Hvala.
Reč ima narodna poslanica Dubravka Filipovski. Izvolite.

Gospođo predsedavajuća, kolege poslanici, poštovani građani Srbije, za razliku od mog uvaženog kolege Mijatovića, vrlo detaljno ću govoriti o ovom predlogu zakona u ime poslaničke grupe NS, koja je i jedan od predlagača ovog zakona. Smatram da ovaj novi zakon vrlo detaljno uvodi kontrolu u postupak javnih nabavki, podstiče konkurentnost i zaista ima više razloga neophodnih za njegovo donošenje.
Sada ću izneti samo nekoliko konkretnih podataka do kojih smo svi mi mogli da dođemo i koji su dati od strane ekonomskih stručnjaka.
Prvi je slaba konkurentnost u postupku javne nabavke. Od nekih osam i po ponuda po postupku u 2003. godini, došli smo na 2,6% ponuda po postupku u prvoj polovini 2012. godine.
Ono što je uvaženi kolega Arsić rekao, problem je što je ukupna vrednost javnih nabavki u Republici Srbiji u 2011. godini iznosila nekih 9% BDP, a procena je da je realan obim javnih nabavki daleko veći. Iznosi negde oko 12% zbog toga što nisu evidentirane poverljive nabavke.
Takođe, procena je da će se novim zakonom centralizacijom nabavki ostvariti ušteda i do nekih 7%, a takođe između 20 i 25% javnih sredstava namenjenih javnim nabavkama izgubi se zbog korupcije i pre svega u pregovaračkom postupku i postupku javne nabavke male vrednosti.
Samo još jedan podatak. U 2011. godini naručioci su kroz ova dva zatvorena postupka potrošili 105 milijardi dinara ili ukupno 35% ukupne vrednosti svih prijavljenih javnih nabavki.
Ovaj zakon, po meni, ima tri suštinske makroekonomske karakteristike. On sprečava korupciju i predstavlja efikasan instrument i u sprečavanju sukoba interesa.
Druga karakteristika, po meni veoma važna, je što se ovim predlogom zakona šalje jasna poruka i međunarodnim monetarnim institucijama i stranim investitorima, da je Srbija u ovom trenutku rešena da reguliše u potpunosti ovu oblast i smanji korupciju i kriminal.
Treći vrlo važan razlog je što se predviđa ušteda od 500 do 700 miliona evra na godišnjem nivou.
Takođe smatram da je vrlo važno oko primene ovog zakona da se promeni sopstveni način razmišljanja svih nas i ponašanje. Pre svega, kada je u pitanju jedan odgovoran odnos prema državi i javnoj svojini. Takođe smatram da u oblasti javnih nabavki moraju da budu ljudi od integriteta, u čijim profesionalnim biografijama nema ni najmanje mrlje.
Sada ću po članovima pokušati da ukažem afirmativno na prednosti ovog predloga zakona. Konkretno, u članu 21. se nalaže da mora postojati pisani trag za svaku preduzetu radnju. U članu 22. se predviđa obaveza za naručioca da internim aktom uredi proceduru javnih nabavki, a veliki naručioci su u obavezi da obrazuju posebnu internu službu za kontrolu postupka javnih nabavki, iz razloga kontrole efikasnosti i trošenja javnih sredstava.
Član 24. propisuje obavezu prijavljivanja korupcije, kao i adekvatnu zaštitu lica koje je prijavilo korupciju, a član 28. propisuje da nadzornik, koga imenuje uprava za javne nabavke, bude lice koje uživa ugled u društvu. Važno je naglasiti da ovaj pojedinac nije državni službenik niti ima pravo bilo kakve nagrade za svoj angažman. Mislim da su ova dva člana vrlo važna, zbog toga što povećavaju transparentnost, što uključuju širu javnost da prati primenu ovog zakona i da prijavi zloupotrebe.
Posebnim poglavljem III ovog zakona, u gotovo 100 članova, izuzetno, precizno i detaljno se definišu uslovi, kao i načini sprovođenja postupka javne nabavke. Ovom prilikom bih pre svega želela da apostrofiram član 39. zakona, koji uređuje postupak javne nabavke male vrednosti. Tu bih navela jedan podatak, da je samo u 2012. godini 300 miliona evra ostavljeno na diskreciono pravo ministara, direktora javnih preduzeća, gradonačelnika, da svojim pravilnicima uređuju javne nabavke. Ovim zakonom se te manjkavosti stavljaju u drugi plan. Smatram da se sprečava postupanje naručilaca da na sličan način u budućnosti pravdaju bilo kakvu zloupotrebu nejasnom zakonskom odredbom.
Takođe, članom 41. se uređuje novi oblik postupka javne nabavke, to je elektronskim putem. U skladu je sa opšte-tehnološkim napretkom i mislim da je dobro što se za velike vrednosti uspostavlja sopstveni informacioni sistem, radi primene elektronske licitacije. Procene su iz EU, da se sistemom elektronske nabavke ostvaruju uštede i do 5% vrednosti javne nabavke.
Članom 48. predviđena je delimična centralizacija sistema javnih nabavki. Ona je pre svega vrlo jasno precizirana kada su u pitanju lokalne samouprave i predviđa da se više lokalnih samouprava može udružiti, a da na centralnom nivou tu kontrolu preuzima postojeća Uprava za zajedničke poslove.
U članu 64. i 69. se precizno definiše način određivanja procenjene vrednosti javnih nabavki, a u čl. 70, 71. i 72. imamo jasnu preciznost o korišćenju tehničkih specifikacija. Članom 86. se daje prednost domaćim ponuđačima i na neki način je njime ispravljena dosadašnja nepravilnost, odnosno diskriminitatorski odnos prema domaćim privrednim subjektima. S druge strane, u članu 125. se predviđa uslov uzajamnosti i za strane ponuđače.
Ovim zakonskim predlogom takođe su definisane javne nabavke i u oblasti vodoprivrede, energetike, bezbednosti, što je prvi put da se u našoj zakonskoj praksi to uradi, a opet u skladu sa preporukama EU.
Članovima 134. do 137. precizirani su položaji, obaveze, ovlašćenje i nadležnosti Uprave za javne nabavke, kao i službenika za javne nabavke. Veoma je važno što se ovim članovima predviđa da se Upravi blagovremeno dostavljaju sve tražene informacije i dokumenta u vezi sa javnim nabavkama, kako bi Uprava mogla da obavi svoju nadzornu ulogu na adekvatan način.
Poglavljem VIII je uređen način zaštite prava u postupku javne nabavke. Republička komisija za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki se organizuje kao samostalan i nezavistan organ, čijeg predsednika i članove bira i razrešava Narodna skupština, nakon sprovedenog javnog konkursa. Članom 44. zakona se propisuje da ni predsednik ni član komisije ne mogu obavljati drugu funkciju, službu, posao, kao što ne mogu vršiti bilo kakvu funkciju u političkim strankama.
