Hvala.
Poštovani narodni poslanici, primili ste ostavke narodnih poslanika Gojka Radića i Mirka Cvetkovića na funkciju narodnog poslanika u Narodnoj skupštini Republike Srbije i Izveštaj Odbora za administrativno-budžetska i mandatno-imunitetska pitanja Narodne skupštine povodom razmatranja ovih ostavki, koji je utvrdio da je podnošenjem ostavke nastupio slučaj iz člana 88. stav 1. tačka 2) Zakona o izboru narodnih poslanika i predlaže da Narodna skupština, u smislu člana 88. stav 3. i stav 4. istog zakona, konstatuje prestanak mandata ovim narodnim poslanicima.
U skladu sa tim, a saglasno članu 88. stav 1. tačka 2) i stav 3. i stav 4. Zakona o izboru narodnih poslanika, Narodna skupština, na predlog Odbora za administrativno-budžetska i mandatno-imunitetska pitanja Narodne skupštine, konstatuje da je prestao mandat, pre isteka vremena na koje su izabrani, narodnim poslanicima Gojku Radiću i Mirku Cvetkoviću, danom podnošenja ostavke.
Saglasno Zakonu o izboru narodnih poslanika, izvršiće se popunjavanje upražnjenih poslaničkih mesta u Narodnoj skupštini.
Nastavljamo dalje sa raspravom.
Reč ima narodni poslanik, Aleksandar Radojević. Izvolite.

Poštovano predsedništvo, poštovani predstavnici Vlade, koleginice i kolege, ako smo mi ovde predstavnici naroda kao poslanici, mi lekari smo ovde ujedno i kao predstavnici pacijenata i budućih pacijenata.
Sa tog stanovišta, mislim da je ono što je ministarka u jednom obraćanju u Odboru za zdravlje rekla, da je ovo u stvari gašenje požara u zdravstvenom sistemu Srbije, odnosno sprečavanje kolapsa koji je bio već evidentan i na pomolu da se dogodi.
Sa neke stare kineske mudrosti u kojoj se kaže – da bi se napravio put od hiljadu milja, mora se učiniti prvi korak. Sa te tačke ja podržavam ovaj napor koji je učinjen da se Zakon o zaštiti zdravlja izmeni, dopuni i popravi, i kao stranka i kao pojedinac ću se truditi da dam tome puni doprinos.
Obzirom da se bavim medicinom i da je u medicini dijagnoza element da bi se došlo do terapije, osvrnuću se kratko na pitanje gde su pare iz Fonda zdravstva, odnosno poreskih obveznika, našeg naroda, ko ih troši, da bi se moglo adekvatno reagovati i adekvatnim zakonskim rešenjima sprečiti zloupotreba koja mislim da je vidljiva na svakom koraku i da se od dve milijarde evra, koliko se približno izdvaja godišnje od ovog osiromašenog naroda u Fondu zdravstva, što iznosi oko 250 evra po glavi stanovnika, može organizovati zdravstvena zaštita ovog naroda na višem nivou. Ako uzmemo u obzir da su cene rada naših lekara, naših sestara, našeg medicinskog osoblja relativno niske u poređenju sa okruženjem, da su tome prilagođene i sve druge cene usluga u zdravstvu, tvrdim da se boljom organizacijom i boljim raspolaganjem novca može podići zdravstveni sistem na viši nivo.
Gde su pare koje izdvajaju poreski obveznici i ovaj narod? Da li su pare kod pacijenata? Mislim da nisu. Pacijenti imaju od onoga što se zove pravo pacijenta liste lekova koje same po sebi redukuju prava pacijenata. Ko radi te liste lekova? To su ljudi koji su nekada davno određeni, koji troše novac ovog naroda, koji troše i vreme svoje i ovog naroda za izradu samih lista.
Postavlja se pitanje, ne ulazim personalno u to ko su ti ljudi, zaista ne znam nijedno jedino ime tamo, način njihovog izbora i ispravnost njihovog postojanja sve vreme od trenutka uvođenja listi. Kad se te liste jednom naprave, onda se povremeno inoviraju, za neki lek se doda, za neki se oduzme, da li je potrebno i koliko je potrebno ljudi da se bavi tim poslom i dan danas, koliko oni koštaju i koliko novca troše, da li su te liste ispravne i da li je neko do sada, od kada su uvedene te liste, procenio efekat koji su ostvarile te liste na uštede u zdravstvenom sistemu?
