Dame i gospodo narodni poslanici, sa pažnjom sam slušao izlaganje prethodnog govornika. Tačno je da je veliki broj javnih preduzeća u dugovima. Postavljam pitanje – kome se duguje? Mislim da pripadnici bivšeg režima to najbolje znaju, zato što su oni rukovodili tim javnim preduzećima i republičkim i lokalnim.
Priča oko departizacije javnih preduzeća zbog toga da nije postignut konsenzus i postavlja se namerno pitanje - da li je SNS pravila problem oko donošenja ovog zakona? Jeste, ali ne u onom pravcu u kome ste vi to hteli da prikažete, nego u pravcu da stvarno bude potpuna departizacija.
Da li je ovaj zakon dobar? Bolji je od prethodnog. Da li je najbolji? Nije. To ste čuli i od predsednika SNS. Kada je u pitanju ta famozna imovina, najveći dužnici su u suštini dužnici i dugovi su nastali po osnovu kredita. Ko se malo razume u finansijski sektor to zna. Zna se i da ako je javno preduzeće, osnivač je Republika, ako uzima kredit, saglasnost mora da da Narodna skupština, tako da se imovina barem tih javnih preduzeća garantuje budžetom Republike Srbije.
Slično je i sa lokalnim samoupravama, jer i za njihova zaduženja, saglasnost i garanciju daje jedinica lokalne samouprave. Međutim, ono pitanje koje se večito postavlja u čitavoj ovoj priči, kada je ovakvo zakonodavstvo bilo u pitanje, a to je – otkud naknadna pamet? Gospodo iz DS, imali ste svoju priliku. Što je niste iskoristili? Verujte da mi ovu priliku nećemo da propustimo.

Poštovani narodni poslanici, saglasno članu 27. Poslovnika Narodne skupštine, određujem redovnu pauzu u trajanju od jednog sata.
Sa radom ćemo početi u 15.00 časova.
(Posle pauze.)

Nastavljamo sa radom.
Reč ima narodni poslanik Branislav Jovanović.

Poštovani predsedavajući, uvažena ministarka, koleginice i kolege, danas je pred nama set predloga ekonomskih zakona usvojenih na Vladi kojima se približavamo evropskim i ekonomskim standardima.
Cilj ovih zakona koji su sastavni deo Zakona o budžetu za 2013. godinu jeste poboljšanje ekonomskog ambijenta Srbije. Do cilja se mora preko disciplinovanja finansijskog sektora, podizanja likvidnosti privrede i smanjenja državnih troškova. Sve su to nezaobilazni koraci u konsolidaciji ekonomskog sektora. Predlogom zakona o rokovima izmirenja novčanih obaveza u komercijalnim transakcijama, preciziraju se rokovi plaćanja za privatni sektor na 60 dana, a za državu na 45 dana.
Na taj način se uvodi finansijski red i to je nužna mera terapije za neuređen finansijski sistem. Doslednom primenom ovog zakona od 31. marta 2013. godine predviđaju se zatezne kamate, prekršajne kazne i kontrola za odgovorna lica u lancu plaćanja kao kontrolni mehanizam u sektoru finansija. Država je bila najveći generator nelikvidnosti, a ovim zakonom bi se i sama država finansijski disciplinovala. Javna preduzeća, lokalne samouprave, pokrajinski i republički organi će biti kontrolisani od strane Trezora.
Svaki zastoj u isplati, značiće zastoj u isplati po svim drugim obavezama, dok se dugovanje ne izmiri. Kazne za odgovorne ministre, direktore javnih preduzeća, predsednike opština, pokrajinske sekretare, za prekršaj će biti od 5.000 do 150.000 dinara.
Na taj način, i to je način da država postane ogledni primerak za poštovanje rokova plaćanja. Sa velikim zadovoljstvom mogu potvrditi da je Predlog zakona nastao u neposrednim konsultacijama sa privrednicima, onima koji su probleme u finansijskom sektoru, prepoznali neposredno u praksi i ukazali na način njihovog prevazilaženja kroz zakonska rešenja.
Za likvidnost privrede je važno da se usvoji i zakon o uslovnom otpisu kamate i mirovanju poreskog duga.
Ovaj zakon bi dao novu šansu svim preduzetnicima i privrednicima za novi početak. Zbog ekonomske krize, poreska dugovanja na republičkom nivou su čak 967 milijardi dinara od čega je 1/3 glavnica, a 2/3 su kamate.
Prema Predlogu zakona bio bi moguć otpis kamate u slučaju uplate glavnog duga odmah, predviđeno je i mirovanje poreskog duga za one koji nisu u mogućnosti da odmah otplate glavni poreski dug i to na godinu dana za velike korporacije i dve godine za mala i velika srednja preduzeća.
