Reč ima Janko Veselinović.

Očekivao sam ovaj odgovor i spremio sam se na njega, zbog toga što je bio odgovor koji su predstavnici predlagača prošli put, istina, ne sam predlagač, ministar, pošto on nije ni reč izustio na moje vrlo konkretno pitanje, već predstavnici stranke kojoj pripada.
Dakle, jeste, tačno je, 2001. godine donet je Zakon o amnestiji i on je po obimu bio možda čak i širi od ovog zakona. Ne mislim da je taj zakon bio dobar iz 2001. godine sa ovog stanovišta sada.
Nakon donošenja tog zakona, ubijen je premijer Republike Srbije. U tom ubistvu su učestvovala i neka lica koja su bila amnestirana 2001. godine, tako da ne smatram da ste krenuli od dobre pretpostavke, da sve ono što su činile vlade u prethodnom periodu mogu biti dobar osnov da činite i vi. Pre svega, radilo se o drugim okolnostima i to je period nakon ratova, period u kome je činjen kriminal usled društvenih okolnosti gde su se ljudi vraćali sa ratišta, bili na razni način dovedeni u neke mogućnosti, da tako kažem, da čine krivična dela, ali opet ne opravdavam taj zakon.
Sa sadašnjeg stanovišta, po mom mišljenju, ne zastupam stav DS, već sebe kao poslanika DS i smatram da taj zakon tada nije trebalo doneti.
U tom smislu vaše opravdanje ne stoji.
Sa druge strane, sada su druge okolnosti, mi smo ipak u jednom periodu, kada treba da smanjimo stopu kriminaliteta u Srbiji i kada pokušavamo svi zajedno i vi u Vladi i opozicija u tome se slažemo da treba se obračunati sa kriminalitetom.
U tom smislu, to nije pravo opravdanje i zbog toga ne mogu da ga prihvatim. Hvala.

Reč ima ministar Obradović. Molim vas prijavite se.

Gospodine Veselinoviću, ne znam da li ste primetili, nisam govorio detaljnije o Zakonu o amnestiji iz 2001. godine, samo sam vam pomenuo da je bilo zakona i da je on bio mnogo više politički nego što je današnji zakon.
Ne znam da li primećujete jednu bitnu razliku, ja sam tada bio protiv tog zakona, a vi 11 godina kasnije priznajete da niste saglasni sa tim zakonom.
Ovo je nešto što sam ja tada govorio, pa je ispalo da sam upravu, a svi ostali elementi, mogu se tumačiti kako hoćete.
Ne bih želeo ovu raspravu da pretvaram u neku ličnu diskusiju, ali ću vam posle današnje sednice Narodne skupštine vrlo rado predočiti i šta sam govorio tada o zakonu o borbi države protiv organizovanog kriminala, da je deo onoga što je tadašnja opozicija govorila tadašnjoj vlasti učinjeno, možda ne bi bilo onih tragičnih događaja koji su usledili 2003. godine. Nepojmljivo je da se objavi "Bela knjiga", da se objavi spisak kriminalaca i to šest meseci unapred, a posle se desi što se desilo, nažalost, tragično, da predsednik Vlade Republike Srbije bude ubijen, jer to je tragedija za svaku zemlju. To je druga tema.
Ovo vam govorim, pre ili kasnije, neke se stvari pokažu tačnim ili ne, j sam samo pomenuo ovaj zakon, ne da bi tvrdio da sam tada bio u pravu, nego da vam kažem da je i tadašnja vlast imala određene razloge više ili manje političke, jer amnestija ima u sebi nešto političko, ali sam rekao da je ovaj zakon mnogo kompletniji i da je predvideo krivična dela i obim amnestije, kao i ona krivična dela koja ne podležu amnestiji.
Vi imate i obrazloženje koje ja ne bih čitao, pošto ostali poslanici nisu upoznati, a javnost pogotovo, tako da imate odgovor zašto Vlada nije u situaciji da prihvati vaš amandman.

Reč ima Janko Veselinović, završavamo sa replikom.

