Hvala.
Reč ima narodna poslanica Gordana Čomić. Izvolite.

Zahvaljujem.
Koristim vreme poslaničke grupe DS sa željom da ostavim traga i opaske o amandmanu koji je podnela grupa poslanika poslaničke grupe DSS Donka Banović, Milica Vojić Marković, Aleksandar Pejčić i Ružica Igić zato što ovaj amandman čitam kao paradigmu svega onoga o čemu mi zapravo ne želimo da razgovaramo u društvu, a tiče se obrazovanja.
Reći ću nadnaslov svih ovih pet minuta, kojim ću pokušati da dobijem vašu pažnju. Obrazovanje 21. veka je takvo da se mladi ljudi obrazuju za poslove koji još uvek ne postoje, a ljudi koji rade treba da se obrazuju da bi mogli da obavljaju poslove koji rade. Paradigma obrazovanja 20. veka ne postoji, ali je se mi čak i u Skupštini, a pogotovo u medijima, gde se sa lakoćom izriču razni stavovi o stanju obrazovanja u Srbiji, držimo kao da je stvarna, a nije. Zato je ovaj amandman paradigma, nudi rešenje da jedna materija kao što je broj ispitnih rokova, koje, usput budi rečeno, pitanje da li uopšte treba da stoji u bilo kom zakonu, ali već je tu, šta da radimo, dakle, nudi rešenje da to bude od četiri do šest.
Zašto smatram da je ovaj amandman paradigma? Zato što uvažava realnost, uvažava kontekst, gde propis treba da bude primenjen. Čini mi se važnim, ne zato da li će neka većina ovaj amandman usvojiti ili ne, ali čini mi se važnim zato što će poslužiti kao okidač, nadam se, da stvarno otvorimo raspravu o temi koja izgleda do detalja bez površnosti, bez šlamperaja, bez nedostatka informacija, zanima skoro isključivo narodne poslanike u Narodnoj skupštini Republike Srbije, dakle, sve ono o čemu je i ministar govorio, i drago mi je što mogu da kažem da očigledno i njega zanima.
Kontekst je da na fakultetima imate negde 10% studenata koji mogu da postignu ono što im se ponudi kao rad, ne ulazim u to uče li ili uče, do 60% studenata koji postižu. Ovi ostali ne postižu. Kontekst je da imate generalizaciju da neki članovi akademske zajednice ne smatraju uopšte studente potrebnim na fakultetima, niti im pružaju uslugu u učenja i obrazovanja, dok neki drugi to zaista to smatraju. Na tako malom broju studenata, na ovoj maloj površini, jeste nam zemlja lepa, ali to je sve mali broj ljudi, vi imate takvu šarolikost iz koje ovakav amandman prosto prirodno proističe.
Zašto ga još smatram paradigmom? Zato što ono što je meni oduvek smetalo u kontekstu obrazovanja 20. veka, je što su i nastavnici i profesori, bez obzira kog nivoa školovanja, imali jedan stav da treba uhvatiti učenika, studenta u onom što ne zna, što je potpuno naopačke, da promena razmišljanja da možemo da napravimo, čini mi se i ovakvom raspravom, da vidimo šta sve možemo da pružimo studentu, učeniku bilo kome od znanja, a ne od paradigme prve polovine 20. veka da se studenti ili učenici hvataju u neznanju.
Zašto je dobro kao paradigma za promenu razmišljanja? Ako je proces primene Bolonje uspešan, onda će 2015. godine svi imati četiri, propisali vi to, ne propisali. Ako nije uspešan, onda neće imati, propisali vi to, ne propisali. Ta životnost ideje da koliko god proceduralno to bilo za osporavati, jer te pitam koliki oćeš broj ispitnih rokova, ti mi daješ interval, pravnici bi dali mnogo zamerki, je dobar isključivo zato što nam ukazuje koliko malo pažnje u suštini posvećujemo podacima, merenju onoga što sistem obrazovanja u našoj zemlji treba da predstavlja.
