su stacionirane trupe, odnosno snage, jedinice, sva ona oprema koja treba da pomogne u vanrednim situacijama kada su u pitanju gašenja i saniranja posledica požara kojih je najviše u ovom predelu ekoloških ili drugih vrsta katastrofa i nepogoda koje ste naveli u ovom dokumentu.
Mislim da to nije dobro, iako su moji motivi za ovakvu intervenciju potpuno različiti od onih koje je imao narodni poslanik Božidar Delić. On jeste ponosan i njemu smeta što Rusija i saradnja sa Ruskom Federacijom nije izričitije pomenuta. Meni to takođe smeta, ne zato što mislim da nešto krijete, već zato što mislim da nije normalno da ulazi u tako važan projekat, jer sve vreme u javnosti postoje vrlo ozbiljne špekulacije i sumnje da se ne radi o onom objektu kako postoji i zvanična tabla na njemu, nego da se sve vreme implicitno podrazumeva da je to neka vrsta šire baze ili nade da će tu jednog dana postojati neka vrsta vojne baze.
Te špekulacije nisu same po sebi štetne i uvek je dobro da se u društvu ili u državne insitucije, da se o tome priča. Naš problem je što se o tome ne razgovara, što ministar Šojgu koji je vrlo često u našoj zemlji poslednjih nekoliko godina, mnogo otvoreniji i jasnije govori o tome, nego što to govore naši zvaničnici.
Kada ministar spoljnih poslova, možda je to pregruba reč, ali mislim da je bio pregrub i neozbiljan, mislim na ministra Jeremića kada je govorio o toj bazi, kada na nivou vica pomene tu svoju opasku da na teritoriji naše države već postoje vojne baze, onda mislim da je dužnost drugih institucija u ovoj zemlji da reaguju.
Onaj deo javnosti koji još uvek vidi mogućnost Srbije kao neke vrste zone uticaja gde će biti stacionirane različite vrste bezbednosnih trupa, vide u tome svoju šansu ili vide neku vrstu odgovora na situaciju da se na teritoriji KiM, pretpostavljam da je na taj deo teritorije mislio gospodin Jeremić, nalaze međunarodne trupe, koje nisu neprijatelji ove zemlje i ovog naroda.
Uostalom, mislim da baš u ovim trenucima ili u ovim danima, da sudbina ljudi na KiM, sudbina naroda umnogome zavisi od ponašanja tih jedinica i tih trupa i mislim da nije ni politički ni nacionalni najodgovornije da na taj način državni zvaničnici govore o njima, bez obzira da li u tome vide kratkoročnu ili dugoročnu priliku za sopstvenu promociju, nekada i vrlo otvoreno, suprotno od onoga što je zvanična politika ove zemlje.
Kada je u pitanju prostor Kosova, postoji još nekoliko problema, taj problem postoji svuda oko nas i on se vidi, odnosno posledice njegovog ne rešavanja se vide u svakom dokumentu koji ovaj parlament usvaja, pa čak i u ovom predlogu nacionalne strategije, od najbanalnijih stvari, da vi na jednom mestu kažete kolika je teritorija ove države i koliki je broj stanovnika ove države, pozivajući se na popis iz 2002. godine, a da ste sačekali još nekoliko nedelja, mogli ste da iskoristite rezultate ovog upravo završenog popisa. Svako od nas zna da to nije ukupna površina ili teritorija na kojoj MUP Srbije, generalno čitav sistem zaštite i spasavanja u vanrednim situacijama, može da interveniše, na koje može da utiče ili koje može da kontroliše.
Sa druge strane, kada se govori o saradnji u regionu ili saradnji sa drugim sličnim službama, čitavim spektrom organizacija, jedinica koje su zadužene ili organa za postupanje u vanrednim situacijama, nema nikakve odrednice o nekoj vrsti saradnje prema onom delu teritorije, da iskoristim Vladinu formulaciju, koja je pod upravom međunarodnih snaga.
Mislim da je to dosta važno pitanje i da najveći deo, ili da veliki deo vanrednih situacija upravo može da nastane ili na toj teritoriji ili na onom delu teritorije uže Srbije, Republike Srbije koja gravitira na tom području i koje se sa njime graniči.
Generalno, da parafraziram ono što je predsednik Republike sinoć ispravno primetio, mislim da je rekao da vanredno stanje nikada ništa dobro nije donelo. Mislim da je bio neprecizan, jer postoje situacije u našoj nedavnoj prošlosti, 2003. godine kada je pametno sprovođenje vanrednog stanja donelo mnoge dobre stvari i mislim da je predsednik mislio na situaciju, na vanredne situacije i na neku vrstu haosa uznemirenosti drugih pojava u društvu koje dovode do uznemirenja građana. Mislim da je to najveći problem u ovoj zemlji, u ovom trenutku, a to je što sa jedne strane ne osećaju da država i njene institucije dovoljno brinu o njima, a sa druge strane taj osećaj, da praktično 20 godina žive u vanrednom stanju ili vanrednoj situaciji.
Vi ste iz razumljivih razloga, ali i odgovornost na ministrima koji ovde predstavljaju zakon i generalno na Vladi da to isprave, vrlo malo govorili o političkim uslovima i političkim rizicima koji vrlo često određuju i kvalitet i brzinu i uspešnost intervencije države i njenih institucija u mnogim vanrednim situacijama.
Od onog jučerašnjeg incidenta ili događaja u Jagodini koji na svu sreću nije bio tako masovan, pa ne može da uđe u domen vanredne situacije u smislu relevantnosti za ovu strategiju, ali njegove posledice na uznemirenost građana, na pitanje kako se ponašaju državni organi ili u kakve se sve potencijalne opasnosti se dovode deca u ovoj zemlji, mnogo je značajnije od ovog papira koji je napisan na kvalitetan ili na manje kvalitetan način, koji ćemo danas usvojiti. To možete da vidite na kraju ovog dana. videćete i broj komentara u srpskim medijima i videćete u tajmingu televizijskih dnevnika i vesti kakav će biti raspored tema.
Bez obzira da li imamo ili da li imate u vladajućoj koaliciji političke probleme da neke od tih grešaka priznate ili da neke od slabosti sistema priznate. Mislim da to morate da učinite u ovom trenutku.
