Hvala.
Reč ima narodni poslanik Katarina Rakić. Izvolite.

Hvala.
Poštovani potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, Zakon o javnim nabavkama koji je usvojen u decembru 2008. godine, a stupio na snagu januara 2009. godine, služio je uz još, recimo, Zakon o planiranju i izgradnji kao oruđe za sistemsko legalizovanje korupcije. Izmene koje su tada donete u odnosu na zakon iz 2002. godine nisu donele nikakav pomak. Štaviše, predstavljale su korak unazad u oblasti javnih nabavki, a država je pokazala slabosti kroz mnogo nedorečenosti, nedostataka i omogućila da mnogi koji su zakon sprovodili, zakon tumače u svoju korist, a na štetu građana i budžet Srbije. Upravo iz tih razloga nije bilo moguće predložiti izmene i dopune već postojećeg zakona, nego je sačinjen jedan potpuno novi tekst Predloga zakona o javnim nabavkama.
Javna rasprava i konsultacije radne grupe na izradi teksta Predloga zakona o javnim nabavkama predstavljala je svojevrstan presedan. Nikada do sada u donošenju jednog predloga zakona nije bilo uključeno toliko javnosti. Konsultovan je veliki broj ustanova, privrednih društava, stručnjaka i mnogih drugih koji su želeli da daju doprinos u izradi teksta zakona. Svi su mogli da daju sugestije i primedbe i sve je to uobličeno u predlog zakona koji je danas pred nama.
Kritike koje sada dolaze na ovaj predlog zakona, uz obrazloženje da je tekst dobar, ali da se sumnja u njegovo dosledno sprovođenje, mislim da predstavljaju lažno moralisanje i autoprojekciju onih koji su večito krojili zakone u skladu sa svojim potrebama.
Što se tiče samog teksta zakona, navešću par jasnih primera koji ukazuju na napredak u odnosu na već postojeći zakon. Članom 20. Predloga zakona o javnim nabavkama propisana je komunikacija u postupku javnih nabavki i u vezi poslova sa obavljanjem poslova javnih nabavki. Predlogom je predviđeno da se ova komunikacija obavlja isključivo pisanim putem, poštom, faksom ili elektronskom poštom, što praktično znači da oni koji ponudu dostavljaju i oni koji vrše prijem ponude ne bi trebalo da dođu u kontakt, a korupcija putem mejla ili faksa, složićete se, nije baš moguća, a svakako bi ostavila trag.
Takođe, ono što zakon dalje propisuje jeste da ona koji je bio na bilo koji način uključen u planiranje ponude ili je imao uvid u sadržaj ponude ne može učestvovati u javnoj nabavci. Veliku ulogu u sprečavanju ovih primera koje sam navela imaju uzbunjivači, oni koji imaju obavezu da prijave svaku moguću koruptivnu radnju, a njihovo delovanje u tom pravcu ovim zakonom posebno je zaštićeno.
Najzad, ono što bi navela kao posebnu novinu koju donosi ovaj predlog zakona jeste ukidanje aneksa. Upravo je davanje mogućnosti za potpisivanje aneksa predstavljalo jedan od zakonskih osnova za sprovođenje korupcije, što je u praksi značilo, da ona ponuda koja je na tenderu bila najpovoljnija ili najjeftinija, ukoliko bi u toku realizacije došlo do potpisivanja aneksa, ponuda je neretko postajala najskuplja, jer aneksima se podizala vrednost dogovorene nabavke ili izvođenje radova, koja je dogovorena prvobitnim ugovorom. Na taj način se direktno vršila zloupotreba, jer čemu onda javni pozivi i tenderi, ako se u toku realizacije, vrednost te javne nabavke menja.
Na kraju, moram da kažem da sam veoma ponosna što je ovaj zakon danas pred nama. Ovo je zakon koji smo na raznim tribinama po Beogradu i Srbiji predstavljali građanima Srbije i govorili smo o tome koliko zloupotreba ima u već postojećem zakonu i šta sve donosi novi Zakon o javnim nabavkama.
Drago mi je da građani Srbije mogu da se uvere u doslednost politike SNS, a to što neki tvrde da je splasnuo elan oko donošenja ovog zakona i da ga više ne najavljujemo sa tolikim žarom, kao što smo to radili u kampanji, želim da kažem da će tek sprovođenje ovog zakona biti ono na šta ćemo biti posebno ponosni. Ne brinite, svesni smo toga da je svaka naša moguća greška vaša šansa, ali takvu šansu nećete dobiti. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Olgica Batić.

