Drago mi je što ste indirektno potvrdili da se radi o tim osobama, s tim što sam zaboravio tog nesretnog Vukčevića. Samo još jedno kratko pitanje, izvinjavam se, to je moj propust, da li pomenuta lica te energetske dozvole mogu da preprodaju? Hvala.

Izvolite, gospođo Mihajlović.

Po pravilnicima koji postoje, a koji se sada menjaju, kao što sam rekla, imaju prava preprodaje energetskih dozvola u Srbiji.

Narodni poslanik Dragan Tomić. Izvolite.

Zahvaljujem se.
Danas kada je u pitanju jedna tema koja je, rekao bih, od šireg značaja za Srbiju, brojne vlade su pokušavale i u bivšoj SRJ da reše pitanje saobraćajnih koridora, pre svega, u železnici. Međutim, očigledno se tu išlo samo sa gašenjem manjih požara.
Rešavanje pitanja železnice, mislim da je sveobuhvatnijeg karaktera i vezano je za razvoj ekonomije jednog društva, za korišćenje železnica u vršenja transportnih usluga, da bi se i efikasnost i, ona osnovna stvar, ekonomičnost korišćenja tih resursa podigla na nivo ekonomičnosti, odnosno da bi se dobio neki dohodak koji zadovoljava izbegavanje subvencija od strane države, odnosno jačanja kapaciteta.
Mislim da je dobra priča pokušati sa razdvajanjem u celini koja mogu imati ekonomičnost, imati efikasnost i polako popravljati jedan po jedan sektor. Ne radi se ovde samo o izgradnji pruge, možete napraviti šta god hoćete, ako nemate da tom prugom nešto jezdi i nešto radi, da pravi ekonomiju i stvara prihode, onda od tog posla nema ništa.
Brojni su primeri u prethodnom periodu kojima su uzimani razno-razni krediti, ali se ne zna gde su završili. Odnosno, za neke se i zna gde su završili. Verovatno će, u periodu koji sledi, doći do otkrivanja šta se stvarno dešavalo. Ali, mislim da treba da pružimo šansu da u ovom periodu, kada su u pitanju krediti od Evropske banke, da pokušamo da povučemo ta sredstva. Neophodno je ubacivati sredstva u sve one poslove gde možemo pomoći razvoju ekonomije i domaćeg društva, pa i u tom delu.
Ono što je po meni važno kada je u pitanju železnica, mislim da je važnija reforma tog sektora, nego u ovom trenutku pojedinačno i selektivno finansiranje određenih poslova. Subvencionisanje obaveza da, ali kratkoročno, kako se u kom sektoru reformiše neki deo, onda ih vratiti u tokove ekonomije da ostvaruju prihode sami.
Definitivno se niko u Srbiji nije odrekao železnice, ali mislim da se nije radilo kako treba. Ona je prečesto bila predmet političkog prepucavanja, da budem iskren, bila je korišćena i kao monopol za pojedine važne političare da u njoj ostvaruju neke prihode, jer je ogroman resurs, pa se kod železa tamo svašta dešavalo, završavalo se i u oblasti javnih nabavki železnice sve i svašta. Da budem iskren, ukoliko dođe do realizacije tog ruskog kredita i ukoliko se ovim kreditom Evropske banke dođe do nivoa realizacije, mislim da će se stvoriti uslovi da ova vlada i ovo ministarstvo napokon uhvate taj pravi put kojim će se moći i taj železnički saobraćaj urediti, i ogroman broj ljudi koji živi od toga, dovesti do praga tolerancije i socijalne nezavisnosti, da ljudi nisu u toj meri socijalne zavisnosti, zavisni samo od tih najnižih zarada, da se podigne i nivo finansiranja nezaposlenih u toj oblasti.
Često se tu sudaramo sa sindikatima koji su do sada bili politizovani maksimalno i korišćeni su u političke svrhe. Imam utisak da je u ovom trenutku i u sindikatima porasla svest u kojem se nalazimo i da se ipak uhvati jedan korak razvoja. Čini mi se da sa ovim sredstvima koja opredeljuje ruski kredit, plus ovaj kredit od Evropske banke za obnovu i razvoj, nabavka novih lokomotiva, novih motornih vozila, treba da donese drugačiju sliku.
