Gospodine ministre, izvolite.

Znate da se te mere više ne primenjuju i da cele ove godine nije bilo subvencija mineralnog đubriva. Kontrola iz ove perspektive nije moguća u svakom slučaju.
Mi smo određene elemente politike promenili. Mislim da uspostavljamo jednu ravnotežu koja se temelji na mogućnosti na koje budžet ima. Naravno, govorim o budžetu za ovu godinu. Taj budžet je usvojen pre nego što je bila rekonstrukcija Vlade.
Ono što su mogle da budu modifikacije tog budžeta u smislu i u duhu potreba koje su se pojavile i u pogledu izmena cena i u pogledu različitih uslova, vezani za poljoprivrednu proizvodnju su urađene. Mislim da smo na najproduktivniji način u zadatim okolnostima novac upotrebili.
Imaćemo ozbiljnu debatu i u Vladi i posle ovde u parlamentu oko toga kako će da izgleda agrarna politika u 2012. godini. Ali, sa stanovišta svih građana, mislim da smo očigledno uspeli da napravimo nekoliko važnih stvari, a to je da pre svega imamo potpunu stabilnost u snabdevanju tržišta, što je naravno, pre svega, posledica izbalansirane poljoprivredne proizvodnje i reagovanja države u onim tačkama i u onim segmentima gde je moglo da dođe do destabilizacije. Dakle, pre svega imamo potpuno stabilno snabdevanje.
Sa druge strane, kao što možete da vidite iz meseca u mesec dolazi do dobrog pravca kretanja cena osnovnih životnih namirnica i mislim da smo ušli u jedan sasvim dobar kolosek. Građani Srbije, to sad mogu da kažem, u 2012. godini mogu da očekuju da ćemo imati nastavak ove stabilnosti u snabdevanju, a da nećemo više biti žrtve stresa kada uđemo u prodavnicu ujutru, ili otvorimo novine, da će cene nastaviti da se kreću u ovom pravcu.
Dakle, imaćemo vrlo značajne predloge i očekujem da ćemo i pred parlament ovde izaći sa jednom zaokruženom agrarnom politikom vrlo brzo.

Narodni poslanik Milan Nikolić ima reč.

Pitao sam vas za subvencije koje su korišćene u 2010. godini i izneo sam sve ovo šta se događalo. Za 2011. godinu, sad biste rekli da toga nije bilo. Samo, kako je bilo moguće da se predvidi u 2010. godini da gazdinstvo koje znamo kako može da se registruje, da može da koristi 150 tona? To na prostorima Zlatiborskog okruga ne treba ni jedno domaćinstvo. Maksimalno možda treba 10 tona.
Postavlja se pitanje – gde su otišle subvencije? Srpska radikalna stranka se zalaže za subvencije u poljoprivredi i da se povećaju, ovo što je bilo u budžetu prošle godine i za narednu godinu, da budu što veći, ali da imaju korist proizvođači. Ko je iskoristio ovih milion evra koje su građani Srbije kroz raznorazne načine dali subvencije za poljoprivredno đubrivo? Ko je to iskoristio?
Samo poređenja radi, taj milion evra da je podeljen malinarima, moglo je hiljadu vagona da se subvencioniše po kilogramu 10,00 dinara.

Narodni poslanik Srboljub Živanović ima reč.

