Reč ima dr Nikola Jovanović. Izvolite.

Poštovana gospođo ministarka, poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, razmišljajući šta danas da kažem, pošto se ovo zove set zakona finansijske prirode u okviru zdravstva, smatram da o tim zakonima mnogo kompetentnije mogu da govore ekonomisti i pravnici. Ali, kada se lekar, a ja sam po profesiji lekar, javi za govornicom, on obično priča o problemima koji su lične prirode, u vezi zakazivanja, u vezi nedostatka lekova, ljubaznosti, neljubaznosti i ono što jednostavno pogađa sve građane Srbije. Građani Srbije kada gledaju poslanike očekuju da jednostavno dobiju makar verbalnu podršku.
Ono što bih nakon dva dana diskusije primetio, mnogo često se od strane lekara pominju prethodna ministarstva, šta je uradio prethodni ministar itd. Malo sam stariji ovde u Skupštini, pa se sećam i Vlade Ante Markovića i znam da je to bila odlična vlada, ali se ne sećam ko je bio ministar zdravlja. Ne sećam se čak ni za vreme Đinđića. Ova vlada postoji kao tim, ne kao holding, nego kao tim i u tom timu rade svi zajedno. Posle mandata ove vlade sigurno će gospođa ministarka Đukić Dejanović ostati zapamćena kao ministar koji čuje sve probleme. Verovatno je to i vaša uža specijalnost, da razumete ljude. Ali, neće se zapamtiti, odnosno niko neće reći – postojala je gospođa ministarka Đukić koja je napravila to i to, nego će se sećati gospodina Dačića koji je premijer. Obično se Vlada pamti po premijeru.
Ova tri zakona imaju za cilj da jednostavno te gubitke koji postoje, taj trenutni dug vrate i da se sprečava dalje zaduživanje. Dug od 13 milijardi je stvarno neverovatno veliki. Dug od 10, pa još tri, verovatno kad su pojedini čuli da će da se donese taj zakon o centralnoj nabavci, možda su se zadužili još oko tri milijarde, što je možda na neki način i opravdano strahom od nemaštine. Znate kada neko kaže da će nestati soli u gradu, svi kupuju so, i ako im treba, i ako im ne treba. Taj dug koji je prihvatila Republika kao javni dug u roku od tri godine, 12 rata kvartalno, mislim da će omogućiti funkcionisanje i veledrogerijama i zdravstvenim centrima.
Ono što bih ovde apostrofirao, to je centralno snabdevanje. Mnogi kažu da nije baš najbolje centralno snabdevanje, jer ta centralna komisija je na osnovu velike finansijske moći koju ima sigurno jedna velika sila. Ali, ako se ta komisija, koja ima 11 članova, dobro kontroliše, mislim da tu neće biti problema. Šta je motiv? Motiv je ušteda, ušteda od 20%.
Svojevremeno osamdesetih godina neke euforije nabavke ultra zvučnih aparata, na beogradskom sajmu, koji je tada stvarno bio sajam, srpske zdravstvene ustanove dolazile su i kupovale aparate, kako se koji pojavio. Da li je Aloha, da li je Tošiba, Sonik, Džonson Džonson. Slovenci su došli tada na sajma i kupili 50 Tošibinih aparata čija je vrednost bila 45 hiljada dolara i oni su za 35 hiljada dolara kupili 50 aparata. Znači, jednostavno ušteda makar 15 aparata. Šta su dalje uradili? Formirali su servis za Tošibine aparate i zaposlili svoje radnike i servisirali su celu Jugoslaviju, tadašnju.
Mogućnost centralizovanja, mi sad govorimo o Zakonu o lekovima i o toj medicinskoj opremi, materijalu, ali je činjenica da i kad bude donesen Zakon, a mora da se donese zakon o zdravstvu tada će lekari verovatno mnogo angažovaniji da budu što se tiče toga, jer mislim da u toj sferi mi plivamo. Mislim da bi ekonomisti i pravnici to mnogo bolje radili.
