Iskorišćeno je deset minuta od vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Dragan Stevanović, a posle njega narodna poslanica Nataša Jovanović.

Izvinjavam se, ako možete samo da nam kažete još koliko imamo vremena na raspolaganju?

Još 33 minuta i 25 sekundi.

Dame i gospodo narodni poslanici, dosta toga su moje kolege rekle i na neki način izneli stav SRS vezano za sve ove sporazume o kojima sada govorimo. U najvećem delu svog vremena koje mi pripada od vremena poslaničke grupe SRS osvrnuću se na sporazum o kome je govorio i ministar.
Često puta sam u ovoj Skupštini govorio o nekim događajima i pojavama koje se dešavaju u pograničnim područjima, naročito u odnosima sa Republikom Bugarskom. Mislim da ovaj sporazum o kome danas treba da govorimo, koji ćete ako obezbedite većinu u danu za glasanje pretpostavljam i ratifikovati, kakve će on efekte eventualno proizvesti i da li će neke efekte u suštini u životu ljudi koji žive u pograničnim područjima, da li će proizvesti neke efekte, da li će im neke stvari biti olakšane i da li će se na osnovu ovog sporazuma neke stvari i neke pojave koje imaju vrlo loše političke konotacije po Republiku Srbiju uvesti u legalne tokove?
Naravno, ono što načelno moram da kažem, a tiče se ovih sporazuma, mislim da danas raspravom i eventualnim izglasavanjem ovih sporazuma i njihovom ratifikacijom šaljemo jednu vrlo lošu poruku našim prijateljima, prijateljskim državama koje žele da nam daju podršku u našim političkim ambicijama da očuvamo teritorijalni integritet i suverenitet države, a ako se to ne odnosi na političke interese i intenciju ove države, onda i za ekonomske, socijalne, diplomatske i svake druge.
Zašto to kažem? Mi danas razgovaramo o sporazumima sa državama koje su priznale nezavisnost KiM. Prosto je, morate priznati, opor jedan ukus u ustima kada govorite o Sporazumu sa Turskom o saradnji u borbi protiv teških krivičnih dela, terorizma i organizovanog kriminala.
Podsetiću vas da je danas Turska najveći lobista priznavanja nezavisnosti Kosova u svetu. I svako ko danas u Srbiji ne želi da prihvati političku, vojnu i ekonomsku snagu i moć Turske da je prizna, da ona postoji, da je evidentna, taj bi bio neozbiljan. Ali, u očuvanju naših političkih i nacionalnih teritorijalnih interesa, nas ne obavezuje ništa da pravimo ovakve sporazume sa njima.
Mi mislimo da ovaj sporazum Srbiji neće pomoći u odbrani, još uvek, bar deklarativno političkih stavova vlasti, već će čuvati teritorijalnu celovitost i integritet ove države. Ovo Tursku neće zaustaviti da prihvati, prizna i kaže, da država tzv. Kosovo je sazvana na terorizmu, na organizovanom kriminalu, na teškim krivičnim delima i mi ćemo svoj odnos prema Kosovu, kao nezavisnoj državi, odnosno prema Republici Srbiji da promenimo i prihvatićemo Srbiju u međunarodno priznatim granicama sa njenom južnom srpskom pokrajinom.
Političke ambicije i političko prisustvo Turske na ovim prostorima za Srbiju je vrlo destruktivno. Turska je najveći eksponent politike SAD na Balkanu. I to niko ne sme i ne može da ospori. I to službe ove države znaju, ali službe su sapete, službe su uokvirene zvaničnom politikom ove države. One ne mogu da rade svoj posao, zato što država nema političku hrabrost da se suprostavi ambicijama koje nisu naš interes, odnosno ne mogu da budu kompatibilne sa našim političkim interesima i mi tu imamo problem. To je problem politike, a ne državnih institucija i službi koje bi možda mogle da funkcionišu pod rukovodstvom ili dirigentskom palicom potpuno drugačije politike na jedan potpuno drugačiji način.
Mi zato smatramo da Srbiji treba apsolutno nova politika, politika suprotstavljena politici evropskih integracija, politika koja će pokazati odvažnost, hrabrost, diplomatsku mudrost i dostojanstvo. To će biti najbolja poruka svim državama u svetu, kako se nacionalni interesi jedne države štite, a sa druge strane, ili indirektno, daće vam za pravo da od tih država očekujete ili eventualno tražite bilo kakvu podršku.
Ovako, sklapati sporazume sa državama koje su apsolutno usredsređene na urušavanje državnog suvereniteta ove države, potpuno je besmisleno i ponavljamo, onoj državi iza Urala i ostalim državama koje su prijateljske, šalju jednu vrlo lošu poruku.
Sada da se osvrnem na ovaj sporazum o kojem je govorio gospodin Ljajić. Vidite, ovim sporazumom će se indirektno van snage staviti dva sporazuma, odnosno direktno jedan, a indirektno drugi. Taj koji će se indirektno staviti na snazi je iz 1957. godine, Narodna demokratska Jugoslavija ga je sklopila sa Bugarskom. Drugi koji će se staviti van snage je sporazum državne zajednice Srbije i Crne Gore i Republike Bugarske koji je ratifikovan, čini mi se, 2003. godine, u novembru.
Zamislite šta piše ovde u obrazloženju, da nakon njegovog stupanja na snagu nije došlo do razmene ratifikacionih instrumenata, pa samim tim, nije došlo ni do primene sporazuma između ove dve države. To ukazuje koliko je, u stvari, država bila zainteresovana i koliko je značaja i važnosti davala ovom sporazumu i uopšte sa odnosima sa Republikom Bugarskom. I načelno, kako je rekao gospodin Buha malopre, mi imamo korektne odnose sa Republikom Bugarskom ovih poslednjih nekoliko godina, međutim, iza kulisa se dešavaju vrlo loše i opasne stvari koje predstavljaju vrlo jednu, u perspektivi, neprijatnu političku konotaciju za Srbiju.
Ovde sam u više navrata govorio šta u Bosilegradu određeni ljudi i određeni elementi pokušavaju da urade. Ali, nisam siguran da će ovim sporazumom značajno da se reši bilo kakav problem tih ljudi iz pograničnog područja, niti će se ova država probuditi i pokušati da mnogo aktivnije usredsredi svoju, i pažnju, i kapacitete, i političke i ekonomske, da zaštiti bugarski narod koji predstavlja građana Republike Srbije na tom području. Njih ovih problemi ne tište. Njih je država Srbija, otvoreno ću reći, zaboravila.
Uvaženi gospodine, prenesite Vladi, šest meseci Vlada Republike Srbije nije u stanju da skloni odrone sa magistralnog puta koji povezuje Bosilegrad sa Surdulicom. Šest meseci nisu u stanju da naprave prohodni magistralni put. Ne pitajte nas kakav je put do tamo.
Znate li zašto ovo govorim? Zato što socijalnu, zdravstvenu, sudsku zaštitu ljudi iz Bosilegrada moraju da ostvaruju u Surdulici ili u Vranju. Moraju da je ostvaruju i moraju da dođu. Znači, iz Doma zdravlja u Bosilegradu, upućeni su da dođu u zdravstveni centar Vranje ili u Surdulici. Ne mogu da dođu, jer država ne vodi brigu o tom narodu gore.
Šta proističe iz toga, poštovana gospodo? Naravno, i prirodno je da se okreću onima koji pomoć hoće i žele da im pruže. O tome sam govorio. Jedan građanin Bosilegrada koji plaća zdravstveno osiguranje u Republici Srbiji, treba da čeka godinu ili više dana da bi zamenio kuk ili rešio problem sa svojim kukom u Kliničkom centru u Nišu, ali o trošku lokalne samouprave iz Bosilegrada, organizovano je sporazumom koji je potpisala opština Bosilegrad sa VMA u Sofiji, za tri, pet ili deset dana, oni taj problem reše, i to zamislite, bez jednog jedinog dinara, ili evra, ili leva, zavisi šta je sredstvo plaćanja.
Ovo se tim sporazumom neće rešiti. Nebrigu države u odnosu na te građane, nećete promeniti ovim sporazumom, niti ćete zvaničnu Bugarsku zaustaviti da ovakve stvari radi. Ovo su vrlo, ne bih želeo da komplikujem stvari, ali ovo su vrlo perfidne stvari koje urušavaju našu političku stabilnost i naš državni integritet. To su naši građani i o njima moramo da vodimo računa.
Uvažena gospodo, da ne govorim šta se dešava u sferi prosvete i obrazovanja. Imenično i prezimenično mogu da govorim o ljudima koji su apsolutno usmereni u destruktivnom delovanju u odnosu na Srbiju, a platu primaju iz budžeta Republike Srbije. Deca koja završavaju škole u Nišu, u Beogradu, u Kragujevcu, u Leskovcu, u određenim školama, nemaju šansu da dobiju posao u Bosilegradu, naši univerziteti. Zato, za mesec dana završe fakultete na nekim državnim fakultetima u Sofiji, odnosno Bugarskoj, i pod nekim vrlo čudnim okolnostima na teritoriji AP Vojvodine, ratifikuju svoje diplome i za 15 dana škole u Bugarskoj, postanu profesori ili direktori škola na teritoriji opštine Bosilegrad.
To su pravi životni problemi. Pa vam se pojavi direktor škole, reći ću vam ime i prezime, Metodi Čipe, srednje škole u Bosilgradu i studentu koji je završio školu, fakultet na niškom Univerzitetu otvoreno kaže – nećeš dobiti posao na konkurs na koji si se javio. Ne možeš da dobiješ posao. Ali, onaj koji je preko noći završio školu i na volšeban način nostrifikovao svoju diplomu u Srbiji u nekim institucijama u Vojvodini, dobiju posao.
Da ne govorim o problemima ulaska knjiga, suprotno stavovima, zakonima i interesima i Ministarstva prosvete i Vlade Republike Srbije na tom području. Ovo su ozbiljni problemi. Ovaj sporazum to ne rešava. Republika Srbija ima mnogo važnije i bitnije probleme na tom području, pre svega, da štiti domaće nacionalne interese, nacionalne interese Republike Srbije, štiteći građane opštine Bosilgrad koje god da su nacionalnosti.
To su lojalni građani i država mora da pokaže svoju brigu i materinstvo u odnosu na njih, a ne da im majka bude Bugarska, a maćeha bude Srbija. Ovo su ozbiljne stvari. Mi apelujemo po ko zna koji put na Vladu Republike Srbije, na prosvetnu inspekciju, na zdravstvenu inspekciju i na sve ostale nadležne državne organe, da se usredsrede na to područje, kako bismo imali sve argumente u rukama da branimo naš državni suverenitet i integritet i na tom području. Hvala.

Dvanaest minuta i 30 sekundi je iskorišćeno od vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodna poslanica Nataša Jovanović, a posle nje narodni poslanik Dušan Marić, i on je poslednji prijavljeni govornik.

Gospođo Čomić, zaista je velika šteta što nije prisutan ministar unutrašnjih poslova, gospodin Ivica Dačić, da razgovaramo o ovom sporazumu, o kome je danas najviše bilo reči, o ovoj zaista velikoj bruci i sramoti za Republiku Srbiju, da potpisuje ovaj sporazum sa Savetom ministara Albanije, o sporazumu u vezi organizovanog kriminala, međunarodne ilegalne trgovine drogama i međunarodnog terorizma, zato što smo mi i ranije, dok je gospodin Dačić bio predsednik Odbora za odbranu i bezbednost, a i kasnije na sednicama tog odbora, više puta kroz tematske rasprave i kroz izveštaje upravo tretirali ovu temu. Za nas srpske radikale i za čitavu patriotsku Srbiju je neverovatno, a, zamislite, ovo sada gledaju i Srbi na KiM, da se država Srbija usudila da potpiše jedan ovakav sporazum koji predstavlja zaista bruku i sramotu.
Moram da podsetim javnost, ako to već neko nije rekao na početku, kada je sporazum potpisan. U martu mesecu 2010. godine. Godinu dana pre nego što je u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope Dik Martin, bivši državni tužilac, a sada senator Švajcarske, podneo rezoluciju o trgovini srpskim organima, koje su mučili, zverski ubijali i živim ljudima i deci vadili šiptarski teroristi na području Albanije, u "žutoj kući", u mestu koje su mnogi svetski mediji, još pre nego što je Marti podneo izveštaj, istraživali. Sećate se da smo mi još 2005. godine potencirali onu grupu agenata BND, koja je dejstvovala na KiM, pod nekim humanitarnim navodnim radom, u parlamentu Skupštine smo puno pričali o tome, koji su nedvosmisleno utvrdili, po nalogu odbora Bundestaga, da se šiptarski teroristi bave trgovinom oružjem i ljudima i da su zverski ubijali srpsku nejač, srpske civile i u "žutoj kući", kako su ti mediji napisali, na kraju ukletog sela to sve radili, a kasnije je navode na tu temu svetskoj javnosti obelodanila Karla del Ponte, koja je takođe u svojoj knjizi, posle izvesnog vremena, od kako je napisana ova lažna optužnica protiv našeg predsednika dr Vojislava Šešelja, objavila da je Zoran Đinđić rekao, pošto je naložio da se napiše takva optužnica, zbog koje je naš predsednik nevin devet godina u Haškom kazamatu - vodite ga i ne vraćajte ga više.
Koliko država Srbija nema apsolutno sluha za ono što narod prepoznaje kao izdaju, kao skandal, kao što je ovaj, pa onaj koji smo imali pre 15 dana - potpisivanje sporazuma o vojnoj saradnji sa ustaškim hrvatskim vlastima, dovoljno govori o Tadiću, o vašem režimu i o činjenici da je ovde samo jedan čovek predstavnik ministarstva, koji niti može sa nama da polemiše, niti da odgovara na sve ovo, a činjenice su na strani govora srpskih radikala i onoga o čemu ću ja da nastavim kroz konkretne podatke.
Svako ko je iole upućen u politička zbivanja na prostoru nekadašnje Jugoslavije, a naročito posle svega onoga što se desilo od okupacije naše južne pokrajine 1999. godine, vrlo dobro zna da albanska mafija predstavlja, ne samo najveće zlo u Evropi, nego, kako mnogi eksperti za borbu protiv organizovanog kriminalna i terorizma kažu, najveće zlo u svetu. Albanska mafija danas broji preko pola miliona članova i važi za jednu od najsnažnijih karika svetskog podzemlja, jer kontroliše tržište SAD, Evrope, Bliskog istoka i severne Afrike, a njene specijalnosti, i to apsolutno svi znaju, pa i odbor i komitet koji se bavi ovim pitanjem u organizaciji UN, upravo je specijalnost albanske mafije trgovina ljudima, ljudskim organima i narkoticima.
Da je ona baza svetskog kriminala, zaključeno je još početkom 2005. godine u američkoj Stejt dipartmentu, ali to Amerikancima nije smetalo da i te kako i dalje finansiraju, kao što to rade 20 godina unazad, šiptarske teroristi i baliste, koji su ubijali srpsku decu i izvršili zverstva, ovo u "žutoj kući" i na drugim mestima na KiM, ali su oni, eto, proforme radi, i to su objavili "Vašington post" i neki mediji su pisali o tome kako deluje albanska mafija i šta je njihov zapravo cilj.
U proleće 2009. godine sličnu ocenu je doneo Komitet, koji sam već pomenula, za organizovani kriminal UN, koji je u Beču konstatovao da je albanska mafija ostala pri samom vrhu svetskog podzemlja, u kome funkcioniše aktivno već 40 godina. Pipci albanske mafije i terorističkog lanca svih tih zlodela vode baš preko Albanije, sa kojom ste vi potpisali sporazum o ovakvoj saradnji. Najveće uporište na Balkanu imaju upravo na području naše južne pokrajine KiM, a kreću se od Pakistana, preko Turske, pa sve do srednje Evrope, istočne obale SAD i Kanade.
Naser Keljmendi, koji danas ima 54 godine, nalazi se na čelu trenutno najjače albanske mafijaške i kriminalne porodice na Balkanu, koja sve poslove vodi iz Tirane, iz Peći i iz Sarajeva, jer to su njegova kretanja, koji slovi za jednog od najvećeg narko bosa. Sada mi objasnite, gospođo Čomić, vi ste razumna žena i dugogodišnji ste parlamentarac, kako će država Srbija, koja u ovom trenutku ni policiju, a nije Srbija htela pod, najpre Đinđićevim, a onda Tadićevim, sada režimom da iskoristi aneks ugovora 1244, da bar hiljadu policajaca i vojnika pošalje u našu južnu pokrajinu, kako će onda država koja nema apsolutno nikakvo prisustvo policije, nikakvih organa bezbednosti, što mi vrlo dobro znamo kroz izveštaje koje dobijamo u Odboru za odbranu i bezbednost, da bilo šta preduzme, da suzbije delovanje albanskih terorističkih grupa, narko i ostale mafije, kada oni upravo uz pomoć NATO, Amerike i zapadne Evrope, EU, u koju vi hrlite da uđete, rasprodajući srpsku teritoriju i odričući se KiM, upravo sve to rade u sadejstvu za raznim obaveštajnim službama, pre svega američkom CIA? To su sve podaci i to su egzaktne stvari i niko to ne može da pobije.
Onda se postavlja zdravo i razumsko pitanje – da neko ispred Vlade Republike Srbije, Vlada Republike Srbije u ime građana, u ime države Srbije potpisuje jedan ovakav sporazum? Znate, nije epilog bio usvajanje izveštaja Dika Martija, to je samo bilo finale. On je dve godine radio na tom sveobuhvatnom izveštaju za koje je glasalo 169 poslanika Parlamentarne skupštine Saveta Evrope. Ali, tamo su apsolutno svi šiptarski lobisti, iz svih zemalja, jer mi kao članovi delegacije smo prisustvovali toj raspravi i glasali za tu rezoluciju, a znali smo i bili svesni toga, kao što jesu i ovi iz Vašingtona, iz Stejt dipartmenta, kao što to zna i Angela Merkel, koja je došla da pruži ruku zlikovcu Tačiju, da mu da podršku da nastavi dalje sa svojim planom, a to je potpuno otcepljenje Kosova i Metohije od Srbije i, naravno, sledeći nalog koji ćete dobiti od njih je, i to uočio 12. februara, pa kasnije marta meseca, a već ovih dana to provejava iz briselske administracije, da se raspuste, kako oni kažu, paralelne institucije na severu KiM…

Molim vas, o temi dnevnog reda onoliko široko koliko argumentacija zahteva, ali ipak o nekoj od tačaka dnevnog reda.

To sve ima i te kako veze, gospođo Čomić, sa delovanjem albanske, odnosno šiptarske mafije na području čitavog Balkana, zato što oni ništa ne bi mogli da urade, UČK-a teroristi, da nisu imali direktnu podršku iz Tirane i iz ostalih mesta iz Albanije. To je ono što su činjenice i o tome su danas napisani mnogobrojni feljtoni naših ljudi i stručnjaka koji se time bave.
Što se tiče albanske mafije i onoga koliko je to poznato i ljudima koji rade u strukturama bezbednosti, znate, još je 1988. godine, kakva je takva bila, ta postbrozovska bezbednosna struktura pisala UN i tražila je da se rasvetli veza albanskih narko bosova sa političkim strukturama koje su pripremale pokušaj secesije i sada svesrdnu podršku Merkelove, Vašingtone i EU naše južne pokrajine. Ovo je zaista jedna tema koja zahteva mnogo vremena. Sami podaci koje bih iznela ovde zahtevali bi najmanje sat vremena da im o njima govorim.
Koliko se prema ovom pitanju neodgovorno odnose, pošto o ovome raspravljamo u Skupštini, narodni poslanici Republike Srbije, reći ću vam, gospođo Čomić, bruku i sramotu kada smo letos bili u sedištu NATO pakta, u koji vi hoćete da uđete, te zlikovačke organizacije, kada su se poslanici DS smejali nad podacima koje je kolega Boris Aleksić izneo tim zlikovcima, generalima NATO pakta, rekavši da je šeik Al Muhamed, jedan od zamenika…

Narodna poslanice, koliko god to bilo vama zanimljivo i, ne sumnjam, potpuno tačno, ipak vas molim, tema dnevnog reda.

Gospođo Čomić, htela sam da završim moje izlaganje vrlo argumentovano…