Četiri minuta i 30 sekundi, iskorišćeno od vremena poslaničke grupe.
Da li još neko želi reč?
Na član 1. amandman je podneo narodni poslanik Dušan Marić.
Da li neko želi reč?
Narodni poslanik Dušan Marić.

Dame i gospodo, mi smo podneli amandman kojim predlažemo da se od prava na rehabilitaciju izuzmu pripadnici Ljotićevih i Nedićevih formacija koji su u vreme Drugog svetskog rata poginuli u borbeni dejstvima.
Podsećam da je srpski narod u Drugom svetskom ratu imao dva oslobodilačka antifašistička pokreta. Prvi je bio četnički pokret pod komandom Dragoljuba Mihailovića, a drugi je bio partizanski pokret pod komandom komunističke partije. Bilo je još nekoliko drugih manjih pokreta koji su imali svoje oružane formacije. Svi ovi pokreti, bez izuzetka, su u raznim fazama rata, manje ili više imale određene stepene saradnje sa okupatorom. To se odnosi na partizane i četnike. To je jednostavno jedna istorijska činjenica. I to u ratovima nije ništa neuobičajeno. To je ratna realnost. U ratu zakrvljeni neprijatelji često sarađuju iz slučajnosti, nekada iz taktičkih razloga, nekada ih na to natera nužda.
Jednostavno, imate primer poslednjeg rata u BiH, kada su Hrvati, Muslimani i Srbi ratovali jedni protiv drugih, ali u određenim fazama rata svi su sarađivali jedni sa drugima. Hrvati i Muslimani protiv Srba, na Kupreškoj visoravni, na Vlašiću Hrvati i Srbi protiv Muslimana itd, itd. Jednostavno te saradnje bilo je i u Drugom svetskom ratu.
Međutim, mi smatramo da je stepen saradnje sa okupatorom koju su imali pripadnici Nedićevskog pokreta i pripadnici ovog Jugoslovenskog dobrovoljačkog korpusa Dimitrija Ljotića, znači da je taj stepen saradnje toliki da se ne može pravdati nikakvom nuždom. Ne možete Marisava Petrovića koji je objektivno odgovoran za veliko stradanje srpskog naroda u Šumadiji tretirati na isti način, stavljati u isti ravan sa recimo vođama srpskog ustanka 1941. godine u Livanjskom i Kupreškom kraju, velikim narodnim herojima Ranetom Radetom, Cvetkom Duvnjakom ili Ćelom Marićem, koje je srpski narod u Bosanskoj krajini i u Kninskoj krajini pominje sa zahvalnošću.
Mi smo protiv ove rehabilitacije iz razloga što smatramo, ubeđeni smo da se iza rehabilitacije Nedićevaca i Ljotićevaca otvara prostor, znači krije se namera vlasti da otvori prostor za rehabilitaciju folksdojčera i hortijevaca pripadnika nemačke i mađarske nacionalne manjine, koji su u Drugom svetskom ratu bili u sastavu nemačkih nacističkih vojnih formacija.
Smatramo da ovaj zakon dugoročno gledano predstavlja veliku opasnost za teritorijalni integritet i suverenitet Republike Srbije. Možda ne kratkoročno u narednih pet ili deset godina, ali u sledećih 20 – 30 godina svakako.
Podsećam da bi izbegli odgovornost za počinjene zločine, folksdojčeri i hortijevci su 1945. godine napustili područje Vojvodine i zajedno sa hitlerovim vojnim jedinicama, povukli se na prostore Nemačke. Nove komunističke vlasti su im oduzele imovine koja je ostala na prostoru SFRJ.
Po ovom zakonu će većina njih imati prava na povraćaj imovine. Razumem sve ove zakonske odredbe, sve otežavajuće okolnosti koje će oni imati. Međutim, prošlo je mnogo vremena i umrlo je dosta svedoka, a lako je obezbediti dosta lažnih svedoka. Ubeđen sam da će svi pripadnici ova dva pokreta, hortijevaca i folksdojčera, ili članovi njihovih porodica, njihovi naslednici podneti zahtev za rehabilitaciju i podneti zahtev za povraćaj imovine i obezbediti onoliko svedoka koliko im bude potrebno da dokažu svoju navodnu nevinost.
Znate li koje će biti posledice, pravno gledano? Desetine hiljada Srba u Vojvodini će ostati bez svojih imanja. To se pre svega odnosi na Srbe koje je komunistička vlast 1945. godine kolonizirala iz Bosanske krajine, iz Like i Dalmacije.