Dame i gospodo narodni poslanici, želim da iskoristim prisustvo ministra za poljoprivredu i da postavim jedno vrlo važno pitanje, a to je – koliko Industrija poljoprivrednih mašina i traktora IMT – IMR i "Zmaj" danas imaju zaposlenih? Kolika je godišnja proizvodnja za domaće i strano tržište? Takođe, koliki je devizni priliv od prodaje i koliko uvozimo traktora, jer dobro znamo da je Srbija danas najveće groblje Evrope prilikom uvoza poljoprivrednih mašina i traktora?
Da li Vlada planira davanje subvencija vezano za kupovinu novih mašina, novih traktora i da li ti traktori mogu da se na neki način poklone poljoprivrednim proizvođačima, da bi mogli da oru ovu našu dobru Srpsku zemlju?
Drugo pitanje je verovatno za predsednika Vlade – koliko je državnih preduzeća više puta privatizovano i ugovori o privatizaciji raskinuti i razlozi raskidanja ugovora, kao i koliko je radnika od prve do poslednje privatizacije ostalo bez posla?
Treće pitanje je za ministra za prosvetu, a to je – šta se preduzima na suzbijanju prisustva pedofilije? Naročito smo videli ovih dana prisustvo u osnovnim školama, gde određeni, da kažem, delikventi pokušavaju da to iskoriste u maloletničku pornografiju. Tražim odgovor – koliko je takvih slučajeva registrovano danas u Srbiji?
Četvrto pitanje jeste pitanje koje bih verovatno postavio potpredsedniku Vlade, gospodinu Božidaru Đeliću, ali ga danas nema. Verujem da ćete vi znati da odgovorite na to njegovo pitanje. Koliko ćemo to znati i umeti da iskoristimo svetsku ekonomsku krizu u rešavanju veoma teške ekonomske krize u Srbiji? Dobro znamo da je i gospodin potpredsednik Vlade i bivši ministar finansija govori da svetska ekonomska kriza je kriza koja će biti iskorišćena da se reši ta velika ekonomska kriza danas u Srbiji. Bojim se da to nije obećanje možda za nekakvu vračaru ili možda za gospodina potpredsednika Vlade.
Već nekoliko puta uzastopno postavljam to pitanje, da mi stvarno da odgovor – kako će se i na koji način rešavati ili rešiti ta svetska ekonomska kriza, ali za našu dobrobit, za rešavanje naše ekonomske i privredne krize u Srbiji? Toliko.

Izvolite, gospodine ministre.

Oko odgovora na vaše konkretno pitanje, pošto je to nadležnost Ministarstva ekonomije, vrlo ćemo precizno pripremiti oko IMT koliko ima radnika i kako ide sa realizacijom.
Ono što je stvar koju mogu da vam kažem, jeste da mi imamo subvenciju za kupovinu traktora. To je takođe mera Ministarstva ekonomije, odnosno Vlade Republike Srbije i tu postoji jedan program koji traje mislim već tri godine.
Iz sredstva subvencionisanih kredita, to je sad nadležnost Ministarstva poljoprivrede, do današnjeg dana negde oko devet miliona evra je plasirano bankarskog kapitala zemljoradnicima za kupovinu mehanizacije. Najveći deo su traktori, ali ima i većih poljoprivrednih mašina. Ima i sitnih, odnosno priključnih mašina. Dakle, oko devet miliona evra iz banaka su uzeli u ovoj godini poljoprivredni proizvođači. To je kamata koja je 8% u dinarima. Ona je nepromenljiva. Do tri godine su ti krediti i mislim da smo napravili jedan dobar korak.
U svakom slučaju, ovi krediti neće biti nepovoljniji u 2012. godini. Ponovo će ih biti. Ako budemo imali mogućnosti, oni mogu da budu i nešto povoljniji. Razmatramo različite mogućnosti, sa Ministarstvom finansija, ali i sa bankama i osiguravajućim društvima, da se poveća rok otplate tih kredita. U ovom trenutku nažalost nije moguće da oni budu u dinarima zbog bankarskih pravila i Centralne banke. Mislim da ćemo uspeti da pronađemo najbolje moguće solucije.
Vrlo važno i veliko pitanje je da se zameni stari park mehanizacije koji imaju naši poljoprivrednici. Značajno je bolja situacija u Vojvodini nego u preostalom delu Srbije.
Sa druge strane, očekujem da ćemo imati i nešto promenjen način odlučivanja samih poljoprivrednih proizvođača. Dobro je da se udružuju i da zajedno uzimaju mašine, da bi efikasnije trošili novac. To baš nije u duhu i u tradiciji načina na koji se naši građani bave poljoprivredom.
Ali, mislim da ćemo racionalizovati troškove već u 2012. godini, a to je veoma važno da bi ljudi mogli da zarade više novca, da sa manje uloženih para dobiju veće prinose i da ostvare veću zaradu.
Kao što sam već rekao, vrlo brzo ćemo imati potpuno zaokruženu agrarnu politiku za iduću godinu, a ovo će biti svakako jedan bitan deo te politike.

