Hvala.

Gospodine predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, čim se približi oktobar, početak akademske godine, pred parlamentom se nalaze izmene i dopune Zakona o visokom obrazovanju. Doduše, pošto sam poslanik u nekoliko mandata, sećam se situacija kada smo mi već zalazili duboko u oktobar, kad su nam studenti bili na ulicama, kada smo se ad-hok dogovarali oko rešenja da se prevaziđe trenutna situacija. Dakle, gospodine ministre, večeras je 25. septembar, polako se približava taj 1. oktobar, kasni je večernji sat i, naravno, vi ste nam doneli nove izmene i dopune Zakona o visokom obrazovanju. Ništa novo.

Zakon o visokom obrazovanju je donet 2005. godine i njegova namera je bila, pre svega, da poveća prohodnost studenata po celoj teritoriji Evrope i da poveže dva jako udaljena sveta, koja su danas u Srbiji još dalja i još suprotstavljenija, dakle, svet rada i svet obrazovanja i da, istovremeno, te mlade ljude lakše dovede u poziciju da se zaposle i na ono što sam rekla u početku, da usvoji sistem uporedivih diploma u Evropi.

Postoji nešto što može da bude anegdota, ali nažalost nije anegdota. Te uporedive diplome koje smo mi usvojile su i te kako bili jako dobrodošla donacija u Norveškoj, recimo. Norveška se zahvalila jednoj srpskoj delegaciji za donaciju u vidu nekoliko desetina mladih školovanih doktora nauka. Nažalost, od te 2005. godine, koliko računam, punih šest i sedma godina, jer je 2006. godine zakon počeo da se primenjuje, stvari nisu mnogo jasnije, jer vidimo i nailazimo na strašno mnogo problema u ovoj oblasti i vidimo da nešto škripi. Neki kažu da reforma na kraju nije ni sprovedena do kraja, da se ona negde zaustavila, a bogami čuje se mnogo komentara da se reforma negde ugušila, da je više ni nema.

Ono što je činjenica, a to ako pratite forume, pretpostavljam da pratite, studenti optužuju profesore, pa navode razloge. S druge strane, profesori optužuju studente. Vi, nažalost, kažete – ima takvih profesora, ima i takvih studenata. Ne mogu da prihvatim da to komentarišete kao predstavnik Ministarstva. Prosto, morate da imate mehanizme da znate kako se to razrešava.

Ono što je činjenica jeste da nama nedostaje jedna ozbiljna analiza, da vidimo mi gde smo to stigli, gde nam valja ići, ako još znamo gde nam valja ići, koji su to problemi i da vidimo neke preporuke kako možemo da razrešimo te probleme.

Takvih analiza u drugim zemljama ima i bilo bi dobro da sve ove naše buduće izmene i dopune baziramo na tim analizama i na tim nekim istraživanjima, jer bez njih ćemo da lutamo.

Evo, sada pominjemo zašto nam je, recimo, nemoguće da naši studenti osvoje tih 60 poena, šta je to što ih sprečava. Hajde da to znamo, mi pretpostavljamo, ali bi bilo lepo da to znamo.

S druge strane, Srbija, nažalost, svake godine dobija sve lošiju ocenu za sprovođenje Bolonjskog procesa. Posle 4.2, gde smo bili zadovoljni, bilo je 3.8, pa bili smo malo manje zadovoljni, ali još smo bili zadovoljni. Sada, poslednje godine smo dobili ocenu 3.11. Doduše, posle toga, ono što mi se dopada i što može da podstakne ovu priču o analizi i istraživanju, jeste održana jedna javna diskusija koja je imala temu izazovi visokog obrazovanja u Srbiji.

Tu sam čula vrlo zanimljivih diskusija i zaključaka da je Srbija suviše bukvalno primenili bolonjski proces i da je to dovelo do neefikasnosti. Zatim, u poređivala se i reforma na način kako se to sprovodi u Srbiji sa načinom kako su se sprovodile reforme u nekim drugim zemljama, pa se došlo do nekih drastičnih razlika, koje naravno, pošto poštujemo to da svaka zemlja ima neke svoje specifičnosti, ali s druge strane moramo ipak da obratimo pažnju, recimo, na organizaciju univerziteta, recimo na standarde ocenjivanja, recimo na ono što je vrlo važno u nekim drugim zemljama. Materijalni uslovi, odnosno davanja države fakultetima je negde od 7 do 20 posto bruto-društvenog proizvoda, a kod nas je to 0.9. To je problem koji ističu i profesori i studenti u našoj zemlji.