Spreman sam i predlažem da se napravi jedan mali eksperiment, da se u pet, šest domova zdravlja u Srbiji uzme po sedam, osam dana, recimo, i da se napravi ogled da se u dva, tri doma zdravlja puste lekari da rade onako kako misle da treba raditi po profesiji, po doktrini, po nauci, po onome što su naučili i da se uporedi sa dva, tri doma zdravlja koji su radili po listama lekova. Tvrdim da razlika neće biti značajna, jer ne verujem da postoji među pravim lekarima, da izuzmem one koji se bave nekim sitnim prevarama, ljudi koji se značajno doktrinarno razlikuju u propisivanju terapije. Obzirom da su višestruko ograničeni od početka, od ulaska pacijenta u ordinaciju i onoga što im stoji na raspolaganju, od dijagnostike, od laboratorije, od onoga na šta se mogu osloniti među kolegama, pa do samog propisivanja leka, mislim da nema potrebe ograničavati ih još i u tome koji će antibiotik izabrati ili propisati.
Pacijenti od ovog zdravstvenog sistema imaju i liste čekanja. Liste čekanja su kako gde, ali nedopustivo dugačke. Te dugačke liste čekanja naravno da troše novac samih pacijenata, osiguranika koji, čekajući na liste, odu u privatnu praksu pa tamo potroše svoj novac koji su već jednom izdvojili za zdravstveno osiguranje. Te liste čekanja uglavnom se poštuju revnosno i savršeno dobro kod radiologa, kod ljudi koji se bave logistikom, kliničarima, koji poseduju u privatnoj praksi svoje privatne rendgene, svoje privatne skenere, privatne ultra-zvukove i oni vrlo revnosno rade onoliko koliko im je dato da mogu da rade, na minimumu. Kliničar nikad neće vratiti pacijenta i reći, ako je pravi kliničar, da mora da dođe sutra, jer je pomoć potrebna odmah.
Šta još imaju, osim lista čekanja? Imaju upute za šetnju ili za maltretiranje do svog izabranog lekara, koje su takođe pripadnici prethodnog režima, na čelu sa DS, izglasali u ovom parlamentu i time ih smatram daleko odgovornijim od onih ljudi koji su davali ministra, jer za sve ovo su glasali skupa na njihove predloge, tako da ti uputi koji služe da pacijent koji je pregledan na sekundarnom nivou, mora da se vrati u primarni nivo, da bi na osnovu izveštaja lekara specijaliste dobio uput za tercijalnu zaštitu, vrlo često znače ogroman gubitak novca i energije za onog čoveka koji je korisnik te usluge.
Ne zaboravite, ne žive svi pacijenti pored bolnice ili pored doma zdravlja koji to propisuje, nego žive u selu udaljenom 20-30 km odatle, gde izabrani lekar dolazi dva ili tri puta nedeljno i boravi tu po nekoliko sati i nema ga vrlo često na svom radnom mestu, jer je poslat na drugo mesto zbog potrebe ili se razboleo čovek, tako da onda imate da je prethodni režim pokušavao da uštedi na onome što se zove maltretiranje pacijenta. Shvatite to kako hoćete, ali tako to izgleda.
Gužve ispred pojedinih ordinacija i prazna čekaonica ispred drugih ordinacija, istovremeno i iste plate za sve, mislim da nisu dobar motiv za ljude koji se ozbiljno bave kliničkim poslom. To je još jedan od načina trošenja para i teranja ljudi u privatnu praksu, a pre toga su platili uredno svoje obaveze, imaju overene knjižice.
Zakon koji je doneo prethodni režim, koji se odnosi na transport obole-log, ne znam da li je neko od kolega koji su se bavili donošenjem tog zakona čitao u trenutku kada je taj zakon donošen, ali to se graniči sa naučnom fantastikom. Recimo, imate primer da pacijenta koji vam je primljen na odeljenje, na bolničko lečenje, možete otpustiti tako što ćete tražiti prevoz njegov do kuće ako je nesposoban da se preveze sam, jer je invalid, tako što će taj čovek, koji treba da se odveze kući, tražiti izveštaj od svog izabranog lekara, koji opet vrlo retko dolazi tu, a on nema rođake ili bližu rodbinu koji će mu to odraditi. Čak i ako ima, po Zakonu o zdravstvenoj zaštiti, da bi lekar izabrani ili bilo koji drugi ušao u priču i sa nekim pacijentom, ušao do nivoa pružanja usluge, taj koji ulazi unutra mora imati zdravstvenu knjižicu, a zdravstvena knjižica da važi uz ličnu kartu. Kako se u praksi dogodi da takav pacijent ne može da bude otpušten, vi morate da nađete neku slobodnu hitnu pomoć ili neki auto koji ide u tom pravcu, da sačeka izabranog lekara, da on to napiše, pa da se vrati do hitne pomoći, koja će prevesti takvog pacijenta. Ako vam kažem da je to izvanredan generator nezadovoljstva, nasilja i gubljenja poverenja u zdravstveni sistem, nadam se da ćete mi poverovati, jer se to dešava u praksi.