Malo pre sam čuo, vraćanje duga. Nije vraćanje duga, plaćanje recepta, nego jednostavno Vlada usvajanjem ovog zakona će recepte koji su plaćali za 200 dana za godinu dana će smanjiti na 150 dana, 2014. godine na 120 dana i 2015. godine na 90 dana. To je neka cena, to je neki rok koji je zadovoljavajući i za Fond i za veledrogerije.
Ono što je još jedna novina, a to je ne poštujući odluku Batuta koji jednostavno pravi program koliko lekara, koliko sestara, mi na birou imamo negde oko 14 hiljada zdravstvenih radnika, mogućnost da lokalna samouprava ukoliko smatra da je potrebno zaposli određene strukture, da li lekare ili sestre, o trošku iz budžeta lokalne samouprave. To je neka novina koju ako opština ima te pare, verovatno će moći da uradi.
Zajedno za Šumadiju, čiji sam ja poslanik, smatra, ali i URS da ovaj zakon treba podržati i ovo sigurno nije idealan zakon, ali u ovoj situaciji besparice, sigurno je da je nešto što trenutno i jedino možemo da ponudimo. U danu za glasanje mi ćemo dati podršku ovom zakonu.

 Hvala.
Reč ima narodni poslanik doktor Branislav Blažić. Izvolite.

Hvala lepo. Gospodine predsedniče, gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama su ova tri zakona koja u stvari predstavljaju samo jednu kariku u nizu zakona koje treba da donesemo da bi izvršili kompletnu reformu našeg zdravstva. Ali, iz ovo tri zakona se već vide neki obrisi, vidi se jedna strategija koja svakako ako se upornim radom ovako nastavi može da dovede do poboljšanja ukupne naše zdravstvene zaštite.
Kažu, da je naše zdravstvo obolelo, da je prepuno negativnih pojava korupcije, rada na crno, neusklađenosti državnog i privatnog zdravstva, poremećenog odnosa između lekara i pacijenata. Možda je to tačno, ali moramo znati da je zdravstvo samo deo jednog obolelog društva. Zdravstvo je samo srce jednog obolelog društava ali kako znamo da za sve ima lek, SNS je ubeđena da će zajedno sa svojim koalicionim partnerima naći lek za rešavanje kako obolelog društva tako i obolelog zdravstva. U stvari najvažnije je da je karcinom uklonjen, a žute metastaze ćemo uklanjati ako treba jednu po jednu.
Prema tome, ono što je bitno ovde reći, a to je u stvari nešto našta su se i drugi poslanici pozivali, kad govorimo o tim negativnim pojavama, da ipak ogromna većina zdravstvenih radnika, danas u teški uslovima, sa stotinu problema vrlo odgovorno, savesno i pre svega humano radi svoj posao. Tu je u stvari najvažnija jedna stvar koja je za nas bitna, a to je ta humanost. Jer, možemo biti društvo i siromašno, i
ubogo, možemo biti i biti podeljeni i pocepani i posvađani i popljuvani, ali nikad ne smemo i ne možemo biti ne humano društvo. Jer, tada mi ne bi bili ono što jesmo i dve osnovne naše osobine, pravdoljubivost i humanost, uvek su nas krasile i bez obzira na sve posledice koje smo kroz istoriju zbog toga imali.
Ono što je suština ovog prvog predloga o pretvaranju javnog duga, napravljenog duga, duga koji nije bio ugovoren, duga od nekih 13 i po milijardi je iskrena želja i možda jedini način da se pomogne proizvođačima i da se to što je neko uradio pretvori u javni dug. Ono što nam u ovoj situaciji stvarno pravi, a to su odgovori: ko, kad, gde, zašto, kako i s kim je napravio 13 milijardi duga u poslednjih nekoliko godina. Tako što su pojedini direktori i ustanove bez ugovaranja pravile dug sa svim građanima ove zemlje.