Dobro, ja se više inače nisam nameravao javljati da repliciram. Sada mi je sasvim jasno, meni je bilo jasno i malo pre da ste vi tada bili protiv Zakona o amnestiji, samo mi nije jasno zbog čega ste danas za Zakon o amnestiji, u jednim sasvim drugačijim i možda opasnijim okolnostima od kriminala. Tako da, ne želim da dublje ulazim u ovo pitanje, međutim pomenuli ste obrazloženje i samo ću se na njega osvrnuti, meni je tek obrazloženje neprihvatljivo.
Dakle, kaže se kada se govori o ukidanju kazne za lica koja su dobila kaznu zatvora do tri meseca, da se ovim umesto sankcionisanja postiže prevencija. Pa kako možete prevenirati nekog ko je već učinio krivično delo? Dakle, to je sasvim nepojmljivo objašnjenje. Možete prevenirati nekoga ko tek namerava da učini krivična dela. Ovim ne da ga ne prevenirate, nego mu dajete podsticaj da učini krivično delo. Hvala.

Hvala.
Po amandmanu Neđo Jovanović. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, članovi resora pravde, kolege narodni poslanici, hteo sam da se javim kao član Odbora za pravosuđe po amandmanu koji je inače Vlada prihvatila i koji je postao sastavni deo Predloga zakona o amnestiji.
Međutim, imajući u vidu amandman koji je sada tačka dnevnog reda, te imajući u vidu i elaboraciju amandmana, dužan sam da nešto kažem zarad istine i zarad pravilnog upoznavanja građana o suštini Zakona o izmenama i dopunama, odnosno Zakona o amnestiji, ja se izvinjavam. Konkretno, Odbor za pravosuđe je već rešio sve ove dileme i sva ova pitanja koja su se sada pojavila na ovoj sednici.
Naime, Zakon o amnestiji je tačno, selektivno opredeljeno koja su to krivična dela i koji učinioci krivičnih dela ne mogu biti apsolutno nikada obuhvaćeni amnestijom. Druga grupa krivičnih dela su krivična dela sa povećanim stepenom društvene opasnosti, a samim tim i sa visoko zaprećenim krivičnim sankcijama, to znači kaznama, koje podrazumevaju efektivne kazne zatvora u dužem vremenskom trajanju i preko deset godina.
Upravo ova krivična dela koja u sebi sadrže izuzetno visok stepen društvene opasnosti su Zakonom o amnestiji tretirana tako da njihovi učinioci, ukoliko su pravosnažno osuđeni zbog radnji izvršenja tih krivičnih dela, mogu biti amnestirani, odnosno oslobođeni izvršenja krivične sankcije od 10%. Svi ostali su u kategoriji učinilaca krivičnih dela gde se to oslobođenje od krivičnih sankcija podrazumeva za 25% od izrečene krivične sankcije. Šta je ovde uopšte sporno? Sa stanovišta Odbora za pravosuđe, bukvalno ništa. Zbog toga što oni koji su učinioci krivičnih, tzv. za građane najtežih krivičnih dela, u ovom zakonu uopšte nisu privilegovani, ali isto tako nisu ni diskriminisani jer su pred zakonom svi jednaki. Postoje učinioci krivičnih dela koji ne mogu da budu oslobođeni, ali oni koji su obuhvaćeni zakonom se podrazumevaju, tako da je Odbor za pravosuđe prihvatio selektivan pristup.
Mi imamo dve grupe zakona koji su sistemski rešili ovu materiju. Prethodno, Krivični zakon, gde smo sistematizovali krivično delo razbojništva i razbojničke krađe, sa kvalifikatornim elementom, a to znači sa smrtnom posledicom. Šta je to u prevodu? U prevodu, teško krivično delo. U novom zakonu postoji krivično delo ubistva koje ima četiri kvalifikacije, koristoljublje, niske pobude, itd, i ti učinioci tzv. najtežeg krivičnog dela po ovom zakonu su oslobođeni, ukoliko su pravosnažno osuđeni, samo 10% od izrečene krivične sankcije. Prema tome ne bi trebalo građane dovoditi u zabludu da su učinioci najtežih krivičnih dela na ovaj način privilegovani. Ne, nisu nikako.