Dalje, ako čovek iz druge filijale zdravstvenog osiguranja strada, bude mu potrebna lekarska pomoć na terenu neke druge, svi ljudi koji dođu u kontakt sa njim beže od njega kao da je ušao u ordinaciju tigar. Svi se plaše toga šta će biti i ko će platiti pruženu uslugu. Nedavno se dogodilo da je žena iz Kosovske Mitrovice boravila u Čačku i jednog trenutka joj se desilo da su je zabolela leđa. To ni po jednom kriterijumu zdravstvene zaštite ne spada u hitnu medicinsku intervenciju. Ta žena nije mogla ni na koji način biti prebačena do Beograda na pregled, iako je doktor koji je pozvan u Kosovsku Mitrovicu uredno napisao uput na reč. Trebalo je da pošalje i sanitetski prevoz iz Kosovske Mitrovice, da sanitetski prevoz pronađe pacijenta u Čačku i doveze ga do Beograda. Ispostavilo se da je to bila diskus hernija. Kolege znaju šta to znači. Zaista život nije bio ugrožen, ali kod pacijenta je bio ugrožen i to je moglo da bude i trajna posledica.
To su primeri onoga što se događalo u prethodnoj Vladi, odnosno pret-hodnom sazivu, u prethodnom režimu koji je donosio zakone za koje verujem da nije obraćao pažnju kako bi se sproveli u praksi. Ovakvih primera ima jako puno, pa mislim da, i pored toga što je u planu da se donese zakon o zaštiti prava pacijenata, ako lekar kliničar, koji je završio fakultet, ne bude poštovao pacijenta i on ne bude sprovodio ono što je pacijentu od životne važnosti, od bitne važnosti, nikakav zakon neće naterati lekare i medicinsko osoblje da poštuje te zakone, osim same medicinske doktrine.
Dalje, da li su pare poreskih obveznika kod lekara? Mislim da nisu ni tamo, kod poštenih lekara kod lekara koji se bave svojim poslom onako kako su to učili donedavno u vrlo renomiranim školama, koje je imala ova država. Mislim da neće biti problema. Oni koji su se na drugi način odškolovali i spremili za neke druge poslove, verujem da će biti problema.
Ko se u praksi ne bavi poslom onako iskreno i pošteno, malo pre sam pomenuo ljude koji su servisi, među njima su i biohemičari, laboranti, kao i radiolozi i nešto što je otrgnuto od zdravstvene zaštite i prebačeno u Zavod za javno zdravlje, kao što su bakteriolozi i oni ljudi koji se bave elementarnom dijagnostikom. Imate situaciju da pravimo liste lekova za doktore u primarnoj zdravstvenoj zaštiti da ne bi propisivali lekove na pamet, tipa antibiotika, a onda imate bakteriologe koji su prebačeni u Zavod za javno zdravlje, koji uredno naplati svoje usluge pre nego što se usluga od kliničara i pruži. Zatim imate napad na opštu praksu kako je dala antibiotik, bez toga da radi elementarni bris grla ili bilo koji drugi.
Da li su plaćena dežurstva preko 40 sati? Ima strašno puno kolega koji dežuraju i više od toga. Naravno da nisu. Sami efekti lečenja su po mom mišljenju ključan parametar za određivanje cene zdravstvene usluge. Ako je neko upotrebio sve što mu je na raspolaganju, postavio ispravnu dijagnozu, odredio ispravnu terapiju, dobio zadovoljnog i zdravog pacijenta, taj je po mom mišljenju uštedeo pare Fondu zdravstva. Onaj koji je pokušavao da poštuje sve zamršene zakone i procedure, on je napravio negativan saldo.
Još nešto što je jako nelogično. Ako poreska uprava i Ministarstvo finansija i ministar Dinkić i ekipa oko njega, sa čitavim setom zakona, sada i u ranijem pokušaju da naplate to što se zove porez i te pare, svi ti ljudi koji su poreski obveznici uplate na jedan žiro račun, taj žiro račun je u posedu RFZZ. Taj fond je bogom dana institucija koja ništa ne radi, na čiji račun se slivaju pare, a oni planiraju.
Dozvolimo sebi da pre pet, šest godina žena koja je bila direktor Fonda zdravstva i kojoj se na tekući račun slilo dve milijarde evra, po automatizmu koji postoji u ovoj državi, bude proglašena za menadžera godine. Zamislite koliki je ona napor učinila da prikupi te dve milijarde evra da bi bila proglašena za menadžera godine.