Postavljam pitanje – šta će biti sa tim ljudima? Da li ćete im dati neku odštetu? Nemate odakle, država nema para. Hoćete li ih možda vratiti tamo odakle su došli? Nemaju gde da se vrate. Kada su kolonizirali 1945. godine u Vojvodini, državna vlast im je oduzela imovinu tamo u Lici i Dalmaciji, kao i na Kordunu u Bosni. Hrvatska neće da dozvoli da se u Hrvatsku vrate Srbi koji su proterani 1995. godine, a kamo li da dozvole da se tamo vrate Srbi koji su proterani 1945. godine.
Ovim zakonom se otvara prostor da ogromna prostranstva u Banatu i Bačkoj, stotine hiljada hektara, budu vraćeni Nemcima, da budu predate strancima.
Podsećam da već imamo jednu situaciju kao posledicu ove pljačkaške privatizacije, gde imamo desetine hiljada hektara najplodnijeg zemljišta u Vojvodini koje kontrolišu stranci, Ivica Todorić, razni drugi strani tajkuni i neki domaći tajkuni koji su izvršioci i najamnici nekih kompanija sa zapada.
Imamo jednu potpuno apsurdnu situaciju, usvajamo zakon koji je omogućiti da oduzima zemlja onima u Vojvodini koji se bore da Vojvodina ostane u sastavu Srbije, a otvaramo prostor da tu zemlju dobiju oni u vojvodini koji se zalažu za izdvajanje Vojvodine iz sastava Srbije. Praktično država sama sebi prebija noge.
O kakvoj opasnosti se radi? Najbolje se vidi na primeru KiM. Izdvajanje KiM iz sastava Srbije je počelo onda kada je šiptarska vlast, uz blagu naklonost Titovog režima, proterala preko 300.000 Srba sa KiM. Imamo li ikakvu garanciju da se to neće dogoditi u Vojvodini?
Dobre namere i dobre želje su jedno, ali sve ono što nam se događa u zadnjih 20 godina, sve ono što se događa na području vojvodine u zadnjih 10 godina, sve ono što se događa u Skupštini ovde oko obezbeđivanja vladine većine, govori da će se u Vojvodini dogoditi kosovski scenario.
Ne možemo da se ponašamo po onoj narodnoj poslovici, a ne znam ni čija je – posle nas potop. Moramo da razmišljamo da ne smemo da usvojimo zakone koji će za 20, 30 godina dovesti u opstanak Republiku Srbiju na teritoriji Vojvodine. Umesto da branimo državu, mi je razgrađujemo.
Na jugu Srbije, već 12 godina Srbima otimaju zemlju. Sada otvaramo prostor, da nam zemlju otimaju na severu Srbije. Znam da se ovaj zakon donosi pod pritiskom Brisela, znate? Samo zato, da bi tog prokletog 09. decembra ovi iz EU rekli – dobro, primićemo vas na ovaj brod koji tone. EU se raspada. Miševi razmišljaju kako da skoče sa ovog broda koji tone, a mi bezglavo srljamo da nas primite na taj brod, primite nas u EU, samo zato da bi Tadić i DS dobili izbore.
Sledeći razlog i mislim da je to osnovni razlog zašto danas raspravljamo o ovom zakonu jeste nastojanje Nemačke da izvrši reviziju Drugog svetskog rata i reviziju istorije Evrope u poslednjih 50 godina. Znate?
Ta revizija je počela priznanjem Slovenije i Hrvatske, razbijanjem SFRJ, a nastavljena bombardovanjem KiM, Srbije i okupacijom KiM, a treba da se završi otimanjem Vojvodine. Uz pomoć NATO-paketa i EU, koju Nemačka vešto koristi kao svoja sredstva, Nemačka kažnjava sve one koji su se suprotstavili Hitleru, sve one koji su se borili za slobodu, a nagrađuje sve one koji su išli rame uz rame sa Hitlerom, koji su počinili strašne zločine.