Mislim da su to neka pitanja koja treba otvoriti i o njima otvoreno diskutovati upravo zato što bi se na taj način iskristalisalo da li mi i dalje idemo u pravcu Bolonje ili smo od nje odustali.

To je jako zanimljiva priča kada se pogleda samo jedna od stvari koju vi menjate, a to je broj ispitnih rokova. Mi smo dok smo koncipirali ovo o čemu ćemo pričati, došli do eminentnih ljudi koji rade na univerzitetima i prirodnih nauka i društvenih nauka i uopšte nismo mogli da iskristališemo stav. Jedni su za to da ostane šest rokova i da je to njima optimalan broj, a drugi su za to da je preteran broj i da treba napraviti tu smanjenje koje ste vi predložili. Zbog toga je taj naš amandman čuveni 4-6 ispitnih rokova, da se sami fakulteti opredeli šta je to što oni žele.

Dobro je što Srbija konačno dobija mogućnost nacionalnog okvira kvalifikacija za nivo visokog obrazovanja. Dobro je, mada je malo kasno i moramo da kažemo da sam zaista očekivala da će to biti mnogo pre doneto, s obzirom da je Nacionalni savet doneo jednu listu koja je važila samo u prelaznom roku. Prosto, izgleda da je Srbija još uvek u prelaznom roku, pa nekako sve to kasni.

Meni se čini da je dobro što ste poslušali studentsku konferenciju, da se ubrza sa ovim procesom i da se nacionalni okvir na neki način donese.

Neću da dužim, vreme za moju poslaničku grupu prilično ističe. Volela bih da i moje kolege dobiju vreme. Hoću da kažem samo nekoliko stvari koje bih dala kao preporuku.

Prvo, volela bih da se jednom donese zakon, predlog izmena i dopuna zakona ne sumnjam da će ih biti, pošto pipamo u mraku, ovde pred nas na vreme, da diskutujemo o svemu i da ne budemo ni protiv, ni za dok ne budemo izneli argumente jedni, drugi i treći. Pod tim podrazumevam i one koji su vlast i opozicija i vas kao resornog ministra.

Drugo, zaista tvrdim da bez jedne ozbiljne analize istraživanja u ovom ćemo pipati kolko god hoćete u tom mraku, ali ništa nećemo značajno promeniti, a svima nam je zaista cilj da dobijemo efikasno studiranje, da dobijemo kvalitetno znanje i da, na kraju krajeva, profesori ne kažu – unizili smo svoj predmet i potpuno smo ga upropastili time što smo prešli na ovaj proces.

Treće, a niko to nije pomenuo, nema jakog univerziteta bez jake gimnazije. Nažalost, mi preskačemo stepenice u ovom procesu. Volela bih da smo prvo krenuli u to da pričamo o reformi gimnazije, pa onda da uđemo u priču o reformi univerziteta. Hvala.

Zahvaljujem, gospođo Vojić Marković.
Sledeći je Ljubiša Stojmirović.