Tu ću povezati sa idejom, koju je paradigma ovakvog amandmana rodila u meni, a to je budžet za 2013. godinu. Pošto po mom dubokom uverenju nismo doneli dobar Zakon o izmenama budžetskog sistema, nismo dobro učinili što ministar finansija isključivo odlučuje o svakom novcu, nismo dobro učinili što nam u budžetu ne postoji namenski novac, hajde da promenimo i mi razmišljanje, pa da vidimo da li od svega toga što nismo dobro učinili možemo da izvučemo nešto dobro za obrazovanje. Da li možemo da se složimo da ekonomija znanja da investicije u koje društvo i država ulažu u celoživotni proces učenja i u ono što treba da se promeni u visokom obrazovanju, da li može da nam bude argumentacija kojom bi svi, bez obzira da li podržavamo ministra Žarka Obradovića, ili ga osporavamo kao opozicija, mogli da stanemo i da kažemo - pa kad je već doneta odluka da je ministar finansija de fakto predsednik Vlade, i da on isključivo odlučuje o tome gde je koji novac, da neki deo novca više nego ranije ide u obrazovanje, po stepenu i onom kako i Ministarstvo prosvete i obrazovanja bude spremno da nam predloži?
Imaćete tu našu podršku, iz prostog razloga što koliko god bilo istinito da od sveg lošeg primenjivanja dosadašnjih propisa najviše trpe studenti, toliko sam isto sigurna da ukoliko kao društvo, ukoliko mi svi zajedno kao institucija ne ispostavimo znanje, ekonomiju znanja, obrazovanja, kao prvi i jedini prioritet našeg društva, trpećemo nezamislivo svi za pet, sedam i mnogo manje godina nego što nam se čini, ne uspevajući da se uključimo u ono što su obrazovni tokovi modernog sveta.
Ne mogu da utičem ni na volju većine, ni na volju ministarstva, da dobro odmeri budžet za 2013. godinu, kao što ne mogu da utičem na sve vas da podržite ovaj amandman, ali ono što mogu, to sam i učinila. Želim da ostane trag o tome da mi se sa zadovoljstvom čini da nas u ovoj skupštini ima dovoljno, ako ne svi, koji potpuno razumemo kontekst problema obrazovanja u Srbiji, koji potpuno razumemo koliko je teško probiti to kao prvu temu tamo gde je novac ili tamo gde se stvarno donose odluke i koliko je važno da razumemo da ako hoćemo nešto da menjamo, da to tačno moramo da izmerimo, da mu znamo kontekst.
Ovaj amandman koji glasi – fakulteti, može četiri, može šest i to da bude u zakonu, više nego i jedan drugi sasvim tačno opisuje kontekst koji je pred nama. Ovaj zakon i svi budući propisi koje će Ministarstvo prosvete uneti u ovu skupštinu oblikuju našu budućnost. Molim vas da u tom delu smanjimo, koliko god umemo, međupartijska neslaganja, idejna ili kakva god, netrpeljivosti i trpeljivosti id a uočimo koliko je važno da budemo okidač dobre, prave, detaljne rasprave o razvoju sistema obrazovanja u Srbiji. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Dejan Mihajlov. Izvolite.

Poštovana predsedavajuća, uvaženi ministre, narodni poslanici, cilj svakog zakona je da normira ili utvrdi pravila u pojedinoj društvenoj oblasti i u pojedinoj oblasti društvenog života i da to bude sve u skladu sa nekim opštim interesima i ciljem kome stremi društvo u tom trenutku.