Da li je moguće da će to proći bez posledica? Da li je moguće da možda ministarstvo nekom svojom unutrašnjom kontrolom ne ispita priču, ne ulazeći u to da je sve to nešto kriminalizovano, da je možda bilo razloga ali se svakako to moralo uraditi na neki drugi način? Ali, ono što je poenta priče, je dok mi pokušavamo da ispeglamo ovih 13 milijardi i dok se borimo na neki način popravimo stvari, žute metastaze grickaju i dalje. Evo sad, prekjuče, dok smo obavestili sve da će biti centralne nabavke, da napravljen dug od 13 milijardi, Fond raspisuje po hitnom postupku konkurs, nabavku koja je u vrednosti od 137 miliona dinara. To sve raspisuje 4.12.2012. godine, da bi se dokumentacija predala do 10.12.2012. godine kako bi oni mogli da završe ove nabavke.
Radi se o nabavkama za dijalizu, dijaliznih materijala u toj vrednosti i sad dok se borimo da popravimo naše proizvođače, oni raspisuju tender za 17 stavki, od kojih 10 naših proizvođača ne mogu da učestvuju. Od tih 17 stavki imamo tri stavke koje do sada nikada nisu bile ni raspisane na tenderu, a što je najstrašnije imamo jednu koja nije ni registrovana. Jedan dijalizator koji uopšte nije ni registrovan u našoj zemlji. Prema tome, ovde se 10 stavki uvozi, neke nisu ni registrovane, neke nikad nisu uvežene, radi se u stvari nabavka za poznatog kupca, od poznatog proizvođača, preko poznatih ljudi.
Ovo i slične nabavke u ovom periodu da bi zaštitili da ne napravimo novih 13 milijardi moramo pod hitno zaustaviti. To se sve dešava kada je direktor dao ostavku i kada je on otišao, jedna uhapšen, drugi dao ostavku, lepo društvo Fondu za zdravstveno osiguranje.
Ono što je još strašnije i što se sada dešava, gospođa ministarka verovatno to i zna, jedno njeno pismo 13. novembra koje je upućeno cirkularno u sve zdravstvene ustanove, pismo vrlo korektno koje objašnjava kakvu ćemo strategiju primeniti, da idemo na centralizovane nabavke, da se prave planovi, da se ti planovi preko Zavoda za zdravstvenu zaštitu dostave Batutu, da može već Batutu da krene u tu priču, da bi do 20. decembra nešto mogli da uradimo, da radimo na tome i da su uštede velike. Ne samo uštede nego i sprečavanje korumpiranih radnji i svega ostalog i na kraju krajeva skidanje ljage sa zdravstva.
Tri dana kasnije, nakon što ste vi uputili ovo pismo Fondu koji upućuje drugo pismo u kome obaveštava svoje filijale da traže da u što kraćem roku dostave od ustanova i naprave ugovore kako bi mogli da obave nabavke i to precizno, recimo, za izradu materijala za vaskularnu hirurgiju, za kardio hirurgiju, ugradni materijal u kardiologiji, implantati za kukove i tako dalje, najskuplje stvari. Sve to napisano na nekih desetak stvari koje hoće sad brzo, ako je moguće što pre da odrade posao i da se oduže nekim ljudima ili da ispune neke obaveze koje su imali od ranije. To sve radi potpisa direktora sektora, gospođe koja je došla, a bila je šef apoteke Kliničnog centra i prebačena je u Fond, da bi verovatno, kako oni to kažu mogla da pravi i dobro poznaje kombinacije.
To je jedna od kombinacija koja sada treba da se odradi, da doda na sve ovo ili da spreči neke dodatne nabavke, što je neverovatno da ne postoji usaglašenost i da pokušavaju da u što kraćem roku naprave određene ugovore, pozivajući se na Zakon o javnim nabavkama i na taj način spreče kompletnu strategiju koju zdravstvo pokušava da napravi.
