Ako sam vas sada dobro razumeo, i ono pitanje koje ste i vi postavili, dali ste odgovor kroz potpuno široki zahvat, ovako renesansnog tipa. Hvala lepo.
Reč ima gospodin Zoran Nikolić.

Poštovane kolege narodni poslanici, gospodine predsedavajući, poštovani građani Srbije, siguran sam da svi dobronamerni građani pa i mi u ovoj sali, strepimo šta će se danas dogoditi na KiM.
Naime, kao što javnost i građani znaju, a i mi ovde u sali, KFOR je za danas najavio da će svim sredstvima verovatno i nasilnim sredstvima, nedaj Bože, ukinuti barikade koje su Srbi postavili posle 25. jula kada je KFOR jednostrano, ali i nedvosmisleno izašao iz svog mandata i stao na stranu, učestvovao u uspostavljanju carine na prelazima Brnjak i Jarinje.
Zabrinjavajuće je što država ćuti. Zabrinjavajuće je još više, kad država progovori o tom pitanju. Samo ću se osvrnuti na jučerašnju izjavu predsednika Tadića, koji je rekao da Srbija neće odustati od legitimnih interesa srpskog naroda i države na Kosovu, i da u kontekstu današnjih događaja, on kao predsednik Republike ima direktnu komunikacija sa našim građanima na Kosovu i ima način da im uputi poruku.
Želim da podsetim predsednika, ovaj parlament, građane da na KiM imamo legitimne predstavnike srpskog naroda, odnosno legitimne institucije, kao što su lokalne samouprave, kao što je načelnik okruga i sve ostale institucije, kao i u drugim delovima Srbije.
Ozbiljna država i ozbiljan predsednik komunicira preko institucija, a ne šalje poruke građanima, na način na koji to niko ne može da provali na koji način, zapravo, predsednik Republike šalje poruke i kome. To je zapravo nedopustivo i govori o neozbiljnosti i predsednika Republike, Vlade Republike Srbije prema delu teritorije, odnosno prema KiM.
Pitanje koje želim da postavim, postavljam premijeru, gospodinu Cvetkoviću. Želim da dobijem odgovor, a ne da se ponavlja situacija, da kada postavljam ovo pitanje i kada Vlada, nadležni organi, premijer imaju obavezu da odgovore narodnim poslanicima, to ne čine. Nadam se da će sada premijer udostojiti poslaničku grupu DSS i dati odgovor na sledeće pitanje. Ono je kratko.
Zašto nije izvršen popis na KiM? Šta je to sprečilo državne organe, a u kontekstu izjave predsednika Republike da ćemo braniti, odnosno da nećemo odustati od svojih legitimnih državnih interesa, šta je to sprečilo institucije Republike Srbije da obave popis na KiM?
Priča ima svoje konkretne posledice i pre objavljivanja zvaničnih rezultata. Direktor Republičkog zavoda za statistiku, gospodin Dragan Vukmirović danas kaže, da je orijentacioni rezultat ono što se očekivalo, oko 7,4 miliona popisanih građana. On kaže da je to u skladu sa procenama Republičkog zavoda za statistiku.
Podsetiću javnost, ovaj parlament, da je 2002. godine izvršen popis na KiM i da je tamo popisano oko 120 hiljada Srba. Sada postavljam pitanje - kakve su to procene i kakvu je to procenu vršio Republički zavod za statistiku, ako nije ukalkulisao i Srbe na KiM? To je katastrofalna izjava od strane direktora Republičkog zavoda za statistiku. Još, direktor Republičkog zavoda za statistiku kaže da je popis uspešno obavljen. Iz tih reči direktora Republičkog zavoda za statistiku, vidimo kako je država odustala, ali on to sigurno nije uradio na svoju ruku, već je uradio zato što mu je dozvoljeno od strane Vlade Republike Srbije, da donese odluku da ne uradimo popis na KiM.
Svi znamo koliko je popis važan i svi znamo koje su posledice kada se popis ne obavi. Zbog toga još jednom postavljam konkretno pitanje premijeru Cvetkoviću, da decidno navede razloge na osnovu kog zakona, na osnovu kojih činilaca je Vlada Republike Srbije odustala od popisa na Kosovu i Metohiji? Zahvaljujem.

Hvala, gospodine Nikoliću.
Reč ima gospodin Nemanja Šarović, ovlašćeni predstavnik Srpske radikalne stranke.