Tokom cele ove rasprave i u načelu i u pojedinostima sam se trudio da uvidim koji je cilj ovih odredaba zakona, naročito ove odredbe koja se odnosi na ispitne rokove. Svi smo ovde čuli statističke podatke od ministra, koliko studenata nema 60 bodova, nije ostvarilo kvotu od 60 bodova, koliko ima 48, koliko ima manje i prosto sam se zabrinuo nad činjenicom da je glavni problem za to što imaju šest rokova, a ne četiri i da kada budu imali četiri roka, a ne šest, oni će svi da prebace 60 bodova.
Prosto, taj vid posmatranja stvari, zašto imaju 48, 42, a ne 60 bodova u procentu koji bi bio zadovoljavajući da se omogući sprovođenje nastave na sledećoj godini je nešto što nije problem broja ispitnih rokova, već je problem samog načina rada na pojedinim univerzitetima. Nije isto kada se radi, evo, tu je uvaženi kolega poslanik Siniša Kovačević, koji ima grupu od pet studenata na filmskoj režiji, i kada se drži predavanje pred prepunim amfiteatrom peticom na pravnom fakultetu. Svakako ćemo se usaglasiti da to nije isto i da jednako znanje ne mogu da prime u grupi od pet studenata i u grupi na nekim vežbama na pravnom fakultetu ili na predavanju, gde ima od 50 do 100 studenata. Potpuno je različita mogućnost učenja, predavanja i razgovaranja, razmatranja pojedinih stvari i pojedinih predmeta.
Mi smo u okviru poslaničke grupe dosta razgovarali o ovoj temi. Od nas 21, koliko nas ima ovde, petoro su univerzitetski profesori i svi su imali stavove – negde je dovoljno četiri, negde je dovoljno šest rokova, ali svakako smo zauzeli stav da je apsolutno nedovoljno da se zakonom definiše da je to samo četiri ispitna roka. Ne vidimo da su četiri ili šest ispitnih rokova osnovni problem zašto studenti ne ostvaruju dovoljan broj bodova. Naprotiv, mislimo da suštinski problem nije u tome, nego u drugim stvarima i da treba da se bavimo i tim drugim stvarima, a ne samo brojem ispitnih rokova. Uskraćivanjem ili skraćivanjem broja ispitnih rokova nećemo postići cilj kome svi stremimo, a to je pre svega znanje, i kvalitetni studenti koji će moći da podignu na jedan nivo ove države i ovog društva i da obezbede bolji razvoj i napredak društva u celini. Na ovaj način mislim da smanjivanje ispitnih rokova nije cilj, odnosno neće se ostvariti zadati cilj.
Amandman koji smo mi kao poslanička grupa predložili, da se omogući svakom fakultetu da se utvrdi između četiri i šest rokova, da sami donesu odluku u skladu sa svojim potrebama, je nešto što će zadovoljiti potrebe i manjih i većih fakulteta i manjih i većih grupa i omogućiti da studenti ne budu ti koji će biti na šteti.
Opravdanje da univerzitetski profesori nemaju dovoljno vremena od rokova da rade na svom obrazovanju i unapređenju i da pišu doktorske disertacije, da pišu članke da bi mogli da zadrže svoja zvanja, prosto nije nešto što je dobro opravdanje da se skrati broj rokova.
Da li ćemo doći u situaciju već iduće godine da imamo protest studenata koji će rezultirati tom činjenicom da menjamo zakon? Da li vi možete da nam garantujete da se studenti neće buniti iduće godine ili one godine tamo, po pitanju broja rokova? Da li ovde može neko? Naravno da ne može. I studenti će se uvek buniti.
Najveći broj nas je bio student i svi znamo da ta dva roka umesto četiri da budu šest puno znači, jer će omogućiti da veći broj studenata položi ili ostvari tih 60 bodova.
Vrlo je teško u jednom ispitnom roku spremiti dva teška ispita. Svi mi to znamo. Svi mi, kao studenti smo raspoređivali teži i lakši ispit i gledali kako da položimo godinu.
