Zahvaljujem se gospođo Čomić, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, sve u ovom paketu od 13 zakona o kojima danas raspravljamo nedostaje jedna bitna stvar.
U amandmanu sam predložio da se svi ovi zakoni usklade sa Zakonom o budžetskom sistemu, jer ovim zakonima nedostaje analiza uticaja na javni dug i nedostaju svi oni ekonomski efekti, i pozitivni i negativni. Pozitivni – da li je predviđen bilo kakav rast zaposlenosti i rast BDP o zaduživanjima? Negativni efekti – kolike su ukupne kamate i koliki su ukupni troškovi zaduživanja kao i kako to utiče na javni dug. Amandman nije prihvaćen uz obrazloženja da to nije dovoljno jasno i da to nije potrebno.
Kada pogledamo ovih 13 zakona, odmah kažem da nedostaju efekti u pogledu na ekonomiju, i na radna mesta, a na ukupno zaduživanje. Mogu da zaključim samo jednu stvar, da Vlada na kraju svog mandata, kao i na svom početku nema nikakve prioritete. Praktično ovih 13 zakona predviđaju zaduživanja za svaku različitu oblast. Posmatrano pojedinačno, možemo da kažemo da je potrebno ulagati u zdravstvo, obrazovanje, građevinarstvo, elektro-energetski sistem, u izgradnju puteva, šta god hoćete. Osnovno je pitanje – da li država ima snage da se izbori sa tako nagomilanim obavezama i kakve su cene koje su rezultat toga.
Konkretno posmatrano, zakon koji predviđa zaduživanje EPS je jedan od retkih zakona za koji sam siguran da je rukovodstvo EPS obezbedilo i garantovalo vraćanje ovog duga. Mnogo je rečitije nego što je to u zakonu rečeno, je rekao direktor EPS. On je predvideo da cena struje u Srbiji treba da poskupi za 60%. Pošto će cena struje da skoči, praktično, 60%, jasno je da je to model za vraćanje duga.
Da li je to tako? Ako pogledamo poslovne rezultate EPS-a, za 2011. godinu još uvek nemamo, u 2010. godini EPS je imao gubitak od tri milijarde i 200 miliona dinara, 30 miliona evra. Ako neko ima gubitak, potpuno je jasno da on taj dug ne može da vraća, osim ako se ne predvidi podizanje cene struje. Dolazimo do pitanja - kolika je cena struje? Pričam naravno o Elektroprivredi Srbije, odnosi se na bilo koje javno preduzeće u Srbiji. Možemo da pričamo o ceni putarine, o ceni bilo koje usluge, jer cene se podižu na mala vrata. Javni prevoz je u Beogradu poskupeo za 7%. Kako? Karta je ostala ista. Karta košta 60 dinara, ali se sad primenjuje sistem "Bus-plus" i više ne možete da kupite pojedinačnu kartu, nego morate da kupite karticu koja košta 40 dinara i važi za 10 dopunjavanja. Svaka karta umesto 60 sada košta 64 dinara, iako je nominalno vama vožnja ostala ista, ali ta usluga košta.
Slična stvar je sa i Elektroprivredom Srbije. Elektroprivreda se setila jedne genijalne stvari. Kada pogledate račun za struju i kada pogledate izjave čelnika Elektroprivrede o ceni struje, one cenu izražavaju bez PDV, jer kažu to je naša cena, a mi nemamo mi ništa sa PDV, PDV je stvar države. To je genijalno, jer gorivo nije u stvari 140 dinara, gorivo u Srbiji je 65 dinara, jer su akcize i PDV 70 i nešto dinara. Slično je i sa hlebom, hleb nije 50 dinara nego 18% manje.
Druga stvar, nema Zorana Šamija, on je matematičar, ali je tu gospođa Čomić, ona je fizičar. Ovo je jedan tipičan račun za struju. Prosečna četvoročlana porodica iz Srbije. Cena više tarife je pet dinara bez PDV, cena niže tarife je 1,24. Niža tarifa važi od 00.00 do 08.00 ujutru. Svi oni računi koje sam ja kontrolisao imaju 10 puta veću potrošnju u odnosu na nižu tarifu. Pri tom je 350 kilovata granica između jedne i druge tarife, odnosno 1.500 za ove najskuplje. Ne znam ni jednu porodicu, ni jedan račun koji sam video koji nije probio, pričamo o gradskim porodicama koje imaju drugačiju potrošnju. Vrlo je teško u stambenim zgradama obezbediti grejanje na čvrsto gorivo itd. Naravno, u cenu se ne računa obračunska snaga, pa se ne obračunava naknada za merno mesto, pa kada sve to uzmete u obzir, pa kad dodata PDV, onda za taj prosečan račun od 500 kilovata vi dobijete da mu je cena 7,5 centi po jednom kilovatu. Kako su oni sračunali tih 0,5 to mi uopšte nije jasno. Kad pogledate cene na berzi, u Nemačkoj, kreću se 0,6 evro centi za jedan isti kilovat, naravno sa uključujućim porezima.
