Ministar Marković ima reč.

Samo bih nekoliko stvari koje su ovde rečene, a ne znam da li su to slučajno ili namerno iskorišćene neke odredbe ovog zakona, da se priča proširi na nešto što nije predmet ovog zakona. Dakle, ne stvara se ovde ovim članom 29, nije nikakva namera, nikakva zavera, ili ne znam ni ja šta, da se izvrši bilo kakva izdaja ili nešto treće, radi se o tome da smo u staroj Jugoslaviji svi mi imali državljanstva koja su glasila – državljanin SFRJ, državljanstvo srpsko, državljanstvo hrvatstvo, slovenačko itd. Tako je to glasilo. I dan danas u Republici Srbiji živi jedan broj ljudi koji su sa takvim podacima o državljanstvu a da nisu tražili upis u državljanstvo Republike Srbije. Prosto, postoje u realnom životu ljudi koji imaju takvo državljanstvo. Ovde se radi isključivo o tim državljanima ili državljani koji imaju državljanstvo druge države nastale na teritoriji SFRJ.
(Nemanja Šarović, s mesta: Koja je to država?)
Pa, Slovenija, Hrvatska, BiH, Makedonija. Mislim da znate koje su države nastale. To su bivše republike. Pokušavam da vam objasnim, ali vi ne želite da čujete. Opet vam kažem, državljani bivših republika SFRJ ili državljanima druge države nastale na teritoriji bivše SFRJ. Dakle, neko lice koje je živelo u Hrvatskoj i imalo državljanstvo Republike Hrvatske, SFRJ – Republika Hrvatska, ako u međuvremenu nije izvršilo upis u državljanstvo Republike Srbije, ono i dalje ima papir na kome piše – državljanstvo SFRJ, državljanin Republika Hrvatska. To vam tako piše. Da li imate uopšte to? Imaju neke vaše starije kolege.
Znači, tako je bilo ranije i ovo je slučaj za te ljude. Znači, ljudi koji žive danas ovde, a koji imaju takav izvod. Uopšte ne znam čemu sad te zavere neke, lepo vam kažem o čemu se radi. Vi ako hoćete prihvatite to, ako nećete, vi nastavite vašu priču o izdaji. Da li menjamo Zakon o matičnim knjigama? Ne menjamo Zakon o matičnim knjigama i uopšte, mislim, ne znam kako da vam kažem, ceo vaš govor je poprilično maliciozan i usmerena tu već staru priču o nekim izdajama itd, itd.
Kad dođe šef pregovaračkog tima, bio je ovde, bio sam ja tu pre dve nedelje, izvolite, pitajte ga sve što mislite da treba da ga pitate. Sad govorimo o zakonu koji je veoma važan zato što će rešiti niz konkretnih problema sa kojima se suočavamo, a vi pričate da se ovaj zakon donosi da bi se priznalo Kosovo. Ko hoće da vam veruje, neka vam veruje, ne mogu da vas razuverim u tako nešto.
Što se tiče ovih uslova iz člana 25, oni su kumulativni. Ne znam koje su još pitanja bila, govorim o onome što je materija ovog zakona.
Ovo za član 13, ne vidim šta je u tome problem. Kao da postoji sumnja da neko lice pokušava da dovede organ u zabludu, radi izbegavanja poziva i slično. Izaći će neko na teren i videće o čemu se radi. Ne možete da donesete dokument koji se odnosi na nepokretnost, na koji niko nije platio struju pet godina i očigledno je da tu nema uslova za život. Vi jeste vlasnik te nepokretnosti, ali očigledno je da želite da manipulišete vašim prebivalištem. Zašto je to toliko sporno? Po meni to ne bi smelo da bude sporno. Pre bih ukazao na ono što je, po meni, najveća vrednost ovog zakona, uz sve što su kolege iz MUP-a uradile dobro, a to je što ćemo napokon rešiti pitanje ljudi koji ne mogu nikako da ostvare prebivalište. Mi imamo tzv. pravno nevidljiva lica, oko čega se digla preterana medijska slika, jer realno tih lica nije toliko koliko se priča, ali objektivno ih imamo, moramo da rešimo pitanje, pre svega ljudi koji žive u nehigijenskim naseljima, time što ćemo im omogućiti da i prebivalište bude, pre svega pri centrima za socijalni rad, čime ćemo rešiti ne brojano problema sa kojima se sada suočavamo, od zdravstvene zaštite do prikupljanja drugih dokumenata, da bi ljudi mogli da žive regularno, legalno i da ostvaruju prava koja im pripadaju po našim zakonima, a da bi, sa druge strane, skinuli svaku sumnju sa ove zemlje da mi ne vodimo računa o nekim marginalizovanim grupama.
Mislim da je to najveća vrednost ovog zakona, uz sve ostalo, počev od famozne odjave. Do sada smo morali da odjavljujemo, sada više ne moramo. Dakle, nema nikakvih zadnjih namera, gospodine Šaroviću. Ako hoćete da verujete, verujte. Ako mislite da ovo nije precizno, slažem se da vidimo da li postoji način da preciziramo još, ali vam opet kažem da je u staroj Jugoslaviji pisalo ovako kako sam vam rekao. Ako ima starijih kolega, neka kažu da li je pisalo tako. Pisalo je – državljanstvo Republike Hrvatske. Po tom osnovu su svi, kada je Republika Hrvatska postala nezavisna, bili državljani Republike Hrvatske. Zaista se radi o tome, ne znam zašto ne verujete. Jedino ako mislite da nije precizno, pa da preciziramo. Ne mogu da verujem da ne verujete u to, nego da neko zakonom o prebivalištu želi da proturi nešto drugo. Najiskrenije, ako hoćete, verujte. Ako želite da preciziramo, dajte da vidimo kako. Radi se isključivo o tom slučaju. Imamo dve vrste lica, ove koji su stari slučaj i može biti slučaj da su lica u tim novonastalim državama, kojih znamo koliko ima. Kosovo ne priznajemo, niti ima iko nameru da prizna Kosovo, to je potpuno jasno. Hvala vam.

