Zahvaljujem se. Vrlo ću kratko i ne bih se više zadržavao na tome. Naime, istorijska činjenica je da je suđenje Dragoljubu Mihajloviću održano u Beogradu, u amfiteatru Pravnog fakulteta i da je ono bilo javno, direktno prenošeno na Radio-Beogradu, da su bili predstavnici svih tada savezničkih ambasada, od Sovjetskog Saveza, SAD i Engleske, koji su bili akreditovani u Beogradu, da je Mihajlović optužen po 47 tačaka. Sud je utvrdio da je bio kriv po osam, uključujući i zločin protiv čovečnosti i veleizdaju. Žalba na tu presudu koju je uložio on preko advokata je odbijena i znamo da je 17. jula 1946. godine objavljeno saopštenje da je nad njim izvršena smrtna kazna.
Dakle, ovo što vi govorite o Dragiši Vasiću i Stevanu Moljeviću, meni je sasvim jasno. Zašto, uvaženi kolega Žutiću? Zato što su to ideolozi Ravnogorskog pokreta, a to ste i vi malo čas jasno naglasili. Dakle, to je istorijska činjenica sa kojom se ja ne sporim. Ona je jasna, precizna, utemeljena i kao takva stoji kao dokument. Međutim, ako bismo mi rehabilitovali ideologa Ravnogorskog pokreta, onda bismo mi rehabilitovali Ravnogorski pokret, koji u svom programu, od strane istog tog ideologa, ima stvaranje velike Srbije. Vi to i potvrđujete.
Prema tome, da li je država Srbija spremna da rehabilituje politiku velike Srbije, idologiju koja je išla za stvaranjem onoga za šta se vi zalažete i što je vaše pravo? Ja u to ne ulazim i o tome sude birači i građani koji glasaju i koji ne glasaju. Ja tu ne vidim ništa sporno, ali vas molim da budemo jasni i precizni, da ne uđemo u zamku da zbog antikomunizma koji vi ističete mi sada upadnemo u drugi problem, pa da dođemo do toga da rehabilitujemo jedan pokret koji je imao za projekat stvaranje nečega što je, na kraju krajeva, dovelo i do velikih zločina na prostoru bivše Jugoslavije. Zahvaljujem.

Iskorišćeno je dva minuta i 35 sekundi od vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodna poslanica Nataša Jovanović. Izvolite.

Gospođo Čomić, mislim da ću nekim podacima i ono što je govorio prof. Žutić i kolega Marić, ali sa dodatnom argumentacijom da završim ovu besmislenu polemiku sa nekim ko je ideološki zaslepljen i ko je tu školu učio pod Brozovim komunističkim režimom, a mi kao odgovorni ljudi i kao neko ko sledi ideologiju srpskog nacionalizma, a to je stvaranje jedinstvene srpske države velike Srbije, imamo argumente i istorijske činjenice koje idu u prilog Ravnogorskom pokretu đenerala Draže Mihajlovića.
Lepo vam je kolega Marić rekao, to manje javnost u Srbiji zna, mi smo se zalagali za to da 31. avgust bude dan ustanka u Srbiji jer je tada slavni, njegovo ime treba zlatnim slovima da bude upisano u istoriji Srbiji, hrabri potpukovnik Veselin Misita sa četničkim odredom oslobodio Loznicu i došao u Podrinje, pošto se nalazio sa svojim četničkim jedinicama u Doboju gde se borio protiv okupatora. Ostaće zabeleženo, bez obzira koliko to hoće neko da negira, da je bio prvi oficir koji se na takav način suprotstavio okupatoru koji je pozvao Nemce da se predaju, kada oni to nisu hteli da urade on je oslobodio Loznicu i to je prvi oslobođen grad u srpskim zemljama. Poginulo je 17 Nemaca, a 96 ih je ranjeno.