Ako mi struju proizvodimo od vode i od uglja. Voda je naša, ugalj je naš, ako radnici u EPS imaju značajno veće plate nego u privredi Srbije, ali je to daleko manje od radnika u Elektroprivredi Nemačke, kako to da je cena ista? Gde je taj doprinos domaćeg rada, cene i električne energije. Gde je doprinos i kako treba cena da poskupi 60%? Naravno, direktor EPS je vrlo vešto rekao da to neće biti do izbora, to će biti posle izbora. Do izbora nećemo da poskupimo, ali čim prođu izbori, taj sledeći neka vidi, naročito kada mu ostavimo ovih 300 miliona koje danas usvajamo kao kredit, a pri tom EPS pravi gubitak, a pritom je EPS jedna od najboljih firmi koju imamo.
Rekli ste – ovo neće vraćati građani, ovo će vraćati javna preduzeća. Vraćaju i ja. Podignite mi platu dva puta, pa da vidite kako ću lako da se zadužujem i kako ću da vraćam. Ovo će vraćati građani, kao što se spašavanjem javnih preduzeća, štiteći njihovu neefikasnost mi uništavamo radna mesta u privredi. U poslednje četiri godine je 400 hiljada ljudi ostalo bez radnih mesta, to su podaci kojima barata PKS. Za to vreme su javna preduzeća i javni sektor imali nova radna mesta. To je rešenje i za penzioni sistem i za sve druge sisteme.
U Srbiji danas, ono što je neverovatno, ovo je 21 vek, 2012. godina, ne znamo koliko Srbija duguje. Jednu metodologiju ima Vlada Republike Srbije, potpuno drugu metodologiju ima NBS, treću metodologiju ima Fiskalni savet. Vlada tvrdi da dug Narodne banke nije javni dug zato što će Narodna banka te dugove da vrati. To je tačno. Ako bude zapala u finansijsku krizu, onih 1,6 milijardi evra povučenih od MMF će se vratiti tako što će se emitovati novac. Tu postoji samo mali problem. MMF ne prima dinara, nego prima čvrstu valutu, a kad odete u banku ili menjačnicu da zamenite dinar za čvrstu valutu, onda vam se desi ono što se dešava danas, da kurs ide gore. Ko onda vraća te dugove, ako ne svi mi zajedno?
Druga stvar je sa ovim garancijama. Samo prošle godine je bilo sedam milijardi dinara koje su iz budžeta otišle na troškove aktiviranih garancija. Ne treba da gajimo iluziju. Putevi Srbije ne mogu da vrate kredite, naročito na ako posluju na način na koji posluju danas. Većina javnih preduzeća ne može da posluje, osim ako ne primene onu formulu kada nam objašnjavaju zašto su im plate toliko velike. Kaže – mi nismo na budžetu. Naravno da nisu na budžetu ako imaju javno ovlašćenje i ako imaju monopol u svojim sektorima, onda nisu na budžetu. Neće niko da bude na budžetu. Lako je ne biti na budžetu, ali odakle oni zarađuju ta sredstva i na koji način guše funkcionisanje privrede?