Poštovane koleginice i kolege, pred nama je set zakona, odnosno izmena Zakona o obrazovanju i mi, predstavnici SNS, ćemo glasati za usvajanje ovih izmena. Ali, ako imamo na umu činjenicu da su obrazovanje i zdravstvo dva osnovna stuba svakog društva, ne možemo a da se ne suočimo sa činjenicom da ta dva stuba u Srbiji nisu baš tako stabilna. Zato verujem da resorni ministar, gospodin Žarko Obradović, nije slučajno na ovom mestu, jer je on osetio u sebi tu snagu da može barem jedan od ta dva stuba da sačuva i da pomogne stabilnosti Srbije.
U ovo vreme kada je privreda Srbije posrnula i nije spremna ni da finansira obrazovanje, a kamo li da prihvati i uposli sve one koji završavaju naše visoke škole i fakultete, zbilja je hrabrost prihvatiti se ovog posla, odnosno biti na čelu Ministarstva obrazovanja.
Pozdravljam danas sve ove promene koje se donose u predloženim izmenama zakona, ali moram da ukažem na ovu promenu, vezanu za broj ispitnih rokova. Po mom mišljenju, broj ispitnih rokova, ovako kako se predlaže u narednih par godina, odnosno smanjeni broj ispitnih rokova, neće doneti kvalitet. Neće doneti ni efikasnost studiranja. Više sam za to da se studentima omogući ako treba i veći broj rokova, jer nisu svi Đokovići, ne mogu svi da budu na vrhu. Ima i onih studenata koji su prosečni, a s obzirom da smo rekli da bi trebalo da imamo 20, 30 ili ne znam ni ja koliko hiljada visoko obrazovanih kadrova u Srbiji, onda moramo da vodimo računa i o tim prosečnim i da im omogućimo da blagovremeno završe svoje studije.
U prilog ove moje teze, navešću još jednu činjenicu. Svojevremeno sam bio direktor u Pomorskoj agenciji "Jugoagent" i u okviru mog resora bila je i ta kadrovska služba, ili kako danas kažu ljudski resursi i mi smo zbilja vodili računa o školovanju kadrova, što ne mogu danas da kažem za većinu preduzeća u Srbiji. Svaki zaposleni je imao mogućnost da mu platimo školovanje, dobijao je po dva dana za pripremu ispita, omogućeno mu je da odlazi na predavanja itd. Danas u našoj zemlji to nije slučaj. Verujem da sve kolege doživljavaju ono što doživljavam i ja, da dođu studenti i da vam kažu – profesore, ja ne mogu da dođem taj dan na ispit, da li bih mogao neki drugi dan? Ili, kada je već završen ispit, da dođu i da kažu da nisu hteli poslodavci da im dozvole da izađu sa radnog mesta da bi mogli da polažu ispit.
Zbog toga moraju da nastanu promene i u Zakonu o radnim odnosima, da se pokuša i na zakonski način da se to reguliše, a sa druge strane mi moramo da imamo, da budemo uviđajni prema tim studentima i jedan od načina gde mi pokazujemo da vodimo računa o njima je i taj broj ispitnih rokova. Mislim da to neće ništa da umanji na kvalitetu studija, a da će studentima omogućiti da postignu bolje rezultate.

Zahvaljujem.
Sledeći je narodni poslanik Aleksandar Pejčić. Hoćete se prijaviti, gospodine Pejčiću?