Dame i gospodo narodni poslanici, građanima Srbije dosta je dobro poznat problem vojnih beskućnika. Nažalost, to je problem za koji se praktično nijedna od prethodnih vlada nije interesovala, odnosno nijedna od prethodnih vlada punih 20 godina nije učinila ništa konkretno za ove ljude i nije im omogućila ono što su im garantovali mnogi zakoni, a to je da postanu nosioci stanarskih prava i da konačno reše svoja stambena pitanja.
Trenutno negde oko 1.000 porodica živi u kolektivnim centrima. U Beogradu je to negde oko 650 porodica. To su takozvani vojni samački hoteli, iako se samo hotel "Bristol" zvanično može nazvati hotelom, dok su ostali ti vojni samački hoteli, kao što je ovaj u ulici Velimira Rajića i na primer onaj u ulici Cara Uroša 63 u Beogradu, zapravo bile vojne zgrade koje su bile klasične administrativne zgrade, u kojima su se nalazile kancelarije, da bi onda vojska početkom devedesetih kada se ukazala potreba za rešavanjem stambenih problema određenog broja ljudi, koje nije mogla da reši na drugi način, onda su praktično ti, kao što sam rekao, kancelarijski prostori preko noći promenjeni u stambene. Stavljene su table sa nazivima - vojni samački hotel itd, iako tim ljudima nije suštinski obezbeđen ni onaj minimum uslova za život. Tu nije bilo kupatila, to su bila zajednička kupatila. Posle je neko dobio jednu kancelariju, neko dve, neko je to posle pregrađivao, neki su uspeli sebi da naprave nekakvo kupatilo ili kuhinju, ali do dana današnjeg ostaje činjenica da su ti prostori krajnje neuslovni. Naravno, imajući u vidu status tih da kažem prostorija, oni nikako nisu mogli otkupiti to, prodati, menjati, raditi bilo šta, već su praktično bili osuđeni da provode godine u tom prostoru i da čekaju da li će se i kada će se njihova sudbina rešiti.
U Beogradu, kao što sam rekao, postoji nekoliko tih hotela i konkretan razlog zbog koga sada postavljam pitanje je to što su Ministarstvo odbrane i vojna ustanova Dedinje krenuli, kršenjem zakona, da te ljude isteruju iz tih soba u kojima su živeli godinama. Konkretno govorim o vojnom samačkom hotelu u ulici Velimira Rajića broj 2. Sada ću vam napraviti i dati malu retrospektivu toga. Dakle, još u martu 2011. godine doneta je prva privremena mera kojom je Prvi osnovni sud u Beogradu zabranio tuženoj Republici Srbiji – Ministarstvu odbrane – Vojnoj ustanovi Dedinje korišćenje i raspolaganje određenim sobama, a naročito da se započne ili sprovede postupak prinudnog iseljavanja tužilaca iz tih soba. Određeno je da će ova privremena mera trajati do pravosnažnog okončanja postupka.
Pošto organi Republike Srbije, Ministarstvo odbrane i Vojna ustanova nisu poštovali odluku suda, oni su poslali obaveštenje ovim nesrećnim ljudima, koji su proterani iz Hrvatske, Bosne i slično, da će isključiti vodu, struju, toplu vodu, električnu energiju itd. Oni su, kada su dobili tu pretnju, zatražili novu privremenu meru kod Prvog osnovnog suda u Beogradu. Dana 13. oktobra, dakle, pre nekoliko dana doneta je ta privremena mera, koja kaže – zabranjuje se tuženoj Republici Srbiji da zatraži ili izvrši obustavljanje snabdevanja objekata vojnog samačkog hotela Zvezdara, Velimira Rajića 2) u Beogradu, i to toplotnom energijom, električnom energijom, tekućom vodom, strujom itd, kao i da naloži, zatraži ili izvrši obustavljanje vršenja poslova odnošenja smeća iz istog objekta.
To nije ništa značilo Ministarstvu odbrane. Imam dopis koji kaže – Republika Srbija - Ministarstvo odbrane – Sektor za materijalne resurse - Vojna ustanova "Dedinje", upućen KBC-u Zvezdara, preko koga su ovi ljudi dobijali toplotnu energiju, gde se kaže - Vojna ustanova "Dedinje" izvršila je zatvaranje objekta "Dedinje" VSK Zvezdara, Hadži Mustafina bd). Objekat je iseljen, što nije tačno, čime prestaje potreba za isporukom toplote, toplotne energije, ugovorom tim i tim. Kaže – molimo za raskid ugovora zaključno sa 1. oktobrom 2011. godine.
Dakle, očigledno je da postoji nekoliko privremenih mera koje su donete od strane suda. Očigledno je da postoji potpuno ignorisanje civilnih struktura vlasti od Ministarstva odbrane. Postavljam pitanje predsedniku Vlade, gospodinu Cvetkoviću, i postavljam pitanje gospodinu Šutanovcu – da li postoji civilna kontrola Vojske u Srbiji i da li će poštovati odluke suda koje do sada nisu poštovali? Tamo su ljudi koji su svi preko 60 godina starosti, koji su bolesni. Tamo ima teških bolesnika i oni sada žive u nemogućim uslovima.
Ovo je možda i poslednje pitanje – ukoliko nastavi Republika Srbija prema svojim građanima i prema vojnim penzionerima, beskućnicima ovako da se ponaša, postoji li bilo kakva razlika između ustaša koji su na ovaj način istu tu vojsku izbacivali iz kasarni početkom devedesetih i onih koji sada postoje i rade u Vladi Republike Srbije? Hvala.