Mi smo zemlja koja je najpre deset godina bila u stanju praktično konstantnog rata najpre u svom neposrednom okruženju, a konačno 1999. godine i na svojoj teritoriji. Zemlja koja je u periodu od 2003 – 2004. godine do danas prošla kroz užasno traumatične situacije kakve su i ubistvo premijera i vanredno stanje. Nakon toga i situacija koja se dešavala na Kosovu početkom 2004. godine. Konačno, situacija 2007, 2008, 2009. godine kada je svako malo ne samo na ulicama Beograda, nego na ulicama mnogih mesta i gradova u Srbiji praktično vladala neka vrsta vanrednih situacija koje su sa tehničkog, policijskog, državnog aspekta rešavana na manje više uspešan ili relativno bezbolan način, ali koje su ostavile vrlo ozbiljne posledice i vrlo realnu opasnost da se to u nekom sledećem trenutku rizika ponovi.
Konačno, mislim da jedna ovakva strategija mora da obuhvata i onaj set rešenja ili odluka i države i drugih društvenih institucija. Namerno insistiram na tom opisu koja bi recimo definisala šta mora da se dogodi ili da se uradi u situaciji najave parade ponosa ili bilo kog drugog sličnog događaja visokog rizika.
Mi ćemo, ako se ne varam, sutra imati još jedan skup u Beogradu gde jedna društvena grupa ili organizacije koje imaju nameru da predstavljaju tu društvenu grupu pred državnim institucijama prosto žele da ukažu na svoj položaj odnosno na situaciju da se osećaju nesigurno. I ova strategija i način na koji se ona prezentuje u javnosti prosto mora da da odgovor na ta pitanja.
Konačno, jedno od poslednjih pitanja o kojima želim da govorim je pitanje solidarnosti između zajednica društava ili država u teškim kriznim vanrednim situacijama.
Mislim da je i u ovom dokumentu bilo prostora da se govori o tome da li je za Srbiju održiv dalji koncept ovakve neutralnosti kakva je sada na snazi, odnosno kako je sada proglašeno. Imamo generalni problem sa čitavim nizom dokumenata i politika i strategija koje usvajamo u ovoj oblasti. Devedeset – devedeset pet posto ovog dokumenta, gospodine Markoviću, se zasniva na evropskim standardima, na vrlo ozbiljnoj i tesnoj saradnji sa zapadnim partnerima, manje više na onim standardima koji su danas karakteristični ne samo za EU nego i za zemlje NATO prostora.
Pošto kod nas još uvek postoji to iščašeno gledište da je NATO pre svega ili isključivo vojna alijansa a ne i alijansa ili savez država vojno-politički koji treba da interveniše i u vanrednim situacijama i u ovakvim trenucima, trenucima rizika, onda mislim da po nekoj inerciji u svim dokumentima izbegavate raspravu o temi za koju verujete da je u javnosti nepopularna ili za temu koja može da izazove polarizaciju javnosti.
Bez obzira što je to u neku ruku tačno, mislim da nećemo imati dobru strategiju, nećemo moći da postupamo u ovim situacijama na kontinuirano dobar način ako izbegnemo taj važan segment. Da bi država, i našoj državi je potrebna pomoć u kriznim situacijama, na to mogla da računa onda valjda mora da pruži takvu vrstu pomoći i drugim državama koje su ugrožene i tu ne mislim samo na naše susede, nego i na svaki drugi narod ili svako drugo društvo, državu, koji su u nekom trenutku ugroženi.
U okviru onih kapaciteta koje imate pokušavamo to da uradimo u svakoj situaciji, ali mislim da bi za ovu zemlju bila i vrlo jasna politička poruka da smo spremni da učestvujemo na međunarodno solidaran način i u akcijama koje se tiču prevencije, sprečavanja i kažnjavanja terorizma i u svim drugim akcijama koje su vezane za izbegavanje ili saniranje posledica teških vanrednih situacija, elementarnih nepogoda itd. Inače, gubimo efikasnost. U ovoj zemlji gradimo autoput pet ili 10 puta duže nego što rade neke druge zemlje. Isto tako saniramo posledice, recimo, NATO bombardovanja mnogo duže nego što su radile neke zemlje koje su imale i teže posledice posle oružanih sukoba.
Na situacije za koje neću da kažem banalne, to bi bila pregruba reč, ali su po svom intenzitetu manje nego što su recimo bile slične katastrofe u drugim zemljama, naša reakcija je mnogo sporija.
Gospodin Marković ima ogroman angažman i svaka čast na tome, oko posledica zemljotresa u Kraljevu, ali da se ne daj Bože u isto vreme ili u slično vreme desilo nekoliko takvih tragedija u različitim delovima ove zemlje, gospodine Markoviću, sami ili sa nekoliko saradnika na manje više incidentnoj osnovi ne biste mogli da rešavate sve te probleme ili da budete na svim tim mestima, kao što ni ta tekuća budžetska rezerva iz koje je izdvojen novac svakako ne bi bila dovoljna da pokrije sve one sanacije.
Bio sam potpuno šokiran kada sam pre 15-ak dana video da u Valjevu koje je imalo velike probleme sa zemljotresima, ima već 12 ili 13 godina, ako se dobro sećam, i dan danas postoji praktično agencija koja se zove ili preduzeće, ne znam kako to da nazovem, Direkcija za zemljotres grada Valjeva. To znači da nisu sanirane sve posledice tog nesrećnog događaja, iako je sanacija tih posledica bila praktično tema manje više svake kampanje od tada, od onih bizarnih zloupotreba koje su se dešavale kada se sam događaj desio u nekom drugom vremenu ili pod nekim drugim političkim režimom, ali i kasnije praktično u svakom trenutku kada je trebalo prikupiti neku vrstu političkog poena ili poslati poruku ljudima da će konačno sve biti u redu. To zapravo pokazuje da ne postoji uobličen sistem koji brzo i efikasno može da reaguje u svakoj situaciji.
Sjajna je bila ta ideja koja je najavljena u jednom trenutku, uvođenje jedinstvenog broja za ove situacije na koji građani mogu da se obrate itd, ali kada to uvođenje traje suviše dugo i kada suviše često slušamo tu najavu, onda ona nekako prerasta u sopstvenu suprotnost. Mislim da im kod građana pada entuzijazam i neki osećaj sigurnosti zbog činjenice da će država takvu praksu konačno uvesti.
Ako pogledamo ove podatke koje smo naveli, koji pokazuju broj događaja koji imaju ove elemente nesreća ili prirodnih katastrofa, on je značajno uvećan u 2009. godini, nego recimo kada je reč o periodu od 2001. ili 2002. godine. Istovremeno, oni podaci koji prikazuju spremnost državnih organa, popunjenost MUP, nisu dovoljno dobri odnosno svakako nisu optimisti i zbog toga mislim da je ovo jedna manje više sumarna rečenica. na kraju, da će se za sprovođenjem ove strategije obezbeđivati novac u budžetu Republike Srbije, prosto nije dovoljna. Ona ne znači ništa i ona ispunjava onaj minimalni kriterijum da ovo prođe pored Ministarstva finansija i da ne bude procenjeno kao nešto što ugrožava danas svečano usvojeni rebalans budžeta, ali će se već sutra, vi to odlično znate, kada morate da nabavite opremu za svoju jedinicu ili da intervenišete negde na terenu imati problem, uz nadu da neće i ti delovi MUP vrlo brzo najaviti neku vrstu protesta, obustave rada itd. To u mnogome devalvira napore koji postoje i manje više ispravne opise ili tehničke prikaze onih rizika koji stoje pred Srbijom.