Znate šta se na kraju može dogoditi? Može se dogoditi da na kraju bude da Nemačka uopšte nije izvršila nikakav zločin genocida, da nije bilo ratnih zločina. Nemci će biti nevinašca i žrtve, a Srbi će biti zločinci. Imamo jednu nesretnu Srebrenicu i svi osuđujemo ono što se dogodilo u Srebrenici, u onoj meri u kojoj je to bio zločin, ali niko ne pominje da u Drugom svetskom ratu u svakom srpskom mestu u Hravatskoj, BiH ima po jednu Srebrenicu. Zašto o tome ne usvojimo neku deklaraciju? Zašto neko ne traži da se 300 hiljada Srba sa KiM obešteti, da se njima vrati zemlja, da se vrati stotine hektara zemljišta Srpskoj pravoslavnoj crkvi u Metohiji? Tražite da se vrati zemljište Srbima koji su proterani iz Federacije BiH, preko 400 hiljada ljudi. Tamo imate 600 sela u kojima nema više ni jednog Srbina, a sve bila srpska sela.
Zašto ne tražite da se vrati imovina Srbima koji su proterani iz Hrvatske? Ima ih 500 hiljada. Da se vrati imovina ovim nesretnicima koji su kolonizirani u Vojvodinu. Pa kad se sve to vrati, hajde onda da razgovaramo o Folksdojčerima. Ali opet to ne može da se poredi. Ovamo pripadnicima srpskog naroda, nesrećnici, koje je neko ubijao, oni koji su preživeli proterao, ono trećinu pobiti, trećinu prekrstiti, trećinu proterati, na jednoj strani žrtve, na drugoj strani imamo pripadnike nemačkih okupacionih snaga.
I zadnji razlog i time ću završiti, zašto mi danas raspravljamo o ovom zakonu? Jeste, nekakva potreba vladajuća većine DS i predsednika Republike, da se dodvore ovim malim strankama, mađarskim strankama iz Vojvodine, da one ne bi uskratile podršku Vladi Republike Srbije i da mi ne bi imali prevremene izbore. Podsećam vas, redovni izbori treba da se održe za nekoliko meseci. Da li je moguće, da zbog nekoliko meseci vlasti, Borisa Tadića i DS, vi ugrožavate opstanak Republike Srbije na teritoriji AP Vojvodina. Hvala vam.

 Iskorišćeno osam minuta i 40 sekundi od vremena poslaničke grupe.
Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 1. amandman je podneo narodni poslanik Meho Omerović.
Da li neko želi reč? (Da.)
Narodni poslanik Meho Omerović.

Gospođo potpredsednice, uvažene dame i gospodo narodni poslanici, amandmani po Poslovniku su prilika i mogućnost onome koji predlaže, a u ovom slučaju i po zakonu je to samo poslanik, da ubedi predlagača da ovo što on predlaže je celishodnije, pošto je to formulacija koju Vlada obožava da upotrebljava kada god dostavlja neke izveštaje o tome da li se ne prihvata određeni amandman. Dakle, šansa da i moja malenkost ubedi onoga ko je pisao ovaj zakon da ovo što ću ja pričati sada pije vodu, da ima smisla i da je možda na neki način celishodnije da se ugradi u tekst ponuđenog zakona. Uz svo uvažavanje gospodina Petrovića i gospodina Ćosića, ja njih mogu ubeđivati do ujutru, ali to izgleda ne vredi, jer oni nisu ti koji po zakonu imaju pravo da prihvate ili ne prihvate. Jedino ću ih zamoliti da pažljivo proprate ovo što ću ja reći kada je u pitanju amandman na član 1. stav 4. koji sam podneo, pa da prenesu ministarki, pa da vidimo šta će biti u danu za glasanje.
O čemu se radi? Podneo sam amandman na ovaj član, i to na stav 4. gde se u zakonu kaže da pravo na rehabilitaciju nemaju lica koja su za vreme trajanja Drugog svetskog rata na teritoriji Republike Srbije lišena života u oružanim sukobima, kao pripadnici okupacionih oružanih snaga i kvinsliških formacija. Predlažem da se umesto termina kvinsliških formacija upotrebni izraz "njihovih saradnika i pomagača". Zašto to predlažem? Mislim da je to primereniji i tačniji izraz koji je prilagođen srpskom jeziku. Pošto je ovo parlament Republike Srbije, mislim da bi bilo dobro da koristimo naše reči, a ne strane reči, naprosto da bi bilo jasnije jer ako neki ozbiljan lektor to bude lektorisao neće mu biti jasno.
Sa druge strane, i sam predlagač zakona u članu 2. stav 4. je citirao naziv državne komisije na koju se odnosi ovo o čemu se govori u predloženim tekstu zakona. Naime, to je komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača tokom Drugog svetskog rata. Mislim da je i to još jedan od argumenata zašto bi trebalo prihvatiti termin "njihovih saradnika i pomagača".