Poštovani potpredsedniče, uvažene dame i gospodo narodni poslanici i narodne poslanice, na prvom mestu moram da kažem da se DHSS uvek zalagala za borbu protiv korupcije i, na kraju krajeva, to je jedna od njenih programskih ciljeva.
U pogledu Predloga zakona o javnim nabavkama, smatram da je ovo jedan preopširan tekst zakona, koji najviše pažnje upravo posvećuje odredbama koje regulišu i sprečavaju korupciju, kao i preuzimanje mera koje se sprovode u tom pravcu. Mislim da bi cilj ovakvog predloga zakona trebao da bude unapređenje sistema javnih nabavki u Republici Srbiji.
Naručioci su, s jedne strane, ovde u obavezi da obezbede i da osiguraju ekonomično trošenje sredstava iz budžeta, uz strogo poštovanje forme i obaveštavanje javnosti, nadležnih državnih organa o svakoj fazi u postupku javne nabavke i sprečavanje sukoba interesa, a s druge strane, da doprinesu ostvarenju jednog ustavnog načela i jedinstvenog tržišta.
Mislim da je ovakva intencija teško ostvarljiva ovakvim Predlogom zakona o javnim nabavkama, imajući u vidu nedovoljna ovlašćenja, nadležnosti i kapacitete naručioca, dok su, s druge strane, naručiocima nametnute brojne obaveze.
Tekst zakona je prožet idejom stavljanja pod lupu naručioca, od strane državnih organa, od Uprave za javne nabavke, Republičke komisije za zaštitu prava i DRI, tako i od strane javnosti, pa se dovodi u pitanje samo sprovođenje postupka javne nabavke, a što je predmet ove regulative.
Pitanje je koliko će se uspešnih postupaka sprovesti, a da se postigne ravnoteža između onih organa koji kontrolišu postupku, zainteresovanih lica za zaključenje ugovora i lica koja sprovode postupak, s jedne strane, a s druge strane, da se omogući pribavljanje dobara, uslova ili radova pod onim najpovoljnijim uslovima i u traženom kvalitetu.
Ovim predlogom zakona su predviđene i opsežne pripremne radnje, kako bi naručioci uopšte i mogli da organizuju rad na sprovođenju javnih nabavki, što predstavlja i kadrovske, tehničke i organizacione izmene kod naručilaca.
Sam postupak je strogo formalan, a uz nametanje raznih saglasnosti, mišljenja i odobrenja, koje su naručioci dužni da pribave od strane državnih organa, pitanje je da li će se na ovaj način postići sistem unapređenja javnih nabavki u Republici Srbiji.
Regulisana je obaveza donošenja internog akta, kojim će se bliže urediti postupak javne nabavke, a čiju sadržinu bliže određuje Uprava za javne nabavke, čime Uprava posredno utiče na unutrašnju organizaciju naručilaca.
Predviđena je i obaveza naručioca da obrazuju posebnu službu koja će sprovesti i kontrolu planiranja, sprovođenja postupka i izvršenja javnih nabavki, ukoliko ukupna vrednost javnih nabavki na godišnjem nivou prelazi milijardu dinara.
Neophodno je proširenje kapaciteta naručilaca, kako bi mogli da ispune sve svoje zakonske obaveze. Takođe, ukoliko ukupna vrednost javnih nabavki na godišnjem nivou prelazi milijardu dinara, onda je naručilac u obavezi da donese jedan interni plan za sprečavanje korupcije u javnim nabavkama.
Članom 11. ovog predloga zakona o javnim nabavkama je predviđeno da su naručioci u obavezi da obezbede javnost i transparentnost postupka javnih nabavki, poštujući, ali ne ograničavajući se samo na obaveze ovog zakona. Naime, predviđena je i obaveza naručilaca, primeni elektronske nabavke, što podrazumeva i dužnost uspostavljanja informacionog sistema.
Članom 111. ovog predloga zakona je predviđeno izveštavanje ponuđača o sprovedenom postupku od strane Komisije za javne nabavke. Jednom rečju, sam ovaj postupak je preopterećen nizom obaveznih radnji, koje će definitivno u praksi, neminovno, otežati postupak dodele ugovora, a cilj jeste upravo unapređenje sistema javnih nabavki kroz racionalno trošenje sredstava iz budžeta, a ne opterećenost samog postupka.
