Hvala.
Na osnovu člana 157. stav 6. Poslovnika Odbor za pravosuđe, državnu upravu i lokalnu samoupravu podneo je amandman na član 1.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom.
Pitam ministra da li prihvata ovaj amandman?

Da, Vlada prihvata amandman.

Hvala.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 1. amandman je podneo narodni poslanik Marijan Rističević.
Vlada i Odbor za pravosuđe, državnu upravu i lokalnu samoupravu nisu prihvatili amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević.

Dame i gospodo narodni poslanici, smisao mog amandmana je da se oproštaj polovine kazne, koji je osnovni zakon predviđen za kaznu zatvora od tri do šest meseci, proširi i da glasi da to važi od tri meseca do godinu dana.
Razlog zbog čega sam ovo uradio jeste da se učiniocima najblažih krivičnih dela omogući da u većem stepenu budu amnestirani, za razliku od onih osoba koje su osuđene za teža krivična dela. Ovim treba imati u vidu da prilikom donošenja presuda se sudi na sasvim drugačiji način, osobama za lakša krivična dela od osoba koje se terete za teža krivična dela i da često, kako ja to kažem, reformisano deformisano pravosuđe, koristi lakše slučajeve da nabija broj dobijenih predmeta. Apelacioni sudovi vrlo lako potvrđuju tako izrečene kazne.
Dakle, tu obično nema veća, sudi jedan sudija, sudi u skraćenoj proceduri i tu su moguće greške. Radi se o veoma lakim krivičnim delima. Žao mi je što ne postoji kazna o društveno korisnom radu, kojima bi se većina ovih kazni mogla zameniti.
U prethodnim diskusijama, a to moram da iznesem, da sam gotovo zaprepašćen prigovorima bivšeg režima, o visini i načinima na koje se ovim zakonom amnestiraju odgovarajući počinioci, odnosno kažnjenici koji izdržavaju kaznu zatvora.
Moram da podsetim da 2001. godine februara meseca, iz Zakona o amnestiji su amandmanom Vlade, ko je bio učesnik parlamentarnog života se seća toga, su izopšteni za amnestije samo pedofili. Radi se o republičkom zakonu. Izuzimanje tih počinioca je usledilo na amandman Vlade posle predloženih amandmana od strane narodnih poslanika.
To je bila neka vrsta opšte amnestije i amnestirano je od ukupno 6.000 osoba, 4.200. Radilo se o amnestiranju 7.000 počinioca. Takođe sam zaprepašćen da neko prizna da su amnestirali zločin nad ubistvom premijera 2003. godine. Znači, amnestirana su lica od pripadnika njegove stranke. Taj podatak meni nije bio poznat.
Zaprepašćen sam i zbog nekih drugih podataka, prigovorima, s obzirom da ovde većinom svi spominju zakon iz 2001. godine. Niko neće da spomene dva savezna zakona, a po tim zakonima su amnestirani okrivljeni, optuženi i osuđeni za krivična dela državnog terorizma, za udruživanje radi neprijateljske delatnosti, za oružanu pobunu. Posebno moram da naglasim da su amnestirani tzv. "Drenička grupa". Tako da, najverovatnije je bivši režim, kako to narod kaže da su žuti amnestirali i one koji su učinili zločin u žutoj kući.
Što se tiče mog amandmana, pošto je intencija da se naprave mesta u zatvoru, želim da se amnestijom određena grupa pusti na slobodu. Mislim da će, s obzirom na borbu protiv korupcije i kriminala, biti rastuća potreba za prostorom u kaznenim ustanovama. Dakle, očekuje se nagli priliv budućih zatvorenika. Kao human čovek, želeo bih da apelujem da se u tim najblažim njihovim delima, otprilike propiše neki društveno koristan rad, pa da i nama seljacima zapadne neko da nam bere kukuruz, da okopava kukuruz, da radi poljske radove i tu ne vidim ništa loše, jer mi iako nismo osuđeni radimo to svaki dan.
Bilo bi dobro da za najblaža politička krivična dela, za koja se očekuje da će biti osuđenih u porastu, dakle da se za ta najblaža krivična dela ne šalje u zatvor, tako da onog iz Bojnika, iz Nove Crnje, komotno možete da pošaljete kod mene na njivu. Mi treba da se bavimo ovim visokim političkim kriminalom, koga je i te kako bilo, gde određena grupa zarad poslušnosti prema međunarodnoj zajednici, zbog svoje imperiorne politike i svog imperiornog stava, dobila pravo da pod kišobranom međunarodne zajednice i evropske navodno politike, temeljno opljačka svoj narod i državu.
Ovde je neko rekao da će se videti kako ćemo se mi boriti protiv kriminala i korupcije. Kažem – tek ćete videti kako ćemo se boriti protiv kriminala i korupcije. Smisao mog amandmana i jeste da malim lopovima više ne skidamo glavu, a pred velikim da ne skidamo kapu, već da to okrenemo. Hvala.