Pravo na mirovanje duga stiče se i održava samo redovnim servisiranjem tekućih obaveza. Takođe, kao olakšica, omogućava se otplata duga na 24 rate.
Ovaj zakon u trenutku usvajanja, omogućiće automatsko podizanje blokade firmama. Ova uslovna poreska amnestija će doneti značajan priliv u budžet. To bi se otplatilo samo 10% duga, prihodi za budžet bi bili veći za 18 milijardi dinara i biće to vetar u leđa našoj privredi. Hvala.

Reč ima narodni poslanik, gospođica Bojana Božanić.

Poštovani predsedavajući, kolege i koleginice poslanici, ministar Dinkić je pre neki dan rekao da je on čovek koji voli kritiku i ne želi da rasprava u parlamentu o ovom setu ekonomskih zakona bude dosadna, pa se nadam da ministarka neće imati ništa protiv.
Mi iz DSS smatramo da je veoma važno vratiti likvidnost u privredu, ali moramo se pozabaviti nekim detaljima, konkretno u ovim zakonima, kako bi to moglo da se desi na pravi način.
Pre svega, reći ću nešto o Predlogu zakona o rokovima izmirenja novčanih obaveza o komercijalnim transakcijama, kako bi možda razjasnili par nekih delova. Ono što mene zanima u startu, idemo redom, od člana 3. od kada se računa taj rok kada je obaveza plaćanja u smislu tačke 3) gde kaže da pregled predmeta obaveze može da traje 30 dana, ukoliko se tako govori. Da li je to period kada je nadzor dužan da definiše da li je ta usluga izvršena, da li je neka roba primljena itd, ili je to nešto drugo?
Takođe, smatram da je ipak ugovorima između dve strane, između partnera bilo potrebno dati slobodu tim subjektima da se sami dogovore o svim stvarima u ugovoru, a isto tako i o plaćanju, dok država ovde, što se tiče nekih rata daje maksimalno dve rate i to 50% mora biti jedna rata i sve da se izmiri u roku od 90 dana. Ugovor je jedan dogovor između dve strane i smatram da možda tu nije bilo potrebe da se država upliće, pogotovo što se ovim članom 6. definiše da će one odredbe ugovora koje nisu u skladu sa zakonom, biti ništavne, pre svega u smislu ovih plaćanja.
Kaznena politika, čuli smo u jučerašnjoj raspravi je možda malo više drakonska, te kazne su dosta velike, a mene zanima, između ostalog, kako ćemo mi odlučiti, kako će organi koji o tome odlučuju, odlučiti ko će biti kažnjen sa 100.000, a ko sa dva miliona i od čega to zavisi, od visine neisplaćenog duga ili možda od nečeg drugog.
Svesni smo, naravno, o tome smo juče govorili da postoji dosta trenutnih dugovanja kako u javnom, tako i u privatnom sektoru, a ministar je nešto govorio o tome kako i na koji način će se to regulisati, ali smatram da svi ti dugovi neće moći da se reše, da se isplate u periodu do 31. marta, pa ćemo ući u taj period kada ćemo imati tih zaostalih dugovanja, pa moramo razmisliti kako i to da se reši. Svesni smo da u proteklim godinama, bilo je dosta lokalnih samouprava koje nisu plaćale komunalije, struju i zanima me da li ovim zakonom, nigde nisam našla, ali možda postoji negde, biće rešena i ta dugovanja, odnosno da li će se poštovati rokovi plaćanja od tih 45, 60 dana između državnih institucija prema EPS, "Srbijagasu" itd.
Ono što mi iz DSS smatramo jeste da bi se vratila likvidnost u privredu i da bi se pokrenula ova preduzeća, pre svega moramo da se pozabavimo različitim granama privrede. Dakle, nije isto svuda. Znamo da u obrazloženju piše da je 134 dana neki okvirni, odnosno prosečni rok kada se ta sredstva uplaćuju za izvršene obaveze.
Smatramo da je, na primer, u građevinarstvu, preko 220 dana taj neki prosečan rok za isplatu, možda treba gradacijski da napravimo neke grupe tih privrednih grana, gde će se vraćati, odnosno gde će rokovi otplate biti nešto duži, kao što ste ovde u Predlogu zakona predložili, na primer, za Republički fond za zdravstveno osiguranje, tako je moglo da se izdefiniše za različite druge grane privrede, jer je situacija dosta teška.
