Poštovani poslanici, poštovani članovi predsedništva, imamo tri zakona ili predloga zakona pred sobom. Ja ću se u svom govoru osvrnuti na Zakon o ministarstvima, iz prostog razloga što ova prva dva zakona regulišu samo po jednu stvar u vidu dopune ili izmene. Ma koliko na prvi pogled i one bile važne, ne bih da trošim vreme oko toga, mada se i o tome može nešto reći.
Ipak, ja bih svoje vreme koncentrisao oko zakona o ministarstvima, tim pre što je ovaj zakon ipak u nekoj vezi sa koalicionim sporazumom. Naime, za razliku od ova druga dva zakona, vidi se u njemu veza sa koalicionim sporazumom, tj. sa Sporazumom o političkim ciljevima stranaka koje formiraju ovu vladajuću koaliciju.
Prva namera koja je bila najavljivana politički je da se broj ministarstava smanji i da se tako ostvari izvesna racionalnost i određene uštede, što je dobra namera, razume se. Ali, tu čovek mora da bude potpuno realan i objektivan. Naime, jedno su ministarstva, drugo su resori. Resora je uvek više nego ministarstava. Neko je pomenuo, čini mi se da je to bila koleginica Kovač, da mađarska vlada danas ima osam ministarstava. Ja to nisam znao. Ali, znam da švajcarska vlada već 150 godina ima sedam ministarstava, što ne znači da ima sedam resora. Resora ima koliko ima oblasti i delatnosti kojima ona upravlja, a njih može biti i po 25, 30. Znači, reč je o tome kako koncentrisati te resore na najracionalniji način, a švajcarski slučaj pokazuje da je moguće u okviru sedam ministarstava.
Meni se čini da je ova vaša namera bila da taj veliki broj poslova koje vlada ima prirodno smanjite u manji broj ministarstava u odnosu na prethodna dobra, ali da nije dobro izvedena. Navešću nekoliko primera, iako su prethodnici govorili. Gledaću da zbog vremena i zbog toga da se ne bismo ponavljali sam ne ponavljam te slučajeve, ali, takvih slučajeva ima jako mnogo.
Najpre bih pomenuo Ministarstvo regionalnog razvoja i lokalne samouprave. Ovo je ministarstvo koje ima dva objektivna resora, ali nije bilo potrebe da se pravi ministarstvo za ova dva resora. Ona su krajnje veštački spojena. Spojena su dva resora koja su potpuno međusobno i sadržinski odvojena, nezavisna jedno od drugog i napravljeno je jedno veštačko ministarstvo. Dakle, ne kažem da ne treba da imamo regionalni razvoj i lokalnu samoupravu, ne daj bože, to su stvari kojima se država mora baviti, pa i vlada, ali, napraviti ministarstvo od ta dva resora, to je po malo čudno. Naime, mi svi znamo istorijat ovog ministarstva i cele ove namere da se vrši neka regionalizacija države, da se regionalna politika afirmiše kao politika regionalnog razvoja, kao jedna vrlo važna oblast državne politike, da se ona spoji sa politikom decentralizacije i lokalne samouprave.
Sve je to jako dobro poznato, ali, ne znači da mi moramo da pravimo ovako neku kombinaciju koja će jako teško funkcionisati. Naime, prilično bi bilo normalno da regionalni razvoj kao deo opšte razvojne politike ide u Ministarstvo za privredu, kao privredni razvoj, jer je regionalni razvoj deo privrednog razvoja. Lokalna samouprava bi trebala da ide u Ministarstvo za javnu upravu, državnu upravu i lokalnu samoupravu, kao što je i do sada bilo. Kolega Marković nije tu i ja ne znam šta on misli o tome pošto je on vodio to ministarstvo. Znači, čitav jedan deo jednog kompleksa javne uprave koji se zove lokalna samouprava je potpuno odvojen iz tog prirodnog dela i posvećen jednom drugom ministarstvu, jednoj drugoj vezi, kao što je regionalni razvoj. Razvojna politika kao privredna politika i lokalna samouprava kao administracija jedne države prosto teško idu jedno sa drugim, tim pre što se na štetu druga dva resora razdvajaju poslovi privrednog razvoja i javne uprave i spajaju u jedno veštačko ministarstvo, kao što sam rekao.