Hvala.
Na član 2. amandman je podneo narodni poslanik Janko Veselinović.
Vlada i Odbor za pravosuđe, državnu upravu i lokalnu samoupravu nisu prihvatili amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Janko Veselinović.

Hvala.
Amandman na član 2. Predloga zakona o amnestiji je posledica amandmana na član 1. ovog zakona, jer u suštini se u članu 2. nabrajaju krivična dela koja su izuzeta iz opšte amnestije. S obzirom da sam u članu 1. predložio način, odnosno nivo do koga bi amnestija bila izražena, koja bi krivična dela bila obuhvaćena, član 2. je postao bespredmetan, mada je on vrlo aktuelan i o njemu bi se moglo diskutovati. Pošto je ovde sasvim mali broj krivičnih dela izuzet iz opšte amnestije, to su kazne zatvora od 30 do 40 godina i još nekoliko krivičnih dela iz grupe krivičnih dela, vrlo retka grupa krivičnih dela.
Nisam dobio ni jedan konkretan odgovor ni od kolega koje su se javile iz pozicije, vezano za član 1, jer nisam razumeo šta je resorni odbor predložio, a da će uticati na ublažavanje posledica ovog zakona.
Razumeo sam da će za dela teškog ubistva biti smanjen iznos, odnosno procenat amnestije sa 25% na 10%. Ali, to po meni nije dovoljno i tu je u pitanju samo jedno krivično delo od korpusa krivičnih dela koja sam nabrajao. Svako ko je hteo da čuje, mogao je da čuje koja su krivična dela obuhvaćena amnestijom, a to je praktično 99% krivičnih dela, među kojima su i najteža krivična dela. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik gospođa Snežana Malović. Izvolite.

