Hvala potpredsednice.
Kolege i koleginice, pred nama je važna odluka izbora članova Saveta guvernera NBS i direktora Uprave za kontrolu bankarskog sektora važna zbog toga što trenutno prisustvujemo priličnom neredu u bankarskom sektoru. Kada vidimo nered u Vladi i na drugim mestima, što bi u bankarskom sektoru pa bilo bolje.
Hajde da idemo redom, zašto mislim da je nered? "Agrobanka" je otišla u stečaj, onda je "Nova Agrobanka" posle nekoliko meseci otišla u stečaj, akcionari iz EU najavljuju tužbu, to su sve okolnosti u kojima će savet preuzeti svoju obavezu, a pošto nema članova Saveta i nemamo mogućnosti da saznamo kakav je njihov koncept, onda možemo samo zbog građana da ocenimo situaciju u kojoj oni preuzimaju važnu funkciju u državi i eventualno da im damo neki savet kada već od njih ne možemo da čujemo njihov koncept i planove kako nameravaju da ovaj nered malo uvedu u red.
Dakle, "Agrobanka" je to što je bila, prebačeni su depoziti Poštanskoj štedionici, a čujem da se najavljuje i dokapitalizacija Poštanske štedionice. Sa druge strane, ljulja se "Razvojna banka Vojvodine", vidimo da Vlada hoće da je faktički ugasi, tako što bi depozite prebacila na neku drugu banku. U Vojvodini se tome protive i hoće da je dokapitalizuju. Članovi Vlade često su proteklih dana davali izjave o procentu nenaplativih plasmana u "Razvojnoj banci Vojvodine", što svakako nije doprinos stabilnosti finansijskog sistema u državi, a to je pored inflacije najvažnija funkcija NBS, pa i gospode koja će biti izabrana za Savet guvernera.
Znači, sa jedne strane imamo zaista probleme u bankarskom sektoru, PBB, Srpska banka itd, a sa druge strane članovi Vlade koji bi trebali da ipak vode računa šta pričaju, jer ugrožavaju na neki način već ugroženu banku. Da vas podsetim da je za samo nekoliko meseci kada je u pitanju "Agrobanka" zbog onoga što se dešavalo oko "Agrobanke", ne kažem da nije trebalo da se dešava, samo kažem da je trebalo i više i ranije i dublje. Devizni depoziti 260 miliona koliko ih je bilo u "Agrobanci", pali su na 150. Znači, ljudi normalno reaguju, kao i svi mi plaše se za svoju ušteđevinu.
Znači to su nekakvi elementi situacije u kojoj Savet treba da preuzme svoju ulogu. Ali, hajde da pre toga, pre nego što nastavimo o Savetu, kažem nekoliko reči o kandidatu, kandidatu za direktora Uprave za nadzor nad finansijskim institucijama. Zove se Đorđe Jeftić, njega ne znam, za razliku od većine kandidata za članove Saveta. Nije bilo teško malo se raspitati šta je taj čovek radio iako postoji biografija. Piše da je zaposlen u NBS od marta 2001. godine do danas, znači već 11 godina. Pre toga je radio u "Invest banci", možda je simbolična činjenica da je juče ili prekjuče Evropski sud za ljudska prava presudio po tužbama nekih građana BiH da "Ljubljanska banka" i "Investiciona banka" ili prevedeno Slovenija i Srbija moraju da isplate staru deviznu štednju građanima BiH koji su štedeli u tim bankama na isti način na koji su štednje isplaćene građanima Slovenije kada je u pitanju "Ljubljanska banka" i građanima Srbije kada je u pitanju "Invest banka". Radi se o filijali "Invest banke" u Tuzli, jer su neki građani BiH tužili zbog deviznih uloga Srbiju i Sloveniju zbog "Ljubljanske banke" u Sarajevu. Sud je presudio da su dve države dužne i njima da isplate staru deviznu štednju.
Pošto je gospodin radio u "Investbanci" možda je to simbolično, međutim, nije samo radio u "Investbanci", dok je bio taj gospodin Jeftić u Narodnoj banci, u jednom trenutku je imenovan za stečajnog, odnosno prinudnog upravnika "Metals banke". Nije bio sam, bio je sa nekim Petrovićem i to je bio period od 23. avgusta 2008. godine do 16. novembra 2009. godine. Za to vreme po NIN-u, u toj "Metals banci" došlo je do izdavanja bankarske garancije firmama Darka Šarića za kupovinu novosadskih hotela "Putnik" i "Vojvodina" i nekog plasmana od 18 miliona evra jednom beogradskom preduzeću. To se desilo u vreme kada je taj Jeftić bio jedan od stečajnih upravnika, odnosno prinudnih upravnika "Metals banke", a tamo ga je poslala Narodna banka. Onaj drugi neki Petrović, on je kasnije 2010. godine i uhapšen. Nekako mi se čini da je ovaj deo biografije koji ne postoji u zvaničnoj biografiji, a postoji u medijima, morao da se nađe u ovoj biografiji.