Članom 147. je predviđeno da komisija za ovaj rad odgovara Narodnoj skupštini Republike Srbije i da podnosi izveštaj dva puta godišnje. Dodatni vid odgovornosti komisije jeste mogućnost ostavljanja naručiocu, odnosno ponuđaču koji smatra da su ozbiljno povređena u postupku pred komisijom, da dostavi prepisku o tome nadležnom skupštinskom odboru, a odbor na osnovu sopstvene procene može od komisije tražite dostavljanje izveštaja i o svakom pojedinačnom predmetu.
Takođe, očekujem da će, kako je i predviđeno zakonom, u narednih 90 dana biti doneti svi podzakonski akti i da će u periodu od 60 dana Vlada obezbediti nesmetan rad internet portala za javne nabavke, kako bi zakon krenuo da se primenjuje transparentno i onako kako je predviđeno.
Dakle, ovim zakonom želimo da povećamo konkurentnost, želimo da smanjimo korupciju. Mislim da dolazi u pravom trenutku, nekoliko meseci pošto je ova Vlada stupila na dužnost. Želim da kažem da će poslanička grupa Nova Srbija u danu za glasanje podržati ovaj predlog zakona. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Branislav Mitrović. Izvolite.

Uvažena gospođo Kovač, dame i gospodo narodni poslanici, na samom početku želim da izrazim stav URS po pitanju Zakona o javnim nabavkama i svakako da ćemo podržati ovo zakonsko rešenje. To smo učinili svojim potpisima, zajedno sa ostalim poslanicima vladajuće koalicije, samim tim što smo predložili da se zakon o javnim nabavkama danas i nađe na dnevnom redu, smatrajući da je to jedan veoma važan sistemski zakon.
Prethodni zakon je proizvodio mnoge probleme, teškoće, mnoge gubitke i još jednom kažem da je jako bitno da svi zajedno, uvažavajući stav poslanika opozicije, donesemo jedno kvalitetno zakonsko rešenje.
Transparentnost je danas jedan od osnovnih demokratskih pojmova i on podrazumeva da poslovi demokratske vlasti budu dostupni javnosti. Drugim rečima, trebalo bi da znamo šta vlast radi, onoliko detaljno koliko želimo, a pre svega da znamo ko i kako troši javni novac. Ako imamo u vidu činjenicu da se u Republici Srbiji godišnje na javne nabavke potroši oko tri milijarde, što je zvaničan podatak Uprave za javne nabavke, može se konstatovati da u ovoj oblasti postoji ogromna opasnost od koruptivnih radnji, čime je ugrožen javni interes.
Na samom startu, izneću neke poražavajuće činjenice. Srbija godišnje zbog nemara i korupcije, na javnim nabavkama izgubi oko 800 miliona evra, po nekim mišljenjima i više. Iz godine u godinu broj ponuđača na javnim tenderima je sve manji, što regularnost javnih nabavki nedvosmisleno dovodi u sumnju.
Izveštaj Uprave za javne nabavke pokazuje da je prošle godine bilo 40% slučajeva gde se na tenderima za neku javnu nabavku pojavio samo jedan ponuđač i svakako to nije slučajno. Podaci koje nam daje DRI jasno govore o oblasti javnih nabavki. Kontrolom 47 subjekata, što je uzorak manji od 1%, na kraju prošle godine utvrđene su javne nabavke dobara i usluga suprotnim zakonu u iznosu od 85 milijardi dinara.
Kod samo jednog javnog preduzeća utvrđene nepravilnosti u ovoj oblasti su oko 35 milijardi dinara. Privrednici koji konkurišu na tenderima najčešće imaju primedbe na konkursnu dokumentaciju, koja kažu često ima kriterijume koje malo ko može da ispuni. Srbija je prema indeksu percepcije i korupcije međunarodne nevladine organizacije "Transparens internešnl" rangirana kao 83. na listi od 178 zemalja. Oblast javnih nabavki je prepoznata kao jedan od ključnih generatora korupcije u našoj zemlji.
Sve ovo ukazuje koliko je dramatično stanje u ovoj oblasti. Siguran sam da ćemo se svi složiti da je donošenje jednog dobrog i kvalitetnog zakonskog rešenja neophodno.
Ono što na samom startu želim da pohvalim jeste veoma kvalitetna javna rasprava koja je sprovedena u toku pripreme ovog zakona i impozantan je broj zainteresovanih ljudi, ljudi koji su iz oblasti javnih nabavki, koji je uzeo učešće i koji je dao svoj doprinos sugestijama, primedbama i predlozima, tako da danas ispred nas imamo jedan jako kvalitetan Predlog zakona o javnim nabavkama.
Koje su najvažnije novine novog zakona? Krenuću od planiranja. Uglavnom kada se govori o korupciji u javnim nabavkama, najpre se pomisli na regularnost u samom postupku. Međutim, činjenica je da naručilac može nešto nabaviti poštujući sve procedure, ali nešto što po obimu i tehničkim karakteristikama prevazilazi njegove realne potrebe, dovodi do nepotrebnog, odnosno nesvrsishodnog trošenja javnih nabavki, javnih sredstava, ali može ukazati i na težnju da se određenim licima omogući da ostvare protivpravnu imovinsku korist.
Jasno definisan postupak sačinjavanja plana nabavki u članu 51. zakona, njegovo dostavljanje Upravi za javne nabavke, kao i DRI, kao i dostavljanje izveštaja o izvršenju plana, obećava da će naručioci dosta opreznije planirati i nabavljati nego do sada, uvažavajući načelo svrsishodnosti.
Planom naručilac navodi razloge i opravdanost svake pojedinačne nabavke i način na koji je utvrdio procenjenu vrednost javne nabavke. Podatak sa kojim se operiše u javnosti, da se na javne nabavke godišnje u Srbiji troši oko četiri milijarde evra, dok sa druge strane, po podacima Uprave za javne nabavke, taj iznos je manji za oko jednu milijardu evra, ukazuje da je do sada postojao značajan broj nabavki koje su sprovedene a da se na njih nije primenjivao zakon. Intencija novog zakona jeste da sve nabavke na koje se zakon do sada nije odnosio, a za to nije imalo razloga, ubuduće budu obuhvaćene zakonom.
Takođe, po prvi put su uređene javne nabavke u oblasti odbrane i bezbednosti, u skladu sa Direktivom 2009/81. Svedoci smo da se dosta toga podvodilo pod poverljive nabavke, iako za to nije bilo razloga. Usaglašavanjem sa nadležnim organima, konačno se došlo do spiska poverljivih nabavki, što isključuje sumnje prilikom istine. Takođe, ovo je pozitivno i sa aspekta civilne kontrole organa bezbednosti.
Ono što donosi ovo zakonsko rešenje jeste i delimična centralizacija, koja oslikava težnju da se nabavka standardnih dobara i usluga obavlja na jednom mestu, i to pomoću elektronske platforme, što obećava značajne uštede. Svakako da značajno mesto novog zakona pripada poglavlju kojim se definiše sprečavanje korupcije i sukoba interesa. Kroz opšte mere za sprečavanje korupcije, obavezu naručioca da izradi interni akt kojim će bliže urediti postupak javne nabavke, postupak planiranja, zatim dužnosti prijavljivanja korupcije, kao i zabrana radnog angažovanja kod dobavljača.