Da ne govorim o tome da je možda, ako govorim o samom kvalitetu teksta, premalo pažnje posvećeno onim posledicama, mada nije namena ovog dokumenta da govori o uzrocima, razlozima, razmerama, moguće opasnosti od terorističkog napada, ali i o posledicama čije saniranje svakako spada u ovu oblast. Meni je to malo čudno. Vidim da je direktor BIA na svečanosti značajan deo svog izlaganja ili uspeha BIA posvetio upravo tim pretnjama sa kojima se BIA suočava ili naša država ili naše društvo generalno suočavaju.
Namera LDP u razmatranju pre svega ove strategije nije opoziciona, možda je preterano da se za političku stranku kaže da je njena namera plemenita, ali naš je interes bio da u budućnosti izbegnemo rizične situacije i da izbegnemo svaku vrstu nepotrebne spekulacije oko toga da li građani ove zemlje za novac koji izdvajaju na ime poreza mogu da računaju na mir, bezbednost, sigurnost i brzu intervenciju državnih organa u kriznim situacijama i da li se sve neće završiti za ona neizbežna slikanja za koja verujem da nisu prijatna, ali neposredno nakon događaja ili nakon nesreća, a da nakon toga ljudi ostanu prepušteni sami sebi.
U zemlji koja je na ovaj način siromašna nije lako ni voditi ovakvu vrstu politike ili voditi ove sektore, ali makar ono što možemo da ponudimo građanima je neka vrsta odgovornosti, odnosno spremnosti da često i rizikujući neku vrstu popularnosti donesemo odluke koje su neophodne za ovu zemlju i neophodne za njenu budućnost, pa ako to važi za politiku prema Kosovu ili politiku prema EU, onda to važi za sve one organizacije ili integrativne procese koji mogu da nam pomognu da živimo mirnije, bezbednije, sigurnije i da konačno izađemo iz tog haosa koji nas prati već 20 godina. Zbog toga mislim da u ovom dokumentu mora da se nađe prostor za razmatranje svih onih prednosti koje bi ova zemlja ostvarila ako bi donela odluku o početku integracije u NATO savez. Hvala.

Iskorišćeno je 18 minuta i 45 sekundi od vremena ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe.
Da li još neko od predsednika ili ovlašćenih predstavnika želi da koristi svoje pravo i da govori u ovom delu sednice? (Da.)
Reč ima narodna poslanica Jorgovanka Tabaković. Izvolite.

Mislila sam da je koleginica htela da govori pre, a da joj nije prijava prihvaćena, pa ako hoće, rado ću da joj prepustim.

Ukoliko je tehnički problem, a narodna poslanica Milica Vojić-Marković želi da govori, nije nikakav problem, samo vas molim da se prijavite ponovo.
Moje izvinjenje. Poslanička jedinica očigledno nije u redu. Izvolite.

Ja se izvinjavam i koleginici Tabaković, i poštovanim kolegama narodnim poslanicima, zaista se nešto dešavalo sa mojom poslaničkom jedinicom.
Dakle, danas su pred nama dva jako važna dokumenta. Prvi je Predlog zakona o prebivalištu i boravištu građana. Drugi dokument se zove Nacionalna strategija zaštite i spasavanja u vanrednim situacijama. Prosto, volela bih da mi neko obrazloži šta je bio onaj element koji je spojio ove dve tačke u jednu objedinjenu raspravu.
Vrlo je čudno da se ovako dva važna dokumenta u jednom momentu spajaju u jednu raspravu, a još je čudnije što ovde nema ministra onog ministarstva iz koga su došli ovi predlozi, a to je MUP. Mi bismo jako voleli da o ovome razgovaramo sa ministrom koji je ovlašćen da govori o ovome, zato što mislimo da su oba dokumenta, oba zakona i nacionalna strategija i te kako važni i voleli bismo da dobijemo neke odgovore koje očekujemo da dobijemo kada ovde predstavlja zakon ministar ovlašćen za to.
Počeću prvo od ove nacionalne strategije. Primetili ste da je većina mojih kolega, prethodnih ovlašćenih predstavnika, govorila o nacionalnoj strategiji. To je potpuno jasno zato što je pred nama jako važan dokument. Ova skupština nema mnogo često priliku da govori o strategija i zbog toga je još važnije da bude pred nama, a naročito tema ove nacionalne strategije – zaštite i spašavanje u vanrednim situacijama zaslužuje valjda da joj se posveti 20 minuta vremena koje ovlašćeni predstavnik može da dobije.
Nažalost, neću imati toliko vremena da govorim o ova dva zakona, pa ću onda da svedem svoju priču na ono što je, čini mi se, najvažnije. Prvo ću da pohvalim i gospodina Marića i njegov sektor, pošto pretpostavljam da su oni predlagači, praktično napisali predlog koji je pred nama. Napisan tekst je vrlo profesionalan, vrlo jezgrovito govori o problemima, vrlo precizno, dobro, jasno razgraničava sve ono što treba da ima jedna strategija. Videli smo mnogo strategija na raznim mestima. Među tim su i neke koje su došle iz inostranstva. Ovo je jedna od najboljih koju smo ovde mogli da vidimo.
Ono što je meni jako zanimljivo je to da su svi resursi koje ova zemlja ima potpuno prepoznati i potpuno objektivno opisani. To nije čest slučaj, kada imamo prilike da vidimo zakone. Ovde se stvari prikazuju mnogo lepšim nego što jesu. Ovde se, u ovoj strategiji govori o stvarima onako kakve one zapravo jesu. To mislim da je dobro, zato što kada znamo na čemu smo, onda iz toga možemo da izađemo. Sve dok pričamo priče nema pomaka.
Ono čega se ovde bojim jeste da iza svega ovog što ste vi ovde napisali, naslanjajući se i na neke druge strategije koje su u ovoj zemlji donete, naravno, pre svega na Nacionalnu strategiju održivog razvoja. To je dokument za koji moram da postavim pitanje, evo, ministru Markoviću, šta ću kada nema drugog – dokle se stiglo sa sprovođenjem Nacionalne strategije održivog razvoja? Da li taj dokument još uvek važi u ovoj zemlji? Vrlo ću rado odgovoriti na repliku ako budem morala. Volela bih da znam i gde su problemi, zašto se ona ne sprovodi onako kako je napisana.