Istovremeno, proširena su ovlašćenja nadležnosti i kapaciteti, pre svega, uprave za javne nabavke, od vršenja nadzora nad primenom zakona, do donošenja podzakonskih akata, spisak negativnih referenci, podnošenje zahteva za zaštitu prava, saradnja sa stranim institucijama, pa do obavljanja drugih poslova.
Onaj organ koji ne sprovodi postupak javnih nabavki, a ima ovlašćenja kontrolnog, odnosno nadzornog organa, pa čak i donosioca zakona, na taj način, indirektno ih donosi. Na ovaj način se stvara, i ovakvim predlogom zakona, jedan krajnje glomazan aparat u sistemu javnih nabavki, koji je prvenstveno sastavljena od organa koji kontrolišu postupke, a bez aktivnog učestvovanja u samim postupcima i bez ikakve odgovornosti u vezi samih postupaka.
Takođe, predviđena je i obaveza da postupak nadgleda građanski nadzornik, i to, ukoliko naručilac sprovodi postupak javne nabavke, čija je procenjena vrednost veća od milijardu dinara, a uslove i kriterijume za imenovanje i za način rada uređuje Uprava, što znači da upravo iz njenih redova može biti postavljeno to lice, čime se, opet, proširuju ovlašćenja ovog organa.
Deo zakona koji je posvećen Upravi za javne nabavke predstavlja državni organ sa izuzetno velikim ograničenjima. Na kraju krajeva, ceo ovaj tekst zakona je prožet raznovrsnim kontrolama naručioca, novim obavezama koje su naručioci dužni da ispune, uz preuzimanje potpune odgovornosti za zakonitost postupka od strane naručioca, a istovremeno su proširena i ovlašćenja i nadležnosti organa koji vrše nadzor nad tim postupcima, a to su Uprava za javne nabavke, Republička komisija za zaštitu prava i DRI.
S tim u vezi, smatram da ni malo nije poboljšan, ovakvim predlogom zakona, položaj naručilaca, kao i položaj ponuđača, što je neophodno upravo za ostvarenje ciljeva ovakvog predloga zakona, a to je zapravo sistem unapređenja javnih nabavki. Hvala.

Reč ima Aleksandar Antić, ali nije tu.
Reč ima narodni poslanik Siniša Lazić. Izvolite.

Zahvaljujem se.
Poštovane dame i gospodo, umesto da se prouče nedostaci postojećeg zakona i adekvatno i efektivno regulišu situacije koje do sada nisu regulisane, novim zakonom se dodatnom komplikuje i nepotrebno usložnjava postupak javnih nabavki. Bez potrebe se dodatno komplikuje postupak javnih nabavki sa obimnom i nepotrebnom dokumentacijom, što će za posledicu imati ogroman posao i zatrpavanje dokumentacijom, što nema efekata u smislu uštede. Pogotovo, kod naručioca koji ima veliki broj malih nabavki u toku godine. Bojazan je da će zakon biti smetnja u redovnom poslovanju naručioca, jer ovakav predlog zakona je, u velikoj meri, daleko od stvarnog života i stvarnih situacija i problemima sa kojima se susreću naručioci u postupcima javnih nabavki.
Zakon predviđa veliki broj odredbi u cilju navodne zaštite od korupcije. Pitanje sprovodljivosti ovih odredbi i mogućnosti dokazivanja činjenica u pojedinim situacijama. Predložene zakonske odredbe mogu vrlo lako za posledicu imati zatrpanost prijavama i nemogućnost dokazivanja, što će na kraju imati nikakav efekat.
Osvrnuću se samo na neke primedbe koje su date u predlogu ovog zakona. Član 16. stav 1. tačka 3) – evidencija dobavljača, kao posebnog dokumenta, je nepotrebna. Iste podatke sadrži izveštaj Uprave za javne nabavke. Inače, nepotrebno je evidentiranje svih radnji i akata, ako se za sva dokumenta čuva u arhivi najmanje 10 godina. U članu 24. nisu predviđene nikakve sankcije protiv lica koja podnose prijavu protiv eventualnih korupcijskih radnji, ukoliko su navodne prijave neosnovane ili zlonamerne. Na primer, podnosilac prijave je pripadnik druge političke partije, direktor mu nije dao povišicu ili ga nije unapredio. Prema ovim odredbama, svako može podneti prijavu da je bilo korupcije u postupku javne nabavke, bez ikakvih posledica i to može zaustaviti tok postupka i nastanak štete za naručioca.