Možda nekom smeta, ali meni se čini sjajan i onaj program preuređenja i sanacije svih starih objekata. To su stare železničke stanice koje su rađene u nekom stilu koji je daleko iza nas, i čuvanje u onom jednom istorijskom, i da kažem, u funkcionalnom smislu. I velike zemlje, kao što su Francuska i Engleska, kod kojih železnica zaista ima tradiciju više stotina godina, više od sto godina, hoću da kažem da oni čuvaju te svoje raritete i da ih koriste i dan danas u redovnom saobraćaju, odnosno za obavljanje poslova sa putničkim saobraćajem.
Ono što, čini mi se, malo ko sagledava je teško vreme, sankcije, vreme kroz koje smo prošli, bombardovanje, rušenje brojnih železničkih pruga, gde je država iskoristila sve što je imala od finansijskih sredstava da oporavi i vrati železnički saobraćaj u normalu. Čini mi se da je to jedno dobro kojeg se ne možemo odreći.
Kada je u pitanju rešavanje problema u potvrđivanju Ugovora o garanciji kod obezbeđivanja vodnih sistema u Subotici, voleo bih da se povede računa oko tog vodnog sistema. Očigledno da u toj oblasti u prethodnom periodu kod prethodne Vlade, odnosno Ministarstva poljoprivrede je bilo svega i svačega. Moram da kažem da su kod mene u Mačvi rađeni neki poslovi. Naš bivši ministar Petrović je sa nekim Prodanovićem iz Sremske Mitrovice dovodio neku agenciju i radio je poslove na rekonstrukciji mreže i kanala, ali i nasipa. Silne pare su date preduzeću "Grupa – Dunav agregati", čiji je vlasnik "Dunav grupa" Dušana Borovice. Slikali su se u predizbornoj kampanji. Silni milioni su dati. Ne bih rekao da je toliko miliona uloženo u onaj deo koji je rađen, ali i nestalo je preko 50 hektara šuma. One su fino zaravnjane da se ne bi videlo da je tu bilo šta. Inspekcijske službe koje su izlazile na teren da to vide, rečeno im je da se vrate kući i da ne prave zapisnik. Uglavnom, šume su nestale. Pojedinci su se okoristili, neko više, neko manje. Milione su uzeli veliki igrači.
Ne bih voleo da se i kod ovog projekta kada je u pitanju Subotica dešava nešto slično. Voleo bih da povedemo računa o svakoj sitnici. Prosto, imam utisak da svaki dinar koji se dobije treba uložiti pametno i stvoriti uslove da naša preduzeća rade.
Da kažem da iako je "Dunav grupa" dobila taj ugovor, bilo je više podizvođača. Nigde nije bilo "Dunav grupe". Uglavnom su se pojavljivali neki podizvođači iz Hrvatske, pa su oni imali svoje podizvođače itd. Nadam se da će Ministarstvo poljoprivrede na ovo obratiti pažnju, a i na te ugovore.
Što se tiče Ministarstva energetike, ono ima moju i svaku drugu podršku i ljude koji vode. Napori ovog ministarstva su ogromni da se ipak jedan od ključnih resursa ove zemlje sačuva i zavređuje najveću pažnju svih nas i želju da im mi pomognemo u najvećoj meri ako je to moguće.
Ono što hoću da kažem i ono što je rekao predsednik Tomislav Nikolić su dve šanse. Jedna je energetika, a druga poljoprivreda. Nije to rečeno džabe. To su prednosti Srbije i velike šanse Srbije. Mislim da ova dva ministarstva koja sam pomenuo, poljoprivrede i energetike, će biti ključni nosioci razvoja ekonomije Srbije u narednom periodu.
Treba da podržimo Ugovor o garanciji Železnice sa Evropskom bankom i potvrđivanje Ugovora o garanciji za projekte unapređenja vodnih sistema u Subotici, jer je Subotica na jednom prostoru koji treba sistemom kanala oplemeniti i stvoriti stanovništvu uslove da može komotnije da živi od poljoprivrede nego što je to bilo do sada, jer se radi o vrlo vrednom i čestitom svetu koji se bavi poljoprivredom.
Mislim da u načelu treba da podržimo oba ova zakona. Ono što meni bode oči samo je hoćemo li uspeti da zaustavimo sve ove dosadašnje tokove. Nismo sve točkove korupcije zaustavili, posebno u tim oblastima gde su ogromni projekti, gde su veliki poslovi pa na kraju i jedna podrška Ministarstvu da nastavi i istraje u svemu ovome kao i do sada. Zahvaljujem.