Sada, zbog čega se bojim da će ovo biti mrtvo slovo na papiru? Zbog toga što sam imala prilike da nekoliko puta i postavljam pitanje gospodinu Mariću, odnosno njegovom šefu gospodinu Dačiću, kada je bila u pitanju elementarna nepogoda – grad u Kolubarskom okrugu i ne samo u Kolubarskom okrugu i kada je već u maju mesecu ove godine prijavljeno da su sve rakete koje su potrebne da se spreči nevreme istrošene, kada je gospodin Marić vrlo otvoreno izašao i rekao – meni treba 12.000 tih raketa. Posle toga smo dobili informaciju da su ministri priznali da je dovoljno 3.000 raketa, pa smo na kraju shvatili da raketa neće uopšte biti.
Iz tog razloga se bojim da će ovo biti mrtvo slovo na papiru, jer mi imamo, prvo, jako malo ljudi i vi to navodite, od vatrogasaca i svih drugih obučenih ljudi, jako malo ljudi. Treba zaposliti neke druge ljude, ali ova vlada više voli da ih zapošljava u administraciji, nego da ih vama, gospodine Mariću, pridoda u vaš sektor. Zatim, obuka tih ljudi i te kako košta. Kažete kakvo je stanje obuke – da su ljudi nepripremljeni, neobučeni. Obuka i te kako košta. Nemojmo da se zavaravamo da ćemo stalno biti u situaciji da dobijemo donacije u obuci od ovoga, onoga. To ne može biti način planiranja obuke ljudi da li će vam neko dati donaciju.
Zatim, infrastruktura nam je katastrofalna i vi to jasno apostrofirate, gde, na kojim mestima. Recimo, mi ćemo pričati o tome kako ćemo sprečiti poplave, ali da bismo sprečili poplave, moramo da sredimo vodotokove, nasipe koji nisu održavani po 30 i 50 godina. Moramo da očistimo kanale, a sada se još raspravlja da li su oni nadležnost Republike ili su nadležnost lokalne samouprave. Znate, sve to jako lepo zvuči, ali vi najbolje znate kako vam izgleda sve ovo u praksi.
Vrlo sam skeptična da će ova strategija, koja je dobra kao dokument, ikada zaživeti u ovoj zemlji, sa ovom vladom, koja preživljava od danas do sutra i krpi rupe samo da bi opstala, a ne da bi nešto zvanično lepo i dobro uradila za građane Srbije.
Sada ću da pređem na ovaj drugi dokument koji se zove Predlog zakona o prebivalištu i boravištu. Volela bih da kažem jednu stvar. Počeću od dobrih stvari koje ovaj predlog zakona donosi. Nema ih mnogo pa ću kratko o njima. Dobro je da je ovaj zakon danas pred nama, jer 34 godine je praktično na snazi zakon koji danas važi, Zakon o prebivalištu i boravištu. To je najstariji pravni akt u MUP.
Dobro je i to što će se praktično ovim predlogom zakona zaokružiti pravna reforma u oblasti ličnog statusa građana, ali nije dobro to što ovaj predlog nije usklađen sa prethodnim zakonima koji su doneti u ovoj oblasti, recimo, Zakonom o ličnoj karti, mada u obrazloženju piše da jeste. Navešću tačno na čemu se zasniva ovo moje mišljenje da nije.
Dobro je i to što uopšte danas razgovaramo o tome, zato što je pravo građana da imaju prijavljen boravak, boravište i prebivalište jedno od osnovnih ljudskih i građanskih prava iz kojih proističu neka druga prava – izdavanje lične karte, izdavanje putne isprave, vozačke i saobraćajne dozvole, pa dalje do mogućnosti plaćanja poreskih dažbina, korišćenja mogućnosti socijalnog i zdravstvenog osiguranja, pa sve do mesne nadležnosti sudova i drugih državnih organa.
Ima još jedna dobra stvar u ovom zakonu, ovaj zakon se potrudio da reši problem jedne zaista velike grupe ljudi u ovoj Srbiji, koja nema lična dokumenta i koja predstavlja problem, ne samo za sebe, nego i za svoju državu, jer nema prijavljeno boravište i u odnosu na to, ona nema dokumenta. Ljudi koji žive u neformalnim naseljima bez mogućnosti korišćenja javnih službi, bez infrastrukture, nemaju mogućnost da se obrate službama kako bi regulisali svoje boravište, jer njihova naselja su neformalna. Dakle, oni ne žive legalno u tim naseljima. Nemaju mogućnost boravišta i prebivališta, pa sve drugo što iz toga izlazi, predstavlja problem. Nijedan drugi dokument ne mogu da dobiju, počev od lične karte, pa nadalje.
Mi u Srbiji nemamo baš evidenciju koliko ljudi imamo u ovom statusu, dakle, da nema lična dokumenta, ali je evidentno da se radi o jako velikom broju ljudi i da taj problem najviše pogađa decu koja su i najugroženija grupa i oni su posebno izloženi raznim rizicima, recimo, od zlostavljanja do trgovanja ljudima, od eksploatisanja. Nažalost, to su sve problemi koji postoje u Srbiji.
Isključivanje dece počinje od rođenja deteta. Njihovi roditelji, naravno, nemaju dokumenta, nemaju državljanstvo i ne mogu svoje rođeno dete da prijave u matičnu knjigu rođenih, pa dete nema zdravstvenu knjižicu. Sutradan kada krene u školu, ono može da ide u predškolsku i osnovnu školu, ali na kraju tog školovanja, ne može da dobije svedočanstvo o završenom obrazovanju. Ne može da nastavi školu jer nema sertifikat. Ne može da se zaposli, ne može da zasnuje zvanično brak. Dakle, mi idemo u jednom začaranom krugu iz koga, kao što vidite, vrlo teško može pojedinac koji pripada toj grupi ljudi i tom statusu ljudi da se izvuče.
Zbog toga je odgovornost države tim veća i država i te kako mora da se potrudi da svim svojim građanima omogući da imaju ista ljudska prava i građanska prava, a ovo je jedno od tih osnovnih.
Pravo na slobodu kretanja, gde spada i pravo na boravište, odnosno na izbor prebivališta, jedno je od osnovnih ustavnih prava, a oslanja i na mnogo međunarodnih dokumenata i na međunarodne konvencije koje smo mi potpisali, recimo, Deklaracija o ljudskim pravima, vrlo važan dokument.
