Zahvaljujem.
Dame i gospodo, odlučivanje o amnestiji je uvek jedan od važnijih trenutaka u radu i raspravi svakog parlamenta, pa tako i Narodne skupštine Republike Srbije i uvek je zadovoljstvo učestvovati glasanjem u ovom svojevrsnom aktu milosrđa. Međutim, sporne odredbe predloženog zakona meni odriču to zadovoljstvo. Pokušaću u najkraćem mogućem roku da izložim šta je to sve sporno u ovom zakonu što se ne da pokriti ni demagogijom, ni populizmom, ne da se pokriti ni uvredama, ne da se pokriti ničim, pošto će svi podaci o primenjenom Zakonu o amnestiji biti dostupni javnosti. To je priroda drugih propisa koji se odnose na Zakon o amnestiji i svi ćemo biti u mogućnosti da vidimo ko je sve po budućem usvojenom Zakonu o amnestiji mogao da koristi neko pravo u nekom od 10 članova ovog zakona.
Šta je prvo sporno? Prva stvar koja je sporna i koja razlikuje ovaj predlog zakona od zakona iz 2006. godine u Republičkoj skupštini, od zakona iz 2002. godine u Skupštini SRJ i zakona iz 2001. godine je što ostaju na snazi sva krivična dela za koja se amnestija propisuje. Morate se odlučiti, kada kritikujemo prethodne zakone, šta je osnov za koji ih kritikujemo.
Zakoni o amnestiji koji su ranije donošeni predstavljali su amnestiju za krivična dela koja više nisu postojala u Krivičnom zakonu, dakle, zabrana političkog udruživanja, sloboda govora, verbalni delikt i slično, kao i amnestija na osnovu očiglednog, da ljudi koji nisu želeli da učestvuju u ratovima mogu slobodno da se vrate na teritoriju Srbije, a da ne budu zaustavljeni na granici, pritvarani itd.
Dakle, prvi veliki spor imam sa odredbom da sva krivična dela za koja se amnestija propisuje ostaju na snazi, da nema ni najave, bar ne u proceduri Narodne skupštine, da će i jedno od krivičnih dela za koje se amnestija izriče biti odlukom ove skupštine stavljeno van snage, ukinuto ili takvo da neće moći da bude primenjeno. Šta to praktično znači? To praktično znači da ukoliko 5. novembra ovako neizmenjen tekst zakona bude primenjen, da će počinioci krivičnih dela na koja su pravosnažno osuđeni na bilo koju kaznu zatvora, biti na slobodi. To istovremeno znači da ako 8. novembra bilo ko počini istovetno krivično delo u istovetnim uslovima, da je policija dužna da istragu uspostavi, da je dužna da predoči tužiocu dokaze i da je tužilaštvo i sudstvo dužno da onaj ko je krivično delo takve vrste počinio bude kažnjen propisanom kaznom za to krivično delo, bez obzira da li je lakše, teže ili kako god ga kvalifikovali.
Spominjano je da postoje u našim zatvorima ljudi koji služe kaznu za krivična dela koja više ne postoje. Za to ne mora da se donosi zakon o amnestiji. Za to postoje drugi instituti u našem pravnom sistemu koji su već spominjani, kao što ne mora da postoji obrazloženje koje jednostavno ne drži vodu i vidim da se tokom rasprave srećom odustaje, o uštedama, zato što 1.100 zatvorenika odmah, a 3.600 kada navrše svoje smanjenje kazne neće biti u zatvorima. Znate, ako je obrazloženje ušteda, pa što ne predložite da ih pustimo sve? Znate li kolika je to tek ušteda? Ako mi se dozvoljava cinična opaska, inače nedopustiva, ali dosta je nepristojno obrazlagati amnestiju time da će se uštedeti na boravku ljudi koji su za neka krivična dela pravosnažno osuđeni, a da ta krivična dela ostaju na snazi. Drugo, to prosto ne odgovara istini.
Ukoliko se spominju cifre od 187 miliona koje će biti ušteđene odmah, odnosno 800 miliona u nekom roku, zaboravlja se da onaj na koga se odnose odluke o amnestiji izlazi i da takođe ima zahtev za novcem iz budžeta. Ako je srećom zaposlen ili ima svoje poljoprivredno imanje ili neku sredinu u koju može da se vrati, problem je manji. Ako nije, onda morate da kažete zašto neće biti individualnog programa koji takođe košta za ljude koji amnestijom budu imali skraćenu kaznu ili budu potpuno oslobođeni služenja kazne.