Posebno bih istakao obavezu Uprave za javne nabavke da u saradnji sa organom nadležnim za borbu protiv korupcije donese plan za borbu protiv korupcije u oblasti javnih nabavki i dostavi ga Vladi na usvajanje. Takođe, naručilac čija je ukupna procenjena vrednost javnih nabavki na godišnjem nivou veća od jedne milijarde dinara, dužan je da u skladu sa planom koji donosi Uprava za javne nabavke donese interni plan sprečavanja korupcije. Naručilac je dužan da donese akt kojim će bliže urediti postupak javnih nabavki, a oni naručioci čija ukupna vrednost nabavki na godišnjem nivou prelazi jednu milijardu dinara, obavezni su da obrazuju posebnu službu koja sprovodi kontrolu planiranja, sprovođenja postupka i izvršenja javnih nabavki.
Ono što je svakako novina u ovom zakonskom rešenju jeste institut građanskog nadzornika, čija je uloga da nadgleda sprovođenje javne nabavke veće od milijardu dinara. Članom 28. precizno su definisane sve pojedinosti o radu građanskog nadzornika.
Takođe, novina je i stvaranje prostora za tzv. uzbunjivače, kojima se ostavlja prostor da ukazuju na korupciju u postupku javnih nabavki, a članom 24. im je predviđena zaštita. Ovo je svakako prvi korak u jačanju ovog instituta i ono što smatramo jeste da je neophodno i donošenje zakona o zaštiti uzbunjivača, koji će preciznije urediti ovu oblast i omogućiti bolju zaštiti uzbunjivačima.
Ono što je bilo neophodno promeniti u dosadašnjem zakonu jeste svakako regulativa koja definiše javne nabavke male vrednosti. Dosadašnji zakon je davao mogućnost naručiocu da se obrati na tri adrese i da nema obavezu da poziv ponuđačima obavi na portalu javnih nabavki. Obično se to obraćanje na tri adrese svodilo na obraćanje na jednu adresu, a ta jedna adresa je nalazila još dve tzv. uslužne ponude, tako da smo dobijali ponuđača koji je pod mnogo nepovoljnijim uslovima dobijao taj posao.
Predlog novog zakona predviđa obavezu da naručilac objavi poziv za podnošenje ponuda na portalu javnih nabavki, kao i na svojoj internet stranici. Znači, i kod malih nabavki imamo obavezu naručioca da na portalu objavi nabavku, ali i na svom sajtu. Ono što smatram da je potrebno izmeniti u ovom rešenju, gde se ostavlja mogućnost onim naručiocima koji nemaju svoj sajt, da nemaju tu obavezu objavljivanja. Mislim da je dobro u ovo elektronsko vreme obavezati sve privredne subjekte da imaju svoj sajt.
Zakon stvara mogućnost učešća u postupku znatno lakše, bez obaveze dostavljanja nekih dokumenata koji su dostupni na internet prezentaciji, o čemu je gospodin Arsić više govorio.
Takođe, ukazao bih na uvođenje novih fleksibilnijih postupaka. Tu bih izdvojio okvirni sporazum, kao i konkurentni dijalog, koji naručilac može sprovoditi u slučaju kada je predmet javne nabavke naročito složen. Takođe, novost je i sistem dinamičke nabavke, koji će biti moguć kada elektronska nabavka bude implementirana.
Ono što je svakako pozitivno jeste i registar ponuđača koji ispunjavaju uslove za učešće u postupku javne nabavke, a koji vodi organ nadležan za registraciju. Od koristi je i postojanje negativnih referenci, tj. negativna iskustva koja određeni naručilac ima o određenim ponuđačima, to će svakako koristiti svim naručiocima u nekom budućem postupku javnih nabavki. Naručilac je dužan da Upravi za javne nabavke dostavi dokaz negativne reference, a Uprava utvrđuje postojanje i donosi zaključak o negativnoj referenci u roku od deset dana.
Ovim zakonskim rešenjem je poboljšana evidencija i statistika kako bi imali relevantne podatke u ovoj oblasti, najpre kada donosimo određene odluke, ali i kada menjamo zakon. Znatno je unapređen institucionalni okvir, najpre jasnim definisanjem položaja i nadležnosti Uprave za javne nabavke, kao i definisanje sastava i načina rada Republičke komisije za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki. Detaljno je predviđen postupak zaštite prava, ali i odgovornost za rad Komisije i podnošenje izveštaja Narodnoj skupštini.
Što se tiče kaznenog okvira, smatram da će doslednom sprovođenju ovog zakona, a samim tim i uređenju ove oblasti, doprineti visoka izvesnost kažnjavanja zloupotreba u procesu javnih nabavki. Dobar korak je i to što se u izmenama Krivičnog zakonika našlo krivično delo zloupotrebe u oblasti javnih nabavki.
Na samom kraju, smatram da je danas pred nama jedno dobro zakonsko rešenje, koje je izbeglo zamku prenormiranosti i formalizma, što takođe može izazvati štetne efekte u postupku sprovođenja ovog zakona.
Zakon predstavlja jednu jako oruđe u borbi protiv korupcije, daje jasan i pozitivan signal investitorima, povećava konkurentnost i efikasnost i predstavlja nastavak uvođenja reda u javne finansije, započetog donošenjem budžeta za 2013. godinu.
Kao što sam rekao,URS će u danu za glasanje podržati ovaj zakon. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Dejan Mihajlov. Izvolite.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo, uvaženi narodni poslanici i kolege, dobro je da imamo jedan ovako važan zakon o kome se raspravlja na predlog poslanika. Prosto, to je jedna tema, naša poslanička, imaćemo prilike, mi poslanici, da napravimo jedno rešenje koje će biti dobro, da kroz jednu raspravu, dođemo do onog rešenja, uz usvajanje amandmana, koje će biti najkvalitetnije.
Svedoci smo ovih dana da je borba korupcije počela tamo gde se stalo, negde 2008. godine. Što se DSS tiče, podržavamo borbu protiv korupcije, jer je u ovom trenutku u nacionalnom interesu da se konačno sa korupcijom u Srbiji raščisti, da se ona svede na neku meru koja postoji u svim, da kažem, državama i okruženja i u Evropi, i da mi kao država možemo da kažemo da smo uradili nešto dobro za građane, da smo neke pare uštedeli i da će te pare, umesto u džepove onih koji se bave javnim nabavkama, završiti u socijali, ili onim namenama koje su ovoj državi najneophodnije.
Ono što mora na početku ove rasprave da se konstatuje, to je, po rečima"Transparence International", Vensana Dežera, koji je ambasador EU u Srbiji, stoji da je stepen korupcije počeo da raste krajem 2007. godine, i da je od 2008. godine, pa sve do sada, stepen korupcije u Srbiji rastao iz godine u godinu i to je činjenica, gospodine Đeliću, imaćete priliku posle da razgovaramo i o tome. Znači, to je izjava Vensana Dežera "Transparence International" i te podatke mi ne izmišljamo, to su zvanični podaci koji govore o situaciji u Srbiji.