Mi povećavamo, kao Vlada, kao država, poreze, PDV, porez na dobit pravnih lica, na kapitalnu dobit, ograničavamo rokove plaćanja, a tražimo da bude privreda likvidna i da se sve to zavrti brzo. Smatram da para i sredstava svakako nema i da samo treba, da je namera svakako dobra, kao što je naš ovlašćeni predstavnik i rekao, ali da mora malo ozbiljnije, malo bolje i malo dugoročnije da se uradi, jer je dosta više instant i nekih ad hok zakona, treba da rešimo neke stvari sistemski.
Što se tiče Zakona o javnim preduzećima, o ovom zakonu se dosta govorilo. O tome ću nešto govoriti i po amandmanima. Ono što možda treba istaći da mislim da je nedovoljan broj članova nadzornog odbora za javna preduzeća pri lokalnim samoupravama. Dolazim iz lokalne samouprave, pa je to ono što me najviše zanimalo.
U članu 18. su definisane svih 14 aktivnosti kojima treba da se bave ti članovi nadzornog odbora. Oni moraju da ostave sve druge stvari, samo da bi se bavili tim javnim preduzećem, koje, na primer u svom sastavu i u delatnostima imaju i parking, i groblje i vodovod, i kanalizaciju, i zelenilo, i građevinsku operativu itd. i vrlo je teško da se o svemu tome vodi računa, pa smo predložili amandman da se taj broj, eventualno, uveća.
Sami kriterijumi za predstavnike nadzornih odbora, odnosno članova nadzornim odborima, za nezavisnog člana, za direktora su možda malo, po mom mišljenju rigidni, u smislu da je u malim lokalnim samoupravama vrlo teško naći ljude koji će za nezavisnog predstavnika nadzornog odbora moći da nađu čoveka koji je eksperte, koji je kvalitetan, koji nije bio angažovan u vršenju revizija, finansijskih izveštaja, itd, i da još nije član političke partije. Mi se svi u tim lokalnim samoupravama, sa tih 10, 15, 20 hiljada stanovnika trudimo da one najkvalitetnije ljude, najbolje, najstručnije, uvek privučemo da budu u našim redovima. Smatram da je ovo dosta problematično i mislim da ne može da se ispuni i da neće moći da se realizuje. Prosto, zakon neće moći da bude primenjiv.
Slično je i sa ostalim članovima nadzornog odbora, gde smo predložili da se umanje, na primer, ove godine radnog iskustva u tačkama 4. i 5. Treba voditi računa da se ostvare ciljevi koje želite da postignete ovim zakonom, ali svakako da to bude realno i da može da se, u okviru manjih lokalnih samouprava kojih je najviše u Srbiji, i da se realizuje.
Nije mi jasna uloga izvršnog odbora, u smislu da li se članovi izvršnog odbora zapošljavaju nanovo. Da li to znači u javnim preduzećima novo zapošljavanje i da li te njihove naknade predstavljaju neke nove troškove za ova javna preduzeća?
Što se tiče imenovanja direktora, kasnije sam videla da se to definiše prema Zakonu o radu. Mislim da je to bolje i, naravno, ne mogu se odjednom ispuniti ovi kriterijumi, kao što su za državna preduzeća, što svakako treba da bude.
Treba da damo što više šanse mladim ljudima. Školujemo ogroman broj menadžera. Od 5.142 menadžera koja su u 2010. godini diplomirala, osam ih je našlo posao. Mislim da moramo i na tome da radimo i da možda smanjimo ove kriterijume da mlađe ljude malo ranije ubacimo, bar u tim lokalnim javnim preduzećima da rade i da se bave stvarima upravljanja, zašta su svakako i konkurisali.
Mislim da i ovi usvojeni programi lokalnih javnih preduzeća ne treba da se šalju u nekih pet ministarstava, naročito ako je to pisanim putem, odnosno pisani izveštaj. Smatram da je to ogromna birokratija, bacanje papira, da ne pričamo o drvetu koje se uništi, isto tako, i oko realizacije tih usvojenih programa, pa svakako računamo da ta lokalna Skupština, da ti nadzorni odbori koji postoje, da određeni organi koji vrše reviziju finansijskih izveštaja, da su valjda sasvim dovoljni da odluče da se taj program u lokalnim javnim preduzećima dovoljno dobro realizuje. Prosto, nema potreba da ga šaljemo dalje. Dosta je više sa centralizacijom, hajde da decentralizaciju sprovedemo u delo.
Isto mi je nejasno zbog čega bismo kažnjavali lokalne samouprave odbijanjem transfera, ukoliko ne poštuju javna preduzeća određene predmete odnosno ne poštuju tu politiku zarada i zapošljavanja u javnim preduzećima, pa sada izaberemo nekog tamo koji možda namerno, da bi lokalnoj samoupravi smanjili te transfere ili ih presekli, da urade tako nešto.