Samo poslednje četiri godine javni dug je povećan, što se tiče Vlade šest milijardi, što se tiče Republike Srbije osam milijardi evra, bez ovih 1,5 milijardi o kojima danas raspravljamo. Problem je nastao sa MMF zato što su garancije koje su usvojene u budžetu veće nego one što su definisane. Ovo je jedan od njih. Pošto Vlada nema prioritet, odnosno prioritet ima svaka od stanaka u koaliciji, kada pogledate ova zaduženja vrlo jasno ćete videti koje preduzeće pripada kojoj stranci. I stranke definišu svoje prioritete, je li tako gospodine ministre? Niste pričali o nekom drugom, nego ste pričali o preduzeću koje vodi vaša stranka. Reč niste rekli o drugim kreditima koji se tiču direktora koje su predložile neke druge stranke. Pričali ste samo o preduzeću gde je vaš kadar direktor. To nije sporno, ne mora da bude sporno, Vlada vas je ovlastila, vi o tome pričate. Hajde da ne bude nikakvih dilema. Osma milijardi evra je povećano zaduženje Srbije, zovite ga kako god hoćete. Budućnost ove zemlje je zajednička, i vaša i moja, i sve stranke koje ovde sede su bile ili vlast ili opozicija, ponovo će neki biti vlast, neki će ponovo biti opozicija, ali ćemo svi deliti zajedničku budućnost. Osam milijardi evra su uzete kao krediti, garancije, zovite kako god hoćete, podrška deviznim rezervama, čemu god hoćemo. To ćete vraćati vi, ja, vaša, moja deca.
Šta je rezultat tih osam milijardi evra? Četiri stotine hiljada radnih mesta manje u privredi i BDP koji je danas manji nego što je bio pre četiri godine. Ove godine ne da neće biti rasta od 1,5%, daj Bože da bude nula. U Srbiji se nova radna mesta otvaraju ako je rast veći od 5%. O takvom rastu možemo da sanjamo tek za nekoliko godina. Do tada ćemo gubiti radna mesta. Situacija, upoređujemo se sa Grčkom, upoređujemo se sa nekim drugim zemljama vezano za procenat javnog duga. Javni dug nije matematika i nije čisto matematička veličina. Stvar je daleko ozbiljnija. Da li postoje uslovi da 2012, 2013, 2014. godine deficit bude manji nego što je danas? Ne postoje. Samo za penzije iz budžeta ide skori tri milijarde evra. Tako će ići i ove godine i sledeći i ko zna još koliko godina unapred, bez šanse da se taj problem reši, jer problem penzionera u Srbiji se povećava po stopi od jedan do 1,5% godišnje, bez obzira što su penzije zamrznute i što se obezvređuju, ali to nije način da se taj problem reši.
Na način na koji je Vlada vodila politiku rešavajući samo probleme budžeta, troškovi servisiranja javnog duga su rasli iz godine u godinu. Samo ove godine je potrebno oko 600 miliona evra za servisiranje kamata. To je dva puta više nego što je predviđeno ovim kreditom kojim se EPS valjda stavlja na noge ili šta već, a da bi se glava držala iznad vode, Srbiji je potrebno da se zaduži šest milijardi evra ove godine da bi samo ostala na nuli. Toliko su one obaveze koje dospevaju, toliko je potrebno za refinansiranje postojećih obaveza i bilo čega.
Da li vi verujete da će privreda biti u stanju da sledeće godine omogući da se budžet puni više nego danas? Sigurno da ne, kao i cena struje. Šta će da se desi ako cena struje poskupi 60%? Šta će da se desi ako PDV skoči za nekoliko procenata? Da li u Srbiji postoji nekakav rezervoar finansijskih sredstava, pa svaka porodica onda uzima koliko je potrebno da bi se ta sredstva nadoknadila? Sigurno da ne i posledice neće biti jednoznačne. Ako se podigne PDV i ako se podigne cena struja, onda su to posledice koje nisu linearne i to nije linearna funkcija. Podizanje cene struje za 60% ne znači rast prihoda za 60%, to je valjda svakome jasno.
Onda je osnovno pitanje šta je rešenje? Da li rešenje postoji? Naravno da postoji, samo što je to rešenje prilično bolno. Nekada davno, kada je Nikola Pašić bio predsednik Vlade, Vlada je bila u krizi i, naravno, kralj ga je pozvao na konsultacije i, kada je saslušao kako je situacija crna, pitao ga je – gospodine predsedniče Vlade, ima li spasa? Predsednik Vlade je rekao – naravno, ima spasa, ali se nama ne izlazi. U tome je problem. Nisu hteli da napuste Vladu. Ima li spasa? Naravno da ima spasa, ali su spas sve one mere koje je neophodno napraviti da bi se situacija rešila.