Kada smo došli do toga, do želje da se centralizuju nabavke, iskreno da se uštedi nekih 20% ako je to moguće, a ako se uštedi i 1% biće veliko, a ako se uštedi 20%, biće fenomenalno. Nije bitno da li će se uštedeti 1% ili 20%, biće fenomenalno, i bitno je da se svaki dinar koji građani odvoje za zdravstvo, da stvarno tamo i stigne.
Postavlja se sada pitanje na koji način i koji sistem u centralnim nabavkama da napravimo. Mislim da je svejedno na koji ćemo način uraditi, jer će svaki biti bolji od ovog "drp sistem" koji imamo u poslednjih nekoliko godina, kada su u pitanju nabavke u zdravstvu.
Sada je to pitanje, i to je za diskusiju, da li ovo odmah ili pre Zakona o javnim nabavkama, ali u svakom slučaju, i Zakon o javnim nabavkama neće odstupati od ovog jer ga mi usklađujemo sa njim.
Postavlja se pitanje da li neku tako centralizovanu nabavku sprovoditi u Fondu ili u Ministarstvu? Mislim da je logičnije da to sprovodimo u Fondu, normalno, ako se oslobodimo i raščistimo stanje tamo i oslobodimo se svih onih negativnih pojava koje su u Fondu nekoliko poslednjih godina bile, zato što Fond ima i kapacitete, ima jedan deo vrlo kvalitetnih ljudi sa iskustvom, ima i informacije i Fond će u svakom slučaju te specifične nabavke za koje su vrlo određeni kadrovi za to, i koji mogu to da urade.
Ono što je takođe bitno, a to je da je potrebna nama standardizacija u zdravstvu. Standardizacija je nešto bez čega ne možemo formirati tržišno uporedive cene i kada dostignemo taj nivo da to možemo da uradimo, onda ćemo biti uz rame nekim zemljama u Evropi.
Međutim, tu se postavlja sada pitanje da li centralizovane nabavke mogu zbog svoje veličine, zbog obima, da li su one trome, spore, da li ćemo napraviti određene probleme zdravstvenim ustanovama, da li može da se desi da će biti nekih nestašica ili slično. Tu može da bude neko objašnjenje, ali zbog toga ja predlažem da možda krenemo u centralizovane nabavke u fazama korak po korak, tako što ćemo u prvom koraku imati nabavku centralizovanu za aparate, nove tehnologije, opremu i energente.
Na taj način ćemo steći određena iskustva kako ne bi pogrešili, pa vrlo brzo posle možemo to proširivati dok ne postignemo kompletnu centralizaciju nabavke u zdravstvu. Svakako, iz toga treba izuzeti hranu ili nešto što bi negde na lokalu to moglo i moralo da se nabavlja, jer ne možemo ni ići u neke apsurdne odluke. Tu moramo biti vrlo oprezni, da ne napravimo neke nove "Jugohemije", koja je za, od dva miliona evra godišnjeg prometa, "Jugohemija" je u dobroj saradnji sa Fondom za četiri godine stigla na 80 miliona evra prometa.
Znači, svaki monopol, svako mora biti isključen različitim pravilnicima koja će tek kasnije da dođu.
Ja bih sada ovde pokazao gospođi ministarki jednu knjigu, ovo je u nekom prevodu – zdravlje u jednom pogledu, ili pogled na zdravlje Evrope 2012. godine. Mislim da možda vi ovo niste videli, ali ovde se nalaze svi parametri koji ukazuju u kakvom se stanju nalazi zdravstvo neke zemlje u Evropi.
Ima tu i nas, znači, kompletno urađena studija, ja ću vam dati da to pročitate, da vidite kakve ste probleme preuzeli, a iako ste neuropsihijatar, savetovao bih vam pre nego što počnete ovo da gledate da popijete nešto za umirenje, lakše ćete ovo sve podneti, ali se ipak nadam da su to problemi koje ćemo zajedno uspeti da prevaziđemo. Hvala.