Istovremeno, recimo imate jednu "Budimku" u Požegi koja je propala, opljačkana i potpuno prazna, zaposlila je jednog direktora, koji je u roku od tri godine uspeo da pokrene i da ubaci 250 ljudi da primaju plate, da bi je posle toga kupila "Metals banka", pojede i uništi ponovo i takav čovek dobije prstom put ka kući. On nije menadžer godine, a onaj koji je dobio na tacni dve milijarde evra je menadžer godine. Krajnje čudni motivi za dodelu nagrade menadžer godine.
Kako RZZO troši pare? Praktično troši kako hoće. Malo pre je ministarka rekla da RZZO ne želi da prihvati ovaj novonastali dug koji su napravile bolnice. Zamislite RZZO ne želi da prihvati dug. Da nije bilo tih para ne bi radile bolnice. Te bolnice i ti pacijenti koji su se lečili i potrošili ovih 13 milijardi dinara ili 100 miliona evra, nebitno i sada neka ustanova koja se zove RZZO, koja bi trebala da bude potčinjena ministarstvu i državi Srbiji, odbije da plati, da prizna to kao obavezu za plaćanje. To je prosto neverovatno.
Obično se RZZO zaklanja iza "Batuta". "Batut" je institucija koja treba da planira javne rashode i javno zdravlje. Oni to 50 godina rade i nikako da isplaniraju. Postoje standardi u Evropi i u svetu koji su na višem i na nižem nivou. Zna se koliko pacijenata treba da pregleda jedan lekar, zna se koliko pacijenata treba da opsluži jedan skener, zna se praktično sve. Pitam se šta oni još uvek planiraju, šta je još ostalo neisplanirano, osim kako pokriti nameru da RZZO potroši pare tamo gde se ostvaruje jedan veliki profit i veliki gubici istovremeno. Profit za oni koji kupuju, gubici koji su uplatili sredstva na poreski račun ove države.
Ako vam kažem da recimo Čačak dobija skener pre pet, šest godina koji se zove "HR rezolušn" koji je vrlo dobar, da posle godinu dana dobija, ne tražeći skener šesnaestoslajsni a da je on već prilično zastareo za 64 slajsni koji se već duže vreme koristi čak i u ovoj zemlji i da je takvih skenera u ovoj državi podeljeno po mojim informacijama petnaestak, onda se pitam kakvo je to planiranje? Ako dobijete aparat za bronhoskopiju koji vam nije trebao, koji niste tražili, a prethodni ste tražili i molili pet godina da dobijete, onda se isto pitam kakvo je to planiranje?
Ako imate ljude koji su pokušali da naprave mnogo novca po sistemu velikih brojeva, pa su krenuli da prave razne vrste gripova od ptičijeg do svinjskog i ako RZZO, odnosno "Batut" isplanira da nam treba ogromna količina vakcine, koje ne budu upotrebljene, ne znam da li su do sad bačene, uništene ili šta je već bilo sa njima i ako se na televiziji iz dana u dan pojavljuju predstavnici tih ljudi koji to planiraju i koji predviđaju razne reepidemije, razmere potreba vakcina protiv gripa i to daju nekom desetom da kupi i ništa od toga ne bude, pitam se ima li odgovornih u tom "Batutu" koji nešto planira na tu temu?
Čime se još bave da bi oprali pare kako bi se popularno reklo u narodu? Vrlo često se servisira oprema koja je potpuno ispravna. Uglavnom se servisiraju uređaji koji su vrlo skupi i čiji najmanji servis jako puno košta. Slučajno sam se desio na dežurstvu, pa sam prošao jednom kroz rendgen u mojoj matičnoj ustanovi i našao sam fakturu za uslugu koja će biti učinjena dva dana posle. Naravno servisera je mrzelo da dođe u ponedelja, to je bio petak, da ostavi račun za izvršenu uslugu koja nije izvršena nikada, ni u taj ponedeljak, niti je ko to uzeo. To je kao u filmu povratak u budućnost. Uzeo sam taj račun i nikada se niko nije pojavio da pita šta li je sa njim, ko će da mi plati moju uslugu?
Od ultra savremenog rendgena koji je dobijen 1999. ili 2000. godine ostala je samo košuljica na kojoj piše "Đilardoni". Sve ono što je bilo unutra i što se zvalo rendgen je odneto. Serviseri su dolazili iz dana u dan, servisirali ispravan rendgen i umesto mnogih ispravnih delova ubacivali stare. Kada poredite filmove koje je pravila bolnica 1999. godine i one koje pravi deset godina kasnije, možete da se postidite koliko je bolji kvalitet filma onog starog 10, 12 godina nego ovog sada.