Zahvaljujem se, predsedavajući.
Poštovani narodni poslanici, poštovani ministre Obradoviću, predstavnici Ministarstva pravde, nesumnjivo je da pred nama imamo jedan veoma ozbiljan zakon koji se u našoj pravnoj praksi donosi posle 11 godina. I u diskusiji u načelu rekla sam da se ne slažem sa tim zakonom koji je tada donet, u velikoj meri, pa se ne slažem ni sa ovim predlogom zakona koji ovde stoji pred nama, zbog širine ili opšte amnestije, kao što smo mogli da čujemo u diskusijama narodnih poslanika koje tretira ovaj predlog zakona.
Poštovani ministre Obradoviću, rekli ste da Predlog zakona precizno predviđa krivična dela koja jesu obuhvaćena Predlogom zakona, odnosno ona koja nisu. Upravo to i predstavlja problem, zbog toga što članom 2. nisu obuhvaćena sva krivična dela koja bi trebala, s obzirom na stepen društvene opasnosti, da budu izuzeta iz predmeta amnestije.
Pozdravljam borbu protiv organizovanog kriminala i korupcije, koja je proklamovana u ciljevima ove vlade. To jeste nastavak onih ciljeva koje je imala prethodna vlada. Zbog toga ću se složiti sa svakom istragom i svakim krivičnim postupkom koji može da doprinese ozdravljenju našeg društva u pogledu smanjivanja ili iskorenjivanja organizovanog kriminala i korupcije. Međutim, ta borba ima svoju preventivnu i svoju represivnu ulogu. Naravno, represivna uloga se nalazi u nadležnosti policije, tužilaštva i sudstva. Preventivna uloga se nalazi na svima nama, a naročito se nalazi na potezima koje će predložiti sadašnja Vlada Republike Srbije, odnosno koji će biti izglasani od strane Narodne skupštine. Ta borba mora da bude dosledna, mora da bude koherentna, da bude sveobuhvatna i svakim potezom treba da se ide u tom pravcu i da ti potezi budu usklađeni.
Ne mogu da se složim sa tim da su potezi u pogledu borbe protiv organizovanog kriminala i korupcije u potpunosti usklađeni od strane ove vlade, zato što evo danas raspravljamo o Predlogu zakona koji npr. nije iz amnestije isključio krivična dela huliganizma ili krivična dela nasilja na sportskim takmičenjima, a npr. juče smo imali izjavu od strane predsednika Vlade Republike Srbije Ivice Dačića, koji je izrekao na panelu u Italiji, čiji je naziv "Nasilni kriminal i vladavina prava", gde je on rekao da će policija i sudstvo adekvatno reagovati na huliganstvo na utakmicama i da je predviđena oštrija kaznena politika. Takođe je tom prilikom izrekao i da je nasilje na sportskim događajima, bez obzira da li se dešava na sportskim terenima ili oko, ili je sportski događaj direktan povod za nasilje, a uzroci su daleko kompleksniji od same činjenice da li je neki tim pobedio ili izgubio utakmicu, u poslednje vreme postalo je veoma rašireno, više kao pravilo, a manje kao izuzetak. Evo, on se zalaže za to da bude oštrija kaznena politika, da postoji adekvatna reakcija društva i državnih organa, a mi danas imamo Predlog zakona koji ne isključuje ta krivična dela.
Takođe, ne mogu da se u potpunosti složim ni sa amandmanom Odbora za pravosuđe i državnu upravu i lokalnu samoupravu, koji je predvideo da se za krivična dela teškog ubistva i za krivična dela razbojništva i razbojničke krađe amnestija neće izreći u vrednosti od 25% nego 10% izrečene kazne. Potpuno se slažem sa diskusijama narodnih poslanika koji kažu da zakon nema ime, da on ima opšti karakter, da ne može da se odnosi na pojedinca, da je to jedan od osnovnih principa prilikom pisanja zakona, ali takođe, složićete se sa mnom, zakon ima svoje otelotvorenje, da se on u krajnjoj instanci odnosi na pojedince, odnosi se na njihova prava, obaveze, a u ovom slučaju i slobodu.
Tako da, ovim amandmanom Odbora za pravosuđe, državnu upravu i lokalnu samoupravu neće biti izuzeti od amnestije pojedinci čiji potezi su u velikoj meri ugrozili ovo društvo ili društvene vrednosti. Amnestijom će i dalje biti obuhvaćena lica iz kriminogene sredine, kao što su Andrija Drašković i Sreten Jocić, zbog toga što su oni pravosnažno osuđeni za ubistvo, a ne za teško ubistvo, na šta se odnosi amandman Odbora za pravosuđe.
Sve one kritike koje su se odnosile na to da mi obmanjujemo javnost da se amnestija ne odnosi na ova lica, stojeći pred vama i pred građanima Srbije, i dalje tvrdim da će amnestijom biti obuhvaćena lica kao što je Andrija Drašković ili Sreten Jocić. Takođe, amnestijom će biti obuhvaćena i druga lica koja smo navodili u diskusiji u načelu, kao što je Uroš Mišić, a opet, pročitala sam vam izjavu predsednika Vlade koji upravo govori o takvim slučajevima, odnosiće se i na lica na koja je takođe javnost skretala pažnju, kao što je Vuk Karadžić, Stefan Karić. Evo, danas smo imali informaciju o odluci Apelacionog suda da će on služiti efektivnu kaznu zatvora. Nadam se da će i do kraja biti tako.
U raspravi u načelu nismo čuli razloge za hitno donošenje zakona. Evo, imamo slučaj da je Odbor za pravosuđe podneo pet amandmana na zakon koji ima devet članova, tako da nismo čuli šta su to štetne posledice koje bi mogle nastati ukoliko se ovaj zakon ne izglasa, što piše u obrazloženju Predloga zakona povodom njegovog usvajanja.
Takođe, ovde je rečeno da resocijalizacija ne predstavlja amnestiju, sa čim se potpuno slažem. Ali, takođe moram da vam pročitam i obrazloženje Vlade prilikom odbijanja amandmana dr Janka Veselinovića na član 1. ovog zakona, gde se između ostalog kaže – navedeno rešenje u Predlogu zakona je predloženo iz razloga što se na taj način postiže preventivno dejstvo u odnosu na lica koja su pravosnažno osuđena na kaznu zatvora do tri meseca. Evo, iz obrazloženja Vlade možemo da shvatimo da amnestija u stvari ima i svoj preventivni karakter, sa čim ne mogu nikako da se složim.
Mislim da je mnogo toga već rečeno povodom ovog predloga zakona. Ništa više nemam ni da dodam, ni da oduzmem. Mogu samo na kraju da kažem da DS ne može da glasa za ovaj zakon, zbog toga što ne može da glasa da amnestirani budu Sreten Jocić, Andrija Drašković i druga lica. Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Neđo Jovanović, po amandmanu.