Zahvaljujem predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženo predsedništvo, ministre, evo dva radna dana kako smo zajedno. Sada vam je mnogo lakše. Branite zakon iz svog referata i pretpostavljam da će i ova moja diskusija kod vas izazvati interesovanje.
Zapravo, i ovaj zakon je izazvao veliku pažnju i pozornost stručne javnosti
i ostalih, pre svega, studenata, brucoša, studenata koji završavaju fakultet, njihovih roditelja, najbližih, jer se plaše da li će se ovaj zakon izglasati, sa kojim zakonskim odredbama, da li će biti nekih amandmanskih promena? Jednostavno, da li će upisati sledeću godinu, ili će biti na budžetu?
Zakon o visokom obrazovanju donet je 2005. godine kada je naša zemlja pristupila procesu bolonjskih principa i na taj način povećala ugled i međunarodnu kompetenciju i kredibilitet naših visokoškolskih ustanova i tada je počela reforma visokog obrazovanja, a zakon, kao što znamo, je počeo da se primenjuje naredne godine. Ono što je karakteristično posle početka reforme visokog obrazovanja je da fakulteti nisu bili spremni za primenu bolonjskih principa, naročito državni fakulteti, nisu adekvatno odgovorili ovim principima. Zato pojedini fakulteti koji posluju na tržišnim principima, na komercijalnim osnovama, pričam o privatnim fakultetima, su se i te kako prilagodili ovim bolonjskim principima.
Na odluku ministarstva da inovira ovaj zakon i studenti su reagovali na svoj način, na neke zakonske odredbe su pozitivno odgovorili, na neke sa rezervom, a na neke čak i negativno. O tome ću u ovoj diskusiji pričati.
Osnovne promene u ovom zakonu su, pre svega, to da 48 bodova može da se upi
še naredna godina, u ovom trenutku sa tendencijom rasta do 50 bodova do 2015. godine. Zatim, da će se smanjiti broj ispitnih rokova sa šest na četiri, da se povećava šest meseci studentima završne godine da budu na budžetu i ono što je takođe bitno jeste da je Studentska konferencija dobila status pravnog lica.
Ponaosob ću polako analizirati ove stavke o kojima sada pričam. Mnogi studenti kažu da 48 bodova u ovom trenutku je dobra stvar, ali s obzirom da je tendencija u porastu i da će do 2015. godine morati svih 60 bodova da ispune, oni govore da trud uložen za jedan bod je otprilike 25 sati i s obzirom da svaki ispit je bodovan 10 sati, to je 250 sati za jedan ispit i to je standard. Kažu da je došlo do zabune, da su neki profesori, kada je počelo primenjivanje bolonjskih principa, odokativno odredili bodove za svoje predmete koji su nekada bili dvosemestralni, a sada su jednosemestralni i tu je nastala zabuna.
Kada je reč o smanjenju broja ispitnih rokova, studenti se ne slažu sa tom konstatacijom, s obzirom da i za šest ispitnih rokova ne mogu da ispune ove uslove, a kamo li za četiri. Oni predlažu onaj mehanizam, o tome su govorile moje kolege, a to je polaganje ispita kroz kolokvijume. O tome treba razmišljati, s obzirom da je u mnogim evropskim zemljama broj ispita daleko manji, ali oni kroz formu i mehanizam polaganja ispita kroz kolokvijume, to završavaju na jedan korektan način, a ko želi da ima veću ocenu, on može da izlazi na te ispitne rokove.
Kada je reč o promeni da ispiti završne godine mogu šest meseci duže biti na budžetu, mislimo da je to jedna korektna i dobra zakonska odredba, s obzirom da se govori o jednom socijalnom aspektu. Upravo ti studenti će moći da koriste u radnom periodu i mogućnost benefita poput kredita, zatim prevoza, stanovanja u domu, ishrane, itd.
Dakle, kada pogledamo sve ove stvari, činjenica je da će vremenom ovi bolonjski principi zaživeti. Međutim, ono što je bitno, gospodine ministre, je to da će kada budemo odškolovali naše studente, tu buduću intelektualnu elitu, oni će trbuhom za kruhom sigurno otići iz Srbije.
To je ono čime treba da se pozabavimo u ovom trenutku. Upravo ti mladi intelektualci u ovom trenutku treba da izvuku zemlju iz ponora, koja je izuzetno u dubokom ponoru. Nadam da i ova vlada razmišlja na koji način da zaustavi odliv mozgova, s obzirom da je Srbija druga u svetu po odlivu mozgova, iza čini mi se Gvineje Bisao.
Svojevremeno je Vlada Vojislava Koštunice, ako se dobro sećate, oformila fond za talente i na taj način pokušala da stopira odliv mozgova iz Srbije. Dakle, dobro je što je i ovo Ministarstvo omladine i sporta i ove godine raspisalo konkurs za mlade talente. Nadam se da ćete vi pronaći neki mehanizam ubuduće, zajedno sa nama ovde u parlamentu, kako da zaustavimo taj odliv mozgova, i da ćemo pomoći, pre svega, našoj Srbiji. Zahvaljujem.

Hvala, gospodine Pejčiću.
Saša Milenić nije prisutan.
Zatim, sledeća je narodna poslanica Ružica Igić.