Na šta još troši pare "Batut" kada planira javno zdravlje. Imamo naviku da pravimo spektakle od transplantacije jetre. U ovoj državi mislim da se na tri ili četiri mesta radi transplatacija jetre, a nisam siguran da se tokom cele godine uradi više od 30. Bogati i glupi, oni na zapadu su se davno organizovali pa za retke bolesti i za ono što je jako skupo su se dogovorili da jednu stvar radi Pariz, drugu London, treću Berlin, a mi imamo na 30 km tri ustanove koje se bave transplantacijom jetre koju jedva možemo da obezbedimo da se odradi zbog razno raznih medicinskih zahsteva koje treba ispuniti pred tu intervenicju.
Još nešto što je zanimljivo, overa knjižica je poverena njima da rade, a pored ljudi koji se bave tržištem rada i koji tačno znaju ko je osiguran, ko nije i pored matičara koji znaju ko su mala deca i pored matičnih firmi koje su nekada overavale, vi morate da idete da "pravite posao" RZZO. Dakle, pare poreskih obveznika i ovog naroda se nalaze kod RZZO. RZZO se ponaša kao država u državi. Pitam se da li njima neko može da komanduje ili su oni jači od države, Ministarstva zdravlja. Zavod za javno zdravlje je odavno već naučio da to odlično prati i da radi samo lagane posliće koji se dobro plaćaju. Malo pre sam pomenuo koji su to. Usput, imaju neograničene kadrove na raspolaganju. Mislim da imam pravi podatak, ali ako nije tačan, podložan je promeni.
Po nekim informacijama, RZZO ima pravo da ima zaposlenih 2.207. Ima ih 2.190, tako sam našao na jednom sajtu. Po onome što je u zakonima ove države još uvek važeće, bili su dužni da zaposle među te ljude 50-ak invalida. Fali im 30 i kusur. Svesni su toga. Po svakom plaćaju penale 54 hiljade, mislim na mesec ili na tri meseca, što otprilike iznosi 15 hiljada evra mesečno. Da li je to nešto što normalno tolerisati u ovoj državi koja ima toliko novca? Da li to neko može da proveri?
Gde se još nalaze pare? Naravno, kod lopova i naravno kod onih koji su veledrogerije, koji se umeću između bolnica i naših domaćih fabrika, da ne pominjem uvozne lekove. Možda tu i treba da bude njihovo prisustvo, ako već ove inostrane kompanije nemaju svoja predstavništva. Ali, veledrogerije koje su nedavno likvidirane i otišle u stečaj su od RZZO dobile ogromne pare ne bi li ih prebacile domaćim fabrikama koje su im isporučile lekove. Niti su fabrike dobile pare, niti su te veledrogerije preživele. Napravili su gubitak i sada su u stečaju, a pare je valjda neko oprao i stavio u džep.
Još nešto što mislim da jako troši novce ovom narodu je selekcija kadrova koja je vrlo često negativna, na nivou kadrova koji su u upravljačkom sistemu bolnica. Nekako, po pravilu je, bar iz onog iskustva koji posedujem, da se najgori ili najposlušniji selektuju za te funkcije. Oni su na ne znam koji način uvek blizu vlasti.
Obzirom da je san svakog doktora da iz kliničke prakse, pošto je tamo teško i odgovorno, postane radnik RZZO ili Zavoda za zaštitu javnog zdravlja, mislim da bi u te ustanove trebalo uneti malo živosti i prebaciti ih da rade malo u bolnicama, jer ako bolnica dobije zadatak od, recimo, Zavoda za javno zdravlje, da im sve papire pripremi, da im sve brojeve izrecka, pa tako recimo pre šest ili sedam meseci sam dobio zadatak od njih da upišem svakog pacijenta kome je zbog hronične opstruktivne bolesti pluća bilo neophodno hospitalizovanje, a ja sam ga uspešno ili neuspešno izlečio ambulantno, onda mislim da počinjemo da se sprdamo sa medicinom. Ti ljudi koji su lenji, čak i ako hoće da prave studiju, neka dođu u ordinaciju, pa neka reckaju jedne, druge i treće koji im trebaju ili ćemo imati sistem kao u Americi da se po svakom pacijentu, kad mu se pročitaju sva njegova prava i odradi sve što treba klinički, 40 minuta popunjava ostala papirologija, onda ćemo primati 4,5 ljudi dnevno, nećemo primati 20.
Dalje, veliki odliv državnog novca se dešava na još uvek neregulisanom statusu državnog i privatnog zdravstva, jer vrlo često ljudi koji rade u državnim bolnicama samo dele vizit karte za svoje privatne ordinacije, da bi se tamo odrađivalo ono što ne može danas, sutra ili u roku od 30 dana da se uradi u državnoj ustanovi.
Još nešto je jako zanimljivo, volonteri specijalizanti, i sam sam bio jedan od takvih, čak i kao takvi, kao volonteri koji ne koštaju nikoga ništa, se ne primaju ili se primaju po ključu da su partijski opredeljeni, u proteklih 12 godina, da su pripadnici DS.