Nekako mi se čini da nije slučajno da čovek koji je bio u "Metals banci" prinudni upravnik a za čije se upravnikovanje desilo svašta, da nije slučajno izabran, da se slučajno ne predlaže za ovako odgovornu funkciju, posebno ako imamo u vidu da iz Ministarstva finansija nastavljaju da najavljuju stavljanje Razvojne banke Vojvodine pod kontrolu. To što mu u zvaničnom CV u imejl adresi piše iza mankija (@) NBS.yu, mislim da je to štamparska greška sumnjam da na tu imejl adresu može da dobije neki mejl unazad dve ili tri godine, jer yu ne postoji više. Ovo što je bio u "Metals banci" je ozbiljna stvar, a vi ste ga predložili, vi ćete ga izglasati, pa ćemo videti šta će se desiti, ali neko ko je tako radio kao prinudni upravnik u takvoj banci, a plasmani i aktiva i pasiva "Metals banke" je u Razvojnoj banci Vojvodine, nije baš najbolja preporuka za petogodišnji mandat direktora Uprave za nadzor banaka i finansijskih institucija.
Idemo na savet, zaista su zvučna imena ljudi, ozbiljne biografije, od profesora Nebojše Savića, Stoleta Stamenkovića, gospodin Kovačevića, a ovu dvojicu baš ne poznajem, četvrtog i petog, ima jedna načelna primedba kada su njihove biografije u pitanju. Oni su ekonomski stručnjaci, bavili su se analizama, ali ne bi se moglo reći sem donekle za profesora Savića da su stručnjaci za monetarnu politiku.
Glavni zadatak i zakonska obaveza NBS je vođenje monetarne politike, ne neke druge, ne da analizira, stabilnost cena i stabilnost finansijskog sistema i to su dve obaveze NBS, jedine.
Zato brinem što se ovih dana iz Vlade čuje često i iz poslovnih krugova zahtev za koordinaciju mera Vlade, poslovanja, odnosno politike NBS. Nikakva koordinacija tu ne može biti, svako mora da radi svoj posao, NBS da čuva stabilnost cena, odnosno da ne dozvoli inflaciju koja je apsolutno najbitnija stvar kada je u pitanju privlačenje stranih investicija i standarda građana, a sa druge strane, Vlada da vodi fiskalnu politiku i da se proteže prema guberu. Mi faktički vidimo da se sada, a na to smo upozoravali kada smo početkom avgusta razgovarali o izmenama NBS, vidimo da se NBS pokušava staviti u funkciju i budžeta koji je nakrivo nasađen i u principu postavljena pogrešnim pretpostavkama, pa zato kažemo da nije realan i napada nekih koji su se preinvestirali i zadužili, a govori o onima koje obično u narodu zovemo tajkunima, napadu njihovom na devizne rezerve. Čini mi se da će gospoda koja će biti izabrana u Savet guvernera NBS zaista imati ozbiljan posao da NBS vrate u ono što zakon kaže da mora da radi, da čuva stabilnost cena i finansijskog sistema, a Vlada, makar izgubila izbore, ako ne ume da vodi ekonomsku, pre svega, fiskalnu politiku, da privuče strane investicije, Vladi vladin posao.
Šta tu možemo da kažemo kao eventualni problem, pored ovoga što sam pričao o bankarskom sistemu, sa kojim će se suočiti gospoda koja će biti u Savetu guvernera? Mi vidimo trenutnu manipulaciju sa kursom i nemojte da se šalimo, ovaj kurs nije realan. Posledice ovako nerealnog kursa su objektivno podsticanje uvoza i destimulisanje izvoza. Šta to znači na trgovinski bilans zemlje, šta to znači na platni bilans, u situaciji kada dugovi rastu, ne moram da govorim.
Verujem da je namera ovakvog kursa koji je iznenađujuće došao sa izborom novog guvernera, način da se zaduženost Srbije smanji.
Kada bi kurs bio realan, ne bi bilo 55% zaduženost Srbije u odnosu na BDP, nego bi bilo 60 ili 70%. Na taj način se pomaže ministru finansija da budžet za sledeću godinu upristoji tako da bi mogao da kaže kako je smanjio deficit, ali bojim se da dugoročno ovakav kurs neće ni otvoriti put ka izvozu, a samo će još više pogoršati trgovinski bilans.
Ovo je jedna mera koja se zove – drži vodu, dok majstori odu.
S druge strane, puštanje inflacije, a jasno je da inflacija jeste otišla predaleko, daleko od svih projekcija s početka ove godine, već je prešla u 12% u ovom tromesečju i biće do kraja godine verovatno 15%, a to je na neki način dodatno oporezivanje građana od 15% i na taj način se pravi lažna slika kada je u pitanju ovaj budžet, jer svi su građani oporezovani sa dodatnih 15%.
Treća stvar o kojoj moraju da razmišljaju članovi Saveta guvernera, veoma čudna stvar koja najviše liči na ono zaduživanje građana, ako se sećate u švajcarskim francima, pa im je posle, iako su uredno vraćali kredite, dug je postojao sve veći, a to izdavanje, zaduživanje države za popunjavanje budžetskih rupa u dolarima.