Mislim da ova situacija neće dati povoljan rezultat i da ćemo se mi već iduće godine suočiti sa problemom od protesta određenih studentskih organizacija, možda ne ovih vaših, ali prosto onih drugih koji postoje, koje će tražiti da se omogući polaganje i šestog ispitnog roka.
Treba razmotriti ovu odredbu, ostaviti mogućnost fakultetima da se od četiri do šest rokova, fakulteti sami odluče. Ne vidim u čemu je problem da se toliko rigidno ide na smanjenje ovoga i da nema sluha za jedan ovakav amandman.
Pozivamo sve poslanike da glasaju, jer nekako i u vladajućoj koaliciji postoji spremnost za ovakav amandman, a samo je Vlada ta koja možda ne može u ovom trenutku da dovoljno sagleda realnost i utvrdi da je u interesu da što više studenata položi i da se radi na kvalitetnom obrazovanju. Hvala.

Hvala.
Sledeći se javio Milan Lapčević. Izvolite.

Poštovano predsedništvo, poštovani gospodine ministre, mislim da ono što su moje kolege govorili je upravo suština stvari i da mi ne treba da pričamo o tome da li će biti manji broj ispita i da naše iznošenje podataka, što je naravno potrebno, po broju studenata koji prelaze u sledeću godinu u procentima jeste važno, ali mislim da je najvažnije šta oni sa sobom nose. Mislim da je mnogo manje važno kakvi su procenti, nego da je suština priče da fakulteti ne treba da proizvode brojke, da proizvode procente, kolika je ta uspešnost u procentima, nego da je suština priče kakvo znanje oni imaju i šta će na fakultetu poneti kao konačni proizvod.
Valjda ćemo se svi složiti u tome da su kriterijumi u visoko obrazovnim institucijama u zadnjih desetak, petnaest godina naglo pali, da danas imamo jedan proces gde se svi utrkuju, od privatnih do društvenih fakulteta, ko će veći broj studenata da upiše, a to se direktno vezuje sa onim kakvi su kriterijumi na fakultetima i kako se polažu ispiti, pa po sistemu manjeg otpora, komercijalizacija u obrazovnim institucijama uzima maha, na uštrb kvaliteta koji oni dobijaju.
Mislim da je najvažnije da, onaj ko ode da studira, da na tom fakultetu stekne neko znanje, a ne da što pre završi i da se institucija pohvali da ima veliki broj prolaznosti i da se što kraće studira.
Uvođenjem tržišta u sistem obrazovanja je omogućeno da svi mogu pod jednakim uslovima da pružaju tu uslugu. S druge strane, ako nemate tržište privrede, tržište rada koje će da izmeri šta jeste kvalitet a šta nije, šta je znanje a šta nije znanje, onda se to tržište obrazovanja pretvori u svoju suprotnost. Imate pomamu, naravno, ne kažem za sve, ali dobar deo privatnih obrazovnih institucija koje gledaju, pošto je to profitabilno, da upišu što veći broj studenata, snižavaju kriterijume da bi što više zaradile, a na diplomi može da piše šta god hoćete. Ako hoćete da vam piše da ste najlepši, oni vam kažu – vi ste najlepši, vi dobijate diplomu za vrlo kratko vreme, samo to platite. Pošto, nažalost, nema suviše ili ima jako malo pravih privatnih firmi koje traže znanje, pa proveravaju to znanje kada nekoga zapošljavaju, uglavnom je tržište rada svedeno na državne institucije i javna preduzeća, i postoji onaj drugi kriterijum - poznavanja nekog da bi se zaposlio a ne znanja, onda idemo u suprotnost, da i državne institucije, državni fakulteti, moraju da snižavaju kriterijume kako ne bi ostali bez studenata. Ako ostanu bez studenata, ostaće i profesori bez posla.