Kolega iz DS je malopre pomenuo da je zločin imati olovku neke farmaceutske kuće ili putovati na račun farmaceutske kuće. Voleo bih da znam, olovke manje više, olovke su po meni nebitna stvar, to ne bih osudio, ali ko su ti ljudi? Poznajete li te ljude koji putuju? Zašto ih ne navedete? Ima li toga u Nišu kod vas? Da li je to osobina svih ili je to slučaj samo kod vas?
Neretko farmaceutske kuće, bar u Moravičkom okrugu, su ljudi koji organizuju edukativne kurseve, pa obzirom da komora nikad ne plati kotizaciju nekim sirotim mojim kolegama, da nema tih farmaceutskih kuća da organizuju po neko predavanje, oni ne bi ni znali šta se novo dešava u svetu. Zato se pitam da li je to neka prevelika šteta ako neko nosi olovku sa znakom neke farmaceutske kuće?
Pre nekoliko godina se pokušalo racionalizovati trošenje novca, pa su onda u krugu moje bolnice napravili pogon za proizvodnju parenteralnih rastvora. Taj pogon je reklamiran na sva zvona da će napraviti ogromne uštede u zdravstvu i on je zaista počeo da radi. Ako je fiziološki rastvor 0,1% NCL kuhinjske soli u litru vode, zaista se pitam zašto je prestao da radi, a počeli smo da uvozimo od "Frezenijusa" ili ne znam koga infuzione rastvore koji neuporedivo više koštaju.
Mnogo je tih elemenata za dijagnozu. Pokušao sam na brzinu da vam ispričam ono čega sam se setio dok sam pravio koncept. U svakom slučaju, ako ne uspete da zaustavite nepotrebni odliv novca, mislim da ćemo i dalje propadati. Ako uspete mislim da ćete zavredeti da naši pacijenti i lekari budu zadovoljni. Ako oni budu mogli da dođu do svojih 250 evra po glavi stanovnika, mislim da će biti jako zadovoljni i srećni da im se u tom iznosu ili u desetini tog iznosa, obzirom da je zdravstvena zaštita solidarna i uzajamna, mislim da će biti kvalitet lečenja podignut na vrlo visok nivo za ove uslove, obzirom da imamo "jeftinu radnu snagu" i da imamo još uvek odličnih kadrova u zdravstvu. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Srđan Šajn.

Hvala.
Poštovane dame i gospodo, poštovana ministarko, govoriću o jednom problemu gde tražim vašu asistenciju da jedno pitanje o kome su puno govorile dame svojevremeno, o ravnopravnosti pola, da pokušamo da ugradimo u ovaj zakon. Namerno ću da govorim sada o jednom delu koji možda ne bi trebalo da govorimo samo amandmanima, čisto da bi na vreme sa vama neke stvari razmotrili, pa da imamo manje problema u raspravi o amandmanima, kada budemo govorili. Odnosi se na rešenje koje sam ponudio. Ono sadrži dva dela. Jedan deo rešenja je da se u vremenu, odnosno u periodu koji je vezan za planiranje porodice, u toku trudnoće gde smo benefit ostvarivali samo za žene i u toku roditeljstva, da se izjednače prava oba supružnika u tom periodu.
Po sadašnjem rešenju koje postoji, mi imamo takvo zakonsko rešenje da u tom periodu samo trudnice imaju određena prava. Zašto mislim da je ovo dobro ne samo radi prava kao prava, da bi zadovoljili golo pravo i da se bavimo samo teorijom, već i šta to praktično znači za budućnosti i te porodice i za buduću zajednicu u celini i Srbije generalno?
Mislim da je smisao cele ove ideje da obezbedimo jedno zdravo okruženje u kome rastu novorođenčad, odnosno u kome trudnica održava tu trudnoću. Ukoliko onda delimo porodicu na one koji jesu osigurani, zahvaljujući afirmativnim merama koje definiše ovaj zakon, a to su trudnica i novorođenče, a u otac koji se nalazi u toj porodici nema iste te beneficije, odnosno podršku od države. Onda je pitanje – da li smo stvorili taj cilj u potpunosti, što vi kao doktor, u svakom slučaju, mnogo bolje razumete nego ja koji govorim o tome. Mislim da tu ne bi trebalo da bude sumnje u tom delu novog ponuđenog rešenja.
Drugi deo ponuđenog rešenja je da se taj period produži sa 12 meseci na 24 meseca. To prihvatam, ukoliko vi kažete da to ne može naš zdravstveni sistem ne može da održi, da to napravimo izmene amandmana u tom smislu i da se tu vratimo na rešenje od 12 meseci.