Osim toga, đeneral Draža Mihajlović je za svoju borbu protiv fašizma i odlikovan, što takođe jedan kolega ovde ne zna, od strane tada savezničkih snaga, odnosno Amerike, koji danas čine zla nad čitavim čovečanstvom i ponašaju se isto kao nacisti i hitlerovci u Drugom svetskom ratu, ali on tada odlikovan sa njihove strane, a četnici Ravnogorskog pokreta su oslobodili Višegrad, ubili više od 200 Nemaca.
Pored Loznice, oslobodili su i Kruševac. Minirali su prugu Niš – Zaječar. Mogla bih o tome da vam pričam kao i sve kolege srpski radikali dugo, jer su se borili kao hrabri i pravi vojnici i heroji protiv nemačkog okupatora, odnosno fašista, kao i protiv ustaša u Krajini, odnosno Bosni i Hercegovini.

Iskorišćeno je dva minuta i 30 sekundi od vremena poslaničke grupe.
Da li još neko želi reč? (Ne)
Na naslov iznad člana 2. i član 2. amandman je podneo narodni poslanik Mirko Munjić.
Da li neko želi reč? (Da)
Reč ima narodni poslanik Mirko Munjić.

Ovo je, dakle, amandman na naslov iznad člana 2. i član 2. Predloga zakona o rehabilitaciji. Znate, postoji jedno pravilo, jedno nepisano pravilo koje se može iskazati rečima, ako si dobro činio da se dobru možeš i nadati. Nažalost, od ovog pravila ima dosta izuzetaka.
Podsetiću vas, jedan od živih izuzetaka je i Jovo Kapičić, koji se svojevremeno hvalio da je mnogo Srba neistomišljenika oterao u grob i da mu je žao što to još više nije činio. A eto, doživeo je duboku starost. Sedam decenija osnovne srpske reči postadoše logori, smrt, okupacija, tamnice, gasne komore, izgoni, a onda suđenja i to suđenja neistomišljenicima, političkim neistomišljenicima, suđenja knjigama, suđenja mišljenju, suđenja rečima, paljenje srpskih hramova itd, itd. Sedam decenija taj pakao i dalje traje.
Da vas podsetim da je oko 350.000 srpskih sinova bilo u nemačkim zarobljeničkim logorima, a oko 200.000 nikada se nije vratilo u svoju otadžbinu, ostalo je tamo, skrivajući se i bežeći od Brozovog režima. Iz tih zarobljenih logora često su stizale samo crne vesti - umro, spaljen, itd, itd. Jedna od prvih žrtava posle toga bio je legendarni major Dragutin Gavrilović. To je onaj koji je, ako se sećate, braniocima Beograda održao onaj čuveni govor, gde kaže – tačno u tri sata neprijatelj se mora razbiti vašim silnim jurišima, razneti vašim bombama i bajonetima, obraz Beograda naše prestonice mora da ostane svetao. I on je bio žrtva.
Cilj ovog amandmana je da zaštiti one desetine hiljada srpskih porodica čiji je jedini greh bio što su pomagali Ravnogorski pokret đenerala Draže Mihajlovića. Po nemačkim izvorima iz 1943. godine, oko 80% srpskih porodica, na neki način, bilo je uključeno u Ravnogorski pokret i Pokret Draže Mihajlovića, na razne načine.
Reći ću da su srpsko selo i srpski seljak najviše pomagali Ravnogorski pokret. Zato je upravo i srpski seljak od komunističkog režima dobijao odrednicu -državni neprijatelj, četnički jatak, učestvovao u kvislinškim formacijama, kako to upravo i piše u članu 2. Predloga zakona o rehabilitaciji.