Za dela ubistva, lakša ubistva, za ono što se ovde tvrdi da neće biti predmet amnestije, za ono što se tvrdi da trenutno navedeni pritvorenici i lica na izdržavanju kazne neće biti oslobođeni, onda vas molim da ukoliko ministar pravde ima takve podatke, da jasno i glasno to saopšti Narodnoj skupštini. Ako je strategija da se ovako jedna ozbiljna tema ostavlja narodnim poslanicima za interpretacije, onda je to dodatno duboka sumnja da ima stvarno dobrih namera o predlaganju ovih zakona ili još gore, da ima znanja o tome kakve će sve posledice proizvesti primena ovog zakona.
Dakle, etička dilema o tome kad treba da odlučite da li da za neki zakon glasate ili ne je laka kada ste protiv. Najlakše je odlučiti da ste protiv neke odredbe, nekog zakona, jer time sami smatrate da nemate odgovornost za posledice koje će zakon proizvesti. Ali, ovaj zakon, bez obzira na lakoću etičke dileme da se bude protiv, izaziva zabrinutost i ne olakšava etičke dileme između onih koji će glasati za taj zakon i nas koji ćemo biti protiv, jer će svima ovaj zakon proizvesti posledice. Nedovoljno dobro obrazložen, ostavlja sumnje zašto se predlaže za oslobađanje lica, a dela za koja su osuđeni ostaju na snazi.
Nas su sve lako naučili da advokat u sudskom procesu brani čoveka a ne delo i uvek je dobro setiti se toga kada hoćemo da kvalifikujemo šta je ko i gde učinio. Nažalost, ako ovako ostane kako je u predloženom tekstu, predlogom ovog zakona vi branite dela koja su oni napravili. Mi smo ovde imali prilike da slušamo da ljudi siroti su morali da čine krivična dela. Da li razumemo kakvu poruku šaljemo javnosti, da li imamo razumevanja za sirote ljude koji su činili krivična dela?
Koliki je odatle mali korak, od toga da opravdate u ime političke volje sve što vam padne na pamet, to da je ovo zakon koji se donosi aktom političke volje? Naravno, svi su zakoni akti političke volje, ali se razlikuju zakoni gde se politička volja upotrebljava u skladu sa institucijom u kojoj postoji, u skladu sa procedurama u instituciji u kojoj postoji i kada se politička volja zloupotrebljava, naše je pravo da izrazimo sumnju da primenom ovog zakona o amnestiji ovakvog kakav je, može do toga doći.
Druga stvar je da se određuje linearno, odnosno procentno smanjenje kazne. Padaju u vodu svi argumenti ovde da će primenom Zakona o amnestiji u ovakvom tekstu biti oslobođeni samo oni koji su osuđeni na tri ili šest meseci, pa im polovinom, smanjenjem te kazne dođe odluka da budu oslobođeni. Biće oslobođeni svi na koje se odnosi procentno smanjenje kazne.
Neko ko je počinio delo koje nije obuhvaćeno izuzecima i osuđen je na 12 godina, a ima osam, biće slobodan, ili neće biti primene zakona. Ni jedno ni drugo nije dobro sa naše tačke gledišta, pogotovo nije dobro ako se ostavi podložno sumnji.
Ne razmatraju se dovoljno lica oštećena tokom vršenja krivičnih dela za koje se izriče amnestija, bez obzira na težinu krivičnog dela koje se ovom amnestijom propisuje da se ima smanjiti kazna ili potpuno osloboditi od kazne. Ti ljudi su u istoj onoj okolini u kojoj je počinilac.
Znam da naknada štete ostaje na snazi, ali poruka je da počinilac krivičnog dela i da ste vi oštećeno lice, neće biti u zatvoru šest godina nego četiri godine. Zašto? To je na nama koji imamo etičku dilemu ili nemamo, da glasamo za ili protiv i da objasnimo građanima.
Amnestiji podležu i lica koja su počinila krivična dela i koja nisu inače obuhvaćena amnestijom ako imaju u trenutku donošenja ovog zakona 70 godina. Objašnjeno je – to je akt humanosti. I ponovo takvo lice koje je počinilo krivično delo i koje nije obuhvaćeno krivičnim zakonom, biće na slobodi, ako je osuđeno na kaznu zatvora od 12 ili 15 godina, u trenutku stupanja na snagu Zakona o amnestiji ima već osam ili deset, u zavisnosti koliko je osuđen. To su teška krivična dela i taj se počinilac vraća u svoju sredinu. Na nama je da objasnimo javnosti šta je pravi razlog da se ovakva lica oslobode daljeg služenja kazne.
Za obrazloženje zakona ostaje da se ponovi, kao što je i ministar pravde u uvodnom izlaganju rekao, da se promenila ekonomska situacija, promenile su se okolnosti i da je to normalan razlog da se predlaže Zakon o amnestiji. Ako je to motiv i razlog, onda bi morao biti predložen zakon o amnestiji koji svakome od nas otklanja svaku sumnju ko je u stvari na spisku lica koji će biti amnestijom obuhvaćeni. Ponavljam, to je podatak koji će svima biti dostupan. Ukoliko neko od institucija odbije, onda će poverenik za informacije tražiti i svi ćemo morati znati bez ličnih podataka, ali ko je obuhvaćen amnestijom.