Država dugo nije uvažavala dva statusa građana. Jednih koji imaju legalno pravo boravišta i prebivališta i drugih koji žive u neformalnim uslovima i nemaju to legalno pravo stanovanja i legalni osnov stanovanja. Ovo je praktično prvi put da je država pokušala da izađe u susret svemu tome i sagledala problem. Doduše, taj problem je sagledala pod pritiskom velikog broja nevladinih organizacija koji su se ovim problemom bavili i koji su ukazivali državi da ona zaista mora da reši taj problem ukoliko želi prema EU. Po mom skromnom mišljenju, stvarno se pozivati u tom smislu na EU, da bismo obezbedili svojim građanima pravo na prebivalište i dali im lična dokumenta, zaista nema potrebe, zato što smatram da jedna ozbiljna država mora da vodi računa o tome da svi njeni građani imaju lična dokumenta, jer država inače kao takva u pravnoj teoriji ima potrebu da zna gde se nalaze njeni građani.
Zbog toga, a pomenula sam i ove nevladine organizacije, nevladine organizacije su se obraćale više puta MUP, tražeći od njih da dostave nacrt zakona za koji se znalo u javnosti da se priprema i pozivale su se, naravno na Zakon o dostupnosti informacija, zakon koji je i vama i nama ovde jako važan, jer svi građani imaju pravo da dobiju informaciju od svih državnih ustanova i institucija. Dakle, na dva obraćanja javna, Ministarstvo je odgovorilo, da oni nacrt zakona nemaju.
Vidim sad da je u zakonu unet predlog nevladinog sektora, pa me vrlo interesuje, pa gde je zakon pisan ako ga nije bilo u MUP? Ko je pisao zakon? Zato nam danas nedostaje gospodin Dačić, ali pretpostavljam da on danas, zbog ovog incidenta u Jagodini, baš nije voleo da se vidi sa poslanicima, a naročito da odgovara na njihova pitanja. Dakle, moje pitanje je – ko je pisao zakon?
Srbija se srela sa nekoliko afera u poslednjih nekoliko godina ove vlasti sa time, da u pojedinim delovima Srbije, ovde govorim o Merošini, su se preprodavala lična dokumenta, uglavnom, Albancima i da su u toj preprodaji ličnih dokumenata učestvovali i neki policijski službenici. Gospodin ministar je tada obećao da će se sve te afere rešiti, da će se dokumenta koja su izdata na osnovu zloupotreba, odnosno na osnovu lažnih podataka, sankcionisati i povući. Volela bih da dobijem odgovor, da je danas ovde gospodin ministar, dokle se stiglo sa tim aferama? Koliko dokumenata je povučeno? Koliko je uopšte izdato od tih dokumenata? Naročito bih volela da dobijem informaciju – šta je bilo sa tim policijskim službenicima koji su učestvovali u svemu tome?
To je bilo pohvalno i toliko o njima. Sada ću malo da pričam o onome što piše u zakonu, a u čemu DSS vidi problem. Mi imamo nekoliko takvih načelnih primedbi. Osnovni nedostatak ovog zakona se odnosi na način definisanja i određivanja prebivališta i boravišta. Nama je potpuno jasno da ste vi morali da vodite računa o javnom interesu. Vi ste iz te pozicije i krenuli.
Sa druge strane, postoji i onaj drugi pol i on se zove – prava i slobode građana. Vi ste u tom balansu morali da pronađete pravu meru, a ta prava mera se zove demokratska država. Građani imaju pravo da slobodno biraju mesto prebivališta i mesto boravišta. Ne možete davati ekskluzivno i diskreciono pravo ni jednoj službi u MUP, policiji, kako se to u narodu kaže, da ona odlučuje i da ona kaže gde je prebivalište nekog čoveka koji ne želi da bude na tom prebivalištu.
Na primer, ja volim da govorim o primerima, zato što onda i vi mene razumete i naročito me građani razumeju. Recimo, ja živim u Valjevu i ne mogu da nađem posao u Valjevu. U Valjevu imam kuću i porodica mi živi u Valjevu. Tražim posao i dobijam ga u Beogradu. Sve, centar mojih ekonomskih interesovanja, profesionalnih interesovanja, kako vi u zakonu kažete, je sada Beograd. Vi ćete meni reći da ne mogu da živim u Valjevu i da moje prebivalište ne može biti Valjevo, ili ćete pasivizirati moje boravište.
Prosto, ovde se vidi problem. Vi između realnog života i traženja mogućnosti ljudi da zarade, da prežive, jer danas, nažalost, u ovoj vladi nemamo mogućnost da radimo na mestima gde živimo. Nemamo ni tamo posla, nemamo posla ni na drugim mestima, jer nažalost, ovde se ljudi samo otpuštaju. Ovo sada predstavlja problem.
Dalje. Vi kažete, u zakonu – prijava boravka važi maksimalno godinu dana. To je maltretiranje građana. Niti su policijske uprave sposobne da adekvatno, na evropskom nivou, brzo i kvalitetno odgovore zahtevima građana, i vi to znate. Ne vidim zašto postavljate evropske rokove za građane, a ne postavljate evropske rokove za policijske uprave.
Molim vas da uvažite amandman koji smo mi podneli i koji kaže da je pet godina dovoljno da ostane u ovom predlogu.
Čudno je, takođe, da zaboravljate da, jer je i u prethodnom zakonu o ličnim kartama, predlagač dozvolio građanima da imaju lične karte bez čipa. Vi sada kažete -kako ćete promene prebivališta unositi u lične karte. Kako ćete ih unositi? Flomasterom? Ne može, mora da ih menjate. Znači, niste pogodili šta ste pisali u prethodnom zakonu.
Još jedan komentar. U više članova kažete – žalba protiv rešenja ne odlaže izvršenje rešenja. Izvinite, šta se kod ovih rešenja izvršava? Ništa se ne izvršava, dobijate negativno rešenje. Negativni upravni akti ne mogu biti izvršavani. Vi ste se ovde zaigrali sa pozicijom moći i sile i vi predviđate kako će se stvari odvijati u pravosuđu.
U članu 10. nigde ne kažete ko je sve isprave i dokaze treba da građanin priloži prilikom prijave prebivališta, a kažete da će imati sankcija ako ih ne priloži i time dovodite građane u stvarno neprijatnu poziciju. Ne samo od policijske uprave do policijske uprave, nego u jednoj policijskoj upravi, od službenika do službenika se razlikuje šta će on da traži od vas da prinesete, donesete na uvid itd. Vratiće vas pet hiljada puta, dok on ne bude zadovoljan onim što je smislio.
Znači, morate reći šta vi to hoćete, koji su to dokumenti, i onda je sve u redu. Takođe smo vam priložili amandman. Najskaradniji i najopasniji član u ovom zakonu je član 18. To je opasna odredba o pasiviziranju prebivališta i boravišta.