Sumnja da će učinilac krivičnog dela, ukoliko bude pre otpušten sa izdržavanja kazne izvršiti novo krivično delo, postoji uvek, čak i da nije obuhvaćen amnestijom ukoliko izdrži kaznu, ne znači automatski da je nad njim sprovedena resocijalizacija, jer mi danas imamo i te kako mnogo povratnika, kako to u pravu nazivamo recidivista, čak i specijalnih povratnika, a to znači učinilaca krivičnih dela koji ponavljaju krivična dela iz iste grupe ili srodne grupe krivičnih dela gde se resocijalizacija ne podvodi pod amnestiju. Nemojmo građane da dovodimo i sa te strane u zabludu. Amnestija je jedan pravni institut, a resocijalizacija je nešto sasvim drugo. Resocijalizacija je isključivo regulisana odredbama Zakona o izvršenju krivičnih sankcija.
Zakon o amnestiji podrazumeva sasvim drugačiji pristup i u tom smislu građani treba da budu pravilno informisani, a to znači da kako i u ovom amandmanu kojim je tražena izmena i dopuna zakona traženo, već je sadržano i u amandmanu Odbora za pravosuđe, koji je kako sam već rekao sastavni deo Predloga zakona o amnestiji, da učinioci krivičnih dela, koji su osuđeni do šest meseci, dakle preko tri meseca će biti oslobođeni 50% izdržavanja kazne. Tu apsolutno ništa nema sporno. Oni koji su osuđeni do tri meseca i tri meseca će biti pušteni, ali to ne znači da su i privilegovani jer građani moraju i te kako dobro da znaju da recidivisti ili specijalni povratnici, u slučaju izvršenja novog krivičnog dela će biti znatno strožije kažnjeni, jer ponavljanje krivičnog dela u kaznenoj politici podrazumeva automatski strožiju kaznu.
Prema tome, ne treba politizovati zakon, treba tumačiti zakon upravo onako kako glasi i Zakonom o amnestiji se ne kreira kaznena politika. Kaznenu politiku kreira sud kroz sudsku praksu i mi sudovima namećemo imperativi da učinioce krivičnih dela adekvatno kazni. Adekvatno kažnjavanje podrazumeva kaznu koja odgovara, kako stepenu društvene opasnosti, tako i težini krivičnih dela. Zakon o amnestiji o tome ne govori i Zakon o amnestiji ne može da determiniše niti kreira kaznenu politiku.
Ukoliko se pažljivo pročita amandman Odbora za pravosuđe, onda je savršeno jasno da učinioci krivičnih dela koji su obuhvaćeni Zakonom o amnestiji su podeljeni u nekoliko grupa, da ne postoji nikakva opasnost od toga da se učinioci krivičnog dela čak stimulišu na izvršenje krivičnih dela, već upravo suprotno, ono što je i gospodin ministar rekao – Zakon o amnestiji ima dve determinante, jedna determinanta je više političke sadržine i ona podrazumeva omogućavanje normalne primene Zakona o izvršenju krivičnih sankcija, a normalna primena Zakona o izvršenju krivičnih sankcija podrazumeva obezbeđenje uslova za izdržavanje kazne, naročito u zatvorskim okolnostima, koji su i te kako otežani i zbog toga je ovaj Zakon o amnestiji neophodno potreban.
Podsetiću, da i u načelnoj raspravi kada je ministar pravde ovde bio prisutan, opozicija reagovala i ukazivala na iste, navodne, nedostatke na koje se ukazuje i danas kroz amandman po kome se ja javljam za reč, i upravo zbog toga je Odbor za pravosuđe sagledao, analizirao prvobitni predlog i prihvatio ono što se od opozicije nagoveštavalo, da niko od učinilaca krivičnih dela ne bude nepotrebno privilegovan. I nije privilegovan i ne može da bude privilegovan, učinilac krivičnog dela je kažnjen i on ostaje kažnjen. Opet zarad istine za građane, kažnjeni učinioci krivičnih dela se vode u kaznenoj evidenciji.
Oni koji su obuhvaćeni Zakonom o amnestiji, ne znači da su brisani iz kaznene evidencije, mogu biti brisani iz kaznene evidencije. Oni ostaju registrovani kao učinioci krivičnih dela i svako novo krivično delo podrazumeva za njih daleko težu krivično-pravnu situaciju i daleko težu krivično-pravnu ulogu.
