Hvala.
Hteo bih da kažem samo nekoliko stvari koje se vežu za vaše pitanje, a koje se faktički ne tiče Vlade ili članova Vlade, već Narodne skupštine.
Mi smo odlučili, to nije obaveza i odgovornost gospodina Vučića, mi odlučili da u utorak ne nastavimo sednicu, iako smo mogli od Vlade da dobijemo i nekog drugog ovlašćenog predstavnika, koji bi govorio o ovim tačkama, već smo odlučili da, pošto je gospodin Vučić izrazio želju da bude ovde i brani predložene zakone, nastavimo sednicu u četvrtak, da bi i on mogao da bude.
Pre toga sam obavio konsultacije sa narodnim poslanicima i kada sam video da je većina narodnih poslanika saglasna tom rešenju, tako i doneo odluku, da bi gospodin vučić mogao da bude prisutan i govori ipak o tačkama dnevnog reda, za koje je, da kažem direktno nadležan. To je razlog zbog čega nismo, mogli smo u utorak, ali sam smatrao da je važnije za Narodnu skupštinu da gospodin Vučić bude ovde, kada se govori o tačkama dnevnog reda.
Nisam nikada rekao da vi ili bilo ko drugi mrzi Rusiju. To nije tačno. Istinito je da su oni narodni poslanici, za koje smatram da Narodna skupština, kao što ste se vi malo pre založili za javnost u radu, smatram da svi moraju da znaju i tako i objavljujemo na sajtu, ko je za šta glasao. Mislim da se narodni poslanici, valjda ne stide kako su za nešto glasali. Oni koji su glasali protiv su očigledno protiv naše saradnje, u tom smislu sa Rusijom. Dakle, oni koji glasaju – za, podržavaju tu vrstu sporazuma, oni koji glasaju – protiv, su protiv.
Apsolutno je, to je moje mišljenje, mogu nastupati kao član svoje političke stranke, to je moje mišljenje koje imam pravo da iznosim i uvek ću ga u budućnosti iznositi.
Što se tiče ovog istog, pošto to nije pitanje gospodina Vučića, vezano za predlog, mi smo se samo izjasnili kao Narodna skupština i to je bila odluka narodnih poslanika, da odbijemo hitnost postupka za predlog o Anketnom odboru, o ubistvu dvojice gardista, što ne znači da se ovaj anketni odbor neće naći na dnevnom redu. Narodna skupština se samo izjasnila da to neće biti na ovoj sednici po dnevnom redu, jer je većina narodnih poslanika smatrala da ima važnijih tačaka dnevnog reda. Dakle, to nije pitanje za gospodina Vučića, zbog toga sam intervenisao.
Da li ste vi želeli reč, gospodine Vučiću?

Tražim reč po Poslovniku.

Reč ima po Poslovniku gospodin Đurić. Izvolite.

Prekršili ste član 27, gospodine Stefanoviću, upravo sada. Dakle, manje važno pitanje je što posle utorka obično ide sreda. Dakle, možda smo mogli da radimo i juče makar ujutru. Znam da je bila velika slava, ali to je manje bitno pitanje.
Ne možete da odgovarate gospođi Mićić sa tog mesta, kao predsedavajući i da ulazite u polemiku, zapravo da dajete repliku na ono što je ona govorila. Objašnjavali ste šta je vaš politički stav, šta je politički stav vaše poslaničke grupe, odnosno političke partije i da ste izjave u javnosti davali u tom svojstvu.
Ako tako želite da odgovarate gospođi Mićić, onda morate da ustupite mesto predsedavajućeg nekom od potpredsednika, da odete na svoje mesto, prijavite se za repliku i da tako razgovarate.
Znate da se mi ovde uvek zalažemo za poštovanje reda. Nema nikakvih problema. Mislim da svako sa svakim može da razgovara, da replicira, da razmenjuje argumente, ali nemojte zloupotrebljavati poziciju predsedavajućeg, da sa te pozicije učestvujete u raspravi. Mislim da vam to Poslovnik ne dozvoljava. Molim vas da se od toga uzdržite, makar na današnjoj sednici.