Imajući u vidu da je Odbor za pravosuđe dao amandman koji je pod izvesnom dozom kritike, sada se javljam kako bi taj amandman zaživeo na način kako je jedino moguće, a to je da ga građani prepoznaju u pravom svetlu. Hajde onda da pođemo od činjenica koje niko ne može da dovede u sumnju, ni pozicija, ni opozicija.
Pre svega, država nema para da pravi nove zatvore, nema para da pravi zatvore koji odgovaraju standardima koji su propisani kao standardi, naročito u zemljama članicama EU. Podsećanja radi, da bi se nešto tako uradilo, potrebno je svakom osuđeniku obezbediti najmanje od osam do 12 metara kvadratih prostora u zatvorskim ustanovama, kako bi se na adekvatan način, shodno pravilima resocijalizacije, izdržavale kazne.
Postavljam pitanje – koji to zatvor u Srbiji ispunjava takve standarde? Nijedan, čak ni zatvori koji su renovirani ne ispunjavaju još uvek sve te standarde. Ovim zakonom sa stanovišta politike omogućava se da se kroz amnestiju zatvori oslobode od izdržavanja za nekih hiljadu i nešto do dve hiljade osuđenika.
Moram da podsetim i poslanike i građane, da isto toliko pravnosnažno osuđenih čeka izdržavanje kazne zatvora. Hajde da upotrebimo logiku, šta to znači da ovaj zakon nije donet, da na ovih 11 i nešto hiljada osuđenih koji izdržavaju kaznu zatvora, odnosno izdržavaju kazne, izvinjavam se, lapsus, pristupi još nekih 2.000 do 3.000, koji čekaju da krenu i započnu sa izdržavanjem kazne zatvora po osnovu pravosnažnih sudskih odluka? Da li je to moguće? Nije. Ko to trpi? Trpi država i trpe građani. To je činjenica koja ne može da se dovede u sumnju.
Sa druge strane, ono što je jako važno istaći da, bez obzira na sve kritike koje su usmerene kako na amandman Odbora za pravosuđe, tako i na sam zakon, pošto je amandman p ostao sastavni deo zakona, možemo da govorimo o tome da, na osnovu onih kritika koje su iznete, svi učinioci krivičnih dela bi bili izuzeti od amnestije. Opozicija sada ovim kritikama ukazuje da bi, faktički, sva krivična dela trebala da uđu u Zakon o amnestiji, što je apsurd i što je nemoguće. Zbog toga je moralo da se pristupi selekciji krivičnih dela, prema stepenu društvene opasnosti i prema zaprećenosti kazne, odnosno krivične sankcije. Na osnovu toga je dobro što je Vlada u amandmanu prepoznala da se zakon poboljšava u svom smislu, odnosno u svom kvalitetu.
Zarad istine i informisanja građana, pročitaću zašto je Odbor za pravosuđe zauzeo stav da tih 10% oslobađanja od izdržavanja kazne jeste opravdano. Lica koja su pravosnažno osuđena za krivično delo – teško ubistvo, teško ubistvo propisano članom 114. Krivičnog zakonika, po ranijem Krivičnom zakonu, krivično delu ubistva iz člana 47, kao krivična dela – teški slučajevi razbojničke građe i razbojništva, koja su bila vršena na monstruozan način, koja su izazivala zgražavanje građana, s obzirom na način izvršenja radnje krivičnih dela, sada su ovim amandmanom rigidno ili restriktivno tretirana, tako da ti učinioci imaju pravo na samo 10% oslobođenja od izvršenja krivične sankcije.
Nije dobro pominjati imena ni Andrije Draškovića, ni Sretena Jocića, ni bilo koga drugog, jer se zakon ne prilagođava imenu i prezimenu, ne prilagođava se ličnostima, nego se prilagođava jednoj situaciji, jednoj krivično-pravnoj situaciji, na koju se moralo i mora reagovati. Uostalom, zašto bi i Sreten Jocić i Andrija Drašković bili u inferiornom položaju u odnosu na zakon? Zašto bi bili diskriminisani? Imaju svoje ustavno pravo na primenu načela zabrane diskriminacije, odnosno jednakosti pred zakonom.
Na kraju, ono što je bitno da se istakne i zaista više nema potrebe izlagati, nije se ni u kom slučaju moglo postupiti selekciji krivičnih dela, da prevashodno po volji javnog mnjenja, pojedinaca, grupa ili bilo koga drugog, pristupimo analizi krivičnih dela, koja krivična dela treba da budu obuhvaćena amnestijom a koja ne. Nesumnjivo je da najteža krivična dela moraju da budu svedena na jedan jako restriktivan pristup, što je i ovim zakonom učinjeno. Zbog toga, upravo i amandman Odbora za pravosuđe i sam zakon opravdavaju svoju svrhu i način svog donošenja. Zahvaljujem se.