Znao je i Josip Broz šta za Srbiju predstavlja taj srpski seljak. Znao je Josip Broz i onu priču, kada je nemački feld maršal Mekenzen, osvojivši Beograd, pošao južno i kada je naišao na jedno srpsko selo pokraj Morave, zastao je i pitao svoje oficire – da li vi znate ko je istinski suveren ove države? Oni su mu odgovorili – kako da ne znamo, to je srpski kralj. Na to im je on odgovorio – pogledajte ove kuće koje su okrečeno u belo, u njima živi srpski seljak. E srpski seljak je pravi suveren i istinski suveren ove države. Taj srpski seljak, kazao im je on, zbog toga što je suveren ove države, tako frenetično se bori za tu svoju otadžbinu i spreman je za nju da pogine. Zato je i srpski seljak najviše stradao u Brozovom režimu. Zato je od tog Brozovog režima srpski seljak, uglavnom, i okarakterisan kao pripadnik kvislinških formacija.
Može li neko da traži da se zaboravi sve ono što su pretrpeli, što je pretrpeo srpski narod u takvom jednom režimu? Da li može neko da traži da se zaborave maloletna deca Petra Vujovića, kraljevog oficira, a kasnije oficira Jugoslovenske vojske u otadžbini iz Trnave kod Čačka? Dakle, decu od 12, 14 i 17 godina i njihovu majku od 45 godina, Brozovi dželati su ubili 15 meseci nakon završetka Drugog svetskog rata.
Može li neko da traži da se zaboravi i kako su Cvetići iz sela Visibabe kod Požege ostali bez svog sina Bogoslova, čiji je jedini greh bio što su mu u torbi našli, kako su oni opisali, opasan materijal, Sveto pismo? Hoće li neusvajanje ovog amandmana rehabilitaciju moći, ali rehabilitaciju u smislu, na kraju, i da pronađe, gde joj je otac stradao, uspeti i Tatjana Vasić? Da podsetim, to je ćerka Dragiše Vasića, člana Kraljeve akademije nauka, koga su iz milošte zvali Čiča broj dva. Jedino što je ona znala jeste da su ga komunisti, bez suđenja i bez istrage, ubili negde u okolini Banjaluke.
Treba li Šumadija da zaboravi negde oko 20.000 mladih četnika koje pobiše komunisti, bacivši ih u jamu, u ponor u Miljevini kod Kalenovika? Zaista se ne može ni to zaboraviti, a ni desetine i desetine drugih primera, niti pak oprostiti. Svi oni koji su prozvani članom 2, prozvani su kvislinzima. Zato sam tražio brisanje ovog amandmana. Mnogi od njih su svoju krv prolili i dali su sve što su imali za svoju otadžbinu.
Podsetiću vas da je takav svojevremeno bio i major Tankosić, koga je majka, predosećajući kako to samo majka ume, da mu se bliži skori kraj, molila da se oženi, ne bi li iza sebe ostavili žive potomke. On joj je kazao – majko, odavno sam oženjen. Moja jedina ljubav je Srbija. Od tog majora su učili i svi oni koje je kasnije Brozov režim nazivao kvislinzima. Zato treba prihvatiti ovaj amandman.
Na kraju ću vas podsetiti, zakažite sednicu o KiM. Odbor nije mogao da se održi. Nemojte zatvarati oči pred istinom, da nam brutalno otimaju 15% državne teritorije. Hvala.

Iskorišćeno je sedam minuta od vremena poslaničke grupe.
Narodna poslanica Nataša Jovanović ima reč. Izvolite.

Meni je žao, gospođo Čomić, što gospođa Malović u ovom trenutku izlazi, zato što imam jedno konkretno pitanje. Gospodin Ćosić ne može da mi odgovori, a tiče se Ministarstva pravde i Tužilaštva za ratne zločine, zato što, u prilog ovome što je rekao gospodin Munjić i kako je zahtevao u ime SRS, da se besmisleni član briše, naslov iznad tog člana. Ilustrovaću vam to jednim primerom, kako se kod konkretnih zločina koji su se desili, i kod konkretne činjenice koju ću da iznesem, danas država Srbija oglašava.
Kako ćete onda da sprovedete ovaj zakon koji je u pravno smislu besmislen. Pokazali smo to, a videćete u članu 5, a evo i u članu 2. i u 1. članu, gde niste prihvatili amandman gospođe Radete, da sprovedete kada ćutite pred nekim strašnim činjenicama.