Hvala, gospodine Đuriću.
Reč ima gospodin Vučić. Izvolite.

Dame i gospodo, postaraću se da ne budem ličan, bez obzira što bi mi bilo veoma lako da na sve primedbe političke prirode odgovorim gospođi Mićić, da to ne činim i u tom smislu ne zloupotrebljavam ovu govornicu, već ću to da radim na nekom drugom mestu. Ovde ću predstavljati Vladu Republike Srbije i pokušati da odgovorim na sva politička pitanja koja nisu bila pružana ličnim odnosom, mojom radikalskom prošlošću i ne znam čime sve, besmislenim ponavljanjem koordinatora svih službi bezbednosti. Valjda mislite da ste sve najteže uvrede izneli kada tako nešto izgovorite, dok prethodne koordinatore niste smeli ni da pogledate, a kamo li da pomenete.
Nevezano za sve to, pokušaću da odgovorim na vaša konkretna pitanja.
Što se tiče izvinjenja, nisam bio u Narodnoj skupštini i nisam zastupao ni pre godinu dana, ni pre dve, ni pre tri, ni pre četiri bilo kakve stavove koji se tiču mirovnih operacija, ali sam bio dovoljno korektan i dovoljno fer, ne mislim da je za to potrebna hrabrost, već samo iskrenost, da kažem ljudima šta sam sam pomišljao, pa sam čak sa tim izašao pred narodne poslanike i rekao da sam mislio drugačije, što mi uopšte nije bila obaveza i zamolio ljude, jer znam da dobar deo ljudi, kad kažem dobar deo ljudi, ne mora to da bude većina, ali jedan deo ljudi sasvim sigurno i danas razmišlja na način na koji sam razmišljao. Ne znam šta više od toga neko može da u ovoj sali od mene da očekuje.
Što se tiče utorka, izvinite što mi nije bilo dobro, zamolio sam predsednika Narodne skupštine da to odloži za sledeći radni dan. Nisam birao da li se radi ili se ne radi juče. To ste odlučivali vi u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Od kada ja pamtim, nikada se nije dogodilo u Srbiji da za svetog Nikolu Narodna skupština radi. Možda tu sada treba uvesti neki novi princip. Za katolički Božić ili za pravoslavni Božić nikada Narodna skupština nije radila. Dakle, možda smo pogrešili ponekad kod nekih islamskih praznika ili jevrejskih praznika, ali što se tiče pravoslavnih i katoličkih, mislim da nismo nikada.
Što se tiče pominjanja ko je kralj i kakve sintagme koristi, ne želim da se osvrćem na to.
Po pitanju plata, možda će ljudi pogrešno razumeti ono što ste rekli, i ako ste vi tačno rekli, da je osnovica 36.000 – 37.000. Ako niste, onda želim da vas ispravim. Pogrešili ste, plate podoficira, ne potpukovnika i pukovnika, su između 37.000 i 46.000 dinara. Dakle, da znate, pogrešili ste. Plata pukovnika, recimo pukovnika Nikolića, koji sedi ovde pored nas, sa trideset i nešto godina radnog staža, množeći sa uslovima rada, oko 108.000 dinara. Dakle, veća mu je plata nego plata ministra. Samo želim da vam kažem da niste izgovorili istinu. Dakle, Vojska Srbije ne živi i ne radi u najboljim mogućim uslovima, ali su ti uslovi neuporedivo bolji od onoga što ste vi pokušali da kažete građanima Srbije.
Želim takođe da vam kažem da nisam imao nikakav problem kada sam pitao i to sam na veoma učtiv način zamolio gospodina Panetu da na sednici Saveta NATO u februaru mesecu donesu odluku da se vojnici KFOR ne sklanjaju sa KiM pre svega zato što je to interes srpskog naroda koji živi na KiM. To je bio jedan od razloga što sam to učinio i svaki put ću da činim ono što smatram da je u interesu srpskog naroda, kao što sam dva dana pre toga izneo najoštriju kritiku rada Haškog tribunala pred Savetom bezbednosti UN, ne libeći se da mi bude neprijatno zbog neprijatnih pogleda ili teških pogleda oni koji misle ili posmatraju rad tog tribunala na drugačiji način.