Srbija je poslednjih godina po stepenu korupcije, padala i padala i došli smo u situaciju da smo jedna od zemalja u regionu koja ima najveći stepen korupcije. To govori i činjenica, da su nas određeni strani investitori, svih ovih godina, zaobilazili i odlazili u druge države upravo ne želeći da ulaze u sistem naših javnih nabavki i birokratskih procedura, koje su obeshrabrivali, već na samom početku, sve one koji su imali interes da u Srbiji ulažu.
Poslednjih godina politika i biznis su, nažalost, postali dve stranice jednog istog novčića i dve strane koje su se upotpunjavale i pravile jedan sistem u kome nije moglo da bude ni pravde, ni pravičnosti. Smatramo da je ovo pravi trenutak, u sklopu borbe protiv korupcije, da se donese jedan ovakav zakon o javnim nabavkama, koje jeste jedno antisredstvo u borbi protiv korupcije, odnosno za smanjenje korupcije i za uštedu para.
Javne nabavke, same po sebi, uvek su bile do sada i uvek će biti izvor u kome će oni koji rade te javne nabavke, naručioci posla, pokušati onima koji vrše te nabavke, da nađu neku rupu u zakonu, da kroz tu realizaciju, ma kako dobrog zakona, učine da se te javne nabavke izigraju i da možda neki mali iznos krene u nekom smeru. S toga ni kao stranka, očekujemo i da kroz ovaj zakon i kroz sve druge zakone, kao i kroz ovaj zakon koji možda neće biti konačan, da ćemo kroz godinu dana možda sesti ovde da razgovaramo o izmenama ovog zakona, da ova skupština krene da prati u ovoj oblasti dešavanja, da se sprovede strategija za borbu protiv korupcije i da, iz godine u godinu, poboljšavamo sistem, kako bi ga prilagodili potrebama građana Srbije i kako bi što više štedeli iz godine u godinu.
Ovaj zakon je sistemski zakon. Prošao je punu javnu raspravu, što je za svaku pohvalu od strane predlagača i prihvaćeno je dosta sugestija tokom javne rasprave.
Ovaj zakon je, da kažem, prvi u sazivu ove skupštine i ove vlasti, da je ušao u proceduru i da je prošao, što bi se reklo, da je odležao, da je prošao sve sugestije i to je dobro. Ovaj zakon je važan, zato što javne nabavke učestvuju sa 12% do 15%, u zavisnosti od godine, u BDP, ili na njih godišnje ode oko 300 milijardi dinara.
Kada su u pitanju javne nabavke, pored tih 300 milijardi dinara koja su ogromna sredstva, znači, od 12% do 15% BDP, ovde svake godine govorimo i prilikom rasprave o budžetu smo govorili o procentima – 1%, 2%, 3% BDP, vidimo koliko sredstava ode samo na javne nabavke i koliko bi značajna bila ušteda u nekom procentu od javnih nabavki, kada bi se smanjila korupcija, koliko bi to bilo osetno za budžet Srbije i za građane Srbije. Ako se ima u vidu koliko su troškovi za socijalna davanja i koliko sredstava treba, da bi se socijalna davanja povećala, gde je to, možda, 1% uštede od BDP kroz javne nabavke, da manje ode u privatne džepove onih koji rade poslove i koji izvršavaju poslove, i to bi bilo za 100% povećanje socijalnih davanja u Srbiji.
To je nešto što mi ovde u Skupštini treba da budemo svesni i da cilj donošenja ovog zakona upravo bude ta ušteda, taj višak sredstava koji će da ostane na raspolaganju građanima Srbije, za one potrebe za koje se kao Skupština izjasnimo i na način na koji Vlada predloži.
Kod javnih nabavki imamo dve vrste problema. Prvi problem je plan javnih nabavki, odnosno celishodnost potreba koje određena ministarstva iskažu za javnim nabavkama. Tu dolazimo u situaciju da se država i ove godine ne ponaša kao štedljiva i kao da shvata uslove krize u kojima se nalazi, već i dalje postoje primeri gde se država ponaša kao, pomalo, neki bahati naslednik.
Imamo slučaj Ratela, gde se 60.000 evra mesečno daje za zakup poslovnog prostora, i to se uzima od privatnog lica, od privatne firme, kao da ne postoji ni jedan prostor u vlasništvu države koji odgovara gospodi iz Ratela.
Imamo situaciju da su izdvojena sredstva da se gradi hala za košarku u Beogradu. Da li je Beogradu potrebna još jedna košarkaška hala? Da se u vrednosti od 155 miliona dinara nabave novi automobili iz Uprave za zajedničke poslove. Znači, to nisu stvari koje su najpotrebnije u trenucima krize, kada građani koji žive od socijalne pomoći i socijalnih davanja, jedva skrpe kraj s krajem, kada je pomoć za decu i dečiji dodaci na nivou od dve-tri hiljade dinara, kada se nema dovoljno da se kupi pakla pelena i pakla vlažnih maramica, mi ćemo da gradimo još jednu košarkašku halu u Beogradu i gospoda iz Ratela treba da plate 60.000 evra mesečno za zakup poslovnog prostora, jer, tobož, njima ništa u Srbiji ne odgovara, osim tog prostora koji su našli i država Srbija nema ni jednu jedinu kancelariju u koju bi oni mogli da se smeste.
Ovde govorimo o problemu celishodnosti određenih stvari koje država nabavlja, a drugi problem koji imamo je problem – kako sprečiti zloupotrebe u postupku javnih nabavki. To je ono što je danas tema ove naše rasprave i način na koji mi kao poslanici možemo da doprinesemo da se jedno zakonsko rešenje, koje je ovde na predlog poslanika, bude što bolje.
Ovaj zakon o javnim nabavkama predstavlja ozbiljan pomak u odnosu na postojeći zakon. Ima dosta novih i kvalitetnih rešenja. Ono što bi hteo da pomenem kao dobro rešenje je da imamo mnogo bolju definiciju naručioca posla, da će Vlada praviti spisak naručioca, što je jako dobro, da početkom godine svi znamo koja su pravna lica, koje su državne firme, koji organi su u obavezi da sprovode postupak javnih nabavki. To će Vlada doneti na početku godine, što je jako dobro.
Takođe, ono što je jako bitno je da će biti manje formalizma prilikom odbijanja ponuda. Do sada su, s obzirom da su, da kažem, u dobroj meri neki tenderi bili namešteni za razne izvođače, ponude su odbijane zbog najbesmislenijih stvari. Bukvalno, zbog jednog zareza, zbog jednog slova, zbog jednog broja koji je izostavljen, poništavani su tenderi. To je bila neka funkcija strogog formalizma. Tada se u zakonu uvodi termin – bitni nedostaci ponude i manji je formalizam prilikom odbijanja ponude. Znači, odbijanje ponude će se svesti samo na suštinske nedostatke, što je jako dobro i jako kvalitetno. Imali smo veliki broj ponuda koji su bili odbijani ne zbog suštinskih nedostataka, nego zbog toga što je neko našao neki zarez, ili se trudio da nađe neki zarez koji fali, da bi tu ponudu odbio i da bi je dobio onaj kome je ponuda namenjena.