Podsećam vas na naš Ustav, na član 39. stav 1. koji kaže: "Građani imaju pravo na slobodu kretanja, koja podrazumeva i slobodu nastanjivanja". Povedite računa o ovome. Način na koji ste vi definisali član 18. neće rešiti problem, ali će napraviti jednu pravnu nesigurnost, jer zaista dajete prevelika ovlašćenja i diskreciono pravo policiji.
Zatim, zaštita ličnih podataka. Nabrajate šta je sve od evidencije potrebno da prebivalište ili boravište sadrži, pa čitate tamo itd, da ne gubim vreme. Tražite od mene da, ako hoću da prijavim boravište, moram da vam kažem da li sam udata i da vam kažem profesiju kojom se bavim. Zašto? Kakve to veze ima sa tim da je tražim boravište? Dakle, jedno istraživanje koje je bilo objavljeno u javnosti, koje pokazuje koliko podataka o ličnosti, koja uopšte ne treba da skupljate, skupljaju razne službe, pa između ostalog i policija, pokazujete na delu.
Da stanem za trenutak i da kažem samo još jednu stvar. Do čega će ovaj zakon dovesti? On treba da reši neku materiju, rešiće problem ovih ljudi bez lične dokumentacije, ali će svima ostalim napraviti toliku konfuziju, dovešće do velike pravne nesigurnosti, do tumačenja i slobodnog tumačenja raznih policijskih uprava. Različiti policijski službenici će vam tražiti različite dokumente, a vi ćete biti potpuno kao građanin nezaštićeni pred policijom, a inače se tako često osećate i pred državom i pred policijom. Hvala vam.

Hvala vama.
Da li još neko želi reč? (Da.)
Reč ima gospođa Jorgovanka Tabaković.

Pre svega je zanimljivo da se danas, kada su novinari inicirali temu u skupštinskom holu o tome koliko je strategija borbe protiv bele kuge bila uspešna, a da je navodno popis pokazao da nas u stvari ima manje, otvara pitanje korisnosti i smisla strategija koje donosimo. To ni u kom slučaju ne znači da ova vaša strategija nije dobra. Ne, naprotiv, kao što su i ostali učesnici rekli, ona je odlična, kao što je i ta strategija 2007. godine, krajem godine, donošena za borbu protiv bele kuge bila sasvim solidan osnov za borbu protiv bele kuge. Kao što je i strategija izvoza napravljena tako da je može potpisati svaki profesionalni i pošteni ekonomista, političar ili neko ko se iole razume u tu materiju.
U čemu je problem? Odlične strategije kao osnov iz kojih treba da proisteknu konkretna rešenja, jasna, nedvosmislena, se u praksi pretvore u dve paralelne šine koje se nigde ne susreću. Kada je u pitanju ta borba protiv bele kuge, sve ono što je trebalo da bude, zaštita trudnica, zaštita majčinstva, olakšavanje toga u smislu smanjenja PDV na ono što je predviđeno za odgajanje dece, pretvorilo se u stvari u dvostruko oporezivanje trudnica, preduzetnica koje odlaze na bolovanje. Tako da je sam pojam strategije kod nas svih stvorio sumnju, pogotovo što ste nam ostavili ovoliko vremena da o tome raspravljamo, da vlast u stvari jedno priča i drugo konkretno radi i sprovodi. Na našu sreću, ono što se zove strategija za delovanje u vanrednim situacijama u oblasti kojom vi rukovodite jeste nešto što je nasleđe one, meni godine dozvoljavaju da se sećam, civilne zaštite i onih dobrih dostignuća, koje ste vi sa pravom nasledili i prilično uspešno sprovodite.
Moja briga je u realizaciji ove strategije prvenstveno vezana za ono što se zove vanredna situacija u Srbiji već duže vreme, a to je nedostatak sredstava na pravim mestima. Tvrdim da u ovoj zemlji ima dovoljno novca i u ovakvoj privredi, ali da je on vrlo loše raspoređen i nedovoljno kontrolisan. Neko je imao potpuno pravo kada je napisao pismo, stariji čovek oficir, i poslao svim poslaničkim grupama, a rekao je – zar nije sramota da neko ide u smotru vojnika i nosi cipele od 660 evra, dok vojnik ide u izlizanoj cipeli? To kako vaše kolege policajci žive, preživljavaju, u kakvoj uniformi, garderobi i košuljama idu i sa kakvim sredstvima vi treba da sprovodite protivgradnu zaštitu koju su vam natovarili na teret, sramota je da kažem, ali samo neka vam je Bog u pomoći.
Ali, mi ne bi smeli Boga da prizivamo u pomoć, jer smo, vi ministarstvo, a mi Skupština, i mi bi morali da imamo kontrolu nad novcem kojim raspolaže trezor budžeta Republike Srbije i da vam pomognemo da sve ono što je predmet nabavke za vaše sektore bude otvoreno, konkurentno, dostupno svima, a da ono što jeste zaista zahtev da bude zatvoreno iza vrata u zoni koja podrazumeva bezbednost i ne opštu poznatost i elemenata i onog što se nudi, da samo to ostane iza zatvorenih vrata.
Ovako se vi koji radite jedan zaista neophodan, bitan i važan posao dovodite u situaciju da trpite i da se stidite za one koji ne odgovaraju tamo gde bi trebali da odgovaraju, zato što zloupotrebljavaju javna sredstva, ne dozvoljavajući da ona budu upotrebljena tamo gde i zaslužuje.
Navešću jedan konkretan primer. Da, iz budžetske rezerve se vrlo često, odnosno kada se formira budžetska rezerva ona je po prirodi stvari namenjena za situaciju koju ne možete da predvidite, pa se prvo kaže za prirodne katastrofe, nepogode ili ono što se desi, jer to ne možemo da planiramo, od Boga je. Ima sada najnovijih dostignuća, pa se to izaziva, ali je uglavnom to nepredvidiva i neplanirana katastrofa.
Sa čime se mi suočavamo kada dođemo do izveštaja DRI, da ta sredstva namenjena za vanredne situacije i katastrofe se u stvari upotrebljavaju za povlašćene i pojedine korisnike budžeta određene lokalne samouprave? Opšte pravilo da je demokratija bogatih pobedila i da budžet pune svi a troše ga odabrani na vašem primeru dobija vrlo negativna određenja od kojih trpimo svi, a najviše oni koji su u razrušenim kućama ostajali dugo, neopravdano dugo, oni koji su imali primedbe kako se ta pomoć deli. Meni je lično najteže bilo da gledam vas i vaše kolege da u neadekvatnoj opremi odlazite da spašavate i rešavate te i takve vanredne situacije.