Uostalom, terminologija koja se koristi u ovom tekstu o tome dosta govori. Recimo, u članu 7. – Ministarstvo regionalnog razvoja i lokalne samouprave, imate izraz da je jedan od zadataka sistem lokalne samouprave i teritorijalne autonomije. Pazite, to je koncept državne uprave. Tu nema razloga da se pravi novo ministarstvo. U članu 10, gde govorite o Ministarstvu pravde i državne uprave, vi govorite o sistemu državne uprave. Bez lokalne samouprave nema sistema državne uprave. Znači, pravite jedan zaista nasilni rez u jednom inače tradicionalnom resoru i tradicionalnom ministarstvu svih vlada koje su postojale u poslednjih desetinu, stotine godina. Ovo je nešto što je neodrživo i što će vrlo teško u upravljačkom smislu da funkcioniše. Ima takvih primera još ali ne bih da se oko toga zadržavam, pošto ima važnijih stvari o kojima bih govorio povodom ovog zakona.
Imamo Ministarstvo spoljne i unutrašnje trgovine, neko je pravilno rekao da je to ministarstvo trgovine i da se ne može razdvajati jedno i drugo i telekomunikacije. Imate trgovinu i informatičko društvo. Prosto, po pasusima tog člana, to su vrlo teško spojive stvari. Kao što imate i Ministarstvo za energetiku, razvoj i zaštitu sredine, itd. Imate nekoliko takvih veoma teških tvorevina, novih spojeva, koji su zaista inovacija u sistemu državne uprave i mi zaista ne verujemo u te inovacije. Mislim da je bolje da se držimo onih tradicionalnih ministarstava i objedinjavanja sličnih poslova u okviru resora, u okviru jednog ministarstva.
Ono što je možda i važniji deo ovog zakona, politički gledano, jeste taj član 37. koji zaista izaziva veliku pažnju. Tu se govori da će se neki poslovi koji su ranije bili vođeni u okviru ministarstava sada preneti u režim državnih službi. Tu se navode četiri oblasti – KiM, dijaspora, vera i manjinska prava. Nekoliko kolega je govorilo o manjinskim pravima, o jednom poslu koji je ostao bez pokrića odgovarajućih ministarstva, pa i o dijaspori.
Ovde je daleko najdramatičnije pitanje KiM i mene zaista čudi da je to urađeno. Vi kad uporedite stanje manjinskih prava u Srbiji, položaj dijaspore srpske u inostranstvu, položaj vera i verskih zajednica sa KiM, to je zaista neuporedivo. Obrni-okreni, ove tri stvari su nekako regulisane. Može neko biti nezadovoljan. Ja inače i mislim da uz ljudska prava obavezno moraju ići i manjinska prava. Dakle, ministarstvo je upravo oblik uprave koji bi najbolje odgovarao, možda i dijaspora i vera, ne bih sad u to ulazio, ali KiM je zaista jedno posebno pitanje. Čak i ako ne gledamo političku stranu toga, zamislite da se neki marsovac spusti na područje KiM, on će videti da tamo još uvek lete glave, da se ljudi ubijaju, da se crkve spaljuju, da se mnoge stvari događaju koje su krajnje čudne sa stanovišta elementarnih ljudskih prava. Sada se jedna takva stvar koja treba da bude od posebnog interesa za državu Srbiju, da ne govorim o drugim stvarima vezanim za KiM, status njegovog položaja u okviru državne uprave i sistema ministarstava se, dakle, smanjuje na nivo službe ili možda kancelarije, ako tako bude.
Vidite, po svemu se vidi zapravo i povezano sa tačkom 1, to su evropske integracije, koliko je zapravo tu u pitanju, da kažem nagoveštaja, ne mogu da tvrdim, šta će biti i kako će Vlada voditi taj posao, ali govorim o nagoveštaju kontinuiteta sa politikom prethodne Vlade. Naime evropske integracije sad moram da ih uključim jer su one sa Kosovom i Metohijom i našim odnosom sa Kosovom i Metohijom strašno blisko povezane. Evropske integracije su nešto što će ova Vlada vrlo prilježno da obavlja, da nastavi tamo gde se stalo i sa onim tehničkim dijalogom, i sa drugim stvarima u nadi da će dobiti onaj datum za pristupanje itd.
Naime, stvari stoje tako sa evropskim integracijama danas za EU. Postoji ne danas, nego već godinama unazad, bar tri, četiri godine jedan jedini uslov za to – da Srbija faktički prizna nezavisno Kosovo. To je ceo problem. U tački 1. koalicionog sporazumu se kaže da će Srbija ispunjavati uslove iz Kopenhagena, to je potpuno u redu, to je nešto što je Srbiji jako potrebno. Ti su uslovi jasno određeni, oni su merljivi. Srbija mora da se ponaša po tim uslovima, ali ta stvar je zaboravljena u EU. Evropska unija je sve to drugi, treći ili deseti plan priznanje Kosova, dakle faktičko, jeste nešto što je uslov nad uslovima.