Povećava se transparentnost postupaka, što je jako bitno u ovom zakonu. Imamo restriktnije definisanje, aneksiranje ugovora, o čemu je gospodin Arsić već pričao, tako da će se umesto 25% dodatnih radova na osnovu jednog ugovor, što smo imali do sada raditi, će se svesti na 15% i svešće se da najviše u roku od dve godine od zaključivanje ugovora. Sad imamo slučaj da postoje ugovori koji su na snazi 20 godina, a da se svake godine dopunjavaju sa novih 25% u toku godine, što je, priznaćete, potpuno ne prihvatljivo i ne logično i to je jedna situacija koja postoji. Naravno, ovaj zakon je prilika da se sa takvom praksom prestane.
Znači, imamo uređenje javnih nabavki male vrednosti, mnogo transparentniji postupak. Portal Uprave za javne nabavke koji će omogućiti da se potpuno ima uvid u sve javne nabavke. Biće mnogo precizniji postupak, transparentniji, sa mnogo više mogućnosti kontrole nego što je to do sada bio.
Isto tako uvodi se preciznija definicija hitnosti postupka, jer do sada po onome, koliko smo mi imali uvid u podatke, 20% svih javnih nabavki u Srbiji obavi se po hitnom postupku, jer su upravo mnogi koristili hitan postupak da bi zloupotrebili postupak javnih nabavki, da bi prikazali da je nešto hitno, da bi mogli da sprovedu hitan postupak koji nije transparentan, i koji omogućava da se taj posao nekome namesti.
Ovim zakonom i kroz amandmane, mi kao poslanička grupa, ćemo ponuditi predloge kako da se ta hitnost definiše, kako da se dovede u meru da ona ne može da bude zloupotrebljena. Meni je neverovatno da 20% nabavki u Srbiji se radi po hitnom postupku. To samo govori o stepenu na koji način su pronađene rupe u postojećem zakonu da bi oni koji su vršili javne nabavke mogli da javne nabavke namene onima sa kojima imaju prethodni dogovor.
Tako da kroz amandmane daćemo predlog i rešenja i za ovu situaciju. Iskustvo koje imamo za javne nabavke govori da ti koji sprovode javne nabavke se trude da nađu rupu u ovom zakonu kako bi na neki način zloupotrebili ovaj zakon. Ovaj zakon ostavlja mogućnost da se to iskontroliše. Moramo, a i Vlada koja će biti najodgovornija za sprovođenje ovog zakona da kroz mehanizme kontrole koji se uspostavljaju ovim zakonom da omogući da se izvrši maksimalna kontrola sprovođenja postupka javnih nabavki. Ovaj zakona, kao što sam rekao, je jedan od zakona koji je potreban da bi se uspostavila borba protiv korupcije, da bi se korupcija smanjila u postupku javnih nabavki. On nije dovoljan u borbi protiv korupcije. Postoje nadležni državni organi koji rade svoj posao. Demokratska stranka Srbije to podržava. Ono što je važno je da ovim zakonom smanjimo korupciju u javnim nabavkama. Da li će ta ušteda biti, kao što je predsednik Parlamenta rekao, 70 milijardi u prvoj godini, ne znam, ali da bude i 40 ili 50 već je veliki iznos koji može da se preusmeri u neke druge troškove i da te pare ne završe u džepovima nekih drugih, nego da završe u budžetu RS gde im je i mesto.
Ono što kao stranka hoćemo da kažemo je da ovaj zakon pored svih dobrih strana koje ima, kao što smo rekli da je značajan napredak u odnosu na postojeći zakona, da nudi mnogo mogućnosti da se izborimo sa zloupotrebama i korupcijom javnih nabavki, da ima niz novih rešenja koja će moći da pomognu da se javne nabavke sprovode mnogo transparentnije i odgovornije nego do sada, ima i svojih nedostataka. Hteo bih da kažem koju reč i o tim nedostacima. Ima niz nedorečenih instituta koji su pravljeni očigledno u dobroj nameri, ali nisu do kraja definisane nadležnosti i obaveze tih instituta.
Imamo građanskog nadzornika za velike nabavke, gde se u jednom članu govori o obavezama tog nadzornika, gde se kaže da je njegov krajnji domet, da li je to organizacija ili pojedinac koji je stručan u toj oblasti, da može da obavesti medije i da pošalje informaciju nadležnim organima. Građanski nadzornik, ukoliko idemo na to rešenje, mora da ima mogućnosti, ako njega imenuje Uprava za javne nabavke u dogovoru sa naručiocem, da ozbiljno i odgovorno pokrene posao, da njegovo posao ne bude da preko medija se obraća javnosti u svojim primedbama u postupku javnih nabavki, već njemu mora da se da konkretno ovlašćenje, a ne samo da obaveštava nadležne državne organe, već da može da ima neko konkretno rešenje i da može da utiče na sam postupak dodele posla od strane naručilaca izvršiocu posla. To jeste jedan institut koji postoji i u pojedinim državama u okruženju, konkretno u Sloveniji. On se pokazao u nekim situacijama kao dobar, a u nekima loš. Svakako, taj deo nije loš ali ga treba doraditi.
Imamo konkurentni dijalog. To je rešenje koje omogućava naručiocu posla da kroz jedan dijalog za potencijalnim izvršiocima bez previše javnosti izabere ponuđača. Ne znam koliko će to u našim mogućnostima moći da funkcioniše. Razgovarao sam sa kolegama iz Slovenije gde to delo postoji, koji su rekli da su rezultati primene tog dela u Sloveniji prilično tanki i da treba razmisliti na koji način će taj mehanizam biti sprovodljiv kod nas u Srbiji. On ostavlja mogućnost za određene zloupotrebe, nepovišen stepen kontrole i treba imati u vidu da li do kraja ići sa tim rešenjem u našem zakonu ili ostaviti da se kroz one postupke koji su transparentni, javni, a takođe u skladu sa ovim zakonom, da li je to restriktivni postupak ili otvoren, da se zameni konkurentni dijalog.
Ono što je za nas potpuno zaprepašćenje je ovlašćenje Republičke komisije da vodi postupak u Prvom stepenu. Republička komisija je vrlo važan organ koja ima vrlo važne nadležnosti po ovom zakonu i ona će biti jedno glomazno telo koje će kao kapa nadzirati sprovođenje javnih nabavki u Srbiji i to je dobro. Jedna stvar je da imamo Republičku komisiju koja odlučuje o zahtevu za zaštitu prava ponuđača i u okviru iste Republičke komisije postoji Prekršajno veće koje donosi odluku u Prvom stepenu po prekršaju. Oni imaju funkciju Prekršajnog suda. U okviru istog organa se donose dve odluke. Faktički, po nama to nije u skladu sa zakonom, jer ne može u okviru istog organa da se donosi jedna odluka na koju će se posle neko žaliti u okviru tog istog organa. Po nama ovo rešenje nije u skladu sa zakonom i treba videti da se prekršajni postupak prepusti Prekršajnom sudu, i da Prekršajni sud bude Prvo stepeni prekršajni, a u drugom organu da odlučuje isto o prekršaju, da Veće Prekršajnog suda odlučuje o drugom ogranu.