Nije važno da li imamo nekog ličnog u vašem odredu, ali je neophodno da vi, vi kao prvi među onima kojima organizujete posao, a bićete uspešni ako vi namećete pravila ponašanja i ako tako gradite tim, a jeste u velikoj meri uspešni, ali vi reagujete na posledice i vi morate da imate minimum opreme i sredstava kojima ćete da raspolažete.
Kako ću ja sada da kritikujem vas zato što protivgradna zaštita nije urađena na vreme i kada neko kaže da ima u rezervi tri rakete i zbog toga stradaju usevi građana? Ne mogu vas da kritikujem. Vi znate da je za to bio odgovoran onaj ko nije znao šta će sa novcem. Ono što se zove celina ispuštenog iz kontrole i ruku neba nad ovom Srbijom, novca koji se uzima nad kontrolom preleta nad tim nebom i onaj ko je za to trebao da odgovara. Da, taj deo Agencije vazduhoplovstva direktorata je bio nadležan za protivgradnu zaštitu. To su lepo prepustili vama.
Što vam nisu dali neki dinar? Nemam razloga uopšte da branim čoveka, branim instituciju, to je moj odnos principijelan. Zašto su vama kao Ministarstvu unutrašnjih poslova oduzeli pravo da radite, odabirate ko će da štampa lična dokumenta, pa je taj posao dobio Mil Bauer, koji proizvodi mašine za štampu, a posao štampanja podrazumeva celinu? Da budem jasna, to bi bilo kao kada bi vi u policiji naručili da vam košulje za vaše policajce šije "Bagat", koji samo proizvodi mašine "Bagat", umesto neka konfekcijska kuća koja se bavi celinom posla, od nabavke tekstila do prodaje.
Šta je vama ostalo? Čak ni uplatnica se ne uplaćuje vama nego to ide kovnici novca, Zavodu za izradu novčanica, tamo gde znamo da su višestruko iznad cene koštanja tih dokumenata plaćali građani u ovakvoj krizi i u onom što se stvarno zove – vanredne okolnosti, a to je nedostatak sredstava, mnogo veće cene svih legitimacija koje ste vi propisivali i vi, hteli ili ne hteli, bili na udaru javnosti. Od vas se tražilo da vi tražite nove saobraćajne dozvole, vi ste trebali da zahtevate nove tablice, vi zahtevate nova lična dokumenta. Ko ih štampa i ko na tome zarađuje, a ko trpi zbog toga? Vi. Sad ne žalim ja mnogo vas, kao vas, što se niste izborili za sebe. Znate čega se ja stidim? Evo, gospodin Novaković je moj sugrađanin, stidim se redova u dve policijske uprave u Novom Sadu, kada treba otići zameniti vozačku dozvolu ili uraditi nešto sa tom dokumentacijom. Za nas, Novosađane, to je vanredna situacija. Ustaje se u pet ujutru da se zauzme mesto u redu i da se taj dokumenat podigne.
Nemam odgovor. Ne očekujem ga ni od vas. Zašto je dovedena jedna važna grana države u takvu situaciju? Zašto se na to pristaje i ko će da odgovara za to što građani trpe što sredstva koja oni uplaćuju u budžet nisu raspoređena onako kako nalažu pravila osnovnog ponašanja? Za to bi morali vi da se izborite, kad kažem vi, ne mislim na vaš deo koji se bavi samo vanrednim situacijama, nego na celinu organa kojem vi pripadate, gde zamena prvog čoveka, kao političke ličnosti uopšte ne sme da poremeti funkcionisanje, ne tog, nego bilo kog drugog ministarstva. Svi se borimo za profesionalizovanu upravu, za profesionalnu birokratiju, a onda nas raznim dobrovoljnim odlascima, stimulacijom odlazaka ljudi, lišavaju najkvalitetnijih kadrova, ostavljaju vas da imate maksimalne efekte sa nemogućim brojem ljudi, da sa najstarijim mogućim kolima, koji troše ulja koliko i goriva, stignete i jurite nekoga ko vozi 200 kilometara na sat.
Da li će neko jednom krenuti da strategiju, koja ima dobar osnov, pretoči u zakon koji će biti primenljiv i ličiti makar malo na tu strategiju? Hajde neka vaša bude prva. Izborite se da građani, da oni koji seju i gledaju u nebo, gledaju malo i u vašu opremljenost i da ne brinu kad nešto poseju pa da kažu, makar protiv-gradna zaštita može da se planira i da se to sanira, a ne da se reaguje kao u poplavama ili nečem sličnom.
Ono što je poseban problem jeste što je u ovom današnjem dnevnom redu. Prosto ne znam da li moje kolege želeći da utroše vreme na najkorisniji način pristaju na ovakav način diskutovanja ili žele da iskoriste vreme, pa neće da gube vreme da pričaju o dnevnom redu i načinu kako mi u Skupštini radimo. Mi smo u specifičnoj vanrednoj situaciji. Zakazana sednica sa 12 tačaka dnevnog reda. Juče novi dnevni red sednice na kojoj se kao moguće tačke nađu 27 tačaka i u tih 27 tačaka nisu oni sporazumi koji se potvrđuju, pa jedinstvena rasprava, pa prihvatili, pa ajde i mi, nego vam se nađu tačke – privatno-javno partnerstvo, koncesije, nađe vam se zakon o komunalnim delatnostima, o rudarstvu i geološkim istraživanjima, Predlog zakona o igrama na sreću, ajde izmene i dopune o Državnom veću tužilaca i Savetu sudstva, to su samo razlozi za razrešenje, to nije tako strašno. Ali četiri ili pet ključnih zakona koji treba da regulišu poslovanje privrede, privlačenje investitora, mi treba da raspravljamo kroz neku spojenu raspravu u kojoj danas imamo priču samo o strategiji, koja je, u principu, dobra, ali je – seli smo da se ispričamo o strategiji.
Imamo Predlog zakona o prebivalištu i boravištu građana. Onda imamo posebnu priču, čitavu raspravu od pet sati za upravnu inspekciju, koju smo imali ranije, dobili smo je u februaru mesecu, uspeli da je proučimo, pripremimo amandmane, a za komunalne delatnosti, javno-privatna partnerstva, o zakonu koji treba da reguliše način da se zarade sredstva da bi vi sutra imali protiv-gradnu zaštitu, mi ćemo razgovarati kao o tri, četiri tačke zajedno, bez mogućnosti i da pročitamo šta u tom zakonu piše. Ili, imamo priliku da biramo, da danas kad je usvojen dnevni red odemo i da čitamo te zakone, a da vama ne posvetimo dovoljno pažnje. To je vanredna situacija, to je karikatura od Skupštine. Neka mi niko ne kaže da sam upotrebila pregrubu reč, jer ako mi neko ne ostavi priliku da govorim o uslovima za koncesije, a to je jedino što može ovu državu da izvuče, kao javni radovi, infrastrukturni projekti, iz krize u kojoj se nalazi i koja nije od juče, ali se na nju pozivamo samo kada treba da se opravdamo za loše rezultate kao Vlada, ali je zanemarujemo onda kada treba da joj posvetimo dužnu pažnju.