Prema tome, ponoviću, amandmanom Odbora za pravosuđe su ove dileme rešene. Mislim da ne stoje bilo kakve kritike koje se odnose upravo na član 1. Zakona o amnestiji, koji je u svom kvalitetu amandmanom Odbora za pravosuđe nesumnjivo poboljšan. Zahvaljujem se.

Hvala lepo.
Po amandmanu ima reč narodni poslanik Mirko Čikiriz. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da je javnosti poznato da je SPO sa DHSS na sličan način postupao, bez obzira da li smo deo vladajuće većine ili deo opozicione grupacije. Zbog čega? Mi nikad ne gledamo na bilo koji problem crno-belo.
To sam želeo da ukažem i da je ovde ministar pravde, ali tu je državni sekretar, da tendencija da se sve što je uradilo prethodno i prethodna ministarstva pravde, učini u startu jako lošim, da se navodi da je haos kod nas u pravosudnom sistemu itd. nije dobro, jer ćete sutra sa istom matricom vi, kada ne budete bili na toj poziciji, doći pod udar sličnih neargumentovanih kritika.
Naravno da amandman gospodina Janka Veselinovića treba prihvatiti. Argumentacija koju je izneo je argumentacija koju sam hteo da iznesem možda čak i 99%.
Mi ovde treba da razmišljamo i da uporedimo i da analiziramo tri ozbiljne i ključne stvari.
Prvo, predlagač je trebao, uz obrazloženje, da nam dostavi u brojkama spisak grupa krivičnih dela lica koja su obuhvaćena ovim Zakonom o amnestiji.
Pokušao sam da dođem i došao sam do nekih jako interesantnih podataka. U nedostatku tih statističkih pokazatelja, a neko se može igrati sa statistikom na ovaj ili na onaj način i onda dolazimo u velikoj meri do raznih proizvoljnih tumačenja itd, ali brojke su neumoljive.
Po strukturi krivičnih dela u 2011. godini zbog teških krađa imovinskih dela osuđeno je 1688 lica. U zatvorima je 268 osoba zbog pokušaja ubistva ili ubistva, 109 za silovanje, 392 za nasilje u porodici, 313 za telesne povrede, 244 za posedovanje oružja i ugrožavanje sigurnosti, 41 iz sfere organizovanog kriminala i 10 ratnih zločinaca.
Mi odmah vidimo da dominiraju takozvana lakša krivična dela. Ako je kod nas u zatvorima oko 11.500 lica i 1100 će se, po usvajanju ovog zakona, odmah naći na slobodi, onda je trebalo razmišljati pre svega o učiniocima lakših krivičnih dela.
S druge strane, ušteda koju bi država na taj način dobila, mogla je da se uloži u ono što nedostaje našem sistemu, a to je prava resocijalizacija učinilaca krivičnih dela.
Svaka kazna ima dva osnovna cilja – da zastraši i da pripremi učinioca krivičnog dela za život po izlasku sa odsluženja kazne.
Ako se analizira obrazovna struktura, videće se da je samo oko 2500 učinilaca krivičnih dela sa srednjom, višom školom i fakultetom. Znači, ostaju nam oni sa najnižim obrazovanjem, oni koji kada izađu na slobodu sigurno ih neće čekati posao ili dobro plaćen posao, a oni će se u ovakvim uslovima i stanju u srpskim zatvorima i bez onoga što je davno država trebala da uradi, da glavni akcenat baci na resocijalizaciju, na pripremu za život izvan zatvora.
Hteli ili ne, najčešće će se ponovo obučeni i usavršeni u zatvoru u vršenju krivičnih dela ti ljudi verovatno biti prinuđeni da ponovo vrše krivična dela i onda ćemo imati naslove u novinama da su ljudi koji su bili obuhvaćeni amnestijom, recimo, bile su ubice, izvršioci krivičnih dela u nekom verovatno
kratkom roku, po njihovom, privremenom otpuštanju iz zatvora.