Moj posao nije da zastupam interese bilo koga drugog, već interese Republike Srbije i interese građana Republike Srbije. Tako sam se ponašao i tako ću se ponašati.
Što se tiče naše saradnje ili učešća u bilo kakvim vojnim savezima, na svakom mestu, nigde ne krijući, jer to je politika Republike Srbije koju je ustanovila Narodna skupština Republike Srbije, koju nemam pravo da menjam ni ja niti bilo koji drugi član Vlade Republike Srbije, to je da mi imamo stav o vojnoj neutralnosti. Dakle, niti ćemo biti član NATO, niti ćemo biti član ODKB, niti bilo koga drugog.
Kada je bio ovde gospodin Rogozin, pred njim niko nije krio da je naš cilj da idemo u EU, ali da nećemo ulaziti ni u NATO, ni u ODKB. Isto smo to rekli i predstavnicima svih NATO zemalja, da želimo dobre odnose, da kroz Partnerstvo za mir možemo da razvijamo najbolje moguće odnose, ali ne možemo da idemo u NATO, jer to je politika ove zemlje. Dakle, tu nema nikakvih skrivanja, nikakvih posebnih igara i igrica. Imamo posmatrače u NATO i to već nekoliko godina. Mislim da su svoje predstavnike imali i one stranke koje su bile apsolutno protiv saradnje sa NATO. Ne vidim šta bi tu bilo naročito sporno.
Što se tiče gardista, nadležni državni organi uvek rade svoj posao. Interesantno je i samo čekam kada će i oni iz 2004. i 2001, 2002, 2003. i ne znam koje godine da se zameri ovoj Vladi ili meni lično, ali pošto nemam nikakav problem ni politički, niti bilo kakav drugi, potpuno smo spremni da učestvujemo u radu bilo kojeg anketnog odbora ako taj anketni odbor može da doprinese nečemu, a ne da služi za pojavljivanje na televiziji i nešto drugo.
Što se tiče istraživanja javnog mnjenja, pošto vidim da je to postalo moderno, da se političari o tome izjašnjavaju u prethodna tri dana, valjda je uvek autoprojekcija ono čime se najviše rukovode, a polazeći od toga šta bi oni sami radili ili šta bi njih to rukovodilo, misle da to rukovodi neke druge.
O tome je Dekard davno govorio, da je racio nešto što je najbolje raspoređeno među ljudima, da svi misle da ga imaju dovoljno, niko se ni sa kim ne bi menjao, pa onda računaju ljudi da ako oni nešto promišljaju na određeni način, da to i ti drugi na isti način hoće da sprovedu u delo. Nisam o tome razmišljao. Moja namera je bila da doprinesem i lično i da stranka kojoj pripadam uradi nešto ako može u Vladi Republike Srbije. Ako zemlja može da krene napred, može, a ako ne može, nikom ništa. Doći će neko drugi ko će bolje i uspešnije taj posao da obavlja.
Ne slažem se sa vama da je lakše boriti se protiv korupcije, nego obavljati neke druge državne poslove, ne zato što bi neko da hvali svoj posao, ne pada mi na pamet, ali mi se čini da to govore oni koji, nikada ne bih hteo da kažem, nemaju dovoljno želje, niti mi pada napamet da to izgovorim, ali oni koji nisu u tome defakto učestvovali. Da jesu, onda biste znali da je teško pronaći teži posao od toga.
Ja i dalje govorim da smo tek na početku i da sam jedino siguran da će na kraju stvaranjem institucija država pobediti. Kako će se sve ovo završiti, to će biti prilično neizvesno i svakako neće biti laka borba.