Hvala.
Narodni poslanik Branislav Blažić. Izvolite.

Zahvaljujem se.
Poštovano predsedništvo, poštovani predsedniče, poštovana ministarko, dame i gospodo narodni poslanici, želeo sam više da govorim sada o Železnici iz moralnih razloga, pošto sam odrastao u porodici železničara i iz poštovanja prema pokojnom ocu želim da nešto kažem o nekom vremenu u kome je on radio i o vremenu koje je danas.
Dobro se sećam tadašnje železnice, koja je na neki način bila i ponos ove zemlje i poštovanje svih ljudi koji su tamo radili, i njihov status, i danas, kada smo u poređenju sa Evropom na poslednjem mestu po brzini naših vozova. Strašno je porediti neki period sa danas u Banatu, kada kroz Banat jure vozovi brzinom od 30 km na sat i samo fale Indijanci da trče pored njih i da imamo kompletan Divlji zapad.
Kako se onda odnositi prema predlozima ova dva zakona? Samo reći da ih možemo podržati jer je to neko već potpisao i zato da ne budemo neozbiljni kao zemlja i nikako drugačije, jer gde god zagrebemo kada je u pitanju bilo koja oblast našeg društvenog života ili koji segment nailazimo na katastrofu i nasleđe koje je tužno i jadno, da ne možete da nađete ni početak ni kraj problemu i kako da mu priđete i kako da ga rešavate.
Sa druge strane, vidimo kroz ova dva zakona i potpuno pogrešan pristup problemima. Sve se rešavalo parcijalno. Sve se rešavalo haotično. Sve se rešavalo od slučaja do slučaja i od uticaja do uticaja, od stranke na vlasti u nekom gradu ili od njihove mogućnosti da od države obezbede sredstva samo za svoj grad. Ako padnemo u tu zamku i počnemo da pričamo, kao što sam sad rekao za pruge Banata, a neko je pričao o istočnoj Srbiji, neko za južnu prugu, doći ćemo u situaciju da nam sve to liči na jedan brod sa hiljadu rupa i da sada samo hoćemo jednu rupu da zapušimo, nadajući se da će brod opstati. Neće, on će potonuti zato što ove železnice koje danas imamo ne mogu ni same sebe da izdržavaju, zato što ova zemlja i ovi građani izdržavaju železnicu, zato što im plate daju svakog meseca. Neće Železnica vratiti ovaj dug od 95 miliona evra zato što mislim da ona to neće biti u stanju danas, ni za 10 godina, niti za sto godina. Treba otvoreno reći da je ovo dug građana Srbije, a ne dug Železnice i Vlade Srbije.
Ako je već tako, onda bi bilo fer i korektno da se ovde pojavio menadžment Železnice i izašao sa nekim planom da pokaže kako to izgledaju pruge Srbije, koji su to njihovi planovi za budućnost, gde treba investirati, kako će se razvijati naš privredni život, gde ćemo i šta ćemo moći da prevozimo, kako će ići naša proizvodnja u bilo kom delu ove zemlje i onda stvarati od toga jedan ozbiljan pristup problemu pa bilo koji on bio. Ovako dolazimo u situaciju da ćemo zadužiti naše građane a ne znamo šta ćemo od toga dobiti.
Da li je to i ono što mi daje nadu, a to je stav ministarke da će se prekinuti sa takvim parcijalnim odnosima i da ćemo prioritetima, jednim sistemskim pristupom, rešavati sve probleme u zemlji. To je ono što je budućnost ove zemlje. Da li ćemo to morati da radimo kroz privatizaciju, kako neko kaže? Tačno je da niko u Evropi nema privatne železnice, ali u Evropi ne postoji ni država slična našoj. Lako je biti pametan u bogatoj državi gde ima proizvodnje i tako ćemo lako servisirati i sve probleme, ne samo Železnice nego i bilo kog drugog javnog preduzeća.
Imamo osnovni problem u padu proizvodnje i nedostatku proizvodnje. Ne budemo li to digli na neki viši nivo, džabe nam sva priča o mogućem sufinansiranju bilo kog javnog preduzeća, pa u ovom slučaju i Železnice.
Druga stvar o kojoj se priča je Subotica i projekat oko kanalizacije i vodosnabdevanja. Ne postoji grad u ovoj zemlji koji nema sličan problem. Ne postoji grad u ovoj zemlji kojoj nisu potrebne neke garancije Vlade. Da li ćemo pasti u zamku da stalno idemo, svi gradovi mogu to da dignu? Objašnjenje da se neće transferna sredstva davati tim opštinama ako ne budu mogla da vraćaju kredit, to su priče za decu. Ne postoji ta mogućnost da se nekoj opštini ta mogućnost uskrati i da se svi građani u toj opštini dovedu u jednu situaciju, to bi bio opšti bunt.
Prema tome, takav pristup da se neko selektivno izdvaja, nije dobar. Ne želim da kažem, jer bi politički bilo neumesno, da tom gradu to ne treba. Naprotiv, treba, kao što treba svakom drugom gradu. Vraćam se na priču da ta podrška ide zato što je to već potpisano i zato da bi vi bili ozbiljni ljudi.
Na kraju, da ne bih previše pričao o nečemu što je već urađeno, vraćam se samo na ono sistemsko, vraćam se samo na ono strateško i vraćam se u tu nadu koju je ministarka dala. O njenom radu u prvih sto dana imam apsolutni optimizam, kada je to u pitanju i kada je odnos prema kriminalu i korupciji u energetici i drugim oblastima, kada je u pitanju jedan sistemski organizovan pristup, da ova zemlja bude uz rame drugim zemljama barem prema ozbiljnosti kako raspolaže sa svojim sredstvima i sredstvima građana. Hvala.

Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pre zaključivanja zajedničkog jedinstvenog pretresa, pitam da li reč žele predsednici, odnosno ovlašćeni predstavnici poslaničkih grupa ili još neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 96. Poslovnika?
Reč ima narodni poslanik Đorđe Stojšić. Izvolite.

Zahvaljujem. Uvaženi predsedniče, poštovana ministarko, dame i gospodo narodni poslanici, vrlo kratko bih hteo da se osvrnem na garancije koje dajemo IBRD, a vezano je za ulaganje u železničku infrastrukturu, pogotovo što dolazi iz Vojvodine, a kada se tamo spomene železnica, osećanje koje obuzme građane je nostalgija.
Dvadesetčetiri godine je prošlo od momenta kada je Slobodan Milošević najavljivao brze pruge Srbije. Posle 24 godine od brzih pruga Srbije imamo činjenicu da je ukinuta mogućnost AP Vojvodina da razvija svoju železničku infrastrukturu. Postojalo je Železničko transportno preduzeće Novi Sad i Vojvođani su svojim parama izgradili železničku infrastrukturu i održavali je dugi niz godina, da bi danas došli u situaciju da isti oni koji su tada razvijali brze pruge i danas odlučuju o razvoju železničke infrastrukture. Danas se vozovi kod nas kreću, ne samo u Vojvodini, nego širom Srbije, brzinom od 45 kilometara na čas, što je sporije od prvog voza koji je saobraćao između Liverpula i Mančestera, a kretao se, 1829. godine, brzinom od 56 kilometara na čas. To znači da vi danas kada krenete, recimo, iz Subotice u Beograd putujete skoro tri i po sata i sve da ste najveći centralista, da ste pripadnik, recimo, Dveri i da verujete da ne treba da postoji ni pokrajina, ni lokalna samouprava, da želite da za sve idete u Beograd, kada krenete vozom sigurno izgubite tu želju. Zato što vam treba tri i po sata da dođete iz Subotice, kroz ravnicu, jer se voz kreće prosečnom brzinom od 45 kilometara na čas.
Pre dvadesetak godina u Vojvodini je bilo 70 dizel motornih garnitura i šinobusima se prevozilo oko 30.000 ljudi. Danas se prevozi negde oko 400. Vrhunac ulaganja u železničku infrastrukturu je to što je Vojvodini sada dodeljeno dve dizel garniture. Kupiće se još deset, pa ćemo dobiti još dve. Postoje i neke rentabilne linije, ali ne postoji razumevanje da se uloži obnavljanje tih relacija i da 2012. godine građani mogu da se prevezu železnicom makar između većih gradova.
Kolega Rističević je upotrebio ovu kantri vestern analogiju, pa je rekao da se vozovi kreću kao na divljem zapadu, odnosno sporije. Ako gledate kaubojske filmove ne morate da budete inženjer saobraćaja, pa da shvatite važnost da pruge doprinose razvoju gradova, ekonomije i izuzetno su važne za ekonomski napredak regiona kroz koji prolazi.