Ako gledamo kako se kazna zatvora kroz ljudsku civilizaciju izvršavala, videćemo da zatvorske kazne postoje još u rimskom dobu, u Vavilonu itd, ali je to bio klasičan zatvor. Tek u Engleskoj, sredinom 16 veka, počinju da se prave zatvori nalik na onome na šta danas liče – zatvorsko-popravnog tipa. penologija zaživljava početkom 19. veka, a mi u 21. veku akcenat ne stavljamo na penologiju i to je ono što je loše za ovo društvo. Zbog toga SPO i DHSS smatraju da bi ove probleme trebalo rešiti prihvatanjem ovog amandmana.
Nažalost, u kratkom smo roku, po isteku zakonskog roka, podneli neke amandmane koji su bili jako korisni. Mislimo da Vlada treba da razmišlja o onome o čemu treba da razmišljaju sve buduće vlade, a to je kako da osuđenike, izvršioce težih krivičnih dela, pripreme za život po izlasku iz zatvora, kako da se na minimum svede opasnost od ponovnog vršenja krivičnih dela.
Bez obzira na razne izveštaje o stanju u srpskim zatvorima, bez obzira što se uslovi izdržavanja zatvorskih kazni ipak realno iz godine u godinu poboljšavaju, oni i dalje nisu dobri i zbog prenatrpanosti zatvora i zbog odsustva rada ljudi koji poseduju multidisciplinarna znanja i psihologa i sociologa i pedagoga, itd.
Zbog toga što je, recimo, zatvor u Sremskoj Mitrovici, bivša škola u zatvoru pretvorena u spavaonicu i mnogi, mnogi zatvorenici zaista, pošto nemaju dobre i pristojne uslove izdržavanja zatvorske kazne, ne da nemaju tu potrebnu resocijalizaciju, nego čini nam se da u ovakvim uslovima postaju još spremniji na vršenje krivičnih dela po izlasku na slobodu.
S treće strane, kroz prizmu žrtava i porodice žrtava, učinioci krivičnih dela koji će se, po usvajanju amnestije, naći na slobodi, a govorim o najtežim krivičnim delima koja obuhvata ova amnestija, porodice žrtava su ogorčene. Vi već možete da vidite njihove reakcije u javnosti. Mi to ne želimo, ali ako se desi da neko takav ponovo neposredno po izlasku iz zatvora izvrši neko slično ili krivično delo iz grupe tih krivičnih dela, onda će zato njima pre svega biti krivo Ministarstvo pravde, koje je predložilo ovaj zakon, vladajuća većina koja je to podržala i koja je to izglasala.
Još nešto želim da kažem što je jako korektno. Za stanje u srpskim zatvorima, zato što nema potrebne resocijalizacije, nije kriva ova vlada i nije kriv ovaj sastav ministarstva, ali ako hoće da sprovedu neku novu politiku, a ako je nova politika podrazumeva se da treba da bude bolja, onda ne treba sprovoditi novu politiku koja je gora.
Drugo, pominje se da su vode promenjene društvene, političke i ekonomske prilike. Ništa bitno nisu promenjene, ni ekonomske prilike, ni društvene prilike, pa čak ni političke prilike, jer imamo, recimo, SPS koja je simbol kontinuiteta u vlasti od devedesete godine pa do 2012. godine, samo sa manjim ili većim učešćem u vlasti.
Nije ovo akcenat na odgovornost samo SPS, ne želim da se tako shvati moja diskusija, nego je ovo dokaz da nema nekih bitno novih društvenih i političkih i ekonomskih okolnosti. Verujem da ćemo se oko toga svi složiti.
Da zaključim, po nama je bilo sasvim logično da amnestijom, zbog toga što su lakša krivična dela učinjena prvi put i zbog prenatrpanosti u zatvorima, i zbog uštede države, i zbog toga što je Vlada krenula u borbu protiv korupcije i kriminala, pa se pretpostavlja da će biti potrebno mesta u zatvorima za one koji će dići pod udar borbe protiv korupcije i kriminala, sa čime se mi u potpunosti slažemo.
Mislimo da je amnestija trebala da obuhvati samo lica, počinioce lakših krivičnih dela, a da se ušteda ostvarena na taj način usmeri u pravcu resocijalizacije.