Kolega Šaroviću, imate još od poslaničke grupe, inače, nema osnova za repliku. Ovo je bilo pojašnjenje i odgovori na vaša pitanja.
Reklamirate povredu Poslovnika? Izvolite.

Gospođo Đukić-Dejanović, smatram da ste vi povredili Poslovnik, jer je očigledno da je gospodin Marković pogrešno protumačio moje izlaganje. Rekao je da je moj govor bio maliciozan. Zaista mislim da je to krajnje neprimereno. Odgovarao je na primedbe koje sam dao i to protumačio potpuno drugačije.
Zaista vas molim, u ime neke kolegijalnosti, da primenjujete Poslovnik kako treba. Potpuno je očigledno svima u ovoj sali, bez obzira na to kojoj stranci pripadaju, kao što je očigledno i gospodinu Markoviću, da imam pravo na repliku. Zaista ne želim da oduzimam vreme svojim kolegama iz poslaničke grupe, želim da iskoristim ono na šta mi je Poslovnik dao pravo. Ako vi mislite da više ni ovaj Poslovnik ne valja, da nije dovoljno restriktivan, onda izvolite i promenite ga. Dajte bar do tog trenutka te mrvice koje ste ostavili opoziciji, pustite nas bar to da sakupljamo.
Molim vas da mi date repliku, u skladu sa onim što je gospodin Marković rekao. Pogrešno je protumačio moje izlaganje i vezano za države bivše SFRJ, rekao je da je moj govor bio maliciozan. To je više nego dovoljna osnova da dobijem reč.

Izvolite, imate pravo na repliku.

Hvala najlepše.
Gospodine Markoviću, ovo što ste rekli jednostavno ne stoji. Pročitaću ponovo odredbu člana 29. pre svega zbog građana. Kaže: "Državljanima bivših Republika SFRJ (Slovenija, Hrvatska, Makedonija, BiH i Crna Gora) ili državljanima druge države nastale na teritoriji bivše SFRJ". Koja je država nastala na teritoriji bivše SFRJ, osim bivših republika koje su sve, na žalost, u svojim granicama? Nema šeste, gospodine Markoviću. Nema tu bilo kakve mogućnosti za preciziranje, odnosno postoji, ukoliko ste dobronamerni, kako kažete.
Podneo sam amandman kojim sam tražio da se briše: "ili državljanima druge Republike nastale na teritoriji bivše SFRJ". Time se ne dira u ovoj član zakona, ne dira se u celokupan zakon. Onda to prihvatite, pa da vidimo da niste zlonamerni i da to nije bilo kakva izdaja.
Druga stvar, rekli ste da je šef pregovaračkog tima dolazio u Skupštinu. Moram da vas obavestim da sedam puta zakazujemo sednicu Odbora za KiM i da gospodin Stefanović odbija da dođe. Čak smo, zna gospođa Slavica Đukić-Dejanović, išli i na granični prelaz Brnjak, pošto nam je prethodnih pet puta odgovorio kako ne može da dođe u Narodnu skupštinu zato što je dole na terenu i brine o građanima, a kada smo mi rekli da nema problema i ponudili šest alternativnih lokacija na koje smo spremni da dođemo, onda nije bio ni dole. Gospodina Bogdanovića smo zatekli u kafani, umesto na pregovorima. Hvala.