Premijer bi hteo.

Poštovani narodni poslaniče, hteo bih da odgovorim na drugo i četvrto pitanje.
Drugo pitanje je bilo – koliko je neuspešnih bilo privatizacija i kako je to uticalo na zaposlenost?
Otprilike, prema informacijama koje ja imam, nisu baš možda poslednje, ali od pre mesec-dva dana, otprilike neuspešnih privatizacija je bilo između 20 i 25%. Hajde da kažemo da ih je bila jedna četvrtina, što znači da od četiri privatizovana preduzeća, tri su privatizacije bile uspešne a jedna privatizacija je bila neuspešna. Neuspešna privatizacija jeste privatizacija u kojoj nije ispoštovan privatizacioni ugovor i taj privatizacioni ugovor je raskinut od strane Agencije za privatizaciju i preduzeće je ponovo vraćeno u državni, odnosno tad su to bila društvena preduzeća.
Pitali ste koji su razlozi za raskide ugovora? Razlozi za raskide ugovora su u stvari nepoštovanje od strane kupca onoga što je potpisao da će uraditi. Podsetio bih vas šta su to bile standardne obaveze, pa je onda nepoštovanje tih standardnih obaveza, u suštini, bio razlog zašto su ugovori raskinuti.
Standardna obaveza je bila da kada neko kupi preduzeće on mora i da investira u njega. Te investicije koje je on obećavao u startu bile su praćene garancijama, bankarskim garancijama, koje bi omogućile da kontrolni organ, a to je isto bila Agencija, utvrdi da li on to stvarno radi ili ne i da na neki način, ukoliko on to sad ne radi, ima pravo da povuče te garancije i da de fakto obezbedi ta sredstva. Dakle, to što je pisalo u tom ugovoru, ukoliko se nije ispoštovao, bila je jedan od standardnih načina da dođe do raskida ugovora.
Naravno, kod aukcija i kod manjih preduzeća gde se plaćalo u ratama, druga obaveza je naravno bila, odnosno i prva, kako god hoćete, ali isto tako važna, da se sve rate uplate, neki nažalost nisu bili u mogućnosti, što je bila, takođe osnov za raskid ugovora.
Takođe, Agencija za privatizaciju, odnosno tadašnja politika Vlade Republike Srbije, bila je da se onemogući da se preduzeće koristi za neke druge namene, u smislu da se vidi da ono ima neke resurse, pa da se navodno kupi zbog toga da bi se nastavila proizvodnja, a onda se sistematski upropasti i iskoriste ti resursi. Tako da su postojale još dve obaveze. Jedna obaveza se odnosila na nemogućnost raspolaganja resursima u smislu prodavanja, zalaganja itd. za više od 5% od ukupnog. Međutim, neki se nisu držali toga, pa je i u tim slučajevima došlo do raskida.
Konačno, još jedan važan element tih ugovora je bio tzv. kontinuitet proizvodnje. Dakle, da mora ostati u istoj delatnosti najmanje pet godina, a možda i više, sedam. Suština je bila u tome, da mora da ostane u delatnosti. Neki koji bi pokušali to da promene bez saglasnosti Agencije, takođe su raskidali ugovor.
To su vam otprilike razlozi i to vam je neki gabarit. Ne znam brojčano koliko ima takvih preduzeća, ali možete računati da je kroz privatizaciju prošlo jedno tri do tri i po hiljade preduzeća. Znači, jedna četvrtina toga jeste ta koja se smatra neuspešnom.
Kako je sve to uticalo na radnike, moram pre svega da kažem da privatizacija, u principu, dovodi do smanjenja radne snage u preduzećima. Privatizacija jeste način za podizanje efikasnosti. Podizanje efikasnosti podrazumeva da vi sa što manjim imputima ostvarite što bolje rezultate. Pošto je radna snaga takođe imput, onda je nakon privatizacije došlo do smanjivanja broja radne snage, uz istovremeno održanje ili povećanje proizvodnje.
