Poštovana predsedavajuća, kolege narodni poslanici, zaista se ne sećam iako sam dugo u parlamentu da se ikada na ovaj način raspravljalo o formiranju jedne međunarodne parlamentarne delegacije. Čitav dan jutros od deset sati raspravljamo o pitanjima iz oblasti bezbednosti i vrlo je zanimljivo kako je tekla rasprava u prepodnevnom i delom popodnevnom delu sednice kada se raspravljalo o civilnim i vojnim misijama koje se odnose na EU, kako su se čuli hvalospevi, jedna atmosfera oduševljenja, a sada prethodnih sigurno dva sata sigurno prisustvujemo nečemu vrlo čudnom. Mogao bih to da nazovem skoro opstrukcijom, raspravi o važnoj odluci NS RS a to je formiranje jedne parlamentarne delegacije. Mogu da se složim da je to legitimno, oni koji se zalažu da je Srbija trebala da bude ubrzanim korakom možda već sada članica NATO pakta kroz ovakvu diskusiju, u stvari se pokušava ili opstruirati ili na sve moguće načine obezbediti ovaj događaj, a to je formiranje parlamentarne delegacije. To je legitimno, ali to na taj način treba i predstaviti.
Kada se vodila rasprava o formiranju parlamentarne delegacije pri NATO paktu Partnerstvu za mir sve parlamentarne stranke su manje-više bez rasprave to podržale smatrajući svi tada, a verujem i većina danas smatra da je prisustvo Srbije u Partnerstvu za mir nešto što je u interesu Srbije.
Ovde se čulo mnogo kvalifikacija ili su se izrekli pojedini stavovi koji ukazuju da se određene stvari ili ne znaju o samoj ODKB ili se namerno izbeglo raspravljanje o prirodi te međunarodne organizacije, o ciljevima i potencijalnoj koristi koju RS ima kao posmatrač u okviru te organizacije. U startu se pošlo od jedne ideje, jedne tvrdnje da je prisustvo ili ova odluka koju Srbija treba da donese, Narodna skupština, proizvod predloga jedne političke stranke. Naprosto, to nije tačno i slušao sam pažljivo tri sata iznošenje te tvrdnje. Srbija je dobila poziv da bude posmatrač ODKB, kao što je dobila poziv da bude u Parlamentarnoj skupštini NATO pakta Partnerstva za mir. Poziv Srbiji da bude posmatrač u Parlamentarnoj skupštini ODKB uputio je predsednik ruske Dume Boris Grizlov 2010. godine. To je radi razjašnjenja činjenica.
Ono što je stvorilo problem u prethodne dve godine, i to želim da nazovem pravim imenom – klasičnom opstrukcijom da se ova odluka donese, jeste da na taj poziv ćutalo. Ćutala je bivša predsednica NS RS, a ćutala je i parlamentarna većina. Razne političke stranke, a među njima i DS, uporno su insistirale da se to pitanje stavi na dnevni red i u krajnjoj liniji da se donese odluka. Sada imamo jednu paradoksalnu situaciju. Vladajuća većina tada je bežala od odluke a stranke koje su tada bežale od odluke, sada su za odluku da se toj organizaciji ne pristupi. Zaista bih želeo da čujem šta su razlozi. Ćutala je parlamentarna većina, ćutala je predsednica, ćutala je Vlada, ćutalo je Ministarstvo odbrane, to je činjenica.
Dobro je da se posle dve godine ova tačka koja inicijativa predsednika ruske Dume našla u Narodnoj skupštini verujem da će parlamentarna većina doneti odluku da Srbija pristupi i postane posmatrač pri Parlamentarnoj skupštini ODKB. Naša poslanička grupa i danas u toku rasprave kada je ovde bio predsednik Vlade, ministar odbrane, gospodin Vučić, rekla je da je to korak koji po nama potvrđuje političku neutralnost Srbije. Prethodni period biva obeležen pored politike da EU nema alternativu u bezbednosnoj saradnji. Obeležen je jedan drugi stav ili druga doktrina koja je formirana, a to je da NATO nema alternativu. Sve druge saradnje sa svim drugim međunarodno bezbednosnim organizacijama su isključene. Samo saradnja sa NATO paktom je proglašavana kao najviši interes RS.