Srbija se nalazi na 149 mestu u oblasti poreskih obaveza…
(Predsedavajući: Gospođice Božanić, vreme vaše poslaničke grupe je isteklo.)
Htela sam da kažem nešto o Zakonu o privatizaciji…
(Predsedavajući: Molim vas, završite misao.)
Htela sam samo da kažem da je Srbija na 149 mestu u oblasti poreskih obaveza, od 185 zemalja i da 34% prihoda preduzeća daju na poreze, tako da moramo da se pozabavimo da zaista dovedemo likvidnost u privredu, da pokrenemo stvar. To ne može ovako brzim podizanjem i ograničenjem rokova, podizanjem različitih poreza, a da ne radimo ništa na drugu stranu. Ostalo mi je ovo o Zakonu o privatizaciji, koji bi se nadovezao na ovo, ali će valjda biti prilike. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Neđo Jovanović. Izvolite.

Hvala.
Gospodine predsedavajući, uvažena ministarko, predstavnici Vlade, uvaženi narodni poslanici, moje izlaganje će biti malo drugačije u odnosu na ono kako je prezentovano u izlaganjima poslanika, tako što se sa pravom može reći da je Predlog zakona o javnim preduzećima dobar početak, a posebno kažem dobar početak ka putu radi ostvarivanja dva cilja. Prvi cilj je profesionalizacija i stručna osposobljenost u preduzećima. Drugi cilj je depolitizacija preduzeća.
Da budemo iskreni, ne postoji, niti je moguće doneti i jedan zakon o javnim preduzećima koji bi podrazumeva otklon od politike i od vlasti. To se odnosi na svaku vlast, i na ovu u kojoj participira SPS, i prošlu vlast i svaku buduću vlast. Dovoljno je postaviti potpuno nestručnu ličnost u javnim preduzećima i povezati je sa vlašću.
Zašto? Jednostavno zbog toga što javna preduzeća osniva ili država, ili autonomna pokrajina, ili jedinica lokalne samouprave. Ne postoji mogućnost otklona od politike i stoga se pojavljuje mnogo hipofizije, mnogo populizma i mnogo demagogije u kritici ovog zakona o javnim preduzećima.
Zbog toga pokušavam da istaknem nešto što smatram da je afirmativno u odnosu na ovaj zakon, a to su činjenice koje se ne mogu dovesti u sumnju. Prvo, da je zaista pokušaj depolitizacije učinjen. Kako? Time što je, već u javnosti poznato, eliminisana jedna institucija koja je predstavljala uporište politike i političkog delovanja u javnim preduzećima, a to su upravni odbori.
Nadležnost upravni odbora je sada preneta na nadležnost i korpusu je nadležnosti i ovlašćenja nadzornih odbora, s tim što nadzorni odbori sada imaju daleko jaču kontrolnu funkciju, kakvu kontrolu funkciju i nadzor nad upravljačkom strukturom u preduzeću, tako i na finansijskim poslovanjem u preduzeću.
Ono što je bitna novina i što podrazumeva kvalitet ovog zakona jeste uvođenje institucije tzv. nezavisnog člana nadzornog odbora. Nezavisni član kao institucija je takođe pokušaj predlagača da stvori garancije nezavisnosti kako od uticaja bivše politike preduzeća, zato što buduće kreira nesumnjivo, kao i nezavisnost od uticaja stranaka i finansijskih uticaja ili lobija finansije moći.
U kojoj meri će to biti postignuto i uspešno, zavisi od toga kako se bude postavila organizacija i način rada u nadzornom odboru. Ali, onda građani treba da znaju šta je to što kvalifikuje i šta je to što nezavisni član nadzornog odbora mora da ispuni da bi bio član nadzornog odbora, kao nezavisni član nadzornog odbora.
Tu je zakon postavio imperativne norme koje ukazuju da on mora biti stručno osposobljen i to u oblasti, delatnosti od opšteg interesa, a to su delatnosti kojima se upravo bavi javno preduzeće. Mora biti nezavisan u tom smislu što ne sme biti radno angažovan, niti da je bio zaposlen u određenom vremenskom periodu u javnom preduzeću i ne sme biti lice koje je na bilo koji način učestvovalo u reviziji finansijskih izveštaja javnih preduzeća.
To je nesumnjivo pomak u odnosu na svaki do sada doneti zakon o javnim preduzećima. Da ne zaboravimo još jednu činjenicu koju zakon takođe afirmiše, a to je da ne samo nezavisni član, već i ostali članovi nadzornog odbora, i predsednik nadzornog odbora moraju imati odgovarajuću stručnu osposobljenost, ali moraju imati i odgovarajući stručni profil stečen četvorogodišnjim studijama na odgovarajućem fakultetu.
