Ovo nije replika. Imam pravo da prokomentarišem amandman, pošto sam na isti član podnela amandman.
Smatram da Ministarstvo pravde treba da prihvati sva tri amandmana koja su podneta na ovaj član. Iskrena da budem, to je moj stav.
Pošto se ovde sve vreme govori o blagoj kaznenoj politici i zašto ona nije stroža, ja mogu da postavim pitanje zašto nije bila strožija i nekih ranijih godina? Imali ste predlog DHSS ovde 2008. godine, imali ste 2009. godine podnet upravo u praksi izmena i dopuna baš Krivičnog zakonika, gde su se pooštravale krivične sankcije i gde se pooštravala kaznena politika upravo za najteža krivična dela. Po prvom predlogu nije glasano. Po drugom predlogu većina, takođe, nije glasala. Isti slučaj je bio i sa Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o izvršenju krivičnih sankcija, tako da ta blaga kaznena politika nije od danas i nije od juče, ona datira malo juče. Postojala je volja nekih da se ona promeni i da budu kazne i strožije i da kaznena politika bude strožija i da danas imamo jedan krivični zakonik koji ne bi trebao da se donosi ovako parcijalno, jer ćemo verovatno iščekivati opet njegove izmene i dopune. Pretpostavljam da će se u tom pravcu ići, ali ne možemo danas zagovarati strogu kaznenu politiku, jer je ovaj parlament već imao momenata kada je o toj strožoj kaznenoj politici trebao da se izjasni, pa nešto nisam videla da se izjasnio. Hvala.

Hvala.
Vašu diskusiju smatram kao repliku, jer ste pre toga već učestvovali u raspravi po amandmanu.
Reč ima narodni poslanik Srđan Miković. Izvolite.

Nemam podatak da su sudovi zloupotrebljavali na bilo koji način svoj položaj oko odlučivanja o uslovnom otpustu.
Iz diskusije gospodina ministra je stavljena rezerva na postupanje sudova, da postoji mogućnost uticaja na sudove kod odlučivanja o uslovnom otpustu.
Ako to zaista postoji, onda me interesuje koliko je postupaka protiv sudija pokrenuto, koliko je krivičnih postupaka protiv takvih sudija pokrenuto?

Gospodine Mikoviću, da li je to replika?

Ne, govorim u okviru vremena i iznosim argumentaciju zbog čega imam poverenja u pravosuđe. Ukoliko ne postoji poverenje u pravosuđe od strane onih koji imaju više informacija od mene, onda me interesuje da se taj podatak podeli i da vidimo koliko je kod odlučivanja o uslovnom otpustu bilo kršenja zakona, koji su to bili slučajevi? Ne interesuje me personalno, nego da li je pokrenut postupak razrešenja tih sudija, da li su pokrenuti krivični postupci, pošto postoji mogućnost predviđena u članu 360 važećeg Krivičnog zakonika, kršenje zakona od strane sudije, javnog tužioca i njegovog zamenika u pogledu odlučivanja, pa ukoliko to jeste, interesuje me koliko je sudija otišlo iza brave zbog toga što su zloupotrebljavali mogućnost uslovnog otpusta? Hvala.

Reč ima ministar Selaković. Izvolite.

Poštovani gospodine potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, drago mi je što ide debata u ovom smeru, jer je ovo odlična prilika da kažem da je prilikom pisanja ovog nacrta, zatim Predloga za izmene i dopune Krivičnog zakonika zaista vodeću ulogu imala i praksa.
U Radnoj grupi za izradu zakonika učestvovali su vršioci funkcije predsednika sva četiri apelaciona suda, i novosadskog, i beogradskog, i kragujevačkog i niškog. U sve četiri apelacije na nivou tih sudova sprovedene su javne rasprave. Sudije su prve koje su stale iza ovakvog rešenja, kao i tužilac.

Reč ima narodni poslanik Srđan Miković, replika.

Da li je moguće da se stalo iza tog predloga zato što je lakše sudovima, manje imaju posla? U svakom konkretnom slučaju sud treba da meri da li treba ili ne treba uslovni otpust. To jeste veća obaveza pred pravosudnim organima, ali mislim da je to bolja primena zakona i bolja individualizacija u svakom konkretnom slučaju. To smo učili od pravnog fakulteta, preko prakse, preko pravosudnog ispita, da svaki put kada je moguće nešto izvršiti individualizacijom, kod odmeravanja kazni, kod odlučivanja o pravima, hajde da svaki put koliko je moguće da se izvrši individualizacija da se to uradi. To su razlozi zašto mislimo da ne treba paušalno, procentualno odlučivati, jer onda imamo samo jednu vrstu amnestije gde nema odlučivanja, nema presuđenja, nego samo računice. Gospodine ministre, da objasnim samo, imamo Zakon o amnestiji, gde imamo potrebu, znači, tu se radi samo o računici, a dolazimo u situaciju da određeni sudovi daju tumačenja kako treba primenjivati Zakon o amnestiji i protivno, npr. članu 3. koji reguliše amnestiju na jedinstvenu kaznu, dolazi se do licitiranja nečega.
Svojevremeno, po pitanju Zakona o amnestiji, na Odboru za pravosuđe sam isticao da može da se desi situacija da kazna sa 20 meseci ode na dve meseca. Imamo konkretan slučaj gde se to desilo. Sada apelacije daju drugačije tumačenje, bože moj, nije pravedno. Nema nije pravedno. Ako zakon to kaže, zakon mora da se primeni, makar bio i naopak. Upravo zbog toga smatram da je ovo prilika da se odlučuje i individualizuje svaki put posebno.

Reč ima narodni poslanik Aleksandra Jerkov, po amandmanu.