Vi ste od 2000. godine, kada ste došli na vlast, da biste se dodvorili Amerikancima, NATO patku, zlikovačkom Haškom tribunalu, izručili čitavo vojno i političko rukovodstvo Srbije, izmišljali nekakve masovne grobnice, to je radio ministar Dušan Mihajlović, bavili ste se produkcijom srpskih zločina, kao vlast u Srbiji, vi DOS-ovci koji ste došli pučem 5. oktobra na vlast, a pred konkretnom stvari koja se desila 2006. godine, kada je u zadužbini kralja Petra prvog Karađorđevića na Oplencu otkrivena grobnica, u kojoj je bilo 28 kostura, i dostavila vam je zadužbina sve to, vi ćutite i taj tužilac i taj specijalni sud i svi vi koji radite za Haški kazamat i na štetu Srba, a činjenica je da su Nemci, okupacione snage, 1942. godine i među njima se nalaze, među tih 28, upravo te žrtve, ubili te ljude zato što su bili pripadnici antifašističkog Ravnogorskog pokreta Đenerala Draže Mihailovića.
Šta su ovi Brozovi komunisti i kumrovački đaci, koji danas sede ovde u skupštinskim klupama, učili? Da su vojnici i Ravnogorski pokret Đenerala Mihailovića bili na strani okupatora. Ovo vam govori, ti ljudi koji su bili, a dali smo vam mnogo primera herojske borbe u odbrani srpskih nacionalnih interesa u čitavim srpskim zemljama, na granici velike Srbije, a evo u Topolo i njenoj okolini ljudi su od strane Nemaca ubijeni samo zato što su bili pripadnici Ravnogorskog pokreta 1942. godine. Što ćutite onda? Kaže taj specijalni tužilac – nemamo dovoljno elemenata i nemamo kvalitetan DNK da utvrdimo. Pa porodice tih žrtava traže da se to utvrdi. Eto kako kod jednog konkretnog slučaja to ne možete da uradite i pored pet urgencija koje su vam stigle iz Topole, iz zadužbine. Onda treba svi da znaju da je ovaj zakon samo obična farsa i da on uopšte ne možda da se sprovede u delo.

Iskorišćeno je tri minuta i 30 sekundi od vremena poslaničke grupe.
Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 2. amandman je podnela grupa od 21. narodnog poslanika poslaničke grupe Napred Srbijo.
Reč ima narodna poslanica Jorgovanka Tabaković.

Mi smo predložili da se član 2. Predloga potpuno izmeni i da glasi da pravo na rehabilitaciju mogu ostvariti i državljani Republike Srbije koji su osuđeni zbog pripadnosti okupacionim snagama. Prihvatili bi tehničku izmenu po preporuci kolege Mehe Omerovića koja je sasvim na mestu, da se te formacije nazivaju – saradnici i pomagači tokom Drugog svetskog rata, ako su prisilno mobilisani, pod uslovom da kao pripadnici okupacionih snaga saradnici i pomagači nisu izvršili ratne i druge zločine.
Lica iz stava 1. ovog člana koja budu rehabilitovana za pripadnost okupacionim snagama i saradnicima i pomagačima mogu steći pravo na povraćaj oduzete imovine u skladu sa zakonom kojim se uređuje vraćanje konfiskovane imovine i obeštećenje, a ne mogu steći druga prava iz ovog zakona. Onaj ko ne zna kako glasi član 2. moram prvo da kažem da je on intoniran u negativnom smislu kao, citiram zakon – ne mogu se rehabilitovati i nemaju pravo na vraćanje oduzete imovine itd, gde smo mi i sam tehnički, odnosno jezički, normativno tehnički smisao toliko pokušavali da shvatimo. On ovako kako je iznet, ne d je nejasan i konfuzan, nego je zaista nemoguć za tumačenje i primenu. Kao što kažem da nije u redu da se koristi negativna formulacija, što se radi i dobrom delu zakona, u više odredbi se uporedo navodi kao uslov da lica nisu izvršila, odnosno učestvovala u izvršenju ratnih zločina, iako, mislim da to znate mnogo bolje od mene, ali i ja to znam dovoljno dobro, krivično pravo ne pravi razliku između izvršilaca zločina i učesnika u zločinu.