Pokušaću da argumentujem zašto mislim da bi to trebalo produžiti na 24 meseca. Koliko sam čuo od vaših kolega, stručnjaka koji se bave medicinom, rečeno mi je da je prvih nekoliko godina za novorođenče izuzetno bitno i naročito u kakvoj porodici odrasta i da to ostavlja ozbiljne posledice na njegov razvoj kasnije, a da su te posledice ne samo u narednih nekoliko godina, nego da te posledice utiču na to kakvu ličnost formiramo za budućnost ove države.
U tom smislu, izuzetno su bitni različiti načini zdravstvene podrške. Ne bi sada elaborirao jer vi to mnogo bolje znate od mene, s obzirom na usku struku kojom se bavite i da bi tu trebalo tim porodicama koje su se spremile da pomognu Srbiji u borbi za povećanje broja beba, da bi tu mogli izađemo u susret i da zaista taj period od 12 meseci povećamo za 24 meseca.
Zamolio bih vas da mi tu pomognete, na kom ste vi stanovištu, ukoliko treba neke izmene tu da završimo. Ukoliko je za vas prihvatljiv samo jedan deo, onda da to izmenimo zajedno, da ne bi ostali bez onog dela koji je nesumnjiv i u kojem se nesumnjivo slažemo sa vama, da bi onda mogli i ovaj drugi deo pravovremeno da izmenimo.
Dalje o čemu želim da govorim je pitanje ravnomerno regionalnog razvoja. Slažem se sa vama da treba da imamo elitne zdravstvene centre. Međutim, ne mogu da se složim sa tim da, recimo, u južnom Banatu imamo bolnicu u Pančevu, da imamo bolnicu u Kovinu, da imamo veliki broj bolnica u nekim drugim sredinama koje nemaju osnovne elemente da bi pružile zdravstvenu zaštitu.
Mislim da u tom pravcu ministarka treba da nam pomogne da napravimo jedan ozbiljniji balans u tome, da pored elitnih zdravstvenih centara, pored onog što nudi Novi Sad, pored onoga što nudi Kamenica, pored onoga što svi govorimo da je elita, ali je činjenica da nismo elitna država u tom smislu. Imamo deo elite i dostupnost te vrste zdravstvene zaštite, koji je samo za jedan mali deo građana, naročito ako uzmemo u obzir da, recimo, osiguranik iz Žitišta ili Kovačice, teško mogu da dobiju uput da odu do Novog Sada i tu je jedna ozbiljna odgovornost svih u vlasti koji se bave pitanjem zdravstva, bez obzira na kojem nivou, jer mislim da zdravlje ne bi trebalo da bude pitanje političkih poena i da tu moramo da izrazimo jedan mnogo veći stepen solidarnosti.
U tom pravcu vas molim da zaista u svom radu malo više poklonite pažnje tima centrima. Ne želim da govorim, ali tu je koleginica iz Kovina. Sticajem okolnosti bio sam tamo da vidim kako to izgleda, i mislim da je to poražavajuće, s obzirom na to koje bolesnike tretira, da ljudi kada dođu u posetu njima, oni to vide i da onda kada izađu, mislim da posle toga mogu odmah da se vrate i da zatraže medicinsku i stručnu podršku.
Ovo govorim kao građanin, ne govorim kao neko ko je iz te struke, ali naprosto osećam s te strane problem i molim vas da tu pomognete.
Sledeća stvar koju takođe želim da pozdravim je inicijativa i bivše vlade, a nadam se da ćete vi kao ministarka i dalje da nastavite sa time, to je pitanje organa zdravstvenih medijatora. To je nešto po čemu je Srbija specifična, nešto zbog čega Srbija dobija zaista dobre ocene u međunarodnoj zajednici. U tom pravcu, očekujem kao poslanik i kao neko ko se bavi romskim pitanjima, posetu već tokom ovog meseca, predstavnika UN iz odeljenja iz Sarajeva, gde su naročito, oprostite ako pogrešim u izrazu, ponudili podršku kada je u pitanju reproduktivno zdravlje.
U tom smislu predlažem da se i sa vama obavi razgovor u dva pravca. Jedan pravac jeste da sve ovo što danas usvajamo, sve ove nove elemente, nove metode, nove načine pristupa zdravstvenoj zaštiti, da pomognemo tim zdravstvenim medijatorima kroz jedan seminar, da oni prihvate to na jedan način i vrše dalju distribuciju svega toga prema krajnjim korisnicima.