Član 25. predviđa obavezu da se predstavnik naručioca koji je učestvovao u postupku javnih nabavki i povezana lica ne mogu zaposliti kod dobavljača u roku od dve godine od prestanka radnog odnosa ili funkcije, a ne predviđa pravne posledice, odnosno korupcija je ako predstavnici naručioca ili povezano lice angažuju dobavljača po nekom drugom osnovu za vreme trajanja radnog odnosa ili funkcije odgovornog lica kod naručioca.
Član 27, postavlja se pitanje – šta ako je neko lice vlasnik ili suvlasnik više privrednih društava koji istovremeno nastupaju u istoj javnoj nabavci? Kako sprečiti dogovaranje sa samim sobom? Javne nabavke su transparentni postupci, dostupni javnosti i kako tretirati razgovor između dobavljača u vezi javnih nabavki, a da nisu dogovori i kako zainteresovano lice, postupajući savesno i u dobroj veri, može primetiti takvu razliku? Šta ako zainteresovano lice nije savesno i u dobroj veri podnelo prijavu?
Na član 39. stav 1. i stav 2. Predlog zakona, predviđa malu nabavku od 400 do 3 miliona dinara. Taj član je u koliziji sa Zakonom o budžetu Republike Srbije za 2013. godinu, ko je član 4. stav 2. – propisuje javnu nabavku male vrednosti za vrednosti od 349 hiljada dinara do 3 miliona 493 hiljade dinara. Član 39. – postupak javne nabavke male vrednosti sprovode službe za javne nabavke. Nije jasno.
Da li sam službenik bez obrazovanja komisije ili službenik treba da bude član Komisije za javne nabavke. Objavljivanje poziva u malim nabavkama na internoj stranici je nepotreban. Negativna strana objavljivanja je što se svako lice može prijaviti, pa i ono koje nije sposobno da izvrši nabavku, što je u lokalnim sredinama poznato i što za naručioca može izazvati štetu zbog ponovnog raspisivanja nabavke.
Član 3. stav 1. tačka 33) Predloga zakona – prihvatanje ponude definiše onu ponudu koja između ostalog ne prelazi procenjenu vrednost javne nabavke. Ova odredba Predloga zakona je u koliziji sa predlogom člana 107. stav 4, koji predviđa da se u otvorenom postupku može dodeliti ugovor ukoliko je ponuđena cena veća iznad procenjene i ukoliko nije veća od uporedive tržišne cene. Nedefinisano je to što je uporediva tržišna cena, jer tržišna cena nije stalna kategorija, a smisao zakona i zaključenje ugovora sa ponuđačem koji ponudi najnižu cenu u identičnim uslovima. Nije u interesu naručioca poništiti javnu nabavku ako ispravna ponuda prelazi procenjenu vrednost, npr pet dinara pod uslovima da naručilac ima obezbeđena sredstva i da prema njegovoj proceni je takva ponuda prihvatljiva. Novi zakon bi trebao da sadrži odredbu koja predviđa da naručilac može da prihvati ispravnu ponudu koja prelazi procenjenu vrednost javne nabavke, eventualno u nekom procentu, npr možda u 10 ili 20%, jer će biti problema ako ispravna ponuda prelazi neznatne iznose u odnosu na procenjenu vrednost pa se iz formalnog razloga moraju poništiti javne nabavke. Tada opet nastaje šteta za naručioca.
Član 61. stav 4. tačka 8) – obrazac troškova pripremne ponude je nepotreban. Član 63. – nepotrebno je objavljivanje roka za produženje roka na internet stranici. Dovoljno je na portalu i slanjem elektronskim putem licima koja su preuzela konkursnu dokumentaciju. Član 85. – kada je kriterijum za izbor najpovoljnije ponude niža cena potrebno je definisati mogućnost podkriterijuma u situacijama kada postoje dve ponude sa identičnim cenama najniže.