Pri svemu tome, uopšte nije moguće da se uspostavi veza ove odredbe sa drugim odredbama zakona u pogledu lica na koja se rehabilitacija odnosi, odnosno da li se radi o domaćim državljanima ili bilo kojim drugim pripadnicima oružanih okupacionih snaga. Doslednim tumačenjem sadržaja ovog člana dolazi se do zaključka koji je mnogo puta ponovljen u ovoj sali, i to iz gotovo svih poslaničkih grupa, da se njima omogućava rehabilitacija svih pripadnika okupacionih snaga i onih formacija koje nazivamo kvinslingškim, znači saradnika i pomagača, bez obzira na državljanstvo, bez obzira na način pristupanja, koji bi time mogli da steknu sva prava iz ovog zakona, uključujući penzijski staž, naknadu nematerijalne štete, mesečnu naknadu i sva druga prava.
Kad govorimo o pripadnicima okupacionih snaga, uopšte nije navedeno na koja se lica odnosi, odnosno na čije državljane. Pa se doslednim tumačenjem ovih odredbi može zaključiti da pravo imaju i svi pripadnici stranih oružanih snaga koji su državljani tih agresorskih država, a bili su zarobljeni, odnosno lišeni slobode, i pretrpeli neku drugu štetu. Ograničenje iz člana 1. koje ste vi i kako ste ga vi formulisali apsolutno nije moguće neposredno primeniti, jer se ono odnosi na lica koja su pretrpela štetu iz drugih razloga, odnosno u ovom članu se po tom pitanju baš ništa i ne navodi.
Međutim, iako to nije napisano, znamo da je vaša namera da uredite pitanje eventualne rehabilitacije dela državljana Srbije, koji su tokom rata bili prisilno mobilisani kao pripadnici okupacionih snaga i onih saradničkih i pomagačkih formacija, ali ste to učinili na potpuno pogrešan i nemoguć način. Naime, nije moguće da propišete pravo na rehabilitaciju, odnosno oslobođenje odgovornosti tih lica, jer i važeći Krivični zakonik u članu 422. propisuje da je služba građana u neprijateljskoj vojsci i drugim oružanim formacijama krivično delo koje se kažnjava sa 15 godina zatvora. Stupanje u neprijateljske oružane snage je klasično krivično delo, od davnina poznato i uvek strogo kažnjavano. S druge strane, prisiljavanje građana na službu u neprijateljskim oružanim snagama je ratni zločin protiv civilnog stanovništva, i to po članu 372. stav 1. Krivičnog zakonika, a kao takav je sankcionisan i u međunarodnom pravu.
Kada uzmete u obzir sve ovo što smo rekli, još jednom ću po ko zna koji put da zaključim, i ponavljaćemo dok god se o ovom zakonu raspravlja, Republika Srbija nema obavezu da vrši naknadu štete koje su pripadnici okupacionih snaga pretrpeli zato što su lišeni slobode i nekih drugih radnji i akata, već je ta naknada štete obaveza država koje su ta lica prisilila na službu u oružanim snagama.
Predlogom ste propisali da pravo nemaju lica koja su vršila ratne zločine. Međutim, ponoviću da je to zaista preuska definicija. Ratni zločini su samo neki od zločina koje su okupacione snage vršile i treba imati u vidu da su te snage vršile i druge zločine koji ne spadaju u ovu formulaciju i u ovu zakonsku definiciju, već spadaju u zločine protiv čovečnosti i međunarodnog prava. Primera radi, genocid, a on se najčešće u ratu čini, ne spada u ratne zločine. Poznato je da je na teritoriji Srbije bilo i genocida, kao i drugih zločina iz oblasti zločina protiv čovečnosti i međunarodnog prava, kao što je surovo postupanje sa ranjenicima i ratnim zarobljenicima, uništavanje kulturnih dobara, protivpravno ubijanje, ranjavanje neprijatelja i drugi zločini.