S obzirom na to možemo da ocenjujemo problem s kojim sada Vlada ili buduća vlada bude suočila na način kako će ga rešavati, dakle, bez ovog Ministarstva za Kosovo i Metohiju.
Pre nego što nastavim s time, samo ću napomenuti jedan fenomen koji je vezan za evropske integracije, koji se ovde ponavlja kao refren u ovom zakonu. To je dakle, sedam ministarstava, pažljivo sam ih pobrojao, koji koriste jednu istu frazu u svakom od članova koje reguliše rad ministarstva, a ta fraza glasi, između ostalog čime će se baviti – stvaranje uslova za pristup i realizaciju projekata koji se finansiraju iz sredstava predpristupnih fondova EU.
Pazite, imate istu rečenicu u sedam članova, u sedam ministarstava, to je zaista fascinantno. Da li je neko dao tu formulu i tu formulaciju svima koji ste radili, drugačije ne bi mogla da bude potpuno ista, ili se smatra da će svih sedam ministarstava moći da koriste predpristupne fondove i svih onih pet komponenti predpristupnih fondova. To je sada meni otvorena dilema. O tome nema ni reči. To su, dakle, Ministarstvo saobraćaja, pravde i državne uprave, poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, prosvete, nauke itd, zdravlja, Ministarstvo kulture i informisanja i Ministarstvo za regionalni razvoj i lokalnu samoupravu.
Vidite, to jeste jedna stvar koja ovu zemlju vezuje na neki način za EU na jedan normalan način. Razume se, ti fondovi su posvećeni tome i oni treba da budu korišćeni. Međutim, u ovom trenutku a već i godinu dana unazad, to je dakle, objektivno očekivanje koje je bilo opravdano pre nekoliko godina, kada je u tim fondovima bilo para i kada su oni obećavali za sve komponente tih fondova, u državi koja ima status kandidata povećani priliv novca. Boža Đelić je dve, tri godine unazad govorio kada postanemo kandidati iz tih fondova ćemo dobijati po 400 miliona, mi smo dobijali po 196, sećate se, zato što smo imali samo dve komponente, pa kad tri dobijemo 400. Prošle godine smo saznali negde krajem prošle godine kada smo očekivali, sećate se, kandidaturu u decembru, da para više nema u budžetu do 2013. godine (šesta i sedma godina budžetska u EU), i da ćemo dobijati onoliko koliko smo dobijali i do sada, 196 miliona, dobićemo po 200.
Vi ste u prilici da zapravo te pare, 200 miliona, sada razložite na sedam ministarstava. Inače, svih sedam ministarstava može koristiti samo jednu jedinu komponentu, a to je razvoj državnih kapaciteta upravljanja i još Ministarstvo za regionalni razvoj jer Ministarstvo za poljoprivredu mogu da koriste još odgovarajuće komponente. Kada sve to skupite i stavite na papir, videćete da u veliku gužvu, jedno veliko očekivanje, jedno veliko konkurisanje i jedan prirodno slab odgovor, EU ili komisije koja prosto nema para za to.
Hoću kroz ovu priču da vam pokažem koliko je taj proces evropske integracije, zbog koga mi žrtvujemo Kosovo, koliko je on neizvestan u svojoj najelementarnijoj tački, a to je taj relativno sitan novac za njih, razume se koji oni nama daju. Uzgred budi rečeno, od 14 do 20 godine, pitanje je šta će biti sa tim fondovima, mi to uopšte ne znamo, ali planiramo za mandat vlade od četiri godine da ćemo dobijati pare, itd.
Znači, sve to postaje neozbiljno, a posebno postaje opasno u kontekstu ove priče o Kosovu i Metohiji i ovog nedostatka, ovog ministarstva koje nalazimo u ovom zakonu. Vidite, Ministarstvo za Kosovo i Metohiju 2007. godine obrazovano je iz potrebe da država na jedan krajnje koncentrisan, ozbiljan način se bavi tim pitanjem. Ima tu još jedna stvar koja je politička poruka svetu, a to je kada je država spremna da osnuje ministarstvo i da upravlja jednim delom teritorije, onim kojim može, koji je pod međunarodnom upravom. To znači da ona pokazuje krajnje ozbiljan odnos prema tom svom prostoru. On je pod UN, on je pod protektoratom, ali mi znamo i znali smo i tada da je UNMIK i mnoge druge inostrane ekipe koje su tu bile dosta pomagale privremenim institucijama da se deo po deo tih UNMIK-ovih nadležnosti polako prenose.