Zbog toga i ovakvog dnevnog reda, za šta vi niste krivi, ali želim da znate da jedna specifična vanredna situacija vlada i ovde, ostatak vremena ću da upotrebim na Zakon o prebivalištu i način kako ste pokušali da regulišete uglavnom onaj deo ljudi koji nisu registrovani, a treba da ih uvedemo u legalne tokove. Znamo da je to zahtev, ne samo EU nego uopšte potreba da registrujemo naše građane. Da, bilo je potrebno uraditi ovo preciznije.
Izneću primedbe na to šta ste definisali stanom, da niste imali potrebu da policijsku upravu, jer je svuda to policijska uprava, uopšte nazivate nadležnim organom, jer se, verujete, odmah uplašim da će vam neka kovnica novca uzeti posao koji je vaš ili će vama natovariti nešto što je prljavo, teško, grubo i izraženo za kritiku pred građanima. Način na koji ste definisali saglasnost roditelja ako nemaju istu adresu, i tu imam primedbi. Bespotrebno regulisanje istinitosti podataka, kad to regulišu drugi zakoni. Prekratak rok za prijavu prebivališta, način kako ste tretirali maloletna lica, jer zakon to odlično definiše, pa ću i tu da vam stavim dve, tri primedbe.
Mislim da ste davanje podataka o licima ovde potpuno preširoko postavili i da uslovi za prijavu prebivališta nisu dovoljno dobro definisani. Podneli smo amandman, nadamo se da ćete ga uvažiti. Mislim da ste ostavili i suviše diskrecionog prava za način utvrđivanja namere da neko stalno stanuje na adresi koju prijavljuje i da ste doveli u vrlo neugodan položaj lica koja pružaju usluge smeštaja, namećući im obavezu da vama dostavljaju podatke u vezi sa prijavom prebivališta.
Konkretno, mislim da je stan trebalo definisati ne samo kao svaki građevinski objekat koji je pogodan za boravak ljudi, već i prenosne i pokretne objekte za stanovanje, postavljene na stalnom mestu, ne samo zato što postoje montažni objekti nego zato što smo iz prikrivenih uslova za dobijanje zajma za most Gazela kasnije saznali za obavezu ove države da raseljavanjem romskih naselja obezbedi smeštaj za te koji su raseljeni. Onda se postavilo pitanje da li su to kontejneri kao pokretni, ali je moguće postaviti ih na fiksiranoj lokaciji ili smo bili dužni da im gradimo objekte u smislu stanova?
Znači, vrlo je važno da definišete stan na takav način da možemo sva ona lica koja želite da obuhvatite prijavom boravka, zaista i da popišemo na način da ono gde oni žive možemo da nazovemo stanom, jer smatram da je interes države da identifikujemo prebivališta svih građana.
Međutim, pojam stana treba da bude tako široko definisan da građani koji koriste neku vrstu stana, po bilo kom osnovu, ali stalno žive, moraju da budu obuhvaćeni ovim kao da žive u stambenim objektima.
Smatram da je vrlo važno da Zaštitnika građana uključite u ovo, zato što je bilo nemoguće prijaviti prebivalište za neke građane Srbije, zato što vam je uputio preporuku kako da to rešite. Mislim da vi, jednostavno, niste iskoristili mogućnost i priliku da to kroz ovaj zakon regulišete na pravi način.
Propisali ste obavezu da se pribavlja saglasnost drugog roditelja ako roditelji žive na dve adrese i mislim da ste ovim nepotrebno stvorili uslove za maltretiranje građana, ali i za suvišan posao administraciji, a to može, Boga mi, da bude i na štetu interesa dece. Ako bi se ova odredba prihvatila, vi bi stalno morali da proveravate adresu drugog roditelja i kao što i smi znate postoje brojne životne situacije kada je vrlo otežano, ili nemoguće pribaviti tu drugu adresu, čime bi bukvalno onemogućili deci da ostvare ovo pravo i da budu prijavljeni kod jednog od roditelja.
Poznato je da postoje mnogi brakovi koji nisu zvanično razvedeni, a roditelji ne žive zajedno, niti imaju kontakt zbog poremećenih odnosa. Da li ste to imali kada ste rekli da treba saglasnost onog drugog? Takođe, ima situacija da deca rođena van braka, roditelji nemaju međusobne kontakte, prosto nemaju ni saznanje gde se drugi roditelj nalazi.
Zbog ovakvog birokratskog propisivanja komplikovanih uslova, koji prosto ne vodi računa o stvarnosti, smatramo da prijavljivanje prebivališta treba da uredite onako kako smo vam amandmanom i predložili, a to znači da odredbu treba da izmenite tako da se sporna pitanja u vezi prijave dece mogu najbolje rešiti mogućnošću da onaj drugi roditelj žalbom učini sebi neku pogodnost i da ospori pravo stanovanja, ali da se dete registruje na jednoj od adresa roditelja.
Tražili smo da se član 6. briše zato što smatramo da obavezivanje na davanje istinitih podataka je potpuno suvišno, jer vi znate kako se po zakonu odgovara za falsifikate, da je to kažnjivo i da, jednostavno, nije imalo potrebe da bi zakon bio veći da to unosite.
Smatramo da je rok za prijavu prebivališta od osam dana zaista prekratak. Znači, neko ko treba da prijavi prebivalište ima toliko mnogo prečih poslova, a da za državu to uopšte nije hitan posao i da ostavljanje roka od 30 dana uopšte neće napraviti neku bitnu štetu u ovom smislu.
Građanin će izvesno učiniti to prijavljivanje onog trenutka kada mu prilike to dozvole, jer je njegov interes da se što pre evidentira i da prijavi prebivalište, s tim da ste kazne koje ste odmerili za neblagovremeno prijavljivanje tako drakonski odmerili, da npr. odrediti kaznu šest puta veću od prosečne plate građanina Srbije je zaista neprimereno, pogotovu što država u tom smislu ne trpi nikakvu štetu, a predložili smo da se i te kazne smanje.
Izvinjavam se, prekoračila sam vreme, pa ću diskusiju da nastavim.