Da li se još neko od ovlašćenih predstavnika ili predsednika poslaničke grupe javlja za reč? (Ne.)
Narodni poslanik Olgica Batić, izvolite.

Poštovani predsedniče, mnogo toga je izneo moj kolega Mirko Čikiriz, a ja na prvom mestu moram da se pozabavim nekim pitanjima koja su juče otvorena, pre svega, mislim na član 1. i na predložene dopune ovog člana 1.
Naime, moram da postavim pitanje ministarki, šta je sa osobama i da li su one obuhvaćene ovom zdravstvenom zaštitom, u stvari, zašto nisu obuhvaćene one osobe koje obavljaju recimo visokorizične i najopasnije poslove, a statistikom je utvrđeno da su to taksisti, poljoprivrednici, šumari, rudari, električari i građevinski radnici, jer kod svih ovih kategorija, visok je rizik za dobijanja bolesti i ovo je zvanična statistika kada se u obzir uzme broj smrtnih slučajeva na poslu, na 10.000 radnika koji obavljaju isti posao.
Moje nedoumice izazivaju, na koji način se pruža zdravstvena zaštita obolelima od malignih bolesti, koji moraju da budu podvrgnuti zračenju, kada u našoj zemlji nema dovoljno radiologa i onih što ima, nisu dovoljno obučeni da vrše svoj posao.
Trebalo bi da pogledate druge zemlje kako se to radi, posebno po pitanju radiologije. Uzmite Tursku, koja je poznata i čuvena po tzv. već unapređenom gama zračenju, koja ima savršene obučene radiologe, kojima se ne može desiti da zrače zdravo tkivo koje će za nekoliko godina postati bolesno.
Takođe, uzmite Izrael, koji ima vrhunske onkologe, koji stadijum kancera pojedinih organa utvrđuju mikroskopskim putem sa 100% tačnošću. U obzir možete da uzmete Španiju, koja ima izvanredne radiologe, koji su takođe vrlo dobro obučeni i možete da uzmete za primer i Holandiju, gde je kod osoba kojima je urađena totalna laringtomija i ugrađena traheostoma, oni ne poznaju više mogućnosti egzofagusnog govora, jer je to prevaziđeno. Tamo se ugradnja vokalnih proteza vrši za 10 ili 15 minuta pod lokalnom anestezijom.
Uzmite i Hrvatsku koja je u zdravstvenoj zaštiti daleko iznad nas. Hrvatski lekari, zasigurno se smeju kada kažemo da se u srpskom zdravstvu nekome kome je urađena laringtomija ugrađuju metalne kanile, nezavisno od njihove površine, jer se tamo davno već koriste silikonske kanile.
Ne znam zašto zdravstvenom zaštitom nisu obuhvaćene još neke kategorije socijalno-ugroženog stanovništva.
U tački 5. člana 11. koji se dopunjuje, navodi se – lica koja boluju od hiv infekcija ili drugih zaraznih bolesti. Pre neki dan bio je Svetski dan borbe protiv side. Zar onda kao posebnu kategoriju ne bi trebalo da obuhvatite pripadnike LGBT populacije, budući da znamo da su oni ti koji šire najviše zaraznih bolesti.
Takođe, zašto zdravstvenom zaštitom iz istog člana nisu obuhvaćeni dobrovoljni davaoci krvi, dobrovoljni donatori nekih organa, dobrovoljni davaoci koštane srži.
Naravno da u našoj zemlji postoji gomila zakona koji niti su u proceduri, niti će biti u proceduri, ali to nije vaša krivica.
Možda je ovo sada neprijatna tema, ali ja ću je otvoriti, nikada nije legalizovana prostitucija, a znamo da i takva lica spadaju u visokorizičnu kategoriju koje prenose zarazne bolesti, ali za tako nešto nemamo osnova da bi mogli da ih ubrajamo.