Izvolite, gospodine ministre.

Da ne širim temu na ono što ste me pitali, to sam vam odgovorio, ali ovo za član 29. Dakle, postoje ljudi kojima je državljanstvo SR Makedonija, recimo, iz vremena SFRJ. Znači, on je državljanin bivših republika SFRJ, SR Makedonija, koja realno ne postoji.
Gospodine Šaroviću, koleginica Kasalica će preneti vaše izlaganje ministru policije, ja tumačim ovako kako mislim da treba, jer baveći se matičnim knjigama, znam kako nam piše i kako je svima nama pisalo tada. Meni je pisalo tada SR Srbija. Prenećemo vaše izlaganje, vašu primedbu. Ne želim da ostavim bilo kakvu sumnja u pravcu koji ste rekli. Videćemo da li postoji potreba za tim preciziranjem. Nije na meni, to će autori zakona i ministarstvo koje je uradilo zakon da urade, ali vam kažem da nema potrebe za takvu vrstu bojazni kako ste izneli. Ne radi se o
nikakvim skrivenim namerama i slično, radi se od dve kategorije ljudi, gde u članu 29. želi da se reši kako će se pasivizirati adresa prebivališta u Republici Srbiji po isteku važenja lične karte. Imamo dve kategorije ljudi koji su devedesetih već počeli da dolaze u Srbiju, izbeglice pritisnute nevoljom. To su ljudi koji imaju državljanstvo socijalističke republike. Oni su državljani bivših republika, a drugo su državljani novonastalih država – Republika Hrvatska itd. Vi ne verujete, a verujem da je tako kako sam vam rekao. Prenećemo vašu primedbu.