Mislimo da ovo rešenje o jednom organu gde se rešava u dva stepena je potpuno ne prihvatljivo. Imali smo sličan slučaj prilikom Zakona o Visokom savetu pravosuđa, gde je Ustavni sud srušio jedno takvo rešenje koje je postojalo po prethodnom zakonu, gde je Visoki savet pravosuđa odlučivao o izboru sudija i posle ustavne žalbe koji su podnosili Ustavnom sudu tretirao kao prigovore na njihovu odluku i odlučivao po tim prigovorima, odnosno po ustavnim žalbama. To rešenje je palo. Kroz amandmane smo predložili predlagaču da razmisli da li će ostati pri ovome ili će možda prepustiti Prekršajnom sudu da to radi.
Hoću da napomenem ovlašćenje članovima Republičke komisije koji se odnosi u članu 161, koje po nama prevazilazi iz nadležnosti Republičke komisije i zadire pre svega u nadležnost policije finansijske. Ne znam koliko je ovo rešenje u skladu sa Ustavom. Žao mi je što gospodin Cvijan kao vrstan pravnik nije tu da razmenimo mišljenje. Stoji – član Republičke komisije koji sprovodi kontrolu ovlašćen je da izvrši pregled, kopiranje dokumentacije u vezi sa javnom nabavkom, zapečati poslovne prostorije i dokumenta za vreme kontrole, uzme izjave od predstavnika, naručioca i drugih zaposlenih od naručioca. Ako je potrebna posebna pisana izjava, odrediće se rok za dostavljanje izjave Republičkoj komisiji.
Ovo su pečaćenje prostorija, kopiranje dokumentacije, to spada u nadležnost ili finansijske policije ili policije. Ograničenje slobode korišćenja poslovnih prostorija, stana, govori se o pravima na stan. U Ustavu je to kategorija koja je priznata, ali ograničenje može samo na osnovu sudske odluke.
(Predsedavajuća: Vreme.)
Smatramo da ovo rešenje iskače iz ovog zakona i da daje, završavam za minut, članovima republičke komisije rešenje koje nije u skladu sa Ustavom, jer oni samo na osnovu sudske odluke mogu da plene, pečate i da se uzimaju izjave. Sami članovi republičke komisije nisu ni sudije, ni policajci, niti finansijski policajci, niti imaju odluku suda da ovo rade.
Predložili smo rešenje za ovaj član. Treba razmisliti oko svih tih rešenja i napravimo jedan zakon koji će biti usklađen sa pravnim sistemom naše zemlje, sa Zakonom o prekršajima, sa prekršajnim organima, sa funkcionisanjem drugih državnih organa i napraviti najbolje rešenje koje će pružiti adekvatan okvir da se sistem javnih nabavki što manje zloupotrebljava u obliku korupcije i da što više para uštedimo. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Božidar Đelić.

Poštovana potpredsednice, poštovani narodni poslanici, građani Republike Srbije, pred nama je bitan zakon. Imam tu slobodu da vas podsetim da sam pre deset godina imao, u ime tadašnje koalicije na vlasti, čast da branim prvi zakon o javnim nabavkama u istoriji naše zemlje. To je bilo pre deset godina i do tada naša zemlja uopšte nije imala regulativu u tom domenu. Do tada je svaki državni organ mogao da kupi po sopstvenom nahođenju, nije bilo obrazaca.
Način na koji je krenula primena tog prvog zakona, to ja zapravo ono što je opravdalo njegovo postojanje, došlo je do značajnih ušteda. Kao što danas čujemo da će ovaj novi zakon rešiti sve, moram da vas upozorim, da vam kažem da nije slučajno to da veoma razvijene zemlje i zemlje u tranziciji koje su postale nove članice EU i dan danas kubure sa ovom tematikom. Jednostavno, u ne maloj meri, radi se o konstantnom naporu da se bolje uredi veoma kompleksna materija, da se uvede nova tehnologija. Ovde ima tragova u smislu elektronskih prijava portala, da bi se obezbedila veća konkurentnost, transparentnost, zakonitost i da se obezbedi dobra cena za građane. To je najbitnije u momentima krize poput ove koja pogađa svet.
Godine 2004. došlo je do promena onog prvog zakona. Moram da kažem da su one bile u pravcu smanjenja transparentnosti. Ono što je obeležilo tu promenu zakona jeste da se u velikoj meri izuzela policija iz njene primene. To je bilo loše.
Godine 2008. došlo je do novog zakona koji je hteo da obezbedi napredak. Bilo ga je, ali moramo priznati, otvoreno, da je u proteklih nekoliko godina procenat onih postupaka, koji se nisu sprovodili po normalnom institutu otvorenog tendera tj. nadmetanja između nekoliko činilaca koji su hteli da predlože njihove robe i usluge, je povećan. Zbog toga je DS u januaru mesecu ove godine predložila zakon i taj zakon je ušao u proceduru. Na žalost nova većina i Vlada su povukli ovaj zakon. U njemu se nalazi veliki broj rešenja koji se i danas predlažu. Sada niko ovde nema prava na intelektualnu svojinu predloženih rešenja, ali izraziću zadovoljstvo u ime DS zbog činjenice da veliki broj inovacija koje smo predlagali u januaru mesecu su našli svoj put u ovom predlogu zakona.
Zbog toga bih hteo da počnem sa kratkim osvrtom stanja u javnim nabavkama i da kažem ono što mislim da je dobro u ovom predlogu zakona, nadam se da nećete biti iznenađeni, i da ukažemo na njegove manjkavosti i na kraju da dam jedan predlog u ime DS za koji očekujem da će dobiti podršku, ne samo drugih opozicionih stranaka, nego i većine koja danas postoji u ovom visokom domu.
Imamo, zahvaljujući postojanju regulative o javnim nabavkama, napredak u našoj zemlji. Nije činjenica da imamo javne nabavke koje proizvode korupciju. Činjenica da imamo zakon o javnim nabavkama je zapravo ono što omogućava da razlučimo ono što se sprovodi po zakonu i što obezbeđuje uštedu onoga drugog. Nije sporno i svi dobro znamo, kao građani, a isto tako i kao poslanici, da je bilo pokušaja, na žalost, nekih uspešnih da se postojeći sistem javnih nabavki izvrgne ruglu, da se nameštaju, kako se kaže u narodu, određeni postupci i dobro je što ovde zakonodavac pokušava da predloži jedan broj mehanizama da bi takvi slučajevi bili što manje prisutni. Nije dobro što danas skoro trećina javnih nabavki ne ide po normalnom postupku i što nije dovoljan broj njih objavljen.