Gospodine ministre, predsedništvo, koleginice i kolege poslanici, čuli smo mnogobrojne diskusije. U svakoj od njih bilo je nekih ideja, bilo je naših problema koje imamo sa Bolonjom i bilo je ono što mi na univerzitetima osećamo, što se tiče problema koji su sa samom Bolonjom su došli na univerzitet.
Bolonja jeste proces u koji smo mi ušli, u koji smo ušli, čini mi se, malo nespremni, u tom smislu što je broj zaposlenih isti, broj studenata se u onoj velikoj najezdi izbeglica stalno povećavala i mi danas radimo sa brojem studenata. Na svakoj grupi imamo bar 25 na vežbama, a ako se to eksperimentalne vežbe, onda znajte koliko je to veliki problem. Svakom tom studentu moramo prići, pokazati mu određene stvari i to zaista nama predstavlja veliki problem.
Naravno da je to i ovakvog uspeha studenata koje smo imali iz ovog izveštaja našeg ministra, gde se kaže da je svega 20 do 30% studenata ostvarilo 60 kredita, koji su zaista teško ostvarili. Demokratska stranka Srbije je podnela dva amandmana i sutra ćemo o njima govoriti, a oni se odnose baš na broj ispitnih rokova, a broj ispitnih rokova po nama zaista treba da bude nešto veći. Koleginica Donka Banović je predložila da broj ispitnih rokova bude minimum četiri, a maksimum šest. Mislim da je to jedno razumno rešenje u ovom trenutku.
Sam broj ispitnih rokova za univerzitete, kada je šest ispitnih rokova, nije neki veliki problem. Svi smo mi završili neke fakultete i imali smo pet, šest ispitnih rokova. Verujte mi, da treba da se vratim u ovo vreme da studiram, ne znam kako bih to završila. Većina od nas je bila kampanjac. I ja sam bila kampanjac. Kada dođe ispitni rok, sedeli smo i učili i vrlo uspešno završili naše fakultete na vreme, diplomirali, magistrirali čak za dve godine i doktorirali za kratko vreme. Uspešno smo završili sa takvim brojem ispitnih rokova.
Mali broj ispitnih rokova doneće nam sledeće – studenti imaju minimum osam predmeta tokom školske godine, prvi semestar četiri i drugi semestar četiri. Vrlo često to bude i pet – pet. Posle drugog semestra taj student treba da položi pet ispita. On ima junski i ima septembarski, eventualno oktobarski, ako mu damo. Taj student treba kroz dva ispitna roka da ispiti dva i po ili dva ispita u jednom roku. Ako uz to ima praktični ispit, usmeni deo ispita, kojekakve testove pred sam usmeni, onda je to vrlo teško.
Skupljanje bodova tokom školske godine nije tako jednostavno. Oni imaju uglavnom 12 do 15 nedelja radnih u toku jednog semestra. Ako je to 12 nedelja, svaki od profesora traže bar dva, tri puta da polože neke testove, a testovi su, kao što sam danas na savetu istakao prepoznavanje, to nije znanje. Oni provaljuju te testove, nalaze ih u kopirnicama i vi ne možete napraviti testove koji su svaki put neki novi. To se često ponavlja, a na osnovu samo testova i na osnovu nekih kolokvijuma dati studentu ocenu, verujte, mislim da nije u redu. Student na kraju, ako mu tako upišemo ocenu, ne zna da razgovara. On treba da bude profesor u školi ili da radi sa stanovništvom, ili da bude advokat, a da ne zna bukvalno da razgovara sa ljudima.
Znači, samo sistem skupljanja bodova, upisivanja ocena, apsolutno nije prihvatljiv i mislim da čak Bolonja ne insistira na tome. Na svom predmetu imam i usmeni deo ispita i verujte mi da tek tu shvatim da svo ono prethodno njihovo znanje koje su pokazali kroz testove mogu da sagledam uspešno kako vladaju tim znanjem.
Međutim, veliki je problem i studenata u produženom statusu, odnosno nekadašnjih apsolvenata. Studenti u produženom statusu, danas smo čuli od ministra da u okviru propisanog broja ispitnih rokova mogu da polažu i tu smo podneli jedan amandman. O tome ćemo sutra opet govoriti. Smatramo da ti studenti moraju da imaju više ispitnih rokova, čak nego i tih šest. Nekada su apsolventi imali svakog meseca ispitni rok. Oni su na neki način apsolventi. Sede kod kuće i ništa drugo ne rade, nego uče. Pa, dajmo im mogućnost da što pre završe. To je poenta Bolonje, da ih što pre izvedemo na put da mogu da rade.