Pored toga, depolitizacija se čini samo činjenicom što se radi o isključivo stručnom sastavu nadzornog odbora. Postavlja se jedno logično pitanje – da li će u manjim mestima, u sredinama gde su jedinice lokalne samouprave manje razvijene, biti dovoljno stručnog kadra koje stranke treba da afirmišu da bi popunile nadzorni odbor, odnosno afirmisale svoje članove u nadzornim odborima? Čisto sumnjam da će moći. Tu je predlagač po meni postavio stvari na svoje mesto afirmišući, pre svega, struku.
Ono što je takođe bitno istaći jeste da je procedura izbora direktora vezana za stručnu profilisanost i ono što je jako važno, važno je istaći da je procedura od samog početka potpuno transparentna. Imajući u vidu odredbe koje se odnose na javnost, imajući u vidu odredbe koje omogućavaju u svakoj fazi izbora direktora ili postupka izbora direktora mogućnost ostvarenja prava na uvid u svaku fazu načina rada komisija i organa koji se bave izborom direktora. Ono što bi se možda moglo podvesti pod odgovarajuću kritiku i gde bi se zakon mogao popraviti.
Moram da ukažem da je predlagač samom svojom spremnošću da prihvati amandmane za koje zna da su podigli kvalitet ovog zakona, nesumnjivo je spreman da i dalje prihvati sve dobronamerne sugestije koje ću ja sada izneti u smislu poboljšanja kvaliteta zakona.
Pre svega, tražim i smatram da bi bilo celishodno da resorni odbor stavi amandmane koji se odnose na sledeće činjenice koje ukoliko bi bile obuhvaćene ovim zakonom znatno bi poboljšale ovaj zakon u smislu njegove praktične primene. U Užicu, ističem, postoji jedno preduzeće koje, kao regionalno preduzeće, radi se o deponiji, su osnovale tri opštine – Užice, Požega i Bajina Bašta, znam da je sličan slučaj u Vranju, na žalost nije obuhvaćen odredbama ovog zakona. Smatram da bi jedan od amandmana resornog odbora trebao da bude da postoji mogućnost i da regionalno preduzeće, kao javno preduzeće, koje se bavi delatnostima od opšteg interesa bude osnovano na nivou više jedinica lokalne samouprave, kao što je to ranije i bilo. Ovde se to primećuje na imperativan ili implicitan način.
Takođe, implicitno nije navedeno i ono što podrazumeva i te kako značajnu korist za javna preduzeća, a to je mogućnost komunikacije i uspostavljanja saradnje, naročito poslovno-tehničke i svake druge saradnje javnih preduzeća sa stranim preduzećima. Imamo mnogo preduzeća koja se bave raznim komunalnim delatnostima i koja radi povećanja kvaliteta tih delatnosti koje obavljaju sarađuju sa stranim preduzećima, uvode novu tehnologiju, povećavaju stepen efikasnosti itd. Ovim zakonom jedan takav način realizacije rada javnih preduzeća nije predviđen.
Ovo što se čini ovim zakonom je dobar put za još nešto, a to je da nakon depolitizacije javnih preduzeća, čemu ćemo svakako težiti, krenemo i u depolitizaciju svih ostalih struktura koje se moraju depolitizovati, a pre svega institucija. Tu ću podvesti agencije, institute, zavode, ustanove koje takođe zahtevaju tretman na isti način kakav je pružio ovaj zakon o javnim preduzećima. Tek tada možemo govoriti da smo krenuli na put jednog sveobuhvatnog rešenja depolitizacije i svega onoga što se posmatra kroz prizmu politizovanja.
Ovo su samo dobronamerne sugestije za koje smatram da mogu biti značajne i voleo bih da budu sastavni deo ovog zakona. Nadam se da će resorni odbor ovo imati u vidu između sednice u načelu i sednice u pojedinostima kada se budu razmatrali amandmani na ovaj set zakona. Zahvaljujem se.

Hvala.
Reč ima ministarka Kalanović.

Narodni poslaniče, hvala vam na sugestijama. Međuopštinska saradnja jeste jedan od pravaca saradnje i proširenja aktivnosti opština na široj teritoriji, a posebno kada se radi o komunalnim delatnostima. Smatram da je vaš predlog vrlo konstruktivan i molim vas da podnesete amandman koji definiše postavljanje upravnog odbora u preduzećima koje pravi više opština. Znači, vezane za projekat međuopštinske saradnje.