Zato je neophodno da propišemo zakonom jasno, nedvosmisleno, bez potrebe dopunskih tumačenja, da se pravo rehabilitacije odnosi samo na državljane Republike Srbije koji su prisilno mobilisani, pod uslovom da nisu vršili ratne zločine i samo za delo službe u neprijateljskoj vojsci i pomaganja neprijatelju. Zar to nije dovoljno jasno, pravedno i pošteno rečeno? Takođe, po osnovu rehabilitacije može da se ostvari pravo samo na oduzetu imovinu i to iz razloga pravičnosti.
Potpuno je neprihvatljivo da Republika Srbija pripadnicima okupacionih snaga isplaćuje naknadu štete i priznaje druga prava iz ovog zakona. Ta prava i te štete ta lica treba da potražuju od država koje su ih prisilno mobilisale, a suprotno međunarodnom pravu, a svedoci smo da među tim državama ima i onih koje pokušavaju da potpuno nepravedno i mimo međunarodnih konvencija, zakona prebacuju taj teret na Srbiju, koja je u stvari bila žrtva agresije u to vreme. To se posebno odnosi na lišavanje slobode usled zarobljavanja, jer zarobljavanje i zarobljavanje ratnih zarobljenika, vi znate da je potpuno legitiman čin u okviru pravila i običaja rata. Zaraćene strane niti imaju obavezu, ni mogućnost da utvrđuju da li je neko prisilno mobilisan ili je dobrovoljac, niti to čiji je on državljanin. Ovakva odredba predloga, nažalost, ponoviću očigledno ima za cilj da Srbiju na neki način drži onim lošim momkom koji i dalje treba da ima oreol zločinačke države, da omalovaži njenu borbu protiv okupatora i doprinos borbi protiv fašizma. Možda je to kolateralna, neželjena, posledica ovakvog zakonskog rešenja, ali ona je i suviše očigledna da bi mi prevideli ono što iz ovakvih rešenja proizilazi.
Znači, nedopustivo je da, u cilju ispravljanja nepravde i ispravljanja zakonskih rešenja Zakona o vraćanju oduzete imovine, mira u Vladi i u vladinoj kući, rešavate na teret istorije, obraza srpskog naroda i "falsifikovanja", ali činjenice će pokazati da će se na ovaj način falsifikovati i istorija, i to u onom najsvetlijem delu borbe protiv okupatora od strane srpskog naroda.
Molim vas, član 2. je član na koji je najveći broj nas, koji je ovaj zakon ozbiljno razmatrao, podneo amandmane. Dok rasprava traje, svi smo spremni da dozvolimo ispravke, ne samo terminološke nego suštinske, koje odgovaraju i srpskom jeziku, a i ove koje precizno formulišu ko ne treba da bude oštećen i da ta nepravda ide u nedogled. Molimo vas da pronađete kompromis između podnetih amandmana, ali da ne ostanete tvrdoglavi u svom stavu da član 2. treba da glasi onako kako glasi, jer će proizvesti mnogo obaveza za Republiku Srbiju, ostaviće neizbrisive ružne tragove na istoriji svih nas.
Ponoviću pitanje, čije to grehe treba da ispaštaju naša deca i mi danas i iz kojeg razloga, ako usvojimo ovakvo nepravedno, nejasno i loše rešenje? Hvala.

Gospođo Tabaković, potrošili ste vreme ovlašćenog predstavnika i šest minuta i 15 sekundi od vremena poslaničke grupe.
Povredu Poslovnika reklamira gospođa Jovanović Nataša.