Predlagali smo u januaru mesecu ove godine da se tome stane na put. Nije dobro to što je bilo više malih nabavki, a naročito u domenu građevine. Dešavalo se da se jedan broj postupaka završi tako što pobedi neko sa najnižom cenom, a onda bi se kroz anekse, koji bi se nekoliko puta pojavljivali za značajan iznos tih radova, ceo postupak doveo do apsurda. Kada bi se stvari gledale u ukupnom obimu, ne bi došlo do najboljeg rešenja za naše građane.
Ima elemenata u ovome predlogu koje smo i mi predložili u januaru mesecu ove godine. To je dobro. Uvodi se obaveza objavljivanja na sajtu, na portalu, svega. Stvara se osnov za elektronske javne nabavke. To je dobro. Treba iskoristiti mogućnost da se uštedi na papiru, ali pre svega da svako na bilo kojoj tački naše zemlje, u svetu, bude odmah obavešten o mogućnostima da se konkuriše za javne nabavke u našoj zemlji. Dobro je što se po prvi put uvodi ekološki kriterijum i kriterijum energetske efikasnosti. Tačno je da javne nabavke, kao poluga koju ima naša država, se moraju iskoristiti da se napreduje na ta dva velika plana ekologije i energetike. Dobro je što se objavljuju sve male javne nabavke, jer je javna tajna da je u tom domenu dolazilo do nekih zloupotreba.
Poput onoga što smo predložili u januaru mesecu, po prvi put, tu se slažem sa kolegama iz DSS, ima različitih viđenja, ali nedvosmisleno je dobro, kao što smo predložili u januaru mesecu, da dođe barem do delimične centralizacije javnih nabavki. Nije dobro, nije normalno, neobjašnjivo je da istu stvar država plaća u ceni koja može biti i do četiri puta veća u jednom delu države, kada uporedimo sa najboljom cenom koja je postignuta u nekom drugom postupku javne nabavke u nekom drugom delu naše države. Zbog toga ne treba bežati od centralizacije. Mora se obezbediti da ona ne dovede do obustave opskrbljivanja države tj. naših građana u osetljivim elementima, pre svega mislim na lekove, mislim na ono što je neophodno da bi država funkcionisala. Naravno, treba obezbediti da se na taj način dođe do značajnih ušteda.
Ima tu dosta onoga što bi predložili da se uradi drugačije. Predlagač nam je malo pre rekao, čuli smo i predsednika Narodne skupštine, koji je rekao da se na ovaj način ukida svaka mogućnost da se bilo ko dogovori, da će sve ići na otvoreni poziv i na nadmetanje. Kolege iz LDP su o tome pričale, šta je onda član 36? Šta je pregovarački postupak bez objavljivanja poziva za podnošenje ponuda? Taj institut je očuvan. Nije dobro.
Kada pogledamo u članu 7. koji izuzima od primene ovoga zakona jedan broj dobara ili potreba, nerazumljivo je, i zbog toga je DS uložila odgovarajuće amandmane, da se odjednom sve što se tiče proizvodnje novčanica, sa jedne strane, ili pak bezbednosnim ispravnim dokumentima, a tu govorimo o ogromnim tržištima ličnih karata ili pasoša, odjedanput se predlaže da se taj veoma bitan element u potpunosti izuzme iz delokruga primene ovog zakona. Za to, poštovani narodni poslanici, građani Republike Srbije, nema nikakvog objašnjenja. Ovo je domen gde postoji veliki broj i domaćih i stranih ponuđača, koji rutinski odgovaraju na međunarodne tendere u tom domenu.
Nije tačno da će se na taj način odati neka tajna, način na koji mi zaštićujemo naše lične karte, pasoše i način na koji neko može posle toga da krivotvori novčanice, to nije tačno. U uslovima se daje nivo bezbednosti, a posle u konkretnim rešenjima, naravno, ono što mora ostati tajno, ostaje tajno i nije ni na koji način predmet javne nabavke.
Zbog toga očekujemo od ovog doma da prihvati naš amandman u tom domenu i da isključimo ovo isključenje i da vratimo izradu novčanica, pasoše, ličnih karata u domen javnog nadmetanja. Nema nikakvog razloga da to tako ne bude.
Nije dobro što je onaj član koji definiše pregovaranje bez objavljivanja sadržan otprilike u istom iznosu. Mislim da možemo ići korak dalje danas u tom domenu. Pozdravljamo činjenicu da tzv. aneksiranje dodeljenog posla se svede na mnogo manji nivo. Ne razumemo zašto sa 25% smo prešli na 15%. Zbog toga je DS predložila amandman i očekujem od kolega da ga podrže, da se to svede na 10%, jer jeste istina da ponekada nije moguće sve predvideti, ali veoma je bitno da se i ponuđači i naručioci naviknu da u raspisivanju javne nabavke uračunaju taj elemenat rizika koji uvek postoji i mnogo je bolje da se onda u samom postupku javne nabavke uračuna u cenu, u ponudu činjenica da postoji taj rizik nego da se svi kolektivno pravimo da ga nema, pa da onda otvaramo ovu rupu u zakonu, da neko može naknadno, bez dodatnog nadmetanja da dobije dodatni posao. To je jedan aspekat i mi predlažemo da to bude spušteno na 10%. Ali ima drugi aspekat koji nisam čuo ni u momentu kada je govorio predlagač, a ni u ovom tekstu, veoma je bitno da, ukoliko bude produženja tih radova, da budu pod istom cenom, a ne drugačijim cenama, od onoga što je u originalu dodeljeno, jer je javna je tajna, to postoji i dosta je dokaza da je došlo do zloupotrebe ove mogućnosti u zakonu, da neko da ponudu koja je atraktivna u onom osnovnom postupku, a posle toga, pod velikim znacima navoda se nadoknadi u aneksu tako što ponuđuje mnogo veću cenu za ista dobra i iste usluge. Zbog toga je DS predložila amandman prema kome, ukoliko dolazi u tom smanjenom obimu do dodatnih radova, da to ne može biti pod drugačijom cenom, ona može biti niža, ali ne može biti veća od onog originalnog postupka koji je sproveden kroz javno nadmetanje.
Želim isto da kažem da, što se tiče DS, verujemo i o tome je bilo već malo reči jutros, je izuzetno bitno da ljudi koji budu prisutni i u komisiji i Upravi za javne nabavke imaju dovoljno iskustva. Tačno je da 2002. godine, kada je po prvi put predložen zakon, nismo imali mnogo kadrova koji su bili iskusni u ovom domenu, ali evo nas deset godina kasnije. Zašto su uslovi koje imamo, predloženi u ovom zakonu, samo malo strožiji od onoga što postoji u postojećem zakonu? Zbog toga smo predložili amandman, nadam se da ćete ga podržati, da profesionalni uslovi koje imamo, pre svega iskustvo u domenu bude značajno sa strane onih koji će biti u članovima Uprave, a naročito Komisije za zaštitu prava ponuđača.