O brojkama. U prvim najavama i obrazloženjima se govori o 8.000. Danas smo čuli da je kapacitet 7,5 hiljada, da u stvari postoji 11.375 lica koja treba da služe kaznu ili nisu počeli da služe kaznu i da će od njih ukupno 1.100 ići na slobodu odmah, a onaj ostali broj 3.600, naravno, kada se završi procentno smanjenje kazne, ali će svakako biti na slobodi.
Da ne bude nikakve dileme zašto je Zakon o amnestiji važna tema za svaku državu, zato što to jeste pitanje ljudskih prava, zato što smo svi zainteresovani da se ne odriču ljudska prava ni ljudima koji su obavezni da služe kaznu zatvora zbog počinjenog i dokazanog krivičnog dela, ali smo takođe svi u obavezi da gledamo ukupan uticaj koji će primena ovakvog zakona bez izmena proizvesti na okoline gde živimo.
Želja da se amnestijom opravda to što će biti više mesta u zatvorima, mislim da je pre svega uvredljiva za ljude koji borave u zatvorima. Uvredljiva je za ideju zašto se nekome izriče kazna zatvora i uvredljiva je za sve nas koji čitamo sve što nam je dostupno, imamo dovoljno informacija i želimo pravdu i debatu o tome kakve će posledice na kraju proizvesti primena Zakona o amnestiji, ako ne bude izmenjen amandmanima koji postoje u proceduri ili amandmanom Odbora.
Dodatna sumnja koja nijednom ovom diskusijom nije razvijena, pogotovo ne nastupom i prezentacijom i obrazloženjem zakona gospodina ministra, je kakvu poruku šaljemo policiji svi zajedno? Glasali mi za to ili ne, bili protiv ili za, posledice delimo zajednički. Debata u ovom domu služi da to svi jako dobro razumemo. Jednom kada se postavi pitanje da je potpuno hipotetički slučaj, ali moguć, da neko ko će izaći iz zatvora a već je počinio deo teškog ubistva ili teškog napada, u vremenu u kojem je trebao da bude u zatvoru, ali je amnestijom na slobodi, počini novo krivično delo, svi ćemo imati obavezu da damo odgovor kako se to desilo.
Nisam neko ko će reći da je to krivica ministra ili vladajuće većine ili opozicije, neko sam ko će reći – hajde da otvorimo dijalog o tome, hajde da obezbedimo da se to ne dogodi, hajde da obezbedimo da niko ko je imao ubistva, nasilničko ponašanje, te vrste, teže telesne povrede, da ne bude obuhvaćen amnestijom. Onda imamo svi razloga da mirnije čekamo primenu zakona.
Druga poruka koju ćemo poslati, poslaćemo policiji, tužilaštvu i sudstvu. Postoji uvek poznat laki konflikt između policije i sudstva, gde policija kaže – mi hapsimo, mi ih istražujemo, a vi ih puštate. Šta će da uradi sudija koji četiri meseca nakon stupanja na snagu zakona o amnestiji dobije sudski postupak sa istovetnim krivičnim delom za koje je neko oslobođen? Mi nemamo situaciju pravnih presedana, pa da se poziva, ali kakvu smo poruku poslali tom sudiji? Kakva je generalna poruka? Da treba da sude što blaže kazne, jer nema mesta u zatvorima, da treba da smanje broj istraga jer su teška vremena, pa ljudi čine krivična dela, da treba da zanemare da postoje žrtve i oštećeni, ili da trebaju zajedno sa nama, znajući koliko je težak kontekst u kojem živimo – istorijski, ekonomski i politički, da se pobrinemo da se stvarno reformiše zatvorski sistem, jer osnov za to postoji.
To je moja molba i moj predlog svima vama, kao što sam na kolegijumu Narodne skupštine pre nekoliko nedelja imala predlog i mogu da se o ovom zakonu organizuje okrugli sto i javno slušanje u Skupštini Srbije, da se razgovara temeljno zato što nam je zajednički interes da amnestije bude, jer amnestija jeste akt milosrđa, ali nam nikako nije zajednički interes da ostane i jedna sumnja o motivima zašto se ovakav zakon pred nama u ovoj formi predlaže i da li će i kakve mnogo lošije posledice od akta milosrđa možda proizvesti. Ako to razjasnimo, biće dobro po sve, a naročito po građane Srbije kojima ćemo dokazati da zajedno radimo na vladavini prava. Hvala.