Potpuno je jasno da je javni sektor preglomazan i da Srbija to ne može da izdrži. Potpuno je jasno da su brojne agencije potpuno usložile brojne procedure, napravile brojne parafiskalne namete, da su iskomplikovale funkcionisanje privrede i života uopšte. Potpuno je jasno da je javni sektor, možda je on neophodan ovakav, ali Srbija danas to ne može da izdrži. Potpuno je jasno da javna preduzeća u ovakvoj formi ne mogu da opstanu. Preduzeća su neefikasna, smenimo direktora. A šta radi upravni odbor? Upravni odbor je ta transmisija, ne treba direktor da odgovara Vladi. Valjda upravni odbor predstavlja osnivače i vlasnika u tom javnom preduzeću. Za šta je radio upravni odbor? Kako je dozvolio upravni odbor da o takvim stvarima pričamo?
Pogledajte samo izveštaj DRI. Državna revizorska institucija je napisala izveštaj za javna preduzeća, većinu ovih o kojima danas raspravljamo, i napisala je za neke lokalne samouprave. Kada čitate taj izveštaj, recimo, prosečan izveštaj ima 150 strana, na svakoj strani ima minimum po tri preporuke da se neke stvari rade loše. Pogledajte, boldovane su, zacrnjene su preporuke. Ti izveštaji su više crni nego što su beli. Dok god to bude tako, dok god ne budemo razgovarali jasno, jednostavno, stvari će se samo komplikovati.
Kako je moguće da ne znamo koliki je javni dug? Pa saberemo, na jednoj strani stavimo šta dugujemo, a na drugoj šta imamo, podvučemo crtu i vidimo. Pa nije to matematika, to su krediti koji moraju da se vraćaju. To je ovaj kredit. Ne postoji jedno slovo u ovom zakonu vezano za kredit Elektroprivrede koji kaže da li će taj kredit napraviti da Elektroprivreda funkcioniše efikasnije, da bude bolje, da otvori sto novih radnih mesta, da omogući da BDP poraste 0,1%. Ne, nema reči o tome. U situaciji kada imamo rast BDP od 0,5%, onda je svaki kredit za Srbiju skup. Nema tog kredita i nema te privrede koja može da pravi profitne stope od 10% ili 15%, ako je reč o legalnoj proizvodnji i o legalnoj privredi. To ne postoji.
Sa druge strane, direktno Vlada Republike Srbije potkopava bankarski sistem i potkopava privredu. Kako? Tako što Vlada Republike Srbije, da bi punila budžetski deficit, plaća kamate po 12, 13, 14, 15%. Poznato je da se zaduživanje kod države tretira kao najmanje rizično i za to nisu potrebne sve one rezervacije koje su potrebne za finansiranje privrede. Ako se Vlada finansira po 14%, onda privreda može da se finansira samo po 5% ili 6% većoj stopi. To onda znači dugoročno. Meni je potpuno čudno kako se pravimo da nije tako. Dok god ne bude govorili jasno i jednostavno, to će biti problem.
Zašto privreda da podigne cenu struje za 60%? Da bi vratila ovaj kredit. Da li mi imamo bilo kakvo obrazloženje? Ja sam građevinski inženjer. Kada dođete da konkurišete za neki posao u inostranstvu, za svaku cenu morate da napravite analizu cene i morate investitoru da pokažete kako ste došli do cene za bilo koju vrstu radova u građevinarstvu. Kolika je proizvodnja cena struje hidroelektranama i u termoelektranama u Srbiji? Da li imamo tu cenu? Da li je broj zaposlenih optimalan ili ih ima više? Tek nakon toga možemo da pričamo šta je pozitivno i šta je negativno zaduživanje.
Dok god je to tako, ovi krediti će biti usvojeni, to će se izglasati, preduzeća će i dalje ostati neefikasna, javni dug će da poraste, nećemo priznati da je toliki, reći ćemo da je manji, napravićemo novu metodologiju koja će da objasni da nije granica 45 nego je 75, kada stignemo do 75 napravićemo novu metodologiju koja će da objasni da je ta garancija porasla još, dok ne budemo u situaciji u kojoj je većina zemalja EU. Samo nemojte da kažete da to neće plaćati građani, jer sve o čemu mi raspravljamo plaćaju građani. Vlada nema svoje pare, nego su to pare svih nas koje se skupe na jedno mesto i Vlada ih troši na najbolji mogući način.
Nažalost, i na kraju mandata ne vidimo da je ova Vlada bilo šta naučila. Nažalost, svi ključni problemi i sva ključna rešenja ostaju za neke sledeće vlade, a od njihove spremnosti zavisi kako ćemo u budućnosti živeti.