Znate, Kvinsling je bio, kao što svi znamo, norveški političar koji se od početka Drugog svetskog rada stavio na stranu Nemačke i sarađivao je sa nacistima od samog početka. Kao takav je on sinonim za sve one koji su u svim okupiranim zemljama tokom Drugog svetskog rata na prostoru Evrope sarađivali sa nacistima i bili pod ovom ili onom direktnom komandom Trećeg rajha, gde je korišćen taj termin - kvinslizi. Ali, ako bismo sve saradnike i pomagače kojih je bilo na teritoriji Republike Srbije i, na primer, neke u Francuskoj tretirali kao kvinslinge, onda bismo došli u suprotnost sa nečim što je već primenjeno kao iskustvo i praksa. Recimo, u Francuskoj Maršal Peten, iako je bio, da budem slobodan tumačeći istorijske činjenice, neka vrsta većeg saradnika Nemaca od strane Francuza, oni nisu dozvolili da on bude sinonim za izdajstvo u svetu. Francuzi su gospodina Petena osudili, ali ne na smrt, zbog njegovih zasluga u Prvom svetskom ratu.
Dakle, to što nije dozvolila jedna velika Francuska bilo je nametnuto Norveškoj kao manjoj zemlji. U Jugoslaviji se sudilo posle Drugog svetskog rata, kako se tada govorilo, domaćim izdajnicima, saradnicima i pomagačima okupatora. Ako bi, recimo, predlagač ovog zakona bio dosledan i u pravu, onda bi u nekom drugom smislu reči mogli primetiti da je možda i Peten bio na neki način, ne kvinsling, nego saradnik nacista tokom Drugog svetskog rata na prostoru Francuske.
Mislim da je ovo termin koji je u skladu sa srpskim jezikom, to naglašavam. Mislim da će predstavnici Vlade ovo prihvatiti radi preciznosti i radi jasnoća. Dakle, mnogi ne razumeju šta znače kvinsliške formacije. Mi koji čitamo zakone, naravno, to znamo, to je naša neka obaveza, ali najveći broj građana zbog kojih se ovaj zakon i donosi ne razume pojam kvinling, tako da radi jasnoće i radi onoga sutra kada se pročita u Službenom glasniku, radi preciznosti, mislim da ovaj amandman Vlada treba da prihvati.

Iskorišćeno je tri minuta od vremena poslaničke grupe?
Reč ima narodni poslanik Mirko Čikiriz.

Izuzev ovog stava, koji ću sada izneti, više se neću javljati po ovim amandmanima, zbog činjenice da uvaženi kolega Omerović i SPO su u potpunosti što se tiče perspektive i budućnosti ove zemlje okrenuti poštovanju ljudskih prava. Mislim da ćemo verovatno naći zajednički jezik i u tom delu da treba ispraviti, da ova generacija političara treba da da svoj doprinos poštovanju ljudskih prava i ispravljanju nepravdi u onoj meri u kojoj je to moguće, koje su učinjene u našoj skorijoj prošlosti. Složili su se svi poslanici svih političkih stranaka da su nepravde bile mnogobrojne.
Ono što je nama posebno zasmetalo u obrazloženju ovog amandman je što se kaže da ono što je bio Kvinsling u Norveškoj, Peten je bio u Francuskoj, a Nedić, Ljotić i Mihajlović u Srbiji, kao i Pećanac u Srbiji. Zaista ne bih voleo da ovde vodimo ideološku raspravu, posebno da se bavimo istorijom, ali je činjenica da je ovaj parlament izjednačio pripadnike Jugoslovenske vojske u otadžbini ili pripadnike Ravnogorskog pokreta, priznao im da su antifašisti, to se već uči i u udžbenicima istorije za osnovnu školu, kao što nikada nismo činili spornim antifašizam pripadnika Partizanskog pokreta. Mislimo da je to u duhu nacionalnog pomirenja i da ne treba iskopavati stare rane i otvarati prostor za nove nesreće. U potpunosti smo bili svesni činjenice da je zarad bratstva i jedinstva u Titovoj komunističkoj diktatorskoj Jugoslaviji, pored Pavelića u Hrvatskoj, bratstvo i jedinstvo su tražili da bude i Pavelić srpski u Srbiji, pa je tako jedan veliki fašista Ante Pavelić izjednačen sa jednim od prvih vođa protiv fašističkog pokreta u Evropi sa Dragoljubom Dražom Mihailovićem.