Na kraju, ne znam da li još neko izvinjenje dugujem, ali želim samo da kažem, imajući u vidu diskusiju gospodina Koste Arsenovića i svih ostalih narodnih poslanika. Drago mi je zbog jedne stvari, a to je da danas u Srbiji, sem onih koji žele da budu maliciozni po svaku cenu, ne postoji niko ko bi doveo u pitanje ulogu i Vojske Republike Srbije, ali i MUP i našeg tima za vanredne situacije, koja predvodi gospodin Marić, svih ljudi koji su se pokazali da su u stanju da su svoj posao obavljali ne partijskom i vanpartijskom pristrasnošću, činjenicom da Vojska pripada svim građanima ove zemlje, da je svi ljudi ili najveći broj tako i doživljava. To je jedna od stvari koja nam predstavlja veliki značajan amanet za budućnost i jedna od stvari kojom možemo da se hvalimo. Pri tome, neću da govorim da je to moja zasluga, to je zasluga vojnika, a pre bih odao priznanje prethodnim predstavnicima organa državne uprave, nego sebi, što mislim da bi bilo fer, iako bih imao tu značajnih primedbi da iznesem. Pošto sam rekao da neću da govorim o, ako ništa partijskom sadržaju, ili našim interpartijskim raspravama, ovo bi bilo sasvim dovoljno.
U svakom slučaju zahvalan sam i vama na podršci. Što se tiče planova želim da kažem da ćemo tu imati više učešća, ništa od toga nije tapkanje u mestu. Imaćemo mnogo više ugovora, memoranduma sa drugim zemljama i to već očekujte do aprila meseca. Nadam se da ćemo se mnogo više hvaliti realizacijom ovih sporazuma ili sprovođenjem u direktne ekonomske ugovore onoga što smo potpisivali kao memorandume u prethodnom periodu. Hvala najlepše.

Reč ima narodni poslanik Bojan Đurić, po Poslovniku.

Članovi 27. i 103. Probaću u 20 sekundi da objasnim zbog čega mislim da imam prava na repliku. Gospodin Vučić je  u jednom trenutku, odgovarajući pominjao Svetog Nikolu, jučerašnji dan. Pošto sam pre toga, jedino ja govorio o tome, mislim da sam osnovano pretpostavio da se ta primedba ...
(Predsednik: Ne, gospodin Vučić nije o tome govorio i mislim da nemate pravo na repliku.)
Mogu da obrazložim povredu Poslovnika. Na moju prethodnu intervenciju vi niste u skladu sa članovima Poslovnika koji regulišu ukazivanje na povredu Poslovnika, meni odgovorili da li smatrate da ima povrede ili nema i da me uputite na odgovarajuću proceduru, odnosno mogućnost glasanja o izjašnjavanju u danu za glasanje.
Što se tiče jučerašnjeg dana, prvo nikada od LDP nećete čuti ni jednu primedbu ili sumnju na situacije kada vam je zdravlje, bezbednost ili bilo šta drugo ugroženo. To od ove partije nećete čuti. Primedba LDP na to što se nije radilo, nije bila na to. Ona je samo bila refleksija, možda gospodin Vučić to ne zna, na ono što se dešavalo u subotu i rekao bih politički teror koji ovde sledi od predstavnika vladajuće većine, a pre svega vaše političke partije. Predstavnici vladajuće većine su spremni da danonoćno, da subotu i nedelju rade kako bi usvajali zakone, pre svega antikorupcijske zakone i optuživali opoziciju da mi ne želimo da radimo, a onda se nije radilo u utorak popodne, pa čitav dan u sredu, itd, itd. Samo je na to bila primedba.
Na ovo drugo, neću odgovarati. Primedbe LDP o ovoj vlasti, o ovom ministarstvu su pre svega vezane za nespremnost da se ozbiljnije uđe u NATO integracije. To su primedbe koje smo iznosili i bivšim predstavnicima organa državne uprave, a i za te sintagme pretpostavljam da se krije ime i funkcija gospodina Šutanovca.

Niste imali pravo u odnosu na to. Zaista vam nisam rekao da imate pravo da se, ako niste zadovoljni objašnjenjem, izjasnimo u danu za glasanje. Smatram da nisam prekršio Poslovnik i da na osnovu člana 90. stav 2. predsednik Narodne skupštine može davati objašnjenja koja su vezana za rad sednice i drugim pitanjima. Naravno, ako niste zadovoljni imate prava da se Narodna skupština izjasni.