Dakle, moramo da uvedemo i da više vodimo računa o tome kako ćemo da zadržimo nivo znanja, odnosno nivo kvaliteta koje studenti dobijaju pri svom obrazovanju, a da malo manje vodimo računa o tome da li je procenat 30, 40, 20. Ako idemo po liniji manjeg otpora, naravno da će svi gledati da što pre završe fakultet i da dobiju diplomu, ako se isto vrednuje tamo i vamo, oni će gledati da što pre završe i da se što pre zaposle.
Spomenuli ste pre neki dan, kada je bila načelna rasprava, da se to pitanje kvalitetne diplome ne postavlja sa nekih čuvenih svetskih univerziteta – Harvar, Jejla, Prinstona. Da, ali tamo niko ne postavlja pitanje koja je prolaznost. Za njih ne postoje procenti da li je prošlo dva procenta ili 92. Oni imaju prag znanja - ko dostigne nivo znanja, on polaže ispit, ide dalje. Ko ne postigne taj nivo znanja, on ne ide dalje.
Dakle, suština priče jeste da studentima, razumem vas, omogućite kroz tehnologiju polaganja ispita, da lakše mogu to zvanje dostignu. Ali, da ne izgubimo na nivou kvaliteta znanja i onog što treba studenti da pokažu na ispitima kroz priču da li je četiri ispita ili je šest ispita. Mislim da treba ljudima omogućiti da u što većem broju slučajeva to znanje pokažu, a ne da merimo procente i da kažemo – sad nam je mali procenat prolaznosti, hajde da snizimo kriterijume da bi neko prošao i da bismo dostigli neke procente. Hvala.

Samo da vas obavestim, isteklo je vreme poslaničkoj grupi DSS.
Sledeći se za reč javio narodni poslanik Predrag Marković. Izvolite.

Hvala, gospođo potpredsednice. Koristiću vreme poslaničke grupe, zato što ovoliko poslanika na različite načine povodom ovog amandmana daje različite argumente. Jer svi, s jedne strane, hoćemo da pokažemo ne samo da nam je politički, a to je jasno, stalo da omogućimo da se izmenama ukupnog zakona onako kako je, sa onim obrazloženjem koje je ministarstvo, odnosno Vlada predložila, da se omogući da određeni broj studenata, bez dodatnih opterećenja, sada upiše, u skladu sa dogovorima ili javnim obaveštenjima koje su dobijali u prethodnom periodu, već nam je stalo da iskoristimo ovu priliku da nekoliko načelni pitanja koja se ne tiču samo ovog člana zakona, nego i drugih, da pokušamo da što više vremena sada utrošimo, pod znakom navoda, da bismo omogućili ministru da eventualno prihvati ili ne prihvati. Ali, ne samo na osnovu ovih argumenata, već je to sada moja molba za sve ostale narodne poslanike, i na osnovu onih argumenata i obaveza koje ministarstvo, odnosno Vlada u kontinuitetu preuzima prethodnih godina, jer to sve utiče.
Ovo je sve dobra namera Svi mi koji govorimo pro ovog amandmana u suštini govorimo, s jedne strane, o jednoj dobroj nameri da se relaksira pitanje broja ispitnih rokova. Ne samo kao zakonsko rešenje, već i u funkciji prolaznosti, merljivosti, ispunjenja procesa itd. S druge strane, da pravovremeno ukažemo da se neke stvari možda rešavaju glasanjem danas, možda ovim izmenama, možda nekim drugim izmenama, ali i nečim o čemu mora Skupština da vodi računa kada donosi budžet, kao i ministarstvo kada učestvuje u predlaganju budžeta.
Sve su to argumenti koje smo čuli međusobno. Ali, da nam svima bude lakše, za trenutak ću se, te je to rektorski i izvan teme, samo pomeriti u nešto što je takođe danas pomenuto, a ima paralelu važnosti i na taj način i dalje dajem vremenski prostor ministru i ministarstvu, a takođe imamo ministarstvo, imamo nacionalna tela i imamo skupštine i imamo različite zakonske obaveze koje je moguće ili nije moguće sprovoditi.