Taj proces, kako je bilo zamišljeno svojevremeno, trebalo je da bude praćen dodatnim investiranjem, bilo ono što zovemo grinfild ili otvaranje novih radnih mesta, ili da ta ista preduzeća, nakon određenog vremena, podizanjem svoje proizvodnje stvore osnov da zaposle dodatne ljude.
U Srbiji je problem nezaposlenosti jedan akutni problem koji datira još od 2000. godine pa nadalje. Naime, pre toga je bila fiktivna zaposlenost, pa su bili tzv. prinudni odmori, neplaćanje plata mesecima, godinama, pa neplaćanje penzionog i penzija, a o tome smo danas već pričali. Nakon što je država stavljena, odnosno što se pošlo od toga da država treba da bude uređena, onda je to dovelo do toga da se mora platiti sve ono što je tekuće.
Imajući sve to u vidu, beležili smo visoke stope nezaposlenosti, a to se vrlo često zaboravlja. Tamo negde oko 2005. i 2006. godine, onda je bila blizu 20%. Nakon toga, došlo je do pada nezaposlenosti, tako da smo tu 2008. godinu sačekali sa plus 16 i, naravno, u 2009. godini kada je krenula kriza, onda su investicije koje su otvarale nova radna mesta stale, a kriza je sama po sebi dovodila do problema ljude koji su se bavili proizvodnjom. Onda nam je nezaposlenost sa 16% porasla na 22%. Mislim da to jeste problem koji je u ovom trenutku najznačajniji u Srbiji i da se sa tim problemom moramo suočiti i boriti.
Na kraju bih rekao dve-tri rečenice oko toga, kako kriza u svetu može da pomogne krizi u Srbiji. Pre svega, kriza u svetu izaziva krizu u Srbiji. Prema tome, ako hoćemo da kažemo da joj pomaže, da, pomaže joj da bude kriza i ovde.
Međutim, ne znam koje kakve izjave dao, ali činjenica je da je početak krize u Srbiji pokazao jednu stvar, a to je da je model rasta na kome se zasnivala visoka stopa rasta BDP koji se uglavnom bazira na uslugama i drugim servisima, odnosno, svemu onome što nije, kako se to kaže, predmet međunarodne razmene, već se bazira na domaćem privrednom tržištu.
Kriza je pokazala da je takav razvoj neodrživ. Zbog toga je Vlada napravila jedan dugoročni program koji je planirala od 2011. do 2020. godine. Taj program u ciframa, zbog najave nove krize, najverovatnije neće biti ostvaren, ali će biti ostvaren u smislu jedne orijentacije, koja se već može pokazati, jer smo mi imali nakon 2009. godine vrlo visoki rast izvoza. To je ono na šta ova država mora u budućnosti još više da računa, na eksterno tržište a ne samo na svoje malo tržište, te će kroz taj rast izvoza ispeglati spoljno-trgovinski deficit koji, uzgred, budi rečeno, jeste prilično veliki. Na iznenađenje, u ovom kriznom periodu, ostvarili smo stepen pokrića koji je najveći od 2000. godine pa naovamo, stepen pokrića svakog uvezenog dolara ili evra sa izvozom, sada je u ovom trenutku najveći.
Da zaključim oko ovog četvrtog pitanja. Kriza izaziva krizu, ali može da otkrije neke zablude i da nam omogući da sa više saznanja i sa više informacija planiramo neku budućnost. Više bih voleo da do krize u svetu nije ni došlo, onda bismo je i mi izbegli i imali bismo bolji životni standard i mnogo bolju perspektivu. Hvala.