Govorimo ovde o tome šta je DSS govorila tada i šta sada smatramo – da je zbog jačanja našeg bezbednosnog položaja, zbog jačanja kapaciteta Vojske RS, zbog uspostavljanja jače vojno-tehničke saradnje, zbog pospešivanja i razvoja naše namenske industrije potrebno da Srbija sarađuje sa svim međunarodnim bezbednosnim organizacijama bez članstva i u jednoj od tih organizacija.
Kao što smo rekli da Srbija ne treba da bude član NATO pakta, tako smatramo da Srbija ne treba da bude član Organizacije dogovora o kolektivnoj bezbednosti. Saradnja i dobijanje mogućnosti da se kroz vojno-tehničku saradnju, kroz primenu standarda koji su se tamo pokazali kao kvalitetni, kao uspešni, da naša vojska jača svoje operativne sposobnosti je nešto u čemu ne vidim problem kada se postavi ovo pitanje.
Ovde se raspravljalo u želji da se diskvalifikuje ova jedna velika, važna međunarodna organizacija o vrednosnim kriterijumima i vrednostima koje postoje unutar te organizacije. Sve te koji se na to pozivaju bih pozvao da pročitaju osnivačka akta, ali nepristrasno, i ugovor o osnivanju ODKB i koncepciju kolektivne bezbednosti koje je donela ova organizacija.
Da li Srbija treba da pristupi ili ne pristupi organizaciji koja poštuje Povelju UN, koja poštuje teritorijalni integritet svih država, koja se zalaže za mirno rešavanje međunarodnih sporova, koja teži uspostavljanju saradnje sa svim međunarodnim organizacijama koje se bave bezbednošću, od OEBS, pa u saradnji sa NATO paktom, koja želi da se svi međunarodni sporovi rešavaju u okviru UN, koja se protivi širenju nuklearnog naoružanja, koja se protivi ilegalnoj trgovini ljudima, nezakonitim migracijama, trgovini drogom, borbom protiv terorizma, koja promoviše međunarodno pravo? Da li su to vrednosti koje Srbija treba da podrži, a koje ova organizacija u svojim osnivačkim aktima definiše? Mislim da treba.
Ovde smo čuli da je neko ocenjivao stepen demokratije u pojedinim državama. Znate, svedoci smo da se na različite načine vode politički obračuni protiv pojedinih država tako što se koriste različite međunarodne organizacije, da se u tim državama kritikuje demokratija, da se kritikuju ljudska prava, a u cilju slabljenja tih država i da bi se njihov položaj u međunarodnoj zajednici uzdrmao.
Smatramo da u velikoj meri, u tim kvalifikacijama, ima pristrasnosti i da zemlje koje su članice ODKB, samim tim što su članice UN, samim tim što su članice OEBS, samim tim što su članice Saveta bezbednosti, ispunjavaju sve kriterijume koji se tiču i demokratije i ljudskih prava.
Prema tome, tako olako potezanje za tim kvalifikacijama može da govori o političkoj ili ideološkoj ostrašćenosti ili želji da se kaže da Srbija po svaku cenu treba da pripada jednom vojnom bloku. O tome se ovde radi. Ovo je rasprava o pitanju da li Srbija treba da bude posmatrač u jednoj međunarodnoj vojnoj organizaciji. Sve diskusije koje smo čuli, koje su protiv toga, ako se stvari posmatraju pravilno, jesu da Srbija treba da bude u drugoj međunarodnoj organizaciji, u NATO paktu. To su neke kolege ovde iznele.
Potvrda vojne neutralnosti Srbije je nešto što je nama preko potrebno, potreba da sarađujemo sa zemljama koje su unapredile svoju vojnu industriju u velikoj meri i kompatibilnu sa našom, zbog dugog perioda kada smo pripadali jednom ideološkom političkom sistemu, potreba da se ostvari saradnja u oblasti modernizacije naše vojne industrije. Sve je to moguće postići u saradnji sa zemljama koje pripadaju ODKB. Tu se radi o tome da Srbija želi da unapredi svoju vojnu saradnju sa zemljama bez potrebe da bude član, bez potrebe, kako su kolege ovde rekle, da je obavezuje ugovor o uzajamnoj pomoći. Taj ugovor postoji u Povelji NATO pakta, taj ugovor postoji i u odredbama koje se tiču evropske bezbednosti spoljne politike i postoji u jednoj ovakvoj organizaciji. Pošto Srbija ne treba da bude član ni jedne od te tri organizacije, nju to neće obavezivati. To je nešto što treba istaći.