Proces rehabilitacije, lične rehabilitacije Dragoljuba Draže Mihajlovića je u toku i sigurno da će on biti u duhu istorijskih činjenica. Naravno da ću samo podsetiti da je, nažalost, bratoubilački rat, a ne borba protiv fašizma partizanskih jedinica počeo 7. jula na taj način što je Srbin komunista pucao na Srbe žandare, ne na Nemce fašiste, ne na Italijane fašiste, ne na Bugare fašiste, ne na Albance fašiste, ne na Mađare fašiste, već na Srbina, sa pretežnom motivacijom ne da vodi borbu protiv fašizma, već da započne bratoubilački rat i da promeni sistem. To su komunisti uradili u svim zemljama Evrope, iskoristili su veliku nesreću da je Hitler napao mnoge zemlje sveta, da bi u mutnom lovu preuzeli vlast. Ali, zašto komunisti to nisu uradili, zašto nisu poveli borbu protiv fašizma na dan kada je Hitler napao Srbiju? Pa, jednostavno zbog toga što su tada Hitler i Staljin imali sporazum o saradnji, što su srpski komunisti tada pričali da će Hitler i Staljin zajedno da vladaju celim svetom i tek kada je 22. juna 1941. godine napadnuta komunistička najvažnija zemlja Sovjetski Savez, tek tada su se oglasili srpski komunisti.
Ali kažem, ne bih da mi otvaramo stare rane, ne bih da pričamo o onome što je opšte poznato, samo bih molio da se poštuju pozitivni zakoni ove zemlje, da ne iskopavamo stare rane i da svi, da ova generacija političara ne bude opterećena svim onim ideološkim raskolima kojim su bili opterećeni naši dedovi ili naši očevi i da mi zaista sa ove vremenske distance damo jedan realan pogled na teško kršenje ljudskih prava, a sigurno je da je Dragoljub Draža Mihajlović, jedan od onih Srbina kojima su najteže pogažena njegova ljudska prava.
Aleksandar Mišić i kapetan Ivan Hredl, Aleksandar Mišić je sin vojvode Mišića, su 1941. godine, kada su ih uhapsili Nemci na Suvoboru, na Ravnoj gori, jer su branili odstupnicu Draže Mihajlovića, pred nemačkim streljačkim strojem viknuli "živela Srbija". Zbog toga bih zaista voleo da svima nama, ovo što sam rekao bude dominantna ideja vodilja u raspravi o ovim temama. Hvala.

Četiri minuta i 50 sekundi je iskorišćeno od vremena poslaničke grupe.
Narodni poslanik Meho Omerović ima reč. Izvolite.

Uvaženi gospodine Čikiriz, zaista ne znam šta biste vi voleli, to je vaše privatno pravo da nešto volite ili ne volite, da nešto želite ili ne želite, naprosto, mi ovde govorimo o istorijskim činjenicama. Ja ne želim ni na koji način, i tu se slažem sa vama, da iskopavam neke stare rane, kako vi kažete, hoću samo da vas podsetim na rezultat Drugog svetskog rata, na istorijske činjenice, a one govore da je u Drugom svetskom ratu pobedila ona koalicija koju su činili velika Crvena armija Sovjetskog Saveta, SAD, Velika Britanija odnosno Engleska, deo Francuske i predstavnici Narodno-oslobodilačke vojske Jugoslavije, na čelu sa maršalom Titom, kada je u pitanju prostor bivše Jugoslavije.
Dakle, to su istorijske činjenice. E sad, što biste vi voleli da to nije tako, ja vam tu ne mogu pomoći. Ali, ono u čemu vam mogu pomoći, nudim vam povlačenje svih mojih amandmana, ako vi sada u direktnom TV prenosu građanima Republike Srbije jasno kažete u kojim su to bitkama četnici Draže Mihajlovića učestvovali protiv Nemaca i koliko su Nemaca pobili? To tražim od vas i onda ćemo mi rešiti taj istorijski nesporazum, kako ga vi nazivate.
Ali, da bi bili ozbiljni i jasni i da bi se držali onoga što sam rekao na početku replike, dakle istorijskih činjenica, još jedanput predstavnici četničkog pokreta na čelu sa Dragoljubom Dražom Mihajlovićem, imali su priliku 12. septembra, kada je onaj kome su se zakleli na vernost, mislim na kralja Petra, izdao naredbu "da se sve četničke jedinice stave pod komandu maršala Tita i priključe Narodno-oslobodilačkom pokretu, svi oni koji su to učinili biće amnestirani, a oni koji to nisu učinili odgovaraće za učinjeno delo, kruna im neće biti opravdanje". To je citat naredbe kralja Petra.