Danas kada želite, recimo, od Kikinde dođete do Beograda ili do Subotice da bi proverili da li šinobus uopšte saobraća, morate da se probudite u četiri ujutru, pa da nazovete železnicu, šta da vam kažu da li će on uopšte doći. Stvarno ne postoji ni jedan razlog zbog koga se ne bi izvršilo neko veće ulaganje u infrastrukturu, ne samo u Vojvodini, nego u celoj Srbiji. Govorilo se o nekom ruskom kreditu, koji je najavljivan i koji će rezultirati time da se neka sredstva ulože. U ovom sporazumu koji je ovde predložen vidim da se ulaže u relacije Beograd-Rakovica-Resnik, Jajinci-Mala Krsna, Lapovo-Bagrdan, Paraćin-Ćićevac i Ćićevac-Stalać.
Što se tiče železnice, mislim da je apsolutni prioritet Subotica-Novi Sad-Beograd. Mislim da kroz ravničarske predele ulaganje u infrastrukturu, čak i najpovoljnije, s tim što bi efekti takvog ulaganja bili višestruki.
Ono što bi danas takođe mogli da analiziramo jeste generalna strategija razvoja saobraćaja, kao takvog, u Srbiji. 80% svog saobraćaja u Srbiji je drumski saobraćaj. Na putevima, ovakvi kakvi su, nećemo nikada imati dovoljno sredstava da se 80% ukupnog saobraćaja vrši drumskim putem. Iz tog razloga mora postojati neka šira strategija kako bi se razvijao i železnički saobraćaj.
Vidim da postoji inicijativa da se, nekim čudom, razvije avio saobraćaj. Čujemo da će se za 120 miliona eura kupovati avioni za neki novi JAT. Voleli bi da vidimo neku fizibiliti studiju na osnovu koje se došlo do kalkulacija da je to dobra investicija, s obzirom da sve veće avio kompanije u svetu propadaju. Ne vidim kako mali JAT može da izdrži. Uprkos inicijativi koja je stigla od nekih evropskih zvaničnika, koliko znam, da se sve manje avio kompanije iz regiona pokušaju udružiti, pa da se kreira avio kompanija koja bi možda imala neku budućnost.
Žao mi je što gospodin Mrkonjić nije tu, s obzirom da Ministarstvo energetike nije adresa za ovo. Nekakva sveobuhvatna strategija razvoja saobraćaja bi sigurno dobro došla, pa bi znali šta su prioriteti, a ne da se malo, malo iznose na Skupštinu pojedinačni krediti, odnosno garancije gde država daje suverene garancije za javna preduzeća koja imaju svoj bilans i postoje kao odvojena pravna lica. Samim tim kada bi poslovala pozitivno, jednog dana, mogli bi da se zadužuju sami, a ne da država mora da garantuje za svaki pojedinačni kredit.
Sve u svemu, ulaganje u infrastrukturu podržavamo, ali bi bilo potrebno da se bar na teritoriji Vojvodine izvrše ulaganja koja bi omogućila ljudima da putuju, ako ništa, makar kao pre 20 godina, jer železnički saobraćaj je tamo bio od izuzetnog značaja. Zahvaljujem.

Hvala.
Reč ima ministarka Zorana Mihajlović.