Ovde imamo jedno pitanje, možda je ovde u slučaju previd, ali malo je čudno da, što se tiče komisije, se predviđa u ovom zakonu da se ide na izbor novih, a što se tiče Uprave čiji se delokrug dosta menja, jača, nema predviđenog novog konkursa za direktora. Mislim da bi bilo dobro da, ako se već ide na novu komisiju, da se ide i na novu upravu, jer bitno je da to bude sprovedeno na jedan transparentan način. Bilo bi paradoks da u slučaju Uprave za javne nabavke to ne bude jedno javno nadmetanje najboljih i da imamo mogućnosti da razmotrimo možda i neke nove kadrove u tom domenu.
Mislim da ovde ima i elemenata koji su na ivici, da ne kažem demagogije, ali ima dosta deklarativnog ovde u borbi protiv korupcije. Moramo da se borimo protiv korupcije, ali moramo da mislimo isto na način na koji će se sprovoditi ovi postupci. Ovde imamo novu obavezu onoga koji raspisuje javne nabavke, a to je da ta osoba, ta institucija je dužna da obezbedi konkurentnost, tj. da je dužna da obezbedi nekoliko ponuda, čak i tamo gde se ne javi niko ili gde se javi jedan ponuđač. Mislimo da transparentnost u postupku, otvorenost, činjenica da je sada sve elektronski, to je sve ono što mora da obezbedi da svako ko želi da ponudi dobra i usluge može to da uradi, ali da posle toga postoji dodatna obaveza nekoga kome je jedina obaveza da sprovede kako treba, po zakonu, da ima dodatnu obavezu da se pojave bar dve ili tri firme, to je nešto što, znajući svi mi kako funkcionišu stvari, će dovesti ili do otkazivanja organizacije neke javne nabavke ili pak do nekog fingiranja konkurencije tamo gde je nema. Zbog toga smo mi ponudili određene formulacije koje su u skladu sa duhom onoga što mora biti u Zakonu za javne nabavke, ali ne ići ni korak dalje.
Na kraju, želim da pogledam i ekonomske efekte ovog zakona. Čuli smo proteklih meseci da je ovaj zakon kao neki magični sastojak koji će obezbediti da se odjedanput dođe do izuzetno velikih ušteda za naše građane. Mislim da bi bilo mnogo uputnije da ne razmenjujemo velike cifre onako apstraktno. Zbog toga je DS predložila amandman koji je amandman dobre volje, amandman koji ide u pravcu onoga što su govorili predlagači ovog zakona, pre svega mislim na SNS koja je proteklih meseci govorila da zakon koji će oni predložiti, evo ga danas pred nama, će obezbediti da na godišnjem nivou, to smo čuli koliko još jutros i juče sa strane predsednika Narodne skupštine i predlagača pre nekoliko minuta, da ćemo imati uštede od 600 miliona evra do milijardu evra.
Da ovo ne bi ostalo samo na deklaraciji, predložili smo amandman prema kome za sledeću godinu do kraja januara kada, kao što očekujemo, bude usvojen ovaj zakon, da do kraja januara ovaj dom predloži izmenu i dopunu Zakona o budžetu, tzv. rebalans, za koji će DS glasati, koji će obezbediti da stavke za kupovinu dobara i usluga raznih naručioca budu smanjeni za tu cifru, neka ne bude milijarda o kojoj ste pričali, hajde da krenemo sa 600 miliona evra, rebalans budžeta gde će se smanjiti stavka po stavka u ukupnom zbiru te stavke za kupovinu dobara i usluga za 600 miliona evra i da taj novac ne bi nekako nestao, da se formira budžetski fond u razdelu Ministarstva finansija, gde će se locirati tih 600 miliona evra. To je veoma jednostavno. Predlažemo da ministar finansija svakog kvartala dođe u ovaj dom i da vidimo da li se te najavljene uštede realizuju ili ne. Ako se realizuju, na šta se ta ušteda troši. Demokratska stranka je predložila da to ide pre svega za porodice, trudnice, za one kojima je najteže, za socijalne politike, za infrastrukturu, podršku privredi i poljoprivredi.
Kao što vidite, ovde nema nikakve polemike, nego samo želimo da, kada se već toliko govorilo u javnosti o efektu nekog zakona, predlažemo da se to proveri i u praksi i da naši građani na taj način možda vrate malo više poverenja u ono što se govori u ovom domu i sa strane političara, da kada neko kaže stvarno toliko često da će ušteda biti 600 miliona evra, da imamo mehanizam, evo ga, kao neko iskusan u javnim finansijama ja sam ga predložio i DS, ponavljam, će glasati za rebalans budžeta koji bude obezbedio ovu verifikaciju onoga što treba da realizuje ovaj zakon, a to je ušteda od 600 miliona evra. Ukoliko uspete sledeće godine, vi koji sada držite vlast, da smanjite troškove za 600 miliona evra, mi ćemo vam na tome čestitati. Ali, ukoliko ne uspete, mislim da ćemo onda videti da je, nažalost, ovde bilo pre svega marketinškog, političkog trika, bez ikakve veze sa onim što je realna mogućnost i stvarnost u našoj zemlji. Hvala puno na vašoj pažnji.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Veroljub Arsić. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, prvo da zahvalim gospodinu Đeliću, na podršci koju daje za ovaj zakon, zato što je, za razliku od Vlade Republike Srbije, poslanička grupa SNS još u februaru mesecu 2011. godine uputila sličan zakon kao Predlog za izmene i dopune Zakona o javnim nabavkama. Nemam ništa protiv iako je Vlada Republike Srbije u januaru neki sličan zakon, na osnovu zapažanja SNS, uputila u zvaničnu proceduru i usvojila kao svoj zvaničan predlog koji je upućen u Skupštinu Republike Srbije.
Isto tako, gospodin koji je pre mene govorio kao bivši ministar, bivši potpredsednik Vlade, zna da se pravi efekti zakona očekuju kada on uđe u potpunu primenu, kada svi organi, sve odredbe zakona uđu u jednu kompletnu primenu. Tada možemo da očekujemo efekte jednog ovakvog zakona.
Mislim da neće biti potrebno praviti neki poseban budžetski razdeo gde su uštede iz budžeta Republike Srbije na osnovu primene novog Zakona o javnim nabavkama, iz razloga što će svaki sledeći budžet biti planiran, da li po Zakonu o budžetu, da li po Zakonu o rebalansu za 2013. godinu, ili po Zakonu o budžetu za 2014. godinu. Znači, ove odredbe zakona koje sada treba da izglasamo biće opredeljene u onim vrednostima i na osnovu onih iskustava koje smo stekli primenom jednog ovakvog zakona.
U svakom slučaju, nije dovoljno samo imati dobru volju kada se zakon piše. Obećanja od 600 miliona do milijardu evra ušteda su očekivanja, za razliku od obećanja za 200 hiljada novih radnih mesta, pa je 200 hiljada ljudi ostalo bez radnih mesta. To je velika razlika između SNS i DS. Potpuno sam uveren da će dugo vremena proći dok te razlike između nas i vas ne dostignete.