Uzgred, samo jedno obaveštenje, da ne bi išlo na račun ministra. Narodni poslanik je malopre pomenuo, kada je u pitanju prolaznost na fakultetima u svetu, nije to ministar. Ministar se složio da primerom koji smo dali. Inače, ako ste pratili pitanje - kolika je prolaznost i te kako postavljena na najvišim fakultetima samo kao golo obaveštenje. Imali ste veliku aferu na Berkliju, od strane finansijera, pre nekoliko godina. Jedna je vrsta finansiranja, jedna je vrsta prolaznosti. Dakle, jedan od slavnijih univerziteta.
Vratimo se na ovu temu. Mi imamo, kao što imamo u Zakonu o obrazovanju, formiran je Odlukom Skupštine Nacionalni savet. Čitav niz diskusija, ministar ih zna, mi ne znamo, takođe utiče i na predloge rešenja, kao što utiču rektor, rektorat, fakultet, dekani, studenti, studentske organizacije, naša pojedinačna iskustva, kada nam deca studiraju ili kada mi studiramo, ali nešto je moguće, nešto nije moguće ostvariti. Nešto nije moguće budžetski, a nešto nije moguće zato što je u međuvremenu postignut neki dogovor, pa nije bilo korektno da se to stavi u ma koju političku funkciju.
Danas je, recimo, ovde pomenuta, kao što se svi slažemo kada govorimo o obrazovanju, tako se svi slažemo i kada govorimo o kulturi. I u kulturi imate Nacionalni savet, samo što je on formiran šest godina posle Nacionalnog saveta u prosveti. Takođe se cela Skupština složila, ali zakonsko rešenje je takvo da se ne finansira, za razliku od prosvetnog, sa stavke u ministarstvu, odnosno budžetske stavke koja se raspodeljuje prema ministarstvu, nego se finansira od strane osnivača Skupštine. Kada smo prekinuli agoniju pre godinu dana, kada smo konačno i mi na Vladi izglasali, zato i pokazujem prema ministru Obradoviću, da se konačno formira nacionalni savet da bi moglo da daje neke smernice, on nije mogao da stupi u funkciju, jer nije mogao ni od kuda da se finansira.
Ministarstvo je, kada je uputilo predlog o finansiranju, uputilo pismo skupštinskom Odboru za kulturu i informisanje, te je ovo obaveštenje važno za sve, danas smo konstatovali, takođe, da još nije formiran, da uputi pismo ili odluku makar Administrativnog odbora prema Vladi, da se iz postojećih sredstava finansira ovaj rad. To nije urađeno, pa je revizor skrenuo pažnju da je ministarstvo pomagalo rad Nacionalnog saveta, mada nema pravo na to, što je ona uobičajena …
(Predsedavajuća: Gospodine Markoviću, samo vas molim da se vratite na temu.)
Naravno, u vezi je sa temom. Sada se nalazimo u situaciji da, kada mi iznosimo ove argumente povodom ovog amandmana, ministar odlučuje ne samo na osnovu ovog iznetog i ovih podataka, nego i na osnovu, recimo, nacionalne strategije za obrazovanje, koja je završena, ali nama još nije prezentovana. U ovoj susednoj oblasti nećemo moći da odlučujemo, mada je i ta strategija završena, ali nije moguće sve ispoštovati, jer ni sada u ovom budžetu nije obezbeđeno finansiranje. Moje je upozorenje da Skupština mora da predvidi u budžetu finansiranje za narednu godinu da bi se u punoj funkciji nešto radilo.
Sve ovo služi da bismo shvatili koliko se oko nečega svi slažemo i samo jedan mali amandman. Postoji široka lepeza problema sa kojim ministarstvo mora da se suoči da bi donelo odluku, pa i u slučaju da li će da prihvati ovaj amandman, a ja samo pokazujem spremnost, ne samo što govorim pro amandmana, da svi zajedno razumemo i jednu i drugu vrstu odluke, jer je ona naprosto formirana, sigurno, zahvaljujući svim ovim činiocima. Hvala vam na prilici da uporedimo ove dve oblasti.