Sledeći prijavljeni je narodni poslanik Saša Milenić. Izvolite.

Poštovani gospodine predsedniče, uvaženo predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, u ime poslaničke grupe URS pozdravljam prvo potpredsednika Vlade Republike Srbije, predstavnike Vlade i Vojske Srbije, uz napomenu da sam ovlašćen da najpre nedvosmisleno poručim da će poslanička grupa URS u potpunosti podržati ove predloge zakona, odnosno odluka koju danas razmatramo.
Mogli bismo ovu četvrtu tačku dnevnog reda, objedinjene rasprave da tretiramo i kao rutinsku, kao što su neki od ovlašćenih predlagača to već eksplicitno i izneli. Prema Zakonu o upotrebi Vojske Srbije i drugih snaga odbrane u multinacionalnim operacijama izvan granica Republike Srbije, prema Ustavu Republike Srbije, ako se ne varam u članu 140. upravo je Narodna skupština jedina vlasna i dužna da donese odluku koja je neophodna za sprovođenje ovog plana, kako je predlogom namereno.
Međutim, bez obzira na po malo proceduralno rutinski karakter tačaka dnevnog reda, želim da naglasim da podrška URS nije takva. Nije rutinska, tj. tek na osnovu podrazumevane pripadnosti skupštinskoj većini i Vladi Republike Srbije. Ima svoju emocionalnu i svoju teorijsko-racionalnu dimenziju. Potpuna pripadnost, privrženost rešenju, odluci da se ovi predlozi podrže.
Kada govorimo o emocionalnoj dimenziji, uz rizik da se optužim da sam teatralan, želim da podsetim da su poslanici URS uvek svesni činjenice da govorimo ispred Sretenskog ustava, iza kojeg u Domu Narodne skupštine Republike Srbije, sede predsednici Vlade. Reč je o prvom srpskom Ustavu iz 1835. godine koji je jedan od najliberalnijih Ustava tog doba, a koji je samo pravna politički završni izraz događanja od 15. februara 1804. godine, kada je podignuta u rodoljubivoj oslobodilačkoj nameri Srpska građanska revolucija. Taj datum, početka Srpske građanske revolucije je Dan Vojske Srbije. Time se nedvosmisleno potvrđuje da ona sebe razumeva naslednikom one emancipacijske i patriotske oružane komponente Građanske revolucije Srba.
To Vojska Srbije sa sobom predstavlja i to bih najednostavnije, uz dozu infantilnosti rekao emocionalni razlozi ozbiljnog shvatanja i ovakvih predloga i podrške leže u onoj poruci koju, ja kao roditelj sopstvenoj deci saopštavam. Istorija Srbije je u stvari istorija naše porodice, jer nema od pomenutog 15. februara do dana današnjeg, nijednog rata u kojem je ta naša vojska učestvovala, a u kojem nije učestvovao i neko od kog biološki zavisi naše postojanje. Verujem da veliki broj narodnih poslanika može samnom da podeli istu ovu argumentaciju.
Postoji još jedan razlog duboke emocionalne privrženosti onome što Vojska Srbije predstavlja. Narodni poslanici URS nisu iz nekog posebnog privilegovanog društvenog sloja. Kao što znate, naši poslanici su iz mnogih varoši i gradova Srbije, iz Sente, Žitišta, Požarevca, Zaječara, Kragujevca i mnogih drugih gradova. Jedva da imamo dva poslanika iz Beograda. Pripadamo onom osiromašenom tzv. srednjem društvenom sloju, koji je u vremenu tranzicije doživeo teška oštećenja, a koji u traganju za svojom konsolidacijom, baš kao i Vojska Srbije želi ono što ima od svojih resursa da stavi na raspolaganje zajednici u naj opštijem interesu.
Znamo i pomenuto pitanje socijalnog statusa oficira Vojske Srbije, znamo i da se ono popravlja, ali znamo kroz šta je to pitanje sve prolazilo, kao i sam materijalni status Vojske Srbije, baš kao što znamo da ta komponenta, taj deficit, nikad ne utiču na privrženost budućnosti i onome što je orijentacija za unapređenje.