Inače, kad govorimo o amnestiji i o rehabilitaciji, svi ti predstavnici svih tih formacija imali su priliku 3. avgusta 1945, dakle, kada je završen rat Ukazom o opštoj amnestiji: "amnestirani su svi četnici, Nedićevci, domobrani, muslimanska milicija, bela garda, balisti, pripadnici kvinslinškog civilnog aparata, nezavisno da li su u zemlji ili inostranstvu za učešće u kvinsliškim vojnim formacijama za saradnju sa fašističkim okupatorom i za učešće u borbama protiv Narodno-oslobodilačkog pokreta, osim lica koja su učinila ratne zločine, zaključno sa 1946. godinom, amnestirani su i dezerteri iz Narodno-oslobodilačke vojske, jedino nisu nikada amnestirani pripadnici ustaškog i Jotićevskog fašističkog pokreta".
Dakle, svi su oni imali priliku, šansu i mogućnost da se čak i na kraju Drugog svetskog rata stave na pravu stranu, oni to nisu hteli i na kraju rata su izabrali Hitlera kao vrhovnog komandanta i ostali su dosledni njemu.
Dozvolite mi onda da ih ostavimo tamo gde su od početka bili zajedno sa Hitlerom, u istoriji, koja je poražena u Drugom svetskom ratu. Dakle, u politici nacizma i fašizma, oni koji su bili saradnici ostaju saradnici. Džaba vam sva ljubav prema njima i džaba vam svo zalaganje da ih stavite u red pobednika. Oni koji su izgubili nikada ne mogu biti pobednici, poraženi nikada ne mogu biti pobednici u Drugom svetskom ratu, naprosto Drugi svetski rat je završen. Istorijski rezultati su dobro poznati svima vama, a evo ja sam tu da vas malo podsetim na njih.

Tri minuta i 50 sekundi je iskorišćeno od vremena poslaničke grupe.
Narodni poslanik Mirko Čikiriz ima reč. Izvolite.

Obećavam javnosti da se zaista više neću javljati, jer ne treba raspravu da usmerimo u ovom pravcu, ali ne možemo ni da dozvolimo da se ovako krupne neistine izreknu u Narodnoj skupštini.
Naime, to ko će da u ratu u Srbiji 1945, godine, koji će sistem da ostane, to nisu odlučivali ni pripadnici Ravnogorskog ni Partizanskog pokreta, već su to odlučili dogovori na Teheranu i na Jalti, kada su se velike sile podelile oko svetskih interesnih zona. Tadašnja Srbija i kraljevina Jugoslavija su pripadale sovjetskoj interesnoj zoni, uplašen Josip Broz Tito je tokom akcije operacije na Neretvi, poslao delegaciju u sastavu Milovan Đilas, Vladimir Velebit i čini mi se Koča Popović u zgradu Okružnog suda u Zagrebu da vode razgovore sa Nemcima u Zagrebu, pošto se spremalo savezničko iskrcavanje, jedna od verzija je bila da će se saveznici iskrcati na Jadran, uplašen od toga da će Jugoslavija ostati u interesnoj sferi zapadnih saveznika, Tito je bio spreman da sa Nemcima brani iskrcavanje saveznika jer se uplašio da će ga zadesiti sudbina grčkih partizana, jer kao što je poznato Grčka je posle Drugog svetskog rata ušla u interesnu sferu zapada i nisu Srbiju od fašista oslobodili partizani, oslobađali su i četnici i grad Kruševac i jedan od gradova koji su četnici oslobodili od Nemaca, već su sa pripadnicima crvene armije partizani ušli u Srbiju, oslobodili Srbiju od fašista, nesporno, ali počinili strašne zločine što je tema ovog zakona o rehabilitaciji. Slična sudbina je zadesila i Tadeuša Bora Komarovskog u Poljskoj, pre tri meseca sam bio u Memorijalnom centru koji se zove "Tadeuš Bor Komarovski" i verujem da će doći dan, bez obzira na ideološke prepreke koje postoje u glavama mnogih ljudi, kada će Srbija dobiti takođe memorijalni kompleks pod nazivom, verovatno – Dragoljub Draža Mihajlović i kada će Srbija u potpunosti priznati pripadnicima Ravnogorskog pokreta da su bili antifašisti.