Pored ovih zemalja koje sam rekla, ne znam koliko lekara u Srbiji ima koji su dovoljno obučeni za ugradnju portova, kako bi se prilikom sprovođenja hemoterapije oni ugrađivali, da se do iznemoglosti ne bi uništavale periferne vene, ali čini mi se da ne postoji više od dva, koliko ja znam, toliko ih je bilo 2010. godine.
Godine 2010. takođe u najvećem zdravstvenom centru u Beogradu, na VMA, osoblje nije imalo čak ni obične gaze, ja sam svedok toga, pa vrlo dobro znam o čemu govorim.
Vojno medicinska akademija u šok sobama nije imala čak ni osnovna sredstva, dakle, nije imala gazu. To je, nažalost, slika i prilika zdravstva u Srbiji i ne možemo da govorimo o nekom njegovom boljitku.
Ono na šta, takođe, želim da se osvrnem jeste da pomenem ono što su neki do sada već učinili, a pominjali su neke bivše ministre pravde. Imate, recimo, gotovo decenijskog, ministra zdravlja, Tomicu Milosavljevića, koji je 9.10.2010. godine izjavio da je zadovoljstvo zaposlenih unutar zdravstvenog sistema u porastu. To je naravno bila apsolutna neistina. Nije u porastu, niti ikako može da bude u porastu, nije toni danas, nego je upravo u padu.
Takođe je izjavio da je u protekle dve godine, znači od 2008. do 2010. godine, u Klinički centar u Srbiji, uloženo 150 miliona evra. Nameće se ono čuveno, logično pitanje, pa gde su pare i gde su tih 150 miliona evra, u šta je to u stvari uloženo?
Takođe, isti taj ministar zdravlja je rekao da mi nemamo novca da možemo ulagati.
(Predsednik: Moram vas upozoriti da je vreme poslaničke grupe isteklo. Završite rečenicu.)
Završavam. Takođe je rekao da nemamo da ulažemo dovoljno miliona evra, jer već mnogo ulažemo u opremu. Ja pitam, a koju opremu? Da li onu koju sam navela, a koju nam je donirala japanska Vlada, ali je mi zbog neobučenosti naših lekara ne možemo da je primenjujemo? Hvala.

Gospođa Slavica Saveljić, po Poslovniku. Izvolite.

Zahvaljujem.
Reklamiram povredu Poslovnika, član 96, koji kaže da prijave za reč sa redosledom narodnih poslanika podnose poslaničke grupe i narodni poslanici, koji nisu lanovi poslaničkih grupa u pisanom obliku do otvaranja pretresa.
Mi smo dobili spisak predloženih. Prema redosledu ovde, nema poslaničke grupe SPO. Molim vas da ubuduće, ili poštujem vašu toleranciju, da omogućite poslanicima da govore, ali vas molim da onda ubuduće dobijamo adekvatne liste.

Pošto vi znate, zaista, član 96. govori o tome, ali vi znate da smo do sada, i do sada je to uvek bila praksa u parlamentu, dešava se da poslanici sa nekim zakašnjenjem se prijave za reč.
Moj stav je da treba omogućiti narodnim poslanicima da govore o ovoj temi, jer mislim da je cilj parlamenta da čujemo mišljenje narodnih poslanika. U načelu se slažem, ali mislim da je stav koji sam malopre izneo, važniji od principa slepog poštovanja Poslovnika i mislim, pošto je to praksa u ovom parlamentu već mnogo godina, da ne treba da je narušavamo.
Pošto se ovde radi i o zameniku šefa poslaničke grupe, mislim da to stvarno nikome ne predstavlja problem, ali svakako se slažem i pozivam sve poslaničke grupe da u poslovničkom roku uvek dostavljaju prijave govornika.
(Zoran Radovanović, s mesta: Replika.)

Ne možete repliku sada, ne smatram da imate osnov za repliku.
Gospođa Saveljić ima pravo. Izvolite.