Tu smo već na pragu onih dubljih i možda politički značajnijih racionalnih razloga podršci ovakvim predlozima. Već je rečeno, URS to bez ikakvog dodatka i promene ponavljaju. Znamo da je Vojska Srbije najuzoritiji segment opšteg sistema upravo po pitanju reformisanosti, uređenosti, organizovanosti. To je nešto što unapred poziva na respekt one političke snage koje teže socijalno-političkom apgrejdu, unapređenju ukupne društvene zajednice države i političkog sistema.
Takođe, znamo da su pitanja bezbednosti i odbrane ustvari magistralna, kapitalna pitanja, ne samo našeg političkog trenutka, već mogli bismo reći, savremene civilizacije.
Ne može se prećutkivati činjenica, koju teorija odavno poznaje i ponavlja da je savremeno doba u stvari obeleženo dominantom na temi bezbednosti vojnih pitanja, vojno-političkih i vojno-ekonomskih aspekata tih pitanja. I univerzitet je u drugoj polovini 20. veka izmenjen strukturom interesa vojno-industrijskog kompleksa. Znanje je izmenjeno delovanjem upravo ovih relevantnih faktora u savremenom svetu. Savremeni svet ne može smatrati uzgrednom i sekundarnom činjenicu bezbednosti u upravo je integralni smisao, sveobuhvatni značaj tog pitanja ono što poziva na ozbiljnost kad god se dotaknemo tema odbrane i nacionalne bezbednosti i ovde u Srbiji.
Ono što poslanička grupa URS posebno pozdravlja u dve predmetne odluke, kao i u zakonima koji uglavnom definišu unapređivanje saradnje u oblastima odbrane, to je ta nedvosmislena potreba Srbije, koja je ovde prepoznata, za davanje doprinosa međunarodnom miru i bezbednosti. Ta aktivna miroljubiva politika, koja predstavlja jednu tradiciju ovog podneblja, ovde se na poseban način akcentuje i dolazi do izražaja. To je sad ono što je možda teorijski više nego za nivo poltičkog odlučivanja, ali svakako za nivo političkog promišljanja od posebnog značaj.
Vi znate da su, verovatno u susret ovoj tački dnevnog reda, teorijski i na određenim specijalizovanim veb portalima aktuelizovana određena pitanja našeg sistema odbrane i, recimo, pitanje upravo i u ovim diskusijama pominjane vojne neutralnosti.
Ima mnogo kodnih šumova u raspravi nad tom temom, a upravo iz potenciranog značaja te teme za stratešku orijentaciju, za perspektivu, za adekvatno pozicioniranje u savremenom svetu koji treba razumevati i u kojem treba učestvovati i graditi budućnost za naše potomstvo, nije ta atmosfera kodnog šuma poželjna za donošenje razumnih, odgovornih, važnih političkih odgovora.
Koji se kodni šumovi, recimo, u napadima na proklamovanu neutralnost najčešće pominju? Najčešći argument koji treba jednom demistifikovati jeste argument bez besmislenosti samoproklamovane vojne neutralnosti, navodno da tek priznanje neutralnosti čini validnom jednu takvu proklamaciju. To nije istina u jednom formalnom smislu, zato što znamo i za sadržaj završnog akta Konferencije o evropskoj saradnji i bezbednosti iz 1975. godine u Helsinkiju, čiji je sastavni deo i deklaracija koja eksplicitno promoviše pravo suverenih država na samoproklamovanu neutralnost, vezujući pitanje samoproklamovane neutralnosti sa pitanjem suvereniteta.
Takođe je činjenica da to nije akt koji je deo međunarodnog prava, već je više deo međunarodnog poštovanja na osnovu broja i značaja njegovog potpisnika, a to onda znači u krajnjoj konsekvenci da je sasvim sporno koliki je stepen obaveznosti poštovanja u spoljnom kontekstu jedne takve proklamacije.
Ono što je, čini se, suštinski značajnije, a što imamo u ideji međunarodne vojne saradnje, učešća u multinacionalnim operacijama, a to je da li je ideja neutralnosti u najboljem dosluhu sa politikom…