U predlogu nije regulisano šta je sa nabavkom dobara npr gorivo, gde Vlada RS uređuje cene, odnosno sa izvršiocem sa kojim se zaključuje ugovor o javnoj nabavci. Šta je svrha sprovođenja postupka javne nabavke u ovom slučaju ako se ne poštuje ugovorena cena goriva? To je za većinu naručioca velika nabavka, rokovi sprovođenja su dugački, a prilikom isporuke goriva ponuđač sa kojim je ugovor zaključen poštuje ugovorenu cenu. Na nabavku ovakvih dobara ne bi trebalo da se primenjuje Zakon o javnim nabavkama.
Predlogom zakona nisu definisane javne nabavke čiji je predmet sukcesivna isporuka dobara ili usluga u toku cele godine npr građevinskog materijala, elektro materijala, kancelarijskog materijala, potrošnog materijala i slično u odnosu na primenjivost cene dobara ili usluga. Ako se u januaru zaključi ugovor sa ponuđačem na osnovu sprovedenog postupka u kojem je kriterijum najniža ponuđena cena, koju cenu primeniti u septembru ili decembru te godine ako se cene na tržištu menjaju?
U članu 90. predloga predviđen je rok važenja ponude koji ne može biti manji od 30 dana, a ugovor je zaključen do kraja godine. Šta se dešava ako izborni ponuđač prihvati da zadrži dogovorenu cenu? Da li to znači da svaki put kada se promeni tržišna cena dobara i usluga koja su predmet javne nabavke naručilac mora da sprovodi javnu nabavku? Predlog zakona nije definisao situaciju nabavke dobara npr zaštitne opreme koje zbog istovrsnih dobara se mora tretirati kao velika nabavka koju smo podelili na partije. Za neke partije nabavka se mora sprovesti na početku godine, npr obuća i odeća, a za ostala dobra nabavka zimske zaštitne opreme. Nabavku je potrebno sprovesti tek u septembru ili oktobru tekuće godine. Šta je sa ugovorenom cenom ako se nabavka dobara vrši u različitim vremenskim periodima u toku godine?
Nije rešeno pitanje nabavke rezervnih delova za koje je karakteristično da zbog neizvesnosti nabavke ne možemo predvideti koji će delovi biti potrebni za nabavku u toku godine? Kako i od koga nabavljati delove koji nisu obuhvaćeni tenderom? U interesu naručioca je da izabrani ponuđač bude teritorijalno što bliži, najbolje iz istog mesta zbog brzine isporuke, kao i zbog nabavke tačno određenog potrebnog rezervnog dela, što nije u mogućnosti postići ako je izabrani ponuđač iz udaljenih mesta pa se telefonskim putem pogreši u specifikaciji rezervnih delova, to dovesti u ispravno stanje. Većina naručilaca u svom voznom parku ima i starije modele vozila i nije moguće utvrditi tačne kataloške brojeve svih rezervnih delova, pa se kod nabavke pojedinih delova daje opisna identifikacija. Kako ovo sprovesti a da se ispoštuje član 12?
Načelo jednakosti ponuđača – postoje izuzeci za koje treba predvideti posebne odredbe u zakonu i prilagoditi ih stvarnom životu kako bi se izbegla šteta za naručioce.
Ovo su samo neki elementi životnih stvari i održivosti zakona. Ta praksa postupka uspostavljanja potpuno novog početka od nečega, hajde da se jednom okanemo toga i da napravimo analizu postojećeg, da ono što nije dobro ukinemo i da ugradimo i popravljamo stvari. Na ovakav način dolazimo u situaciju da zakon ovakav stavlja neke druge zakone van snage i da se sprovodi do neprimenjivosti.
Na kraju, ključno pitanje – šta član 7. predviđa u odnosu na lokalne samouprave? Šta se dešava sa lokalnim samoupravama koji su osnivači svojih javnih komunalnih preduzeća? Šta se dešava sa prepoznatim ponuđačima koje je definisala Vlada RS? Da li će javna komunalna preduzeća sprovesti javnu nabavku? Kako će je sprovesti? Da li će imati dirigovane javne nabavke od strane Vlade RS? To su neka pitanja koja se tiču života i funkcionisanja na terenu.
Marketing u smislu donošenja Zakona o javnim nabavkama ima neku političku težinu smislu delovanja političkih predstavnika određenih političkih stranaka. Šta je sa time kada se suočavate na terