Narodni poslaniče, ali mi ne razgovaramo o kreditu koji je neko nekada negde tražio ili nudio Kruševcu, nego je tema dnevnog reda ono što je tema dnevnog reda.
Drugi put vas podsećam, sledeći put kada me budete primorali da vas podsetim, biću primorana da, na osnovu člana koji jasno kaže u svom stavu da je predsedavajući dužan da izrekne opomenu narodnom poslaniku koji ne želi da govori o temi dnevnog reda, to i učini. Sada vas poslednji put upozoravam.

Ovde se kaže da uzimate kredit pod ovim uslovima, ne znamo kolika je visina kredita za vodosnabdevanje i kanalizaciju, da li je 25 miliona evra ili 17 miliona evra i vi obavezno naznačite, gde god imamo te kredite u lokalnim samoupravama, da su to meki krediti. Svaki kredit je loš, da znate. Šta vam to znači meki kredit? Meko kad uzimate, tvrdo kad vraćate, je li? Ovo je bruka i sramota šta predlažete građanima Srbije. Prvo ste ih prevarili sa cenom grejanja. Da li znate šta radite sa ovim gasom? Prvo je cena bila 10%...

Narodni poslaniče, koji deo u mom podsećanju da namerno kršite odredbe Poslovnika Narodne skupštine ne govorim dovoljno jasno? Da li ćete govoriti o temi dnevnog reda ili da počnem sa izricanjem mera opomene? Na vama je. Imate vreme na raspolaganju, ali bez omalovažavanja poslanika. Molim vas da se prijavite, da bi mogli da nastavite, pošto ne želite da saslušate, kao što niste želeli ni da pročitate odredbe Poslovnika po kome želite da se postupa. Dužni ste da saslušate predsedavajućeg kada vas podseća na odredbe Poslovnika koje smo svi dužni da poštujemo. Tri puta sam vas upozorila da ne možete samo za sebe uzimati pravo da vi ne govorite o dnevnom redu. Dakle, ili o dnevnom redu ili ću vam bez daljih upozorenja izricati mere opomene. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, u zakonu i u uslovima dobijanja kredita sa Nemačkom investicionom bankom za vodosnabdevanje i kanalizaciju, u jednoj rečenici se kaže da će učestvovati eksperti iz Nemačke. Ovde se pominje moja opština Trstenik, koja će dobiti ta sredstva za proširenje fabrike vode.
Na kraju ću da kažem da je nacionalni investicioni plan uložio u opštinu Trstenik, za proširenje fabrike vode, 2,5 miliona evra…

Narodni poslaniče, izričem vam prvu opomenu. Narodni poslaniče, dužni ste da slušate kada vam se predsedavajući obraća.

… ali da poslanici znaju da je 2,5 miliona evra propalo, pukli su prstenovi za proširenje fabrike vode…

Narodni poslaniče, izričem vam drugu opomenu.

… i od vode nema ništa, 2,5 miliona evra su propali.

Narodni poslaniče, ukoliko nastavite da kršite odredbe Poslovnika, oduzeću vam reč i isključiću vas sa sednice.
Zaključujem da je, zbog kršenja odredbi Poslovnika, narodnom poslaniku Momčilu Duvnjaku, po odredbama Poslovnika, izrečena prva, pa druga opomena. Zahvaljujem.
Vreme koje je iskorišćeno je sedam minuta.
Ne razumem zbog čega smatrate da vi možete da dobacujete i da možete da činite šta god vam je volja u određenom trenutku, bez ikakve samokontrole, u toku sednice Narodne skupštine. Uvidom u stenogram videćete da sam pokušala sve što bilo koji predsedavajući ume, da narodnom poslaniku objasnim da ne može za sebe da uzima prava koja odriče drugima.
Narodni poslanik Vitomir Plužarević smatra da može da dobacuje i da može da se ponaša mimo odredbi Poslovnika Narodne skupštine.
Narodni poslaniče, da li želite oduzimanje reči i isključenje sa sednice? To su sledeće mere opomene, kaznene mere za narodnog poslanika koji smatra da može da priča o čemu god želi na sednici.
Narodni poslaniče dobacujete sa mesta. Sada vas poslednji put upozoravam, posle toga ću vam izreći meru oduzimanja reči na sednici koja je u toku. Gledajte kako vam narodni poslanici dobro savetuju da samokontrolom, počnimo zajedno da poštujemo odredbe Poslovnika Narodne skupštine.
Narodni poslanik Vladan Jeremić, pa narodni poslanik Zoran Krasić.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovo najnovije zaduživanje Srbije za 83 miliona evra samo je nastavak jedne neslavne priče i potvrda ispravnosti stava Srpske radikalne stranke da generalno Vlada Republike Srbije ima očigledno nerešive probleme u vođenju ekonomske politike.
Do sada je argumentovano ukazano, dakle na suštinu problematičnosti kredita Evropske investicione banke, Nemačke razvojne banke. Naravno bio bih maliciozan kada bi rekao da nije potrebno regulisati tako važne oblasti kao što su vodosnabdevanje, grejanje, kanalizacija, to jeste nešto što je svakako neophodno za normalno funkcionisanje u 21. veku. Ali ono što bih hteo i ovom prilikom da istaknem, to je dakle, pitanje koje se neminovno nameće, da li je jedino rešenje za sve te nagomilane probleme upravo uzimanje kredita i pogotovo ono što čini mi se i te kako interesuje javnost jeste od koga i pod kojim uslovima mi kao država Srbija, dakle, uzimamo kredite.
Dakle, zaista je jedna nepodnošljiva lakoća zaduživanja krajnje neprihvatljiva, država očigledno već previše duguje međunarodnim finansijskim organizacijama, bankama i drugim državama i pogotovo je to problem što ovo zaduženje, a i ovo danas o kojem razgovaramo i u principu po onoj narodnoj, uzmi sve što ti život pruža, problem je taj što očigledno da će sve to što smo radili u proteklom periodu morati da vraćaju mnoge generacije posle nas.
Neću se mnogo baviti nekim podacima koji ukazuju na činjenicu na koji je to način Vlada Srbije rešavala probleme. Naravno, to je sada jasno kao dan da se jedini izvor, odnosno jedina alternativa svim ovim problemima videla iznova zaduživanju Republike Srbije.
Problem jeste taj, što recimo novac koji je bio usmeren za određene infrastrukturne projekte, kao što su recimo i ovi o kojima danas govorimo, očigledno nije bio usmeravan tamo gde bi zaista i trebalo da bude, jer da je sav taj novac iz kredita zajmova po osnovu raznih ugovora, sporazuma završavao tamo gde je zaista i trebalo da bude namenjen, mi bismo danas u Srbiji mogli da imamo mnogo bolje uslove za život.
Primera radi, evo i podatak da smo recimo mogli da izgradimo bez većih problema i dva mosta, ili čak 250 kilometara auto-puteva. Umesto toga, očigledno da su novčana sredstva koja su dobijana na osnovu zajmova, kredita i ostalog završavala uglavnom u nekoj tekućoj potrošnji, a mi u Srbiji danas sigurno, odnosno vlast ne može da se pohvali činjenicom da je u tom proteklom periodu uspela da izgradi svega negde oko 60 kilometara auto-puteva, itd.
Problem koji naravno prati ovu politiku, politiku zaduživanja, jesu svakako investicije koje takođe stagniraju iz godine u godinu, pa od nekih očekivanih tri milijarde koliko je bilo planirano u ovoj godini, očigledno da će Vlada uspeti da s obzirom da je do kraja godine ostalo tek nekih desetak dana, da obezbedi tek nešto malo više od četvrtine.
Naravno, Srpska radikalna stranka smatra da umesto suštinskih reformi sa kojima je trebalo da se pozabavi vlast, da se zapravo problemi pokušavaju izbeći upravo zaduživanjem i sve dok je to tako, dakle neće biti motiva ni za suštinske reforme, niti za štednju. Prosto je neshvatljivo, ekonomski ne postoji logika da uz stopu rasta koju imamo u državi od svega jedan do dva odsto, da se zadužujemo i to posle odbitka inflacije, po nekih 6, 7 ili 8%. To jednostavno zaista nije održivo i na taj način se samo dodatno tovari dug na inače sve slabiju privredu.
Takođe ću samo podsetiti javnost da je Srbija kao država pod pritiskom jedne od tih međunarodnih finansijskih institucija, na kojima očigledno temelji svoju ekonomsku politiku i donela nekakav zakon, odnosno Zakon o fiskalnoj odgovornosti, po kome taj javni dug ne bi smeo da pređe 45% BDP. Međutim, nameće se pitanje koliko je ovo prevelik teret, odnosno hoće li servisiranje te obaveze odneti novac koji je preko potreban za investicije.
Dalje, naravno da bi probleme mogli da rešavamo ne na ovaj način, dakle ne zaduživanjem, nego zaista i rast privrede, i svega ostalog. Naravno da je potrebna uređena privreda, da su potrebni lokalni izvori, a pre svega proizvodnja radi izvoza jer to donosi devize pošto je sve ovo za nas neki vid naučne fantastike, dolazimo zapravo do te poražavajuće činjenice, a to je da je Srbija ovakvim načinom vođenja ekonomske politike zaista zadužena zemlja, a pogotovu se javlja problem u odnosu sa svim tim potencijalnim investitorima za koje je naravno najvažnije da znaju da li je država sposobna da otplaćuje kredite koje preuzima. Naravno, ukoliko nije država može da bankrotira, a tada bankrotiraju i banke kao kreditori države i ovo jeste jedan najgore mogući scenarijo. Plašim se da nažalost Srbija užurbano ide ka njemu.
Dakle, nisu vredela neka od upozorenja koje smo iznosili u ime SRS kada je reč o stanju spoljnjeg druga, o obavezama na osnovu redovne kamate, glavnici itd. Čak je bilo i nekih nesuvislih odgovora da se povlači manje nego što je moguće novca. Naravno, ako je to za utehu cilj međunarodnih finansijskih institucija kod kojih se Srbija uglavnom zaduživala, naravno nikad i nije da se otplaćuje samo glavnica već upravo da poseduje dužnika koji redovno plaća kamate jer se na taj način, posle te ekonomske zavisnosti od onoga ko i daje novčana sredstva, ekonomska zavisnost pretvara i u političku i naravno onda poverilac i može da diktira dužniku šta i kako da radi. Pa otuda kao što smo i čuli od kolege Mirovića, vidimo da pogotovo u nekim članovima predloženog sporazuma, pogotovo kada je reč o Nemačkoj razvojnoj banci se ukazuje na to, da praktično mi kao država nećemo imati apsolutno nikakvog uticaja na sve ono što bude pratilo realizaciju jednog ovakvog sporazuma.
Problem svakako jeste i taj što je najveći deo novčanih sredstava koji je potrošen uglavnom za intervencije na tržištu, potrošnju kroz budžet, dobrim delom je u džepovima uvoznika, naravno servisiranje duga se prenosi na buduće generacije i zato u Srbiji danas jeste zao drug.
Frapirao sam se kada sam našao podatak da je u proteklih deset godina u Srbiji po osnovu kredita, donacija, investicija, privatizacionog procesa, na ime doznaka iz dijaspore ušlo čak negde oko 55 milijardi evra. Nije bilo lako izračunati da se za taj novac moglo napraviti nekoliko koridora 10, dve stotine hiljada vrtića, isto toliko škola, mogla je u potpunosti da se modernizuje železnička mreža ili pak da se izgradi bez malo pola miliona stanova prosečne veličine 60 metara kvadratnih.
Onda, čak i pored te činjenice da smo imali toliko ekonomskih eksperata u svim vladama Srbije, pored tog stalnog tutorstva Svetske banke, Evropske banke, MMF i drugih mi smo očigledno kao država i društvo dotakli dno i pri tom uz sve te probleme koji jesu postojeći mi kao država trpimo i godišnju štetu od onih skoro 300 miliona evra zbog smanjenih carinskih prihoda, što je upravo posledica jednog takvog odnosa koji režim ima prema EU i štetni primeni tog sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju.
Dakle, jako je teško sa uništenom privredom, ograničenom poljoprivredom, finansijskim organizacijama poput MMF i zapadnih banaka, da Srbija ima neko drugo rešenje osim onog koje je nametnuto, dakle zaduživanje kao jedan put bez alternative.
To što se država zadužuje direktno uzimanjem deviznih kredita kao što je sada slučaj ili možda emitovanjem dinarskih hartija od vrednosti je praktično svejedno jer Srbija kao celina, dakle troši mnogo više nego što zarađuje i postalo je jasno da taj nedostajući novac za sve projekte može da stigne, dakle ili od kreditora ili kroz domaći bankarski sektor koji istini za volju više i ne postoji.
Šta je u svemu tome motiv države? Pa, prilično je jasan, pogotovo je bitno u ovom narednom periodu, dakle do izbora, da se spreči i zaustavi jedan finansijski kolaps, odnosno da se sačuva socijalni mir po svaku cenu, a da onda sa nekom daljom ili novom pričom bude nastavljeno sa ovakvom nazovi ekonomskom politikom.
Da rezimiram, ako se sabere sve ono što je urađeno u proteklom periodu, ako pri tom dodamo i ono o čemu danas govorimo, čuli smo već da je Srbija u ove bezmalo tri godine zadužena sa nešto preko šest milijardi evra, da je struktura takva da obveznice, domaće i strane, čine 3,7 milijardi, dok su kreditna zaduženja 2,3 milijarde evra.
Čuli smo i koliko nas je ove godine vlast zadužila, sva sreća pa je do kraja godine preostalo još samo desetak dana, tako da ne očekujem da će na skupštinskom zasedanju biti još neki od predloga o kakvima danas razgovaramo. Taj trend zaduživanja se očigledno nastavlja do kraja trajanja mandata.
Govorili su da će 2008. godine najpre kriza da nas zaobiđe, pa će nam koristiti jer će investitori pohrliti u Srbiju. Onda je rečeno da oporavak kreće 2011. godine. Sad je jasno da će iduća godina biti još lošija od ove.
Na kraju krajeva, sve dok je ovakve vlasti, biće po onoj narodnoj – ko poslednji izađe, neka ugasi svetlo. Zahvaljujem se.