Čini nam se da je prilično neobično zaduživati se u dolarima, kada jedan, imate vrlo malo dolara u deviznim rezervama, kada dva, imate velike troškove u dolarima, a to je nafta, a sada i dug u dolarima, a prihode nemate u dolarima.
Najviše imate prihoda od izvoza u evrima. Bojim se da je neko prevideo da potencijalna opasnost od rasta dolara u odnosu na evro i kursnih razlika koji će opet pasti na teret građana Srbije i mislimo da ljudi koji će savetovati guvernerku, moraju o tome da povedu računa, jer ne možemo da zamislimo da ministar finansija ne shvata zašto je kamata u dolarima 2%, a kamata u evrima 4 ili 5%, zbog toga što se očekuje da će dolar rasti. A ako bude dolar rastao zbog ovog zaduživanja u dolarima, jao si ga nama, eto dodatni trošak za građane.
Šta možemo eventualno da savetujemo guvernerima, odnosno Savetu guvernera? Verujem da i oni razmišljaju kako da srede ovo što se sada dešava u bankarskom sistemu i da promene nešto, jer se mora nešto promeniti.
Imamo zaduženu državu i u principu, bogate građane. Šalim se kada kažem bogate građane. Mislim na deviznu štednju. Negde je procena da je devizna štednja otprilike osam milijardi evra. Država se non-stop zadužuje kod domaćih banaka po ceni novca, tj. kamata od 6-7%, a građani od tih banaka dobijaju za tih osam milijardi evra devizne štednje negde otprilike 4-5. Teško da će preko pet biti kamata u ovoj nedelji štednje, ako još traje.
Znači, na neki način, preko posrednika, banaka, građani finansiraju rastrošnu i trošadžijsku državu. Logičnije bi bilo da se ta dva kruga spoje, da građani direktno kreditiraju državu. Država može, Narodna banka može da izdaje devizne obveznice. Građani, umesto da čuvaju novac u bankama, mogu da kupuju te devizne obveznice po, recimo, kamati od 5,5%. Time će država i jeftinije doći do novca, nego što dolazi sada, zadužujući se u devizama kroz devizne obveznice od domaćih banaka. Znači, država bi bila na dobitku. Plaćala bi kamatu procenat, do procenat i po, možda i dva, manju, a građani bi dobijali veću kamatu nego ovu koju dobijaju sada u bankama. To nije teško ostvariti i nije teško smisliti. Nadam se da će u tom pravcu ljudi koji će preuzeti upravljanje Narodnom bankom, odnosno kreiranje politike, jer da se ne lažemo, ne očekujemo to od guvernera, koliko god draga bila sa svojim plavim očima, da može da odgovori na ono što Narodnu banku ubuduće čeka.
Dakle, jedno od mogućih rešenja je to - faktički devizna štednja. Time bi građani dobili portfolio, imali bi hartije od vrednosti. Ne bi morali višak svog novca da upumpavaju u stanove, kuće, koji zvrje prazni, pa onda banke finansiraju kredite onih koji su uložili novac i čekaju da prodaju kvadrat po tri hiljade evra. Sve bi bilo drugačije, a domaće banke bi tada imale mnogo više motiva i likvidnih sredstava da eventualno kreditiraju privredu, jer se često ovde čuje kako banke neće da ulažu u privredu. Pitanje je da li imaju računa. Na kraju krajeva, svakako nemaju motiva u ovom trenutku, kada uvek imaju siguran posao sa državom. Država malo-malo pa kaže – dajte pare, potrošili smo opet više nego što smo zaradili, banke plasiraju po 6-7% i što bi oni rizikovali sa nekakvim ulaganjima u nekakvu firmu koja objektivno zbog svega može i da ne vrati te kredite. Ovako bi se otvorio put da banke finansiraju u većem stepenu nego do sada privredu i firme, a građani bi finansirali državu i svi bi bili na dobitku.
Jedna od mogućih ideja je da se proba sa deviznim obveznicama na međunarodnom tržištu, pa da vidimo kakva će kamata biti. Verovatno ne manja od sedam, ali toliko faktički i sada plaćamo kao država obveznice domaćim bankama. U tom slučaju bi domaće banke takođe mogle da imaju više interesa da finansiraju privredu, jer bi na međunarodnom tržištu, evropskom tržištu te obveznice prodavali, a ne u domaćim bankama. Opasnost je svakako da njihove centrale tada kupuju, pa da ostane sve na istom. Tako da mislimo da je ideja o direktnom finansiranju rasipničke države od strane građana, normalno. Koja je garancija da građani kupe? Neki kolateral bi morao da bude. Recimo, "Telekom", dve milijarde država kada bi se zadužila od građana, mogla bi kao garanciju da da "Telekom". On otprilike toliko i vredi, tako da građani apsolutno budu sigurni da njihovo kreditiranje države ima pokriće u realnim materijalnim vrednostima koje treba da vrate...
(Predsedavajuća: Vreme.)
Završavam.
... vrati dug i može da proda. Hvala.