Želim još jednom da kažem, da se daju neke osnovne informacije, mada mislim da je kolega Laslo Varga rekao to, on je zaista dobro upoznat, spremio se za ovu diskusiju, sa nizom podataka koji se odnose na ugovor ODKB. Ona je osnovana 1992. godine, da je čini sedam članica – Ruska Federacija, Belorusija, Kazahstan, Tadžikistan, Jermenija, Kirgistan i Uzbekistan. Znači, te države su odlučile da uspostave čvršću saradnju u oblastima bezbednosti i odbrane i oblasti vojne industrije i saradnje u oblasti koja se tiče razvoja vojnih kapaciteta. U tom smislu smatram da iskustva koje su te zemlje imale su sasvim sigurno nešto što bi mi u svojstvu posmatrača mogli da dobijemo.
U narednom periodu očekujem da će se sporazumi ili najave sporazuma, koje su konkretno podpredsednik Vlade i ministar odbrane i podpredsednik Ruske Vlade, gospodin Rogozin, postigli u oblasti modernizacije naše vojne tehnike biti unapređeni i da će Srbija, samim ovim činom biti u mogućnosti da bude posmatrač, imati otvorena tržišta zemalja koje su izuzetno značajne i koje mogu postati ozbiljni uvoznici onog što mi proizvodimo u okviru namenske industrije.
Prema tome, snažno podržavamo ovu odluku. Demokratska stranka Srbije se prethodnih godina zalagala za to. Ne mislimo da će ona da šteti našoj poziciji vojne neutralnosti. Mislimo da će da je učvrsti, jer u prethodnom periodu, kao što sam rekao, ta bezbednosna saradnja bila je orijentisana isključivo na saradnju sa NATO paktom, što se može nazvati pravom izolacijom, a ne potrebnom saradnjom sa velikim brojem zemalja u oblasti bezbednosti. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Nada Kolundžija. Izvolite.

Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, DS će glasati protiv ove odluke i želim da posebno naglasim, kako ne bi opet bili žrtve zloupotreba i političkih diskvalifikacija, mi se zalažemo i zalagali smo se i u prošlosti i smatramo da je od interesa za Srbiju da ima intenzivne ekonomske, političke i svake druge veze sa Ruskom Federacijom. Mislim da smo to dokazali u prethodnom periodu kada smo vršili vlast i to ćemo dokazivati učešćem u svemu onome što doprinosi produbljivanju te saradnje, kao opoziciona stranka.
Ono što se ovde postavlja kao pitanje jeste nekoliko stvari. Kada smo razgovarali o učešću u Parlamentarnoj skupštini NATO, o tome je prethodno vođena ozbiljna debata, o tome se izjašnjavala Vlada Republike Srbije, o tome se izjašnjavalo Ministarstvo odbrane. Mi smo tada imali jednu političku saglasnost oko toga, koja je bila neophodna i institucionalnu saglasnost koja je nužna da bi Srbija donosila tako važne odluke, kao što je odluka posmatračkog statusa u jednoj vojnoj-bezbednosnoj alijansi.
Činjenica da je ova odluka doneta na način na koji je doneta, dakle da je Odbor za inostrane poslove Skupštine Republike Srbije, bez da je prethodno pribavljeno mišljenje Vlade Republike Srbije i Ministarstva odbrane, donelo je odluku i predložilo Skupštini da formira ovu delegaciju pokazuje ili, sa jedne strane, da je ova odluka doneta pod velikim pritiskom, pitamo se čijim pritiskom i kako je to Srbija ucenjena da bi morala da donese ovakvu odluku, ili da postoji politika Vlade koja se razlikuje od politike koja se ovom odlukom definiše.
Ako Vlada nije spremna da stane iza ove odluke, postavljamo pitanje, po Ustavu Vlada Republike Srbije je odgovorna za kreiranje i vođenje politike, pa i spoljne i bezbednosne. Ako je to tako, onda mi sa pravom, kao što smo i na Odboru tražili, tražimo da se Vlada Republike Srbije, Ministarstvo odbrane, Ministarstvo spoljnih poslova prethodno izjasne o ovoj odluci, jer ako je politika Vlade evropske integracije, onda se zaista postavlja pitanje – da li je donošenje ove odluke dovoljno sagledano sa aspekta ostvarivanja osnovnog strateškog cilja Srbije, a to je priključivanje EU?