Zahvaljujem, gospodine ministre.
Reč ima narodni poslanik Milica Radović.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovi malobrojni, poštovani gospodine ministre, cenim ovo što ste danas, što ste sada izložili i iskreno u to što ste vi sada rekli verujem, ali ne mogu prosto da prihvatim zato što vi niste nadležni ministar za ovaj zakon. Ovaj zakon nije matični zakon iz vaše oblasti i vi, uz dužno poštovanje, ne možete da ulazite u nameru predlagača ovog zakona, jer je možda njegova namera bila potpuno drugačija. I zbog toga smatram da je neophodno da se ovaj član 29. Predloga zakona promeni, kako kod nas narodnih poslanika ne bi izazivao dodatnu zabrinutost i sumnju i to je nešto na šta sam i ja imala nameru da reagujem, ali prosto neću da ponavljam svoje izlaganje, jer je gospodin Šarović to jako dobro obrazložio.
Naravno nema sumnje da je ovaj zakon o prebivalištu i boravištu građana nešto što je izuzetno potrebno. Prvo, zbog toga što je sada važeći zakon donet još davne 1977. godine, a drugo što on nije na neki adekvatan način regulisao prava ljudi čija se prava u stvari regulišu ovim zakonom. Znači, materiju zakona nije regulisana na adekvatan način, zbog toga što je donekle licima, građanima, znači uskratio prava koja bi po zakonu trebalo da imaju.
Dobro je što on uvažava činjenicu da se stvari u realnom životu menjaju i da je neophodno da te promene stvarnosti uskladiti isto tako i sa samim zakonom. Ovde prvenstveno mislim na to što ovim predlogom zakona će se omogućiti da građani koji po važećem zakonu nisu imali pravo da prijave svoje prebivalište i na taj način dođu do lične karte, biće sada u mogućnosti ovim zakonom i to će im sada biti omogućeno. To je nešto što je dobro rešenje i što mi pozdravljamo, jer takvih ljudi danas u Srbiji ima negde više od nekoliko desetina hiljada.
Ali, sa druge strane, ne verujem da će ovaj zakon rešiti pitanje koje je danas ostvareno ovde u ovoj skupštini, a to je pitanje pravno nevidljivih lica. Podsetiću vas, da su pravna nevidljiva lica, lica koja fizički postoje, ali o kojima ne postoji ni jedan vidljivi pravni akt, odnosno pravni trag. Ona nisu bila upisana u matične knjige rođenih nakon svog rođenja, da li zbog toga što njihovi roditelji ih nisu upisali ili prosto nisu bili u mogućnosti da ih upišu zato što ni oni sami nisu upisani u te iste matične knjige. Takvim licima, po našem mišljenju prvo treba omogućiti taj naknadni upis u matične knjige rođenih, zatim, utvrditi njihovo državljanstvo, pa im tek onda olakšati ili omogućiti prijavu prebivališta na ovaj način kako je ovde regulisano u predlogu zakona.
Dobro je što će ovim predlogom zakona bar jedna od te tri faze biti prosto urađena po nekom olakšanom postupku i što će njihov donekle biti poboljšan, ali taj problem neće biti rešen. Meni je takođe jasno da taj problem ne može da bude rešen jednim zakonom, već je neophodna jedan sveukupan pristup, jedan celovit pristup rešavanju ovog problema.
Drugi problem za koji sam sigurna da ovaj zakon neće rešiti, to je problem sa kojim smo se susretali i nedavno, a i mislim da on do sada nije rešen na adekvatan način. To je problem fiktivno prijavljenih prebivališta odnosno boravišta kosovskih Albanaca na teritoriji centralne Srbije, a sve zarad dobijanja biometrijskih srpskih pasoša. Sada da prosto budem jasna, ja kao i DSS apsolutno prihvatamo da svaki srpski građanin ima pravo ne samo na biometrijski srpski pasoš već ima pravo i na sva lična dokumenta koja su garantovana zakonima koje mi ovde donosimo, jer to na neki način potvrđuje suverenitet države na celoj njenoj teritoriji. Ali, ako se kosovskom Albancu izda srpski pasoš, onda se podrazumeva da njemu ne može da bude izdat istovremeno i kosovski pasoš.
Isto tako, ako mu se izda srpska lična karta podrazumeva se da ne može da ima kosovsku ličnu kartu. Zbog toga smatram da će biti jako teško ovo utvrditi i da prosto, nisam sigurna, da li će uopšte na bilo koji način ovo pitanje moći da bude rešeno. Kosovski Albanci su, to smo čitali u medijima, u štampi, o tome su bile razne informativne emisije, su čak bili u stanju da daju i do četiri hiljade evra da bi dobili srpski biometrijski pasoš i prosto kolika je velika ta zainteresovanost kod kosovskih Albanaca, najbolje pokazuje i to da se dnevno u Gradskoj upravi, primera radi, Vranje, prijavi negde oko 150 Albanaca koji su zainteresovani za dobijanje srpskih ličnih dokumenata.
Takođe, još jedan podatak da je od januara do avgusta 2010. godine, 11 hiljada kosovskih Albanaca se prijavilo kao zainteresovano za život u jednoj niškoj opštini Medijana, znači, oni su izrazili spremnost i želju da se registruju kao Nišlije. Naravno, nemam ništa protiv toga, da to naravno nije urađeno na fiktivan način, a opet govorim i ovo ističem, zbog toga što smatram da ovaj predlog zakona taj problem neće biti u mogućnosti da reši.
Danas je takođe vrlo aktuelan problem koji je i te kako povezan sa ovom temom, to je veliki broj azilanata koji se nalazi u Srbiji, a koji želi da pređe u EU, i od januara do danas, čini mi se da je azil u Srbiji zatražilo negde oko 2,5 hiljade lica, od kojih je više od polovine Avganistanci.
Ako se ne varam u Srbiji postoje samo dva centra za azil, jedan je u Banji Koviljači, koji je više nego pretrpan, to je takođe bilo aktuelizovano ovde u Narodnoj skupštini. On prima negde oko 83 lica, a u samoj Banji Koviljači, Loznici i celokupnom tom kraju se nalazi oko 2,5 hiljade azilanata. Jasno da svi oni koji borave u Banji Koviljači, odnosno u Loznici, a koji se ne obrate Centru za azil, smatraju se da nemaju boravište već da su ilegalno, da ilegalno borave na teritoriji naše zemlje.
Prosto i kada se postavilo pitanje u Skupštini na to nismo dobili adekvatan odgovor. Nisam sigurna da država zna rešenje kako da izađe sa ovim na kraj i zbog toga bih volela da nas prosto neko od nadležnih u tom pogledu informiše i ovo su očigledno pitanja koje sam ja sada ovde navela, koja prevazilaze u velikoj meri moć ovakvog jednog zakona i zbog toga je neophodno, bilo je važno, da on sva ova pitanja reguliše na adekvatan način, a ne ovako. Hvala.