Ono o čemu bi morali da obratimo pažnju, mislim da je poražavajuće da imao 10 romkinja koje su završile srednju medicinsku školu, da ne mogu da dobiju posao. S druge strane, imamo medijatore koji dolaze upravo iz ove zajednice a da su završili osnovnu školu, i to baš ne mogu da razumem. Tu je moj poziv vama, ne da sada otpuštamo ove, nego da u daljem proširenju svega toga, prvo iscrpimo mogućnosti da tu decu koja su obrazovana, koja su završila školu, zaposlimo i da na taj način pošaljemo jasnu poruku da svi građani Srbije treba da se obrazuju, treba da povećaju stepen obrazovanja i da je to ključ izlaska iz siromaštva i najugroženijih socijalnih kategorija, a i države Srbije kao celine. Time bih vam se zahvalio.

Reč ima ministarska Slavica Đukić Dejanović. Izvolite.

Uvaženi gospodine poslaniče, jeste da su vaša razmišljanja u apsolutno u onoj tendenciji koje imam kao ministar i ministarstvo i čitava Vlada.
Pitanja rodne ravnopravnosti u kontekstu o kojem ste danas govorili je iz domena rada i radnih odnosa i tu ćemo zajednički nastupiti prema ovom ministarstvu. Upravo sve za šta ste se zalagali, biće naša zajednička aktivnost u vezi sa rodnom ravnopravnošću.
Tendencija ovih izmena sada je da porodilja, odnosno trudnica i porodilja od godinu dana posle porođaja, nezavisno od toga da li je imala neki drugi osnov za osiguranje, bude apsolutno zdravstveno obezbeđena. To je ta tendencija i ne odnosi se na ono pravo koje koristi jedan ili drugi roditelj posle rođenja deteta, to je pravo iz radnog odnosa.
U vezi sa ulogom romskih medijatorki, sa vama bih se potpuno složila da su one više nego opravdale svoje postojanje. Kao ministar sam sasvim podržala sve aktivnosti na tom planu i dalje. A deset medicinskih sestara romkinja, koje nisu zaposlene molila bih da nam se jave, jer mi imamo želju da zaista što pre počnu sa radom.

Narodni poslanik Srđan Šajn. Izvolite.

Da bi se razumeli, slažem se sa vama da je to deo jednog drugog zakona i tu nema spora s tim. Međutim, ukoliko to ovim zakonom budemo rešili, na taj način samo pokazujemo da ne rešavamo određene stvari jednim zakonom koji je "leks specijalis" za određenu situaciju i da je onda poruka onim ljudima koji možda pravni sistem ne gledaju kao i stručnjaci, slažem se sa vama, mogu donekle da se složim s time, da je to pravno gledano tako uredu, ali onda postavljam pitanje – zbog čega onda u istom tom drugom zakonu, koji reguliše rad i radne odnose, ne kažemo da imaju svi roditelji ista prava.
Zašto mislim da to nije materija Zakona o radu i radnim odnosima? Jer,mi govorimo o osiguranicima koji nemaju po osnovu rada i radnog odnosa određene beneficije, već govorimo o kategoriji ljudi koji ne stiču ta prava iz Zakona o radu i radnim odnosima, već želimo da im damo jednu dodatnu mogućnost jednim drugim zakonom, da im stvorimo jednu vrstu afirmativne mere. Tu pronalazimo uporište u tom delu,i naš cilj jeste da štitimo dete, ne samo porodilju.
Međutim, složićete se samnom, vi ste lekar, ne možemo da štitimo dete ukoliko mu ne stvorimo zdravo okruženje. Nije dovoljno samo majku zaštiti za vreme trudnoće i posle trudnoće. Potrebno je zaštiti sredinu u kojoj živi to dete. Koje su posledice svega toga? Vi to znate mnogo bolje. Moja nedoumica jeste da to ne rešava samo Zakon o radu, jer on definiše jedan krug ljudi koji su u radnom odnosu, a ja govorim o jednoj drugoj kategoriji lica. Ukoliko nisam u pravu, prihvatam, samo bih želeo da to rešimo zajedno.

Reč ima ministarka Slavica Đukić Dejanović. Izvolite.

Zahvaljujem.
Samo osnov za osiguranje regulišemo ovim izmenama. To je potpuno u skladu sa vašim razmišljanjem. Kada su u pitanju prava iz Zakona o radu i radnim odnosima, tu je data prednost u prva tri meseca majci. Tu ne postoji rodna ravnopravnost, jer je baš ocena stručnjaka da majka jeste nezamenjiva gde je god moguće da ona ima određena prava, a radi sigurnosti deteta. Slažem se, pošto nije predmet ovog zakona, da vi dođete u Ministarstvo, da malo popričamo i da vidimo koje naše inicijative treba da idu ka zakonu, ka izmenama Zakona o radnim odnosima. Ovim izmenama ne tretiramo pitanja koja ste postavili.