Ko je pratio to znao je da ta stvar ide u nekom pravcu nezavisnosti, a posebno od februara 2008. godine kada su Albanci proglasili nezavisnost, ta je stvar postala potpuno jasna. Šta je državi ostalo, nego da zapravo pokazuje da je i ona u stanju da čini i pravi realnost na tom prostoru? Cela priča sa realnošću, ta famozna kategorija koja je ubedila naše političare da se mora priznati Kosovo, jer je Kosovo realno nezavisno i da je realnost tu sila, itd je zapravo jedna konstruktivna priča. Ta priča sa realnošću je zapravo posledica pravljenja realnosti. Oni, dakle, prekrše Rezoluciju 1244, ovi proglase nezavisnost, ovi dovedu Euleks i kažu – to je realnost. Vaš odgovor kao države ne može biti samo pravni, koji je naš najjači odgovor, on mora biti i realističan i mi moramo praviti realnost. To smo činili od 2007. godine sa tim ministarstvom i prethodno sa koalicionim centrom, jer smo držali upravu nad određenim nadležnostima koje država ima, obrazovanje, školstvo, zdravstvo, socijalna politika, telekomunikacije, lokalna samouprava, masa tih stvari.
To je, dakle, značaj tog ministarstva. Ko ne vidi značaj delovanja u pravcu ubeđivanja sveta da smo mi sposobni, da hoćemo imamo bolju političku realnost, da deo KiM država pod upravom Srbije, ko to ne vidi, on zapravo podleže ovoj priči o realnosti da treba posao polako napustiti i okrenuti se evropskim integracijama.
To je opcija koju smo mi testirali zadnje četiri godine i na osnovu koje mi imamo potpuno jasne rezultate. Dakle, Kosovo smo izgubili i ono se drži o koncu međunarodnog prava, ni na šta više. Taj konac je zapravo da li će država de jure to priznati. To je jedno. U EU smo, što se tiče tih procesa, tapkali u mestu. Izvinite, molim vas, kandidatura 2012. godine nije isto što i kandidatura 2001. i 2002. godine. To su potpuno različite kategorije u okvirima realnosti EU.
Prema tome, pokušao sam kroz ovih nekoliko primera da pokažem koliko ima problema, koliko može biti štete po državu, po njene nacionalne interese da se ovo ministarstvo ugasi, pri čemu ne kažem da ne treba i one druge oblasti iz člana 37. uvesti u neki režim ministarstva, ali meni je naravno fokus na Kosovu i Metohiji, da zapravo to može imati strašne posledice, da službe i kancelarija nisu isto što i ministarstvo, da kapacitet države u delovanju u tom prostoru, koji je prepušten albanskim strateškim ambicijama, a zašto bismo to učinili, ne može biti isto ako imate ministarstvo i ako imate službu i da se ta stvar da ispraviti na način kako smo mi predložili našim amandmanom. Imamo četiri amandmana o toj stvari. Podneli smo te amandmane i sutra i prekosutra ćemo možda imati prilike bolje da ih obrazložimo.
Za sam kraj da vam kažem još nešto. Naime, nisam govorio o članu 38. ovog zakona o ministarstvima, koji smatramo takođe važnim, pre svega iz razloga što se tu uvodi jedna druga vrsta razrešenja državnog službenika, nego ona što postoji u već postojećem Zakonu o državnim službenicima.
Zakon o državnim službenicima jasno naznačuje na koji način službenik može biti razrešen, ne ulazeći u sadržaj, o tome će govoriti moj kolega. Samo mogu da kažem da je ovo zaista "lex posteriori", da on ne može da derogira Zakon koji već postoji, a to čini. Znači, ovaj zakon je po svom sadržinskom rešenju u suprotnosti sa postojećim Zakonom o državnim službenicima i zbog toga je on za nas neprihvatljiv. Kažem, o tome će možda nešto više govoriti kolega iz našeg poslaničkog kluba koji bude govorio posle mene.
Naš poslanički klub će se prema ovom zakonu, kada je reč o glasanju, ponašati u odnosu na stav većine prema našim amandmanima. Znači, imamo četiri amandmana za Kosovo, jedan amandman za član 38. i prema tome ćemo oceniti da li ćemo glasati za ili protiv. Hvala na pažnji.