Mislim da i taj amandman apsolutno nije neprihvatljiv, ili dajte u skladu sa Statutom visokoškolske ustanove neka se to uredi, ali nemojte da dozvolimo da profesori pišu u sveske ispite, a na kraju krajeva, upišemo ih u ispitnim rokovima. Mislim da to zaista nije u redu.
Šta bih na kraju rekla? Da univerziteti, a ovde se niko nije dotakao, imaju velikih problema akreditacije. Akreditacija traje jako dugo. Akreditacija, kada mi krenemo, to je nekoliko meseci da je mi uradimo, pa je dostavimo ministarstvu i Nacionalnom savetu i Akreditacionoj komisiji i to traje više od godinu dana. To je zaista jedan dug period. Ako postoji neko rešenje, dajte da to skratimo, da ne traje toliko dugo i da to zaista ubrzamo. To je veliki problem univerziteta.
Spomenuli smo šifrarnik stručnih naziva, gde nisu uneti stručni nazivi, oni koji se već dugo godina školuju. Zatim, pravilnik o vrsti stručne spreme. Imamo situaciju da npr. Univerzitet u Novom Sadu, baš Prirodno-matematički fakultet, koji školuje profesore i matematičare i geografe, biologe, fizičare i informatičare, imamo situaciju da ukoliko u pravilniku o vrsti stručne spreme stoji da može u školi da radi, finansijska matematika može, a matematika finansija ne može. Zar je to toliki problem da se to ispravi? Naš naziv je matematika finansija, a u Beogradu stoji finansijska matematika. Godinama pokušavamo da promenimo to godinama u tome ne uspevamo.
Nadamo se da neće biti jedna crta u tom nazivu bitna toliko i da će npr. diplomirani biolog – ekolog moći da radi u školi, a da ne bude diplomirani ekolog. To su sitne stvari, to su isti programi, to je isto, samo što je naziva malo drugačije. To nije neki veliki posao da se predloži, da ministar sam donese tu odluku. To očekujemo vrlo brzo da će biti rešeno.
Na kraju, završila bih da ću biti zadovoljna ako sa ovakvim analizama, sa kakvim je ministar izašao, o prolaznosti, posle tri godine primene ovih promena izađemo ponovo, pa vidimo da li smo nešto uspeli sa tim promenama, odnosno koliko ostane četiri ispitna roka i ukoliko ostane 48 kredita, pa 50, pa 60, da li ćemo imati veću prolaznost, a za tri godine ćemo valjda imati neke pokazatelje. Mislim da nećemo, a ovih 48 kredita, studenti treba da su svesni da ukoliko je u kvoti, onda mogu da uđu na budžet. Ukoliko je kvota 100 studenata i 100 ima sa 60, nijedan student sa 59 neće moći da uđe na budžet. Time ne dobijamo nešto puno. Dobijamo mnogo više povećanje broja rokova da bismo prolaznost povećali. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Branislav Blažić.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, Niče je jednom rekao da pored ljudi i vreme može da poludi, pa ludo važi za pametno, a zlo za dobro. U tom našem ludom vremenu, verovatno u poređenju sa nekim sličnim takvim vremenima, na nekim drugim mestima, naše bi bilo negde na samom vrhu. Desila se u poslednjim godinama erozija svega, svih institucija i erozija kvaliteta, vrednosti, poštovanja.
Nažalost, u toj eroziji nije izbegnuto i zapostavljeno visoko obrazovanje. Visoko obrazovanje koje je u ovoj zemlji bilo uvek primer, imalo visoki ugled i poštovanje, dostojanstvo i služilo je svojom odgovornošću, radom i kvalitetom svakako za ugled ove zemlje, a školovalo je godinama generacije kvalitetnih studenata, ljudi, a mnogi su, nažalost, odlazili u inostranstvo i tamo, iz ovog našeg nesavršenog sistema u onaj njihov savršen, prenosili znanje i mnogo doprineli da se oni više razvijaju, nažalost, nego mi sami. Onda nam se desilo da nam je umarširala neka umarširana demokratija, koja je došla, uletela na univerzitet, stavila neke partijske čizme, zauzela to i proglasila autonomiju. Ta autonomija se sastoji u tome da niko više tamo ne može ništa da se meša i da oni mogu da rade šta hoće. Još su dve stvari koje definišu ovu našu sumornu stvarnost kada je u pitanju visoko obrazovanje - jedno je Bolonja, a drugo je hiperprodukcija privatnih univerziteta i fakulteta.
Mi imamo devet privatnih univerziteta i 60 fakulteta. To nema niko u Evropi i tu smo verovatno prvaci sveta. To nije evropski standard, niti je bio niti će biti. Sad je počelo štancovanje mastera i kad sve pevačice postanu masterke, verovatno će se to onda zatvoriti. Nažalost mi masterke imamo, a majstore više nemamo.
Ono drugo što je bitno to je ta bolonja o kojoj svi pričaju i Deklaracija o Bolonji i svi se pozivaju na to da rade po Bolonji - neko izmenjeno, neko promenjeno, neko Bolonja na srpski način. A sad čujemo da neki predviđaju da više i Bolonja neće Bolonju.
Postavlja se otvoreno pitanje - da li smo mi zreli uopšte da prihvatimo taj sistem bolonjske deklaracije? Da li su naši profesori dovoljno psihološki, pedagoški edukovani, obrazovani, da to što treba da sprovedu i da bude kvalitet nečega novog, uopšte primene kod studenata? To je otvoreno pitanje, a mi ulazimo u nešto što mi sami ne znamo šta treba da radimo, a niti smo ni tehnički, ni materijalno, ni stručno za to pripremljeni.
Naše visoko školstvo je tu Bolonju doživelo, da je sačuvalo često i programe i planove, a izmenilo samo formu neke nove tabele i, normalno, uvela neka nova imena i nazive, koji su latinski, da i mnogi profesori više ne znaju šta oni znače.
Ono što je možda sada i suština ovog zakona i o čemu treba jako mnogo razmišljati, jer taj zakon je u stvari donet pre sedam godina, a ovo su sad samo neke nove izmene i ponovo ga menjamo, jer neki fakulteti nisu uredili studiranje, pa nemaju dovoljno studenata koji ispunjavaju uslov za upis naredne godine.
Jedan od izora problema koje želim posebno da naglasim su pojedini profesori kod kojih je prolaznost izuzetno niska, do te mere, da zakoči čitave generacije studenata. Fakulteti država ispada da nemaju rešenje za taj problem i trpe studenti. Kod nekih profesora koji su već postali čuveni, prolaznost je ispod 10%.
Zamislite kakav je to problem za nekog studenta iz siromašne porodice iz unutrašnjosti, koji zbog ovakvog profesora ne može da se upiše na budžet i mora da plati školarinu, a pride izgubi stipendiju i pravo na korišćenje studentskog doma. Zaista ova država mora nešto odmah da preduzme da se stane na kraj samovolji pojedinaca i haosu na pojedinim fakultetima koji plaćaju građani.
U tom smislu ću vam dati samo jedan primer. Na Poljoprivrednom fakultetu desilo se da je jedan gostujući profesor iz Makedonije podelio studentima zadatke, ostavio asistenta da to prati, a u toku ispita je napusti prostoriju i studenti završe.
Pokupi asistent vežbanke, preda profesoru i on zgrabi te vežbanke i odnese u Makedoniju, pošto čovek živi u Makedoniji. Odnese tamo pregleda i javi mejlom, pošalje mejlom njegovom asistentu i kaže - od 70 studenata je položilo 10, a 60 studenata nije. Tih 60 nije položilo zato što on smatra da su tako dobro napisani testovi, da smatra da su oni prepisivali. Normalno, ne javi se i ne dolazi ovamo, drži tamo te testove i studenti odlaze kod prodekana za nastavu i žale se. Prodekan ne može ništa da uradi, pošto dobija takvo obrazloženje. I da li sada ti mladi ljudi koji su izgubili godinu, ili su u poziciji da izgube godinu, dužni da trpe takvu jednu samovolju profesora koji niti živi ovde, kojeg uvozimo iz Makedonije, koji dolazi još nosi testove van ove države da bi ih tamo pregledao.?
Prema tome, jako je mnogo problema u tom smislu i to više govorim zbog ovih rokova koji se žele smanjiti sa šest na četiri - jer kako ćemo objasniti to da mnogi studenti mogu zbog malog broja rokova, zbog takvih i sličnih profesora, izgubiti godinu i često puta, možda i više godine, zbog toga ponavljati?
U tom smislu sam podneo jedan amandman, a to ćemo sutra kada budemo govorili o zakonu u pojedinostima. Hvala lepo.

 Zahvaljujem, doktore.
Sledeći prijavljen je Predrag Marković, koji nije u sali.
Reč ima gospodin Milan Knežević.