Da li je donošenje ove odluke neophodno da bi se sa Ruskom Federacijom produbljivali ekonomski, politički i drugi odnosi? Da li je ovo uslov za nešto što sada ne vidimo, a predstavnik predlagača neće da nam kaže? Da li je ovo način u kome će Srbija voditi jednu politiku u kojoj će se Vlada ograđivati od odluka Skupštine i reći – to je Skupština odlučila, mi o tome nismo ni raspravljali, pa će se tako pravdati pred svojim zapadnim prijateljima, od kojih traže podršku za nastavak evropskih integracija? Sa druge strane, pred Ruskom Federacijom će se govoriti – eto, vidite, mi smo naklonjeniji vama, jer Skupština je donela ovakvu odluku. Ovakva politika nikada nikome nije donela koristi. Potpuno sam sigurna da neće doneti ni Republici Srbiji.
Na Odboru za inostrane poslove smo tražili da se izjasnimo, odnosno da se Vlada izjasni o tome da li je ova odluka u saglasnosti sa Strategijom nacionalne bezbednosti i Strategijom odbrane. Da podsetim još jednom, jedan kolega koji je pre govorio, govorio je o tome, ova Skupština je donela ove dve izuzetno važne strategije. One su u strateškom smislu opredelile Srbiju, pa i njena savezništva, posebno u oblasti bezbednosti i u oblasti nacionalne odbrane. Dakle, tom strategijom Srbija se definisala. Ako nismo dobili odgovor od Vlade i od Ministarstva da li je ova odluka u saglasnosti sa tim strategijama, onda se postavlja pitanje da li će Narodna skupština donošenjem ove odluke doneti odluku koja je u suprotnosti sa tim strategijama, sa jedne strane, ili da li će, ukoliko Narodna skupština donese odluku koja je u suprotnosti sa strategijom, u Skupštinu morati da dođe nova strategija, odnosno izmenjena strategija u kojoj će nedvosmisleno biti otvorena mogućnost da Srbija ostvaruje učešće u ovakvom jednom vojnom savezu?
Ono što je ključna stvar ovde i zbog čega DS dodatno zaista ne može da podrži ovu odluku, a objasniću i zašto smo dali svog predstavnika u ovu delegaciju, da ne bi bilo zloupotreba i po tom pitanju, da je naše učešće u toj delegaciji zapravo prihvatanje donošenja odluke o ovoj delegaciji.
Ono što je zaista veliko pitanje, jeste da li se može govoriti o tome da Srbija ima jedinstvenu spoljnu i odbrambenu politiku, ukoliko Vlada vodi neku politiku i prvi potpredsednik Vlade moli ambasadora, odnosno sekretara državnog sekretara SAD da ostane NATO na Kosovu, a sa druge strane parlament donosi ovakvu jednu odluku koja možda može naneti štetu naporima potpredsednika Vlade da ostvari ono što je molio u Vašingtonu?
Demokratska stranka je dala svog predstavnika u ovu delegaciju iz bar dva razloga. Jedan razlog je zato što DS, za razliku od nekih stranaka koje su u prošlosti, a onda su se promenile pa se ponašaju drugačije, ponašala tako što je sa jedne strane bojkotovala rad organa Narodne skupštine, dakle, mi mislimo da je odgovornost svakog poslanika da učestvuje u svim organima i telima Narodne skupštine i da je odgovornost svih poslaničkih grupa koje su građani izabrali u ovaj parlament da učestvuju u radu svih tela i delegacija Narodne skupštine. To je prvi razlog.
Drugi razlog zašto smo odlučili da damo svog predstavnika u ovu delegaciju, iako nećemo glasati za ovu odluku, jeste činjenica da što se tiče sastava delegacije imamo ozbiljan strah. Mi smo i u vreme kada smo bili predstavnici parlamentarne većine u svojim redovima imali predstavnike opozicionih partija koje su bile izrazito protiv NATO, pa su imali svoje predstavnike u Parlamentarnoj skupštini NATO. Bili su izrazito protiv Evrope, pa su imali svoje predstavnike u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope i intenzivno tamo pokušavali da se bore za svoje uske stranačke politike, bez obzira na to šta je bila zvanična državna politika, često nanoseći štetu državi koju su tamo predstavljali.
Naša namera je da štitimo interese Republike Srbije i da zastupamo onu politiku za koju se Vlada zvanično zalaže, dok god to bude politika koju mi vidimo kao kontinuitet i produžavanje politike koju je vodila prethodna Vlada, a vezana je za evropske integracije i vezana je za odnos Srbije prema vojnim savezima. To su dva osnovna razloga zbog kojih smo odlučili da damo svog predstavnika, zato što imamo opravdan strah da bismo dobijali informacije koje nisu tačne, da bismo dobijali ulepšanu sliku onoga šta ta delegacija tamo čini i kakve stavove zastupa.
Još jednom, mislim da je ozbiljan problem kada Narodna skupština donosi ovakvu odluku, a da prethodno nema mišljenje Vlade. Ovo je važna strateška odluka. Onaj ko to danas ne vidi, možda će, kao što je danas potpredsednik Vlade rekao – tada to nisam shvatao, a sada shvatam koliko je važno, takođe jednog dana doći u ovaj parlament i reći – tada kada smo donosili ovu odluku nisam shvatao koliko je to važno i može biti problematično za zemlju, ali sada shvatam i spreman sam da tu odluku promenim. Hvala vam.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Predrag Marković. Izvolite.

Hvala vam, gospođo potpredsednice.
Dame i gospodo, neuobičajeno je da na ovaj način govorimo povodom jedne odluke o formiranju parlamentarne delegacije koja pri tome učestvuje kao posmatrač. Nisam fasciniran ni jednom vladom, a najmanje sam fasciniran idejom da Skupština nešto ne sme ako Vlada nije dala svoje mišljenje. Obrnuto bi, valjda, trebalo da bude, ali dobro.
Ova vrsta diskusije je idealna da stvorimo privid oko toga da postoje dijametralno suprotne razlike i da se baš identifikuju određene političke stranke koje o tome imaju kompletno mišljenje. Reč je o jednoj uobičajenoj odluci. Dozvolite mi prvo da ispravim netačnosti. Ne mislim da su namerne, nego naprosto ljudi zaborave šta se desilo pre godinu, dve, tri ili četiri. Nikada Srbija nije tražila mišljenje Vlade Srbije, niti je imala potrebe, da bi postala posmatrač u Parlamentarnoj skupštini NATO. Brojni su razlozi.
Kada je Srbija i Crna Gora, tako se zvala država, Srbija tada nije imala ni predsednika, njen parlament nije donosio tu vrstu odluka, sve je to odlučeno na nivou Srbije i Crne Gore, a Srbija je, zbog toga je to važno, kada je postala samostalna država 6. juna 2006. godine, nasledila, i tu su u pravu mnogi koji su danas govorili, sve jedno da li se predstavljaju kao trenutna pozicija ili trenutna opozicija, govorili da prilikom ulaska u ma koju organizaciju, u ma kom statusu vi takođe preuzimate obaveze poštovanja pravila te organizacije. Jedno od pravila je, recimo u Parlamentarnoj skupštini NATO, da status posmatrača prerasta u status stalnog člana činom primanja zemlje koja ima delegaciju kao posmatrač u Partnerstvu za mir i zato je neophodno samo da u roku od 30 dana od tog trenutka predsednik skupštine te zemlje uputi formalni zahtev.
Zašto ovo podsećam? Zato što je u trenutku kada je to urađeno, jer je Srbija, hvala bogu, postala članica Partnerstva za mir, upućen takav zahtev i tada sam prisustvovao takođe licemerju političkih izjašnjavanja – otkud sada nekom pravo, sa kojim pravom Skupštinu, državu Srbiju gura u to da bude stalna članica nekog parlamenta, a reč je naprosto o jednom formalnom činu?
Zbog toga moram sada da pitam gospodina Stefanovića jer je sličan problem pred nama, da li je on predlagač ove odluke kao predsednik Narodne skupštine ili samo kao narodni poslanik, jer ikonografija ovog dela sednice je takođe isprovocirala, s pravom ili ne, mnoge.
Gospodine Stefanoviću, ako ste kao predsednik Narodne skupštine u skladu sa svojim obavezama preuzeli da jednu inicijativu predložite Skupštini, dakle, odluku i sastav delegacija koje će iz toga slediti, moje mišljenje je, nemojte pogrešno da me shvatite, vi ste i mlad čovek i mlad poslanik, što po meni nije ni vrlina ni mana, ali već sam govorio nekoliko puta o toj temi. U tom slučaju, bilo bi jako dobro da ste seli na mesto za druge predlagače jer biste lakše ikonografijom zastupali takav stav. U obrnutom slučaju bilo bi takođe lepše i lakše da je čitav niz onih koji će podržati ovu odluku, a to svakako nije jedna stranka, ni jedna poslanička grupa, da budu potpisnici takvog predloga, pa biste onda olakšali i sebi i drugima.
Moje pitanje je – ako je ovo takva vrsta predloga, a tako sam shvatio, da predsednik Skupštine na sebe preuzima, što je jako dobro, da jednu većinsku inicijativu tamo gde postoje svi formalni preduslovi, a to je od poziva koji je upućen, čini mi se da je to gospodin Palalić podsetio 2010. godine i to je gospodine Palaliću uobičajeni rok, nemojte toliko okrivljavati prethodnu ni Vladu ni Skupštinu. Dakle, uobičajeno prođe godinu do dve od jednog takvog poziva dok se oko njega, posebno ako u međuvremenu imate izborni ciklus, dokle ne usledi izjašnjavanje. U tom slučaju bi bilo jako pristojno da ne upotrebljavamo argumente koji samo zbunjuju građane jer ih ne upotrebljavamo ni povodom izbora članova delegacija parlamentarnih u drugim skupštinama.
Niko ne kaže šta će Srbija i njena parlamentarna delegacija recimo, u PS pravoslavnih zemalja kad u našoj zemlji žive i katolici i protestanti i muslimani i Jevreji i druge vere. Naravno da to ne pita. Niko ne pita šta ćemo u ma kojoj drugoj parlamentarnoj skupštini. Zašto? Zato što postoji ona osnovna vrednost ako ste negde u ulozi posmatrača, a posebno ako ste u ulozi člana, vi naprosto imate mogućnosti da za svoju zemlju, a upravo zahvaljujući različitom sastavu delegacija, uzgred budi rečeno, da ovde ispravimo nešto što zbunjuje ljude. Nije istina da ma čija vladajuća većina, ko god da je predvodi, obezbeđuje da neko ko je inače protiv EU bude u parlamentarnoj delegaciji ili ko je protiv SE da bude u parlamentarnoj delegaciji. Nije, nego je to obaveza. Kad tamo imate delegaciju, onda morate da prihvatite da će sve poslaničke grupe, reprezentativne u vašoj skupštini, biti zastupljene u toj delegaciji. To je vaša obaveza.
Znači, nije u pitanju nikakva dobra volja. Na osnovu toga su skupštine, one koje stvarno predstavljaju celu državu, jer država nema jedno mišljenje, a najmanje ima mišljenje jedne vlade ili trenutne vlade. Zbog toga skupština jeste najviše telo. Status posmatrača je uvek dobrodošao u svakoj organizaciji, onoj zemlji koja nastoji da dobije što više informacija, što više podataka o onome što je trend u grupi zemalja sa kojima bi zemlja domaćin, u ovom slučaju mi, koja šalje delegaciju, želela da ostvaruje različite odnose. To ne znači da će ona i uspeti. To ne znači da će ona preći sledeći korak. To ne znači da će ona iz toga izvući dovoljno koristi u ovom slučaju za svoje oružane snage, bezbednosne snage, bezbednosne procese. Znate i sami od čega to zavisi – od sposobnosti te zemlje. Takođe, i te kako zavisi od promena koje će uslediti u toj organizaciji.
Potpuno razumem deo poslanika koji ima svoj ili politički interes ili strahovanja ili informacije na osnovu procesa koji su se odvijali u drugim organizacijama ovog tipa i njihovoj istoriji da postoje koraci koji će možda osporiti potrebu pa ćemo se možda i pokajati što smo učinili prvi korak, ali, to se odnosi na svaku organizaciju. Posebno na svaku organizaciju većeg broja država, a posebno na organizaciju većeg broja država gde postoji jedna zemlja koja je nesporni lider. To je toliko jasno. Ništa od ovoga nije argument protiv.
Pretpostavljam da će u ovoj skupštini, Narodnoj skupštini Republike Srbije, i uzgred budi rečeno, kad smo kod toga, žalimo smo često kako se tretiraju poslanici i u Skupštini i izvan i u medijima, a tu smo malo i sami krivi, mi dozvoljavamo, gledajte vesti, ne kaže niko – banka Srbije, odmah kažu – Narodna banka Srbije, kao da postoji još neka banka Srbije, ali redovno kažu – Skupština Srbije, mada je dovoljno reći – Narodna skupština, jer ne postoji druga Narodna skupština. Način oslovljavanja simbolički kao i način predstavljanja, to je ona ikonografija o kojoj govorim, ikonografija znači nešto drugo, da ne mešamo, neko je ovde mislio da citira Svetog Savu što je inače nemoguće, ali citirao je nešto što je jedan književni lik u jednoj grani izgovorio, a taj lik se zove Sveti Sava.
Kada donosimo ovu vrstu odluka, mi u stvari ovlašćujemo grupu ljudi koja stvarno predstavlja ovu skupštinu i zato je neophodno učešće što većeg broja relevantnih stranaka i njenih predstavnika u takvoj skupštini, da vodeći računa o tome šta je simbolika, šta je ikonografija a šta su činjenice u jednoj organizaciji posmatrajući procese te organizacije i njene aktivnosti, pomogne da Srbija iz toga ima koristi.
Koliko ja znam, za mene lično se nikad ne zna ali koliko znam, poslanička grupa URS će svakako glasati za ovu odluku jer će glasati za svaku odluku u kojoj Srbija kroz sastav koji je reprezentativan a takve su delegacije Narodne skupštine, uzima učešće u aktivnostima, bilo kao posmatrač, bilo kao član, svih organizacija koje u svojim osnovnim dokumentima nemaju nešto što bi nas sprečavalo a da pri tome u svojim aktivnostima do sada nisu pokazale da te dokumente krše. To ćemo svakako raditi. Kad smo kod toga, možda bi trebalo da ispravimo još nekoliko netačnosti koje su se čule, ali možda i nije trenutak.
Samo jedna molba. Pošto je neko rekao da se stenogrami mogu sada čitati kao verodostojan dokaz šta poslanici govore, razmislite, to je vrsta zloupotrebe. Stenogrami služe da se proveri da li neko nešto nije rekao. Inače, stenogrami ne mogu da prenesu ono što kažete jer unutra nema ironije, nju ne možete da pročitate. Evo, molim vas, neće biti replika da uzmem vas za primer, gospodin Đurić ima običaj da izgovara takve rečenice i on će reći, kada hoće da se naruga nekom ministru, reći će – ma, vi ste najbolji ministar koji je prvi ovo predložio, recimo. Šta će pisati u stenogramu? Pisaće pohvala a ne ironija. Dakle, stenogrami svakako nisu dokaz onoga što je neko rekao, a izvinjavam se i damama koje sada vode računa o tome…
(Predsedavajuća: Molim vas, gospodine Markoviću, samo se vratite na temu.)
Slažem se da nije tema. Samo da kažem da ti stenogrami, sada upozoravam one kojima bi možda palo napamet da ih koriste kao dokaz u novinskim tekstovima, zbog toga i govorim, ti stenogrami nisu autorizovani, puni su grešaka i netačnosti i to ništa ne govori o ovim divnim i vrednim damama koje na njima rade, naprosto nije moguće, a posebno kod nečega što čovek želi usmeno a ne napismeno da prikaže, nije moguće da budu adekvatni.
Još jednom i time ću završiti, nadam se da će ova atmosfera koja sada vlada, vladati do kraja rasprave po ovim tačkama dnevnog reda, jer ova vrsta političkog prepucavanja za koju je ova tačka koristila, svakako nema ni velikog smisla, ni velike svrhe, niti stvarnih posledica u slučaju donošenja ove odluke po Srbiju kao državu.

Narodni poslanik Bojan Đurić, replika.

Moram da priznam da sam obećao konkludentnom radnjom gospodinu Markoviću da se neću javljati, ali ipak nisam mogao da pretpostavim da će preći granicu, da kažem ispravne interpretacije. Možete da ocenjujete ono što govorim kao ironično ili kao ne, tu se ne bih bunio, ali rekli ste u jednom trenutku da bih se na određen način obratio ministru ili članu Vlade kada želim da se narugam.
Ja vas uveravam da nikada nisam imao ambiciju da se bilo kome u ovom parlamentu, članovima Vlade pogotovo rugam kada govore.