Hvala.
Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 4. amandman je podneo narodni poslanik Branislav Blažić.
Vlada i Odbor za obrazovanje, nauku, tehnološki razvoj i informatičko društvo nisu prihvatili amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom.
Doktor Branislav Blažić ima reč. Izvolite.

Hvala lepo.
Poštovana predsedavajuća, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 4. sa željom da se dodaju dva stava, st. 12. i 13, koji glase – ako u ispitnom roku manje od 30% izašlih studenata ne položi ispit kod određenog ispitivača, studenti imaju pravo da taj ispit u istom ispitnom roku polažu kod drugog ispitivača. Stav 13. – ako i nakon ponovljenog ispita manje od 30% studenata izašlih u ispitnom roku položi ispit, visokoškolska ustanova je dužna da u roku od 30 dana preispita studijski program, način izvođenja studija i način sprovođenja ispita i izveštaj o preduzetim merama dostavi ministarstvu.
Dame i gospodo, opšte je poznata činjenica da na mnogim fakultetima postoje predmeti da je prolaznost nekad i ispod 10%. Znači, da izađe 10 studenata i da položi jedan ili ne položi nijedan. To je pomalo neobjašnjivo i zato možda ima više razloga. Mogu da budu razlozi preobimno gradivo, loši udžbenici, loša organizacija na fakultetu, ali najčešće su razlozi lične prirode. Radi se o ličnim frustracijama, ponekad i lošim navikama određenih profesija, koji samo njima znanim, neobjašnjivim kriterijuma poruši sve studente koji kod njih izađu.
Nije mi želja da govorim o nekom smanjenju kriterujuma, nego govorim o ekstremnim slučajevima. Odgovornost za polaganje ispita ne bi mogao da nosi samo student. Svakako bi to trebalo da nosi i profesor. U ovom slučaju, profesor je dominantan i njega samo interesuje taj ispit. Svako može da obori studenta i da ispituje, ali je osnovno što bi profesor trebao da radi – to je da ga nauči znanju.
U dobro organizovanim društvima i sistemima postoje jedinstveni kriterijumi za polaganje ispita, jedinstveni kriterijum za programe i planove određenih predmeta. Kod nas, nažalost, toga nema. Kod nas još uvek pojedinci imaju iskonsku potrebu da dominiraju nad drugim ljudima i da pokažu neku svoju nadmoć, verovatno zbog toga što još uvek crveni čipovi na mnogim glavama i dalje svetlucaju.
Prema tome, moja je želja bila da na neki način uvedemo malo više pravde u svemu tome. Zato što nema niko pravo da zbog svojih, ponavljam, frustracija i ličnih loših navika ugrađuje to u sudbinu ovih mladih ljudi.
Dobio sam odgovor od ministarstva zašto ovaj amandman nije prihvaćen sa pričom da je to već sve ugrađeno u zakon, da je ugrađeno u akte i da postoje određeni kriterijumi samoprocenjivanja, ocenjivanja i samovrednovanja. Možda je to tako u papirima, ali vam tvrdim da u praksi tako nije. U praksi ti veliki ljudi često puta znaju da budu jako mali.
Ono što bih želeo da kažem, recimo primer, juče sam dobio mnogo pitanja, govorim o tim 48 bodova za upis u narednu godinu, studenta medicine – da li će to biti stvarno kriterijum ili će biti kriterijum neki uslovni ispiti, pa da se desi da će student imati preko 50 bodova, a da neće moći da upiše narednu godinu zato što nije dao neki manji uslovni ispit? To je jedno pitanje na koje treba dati odgovor da bi javnost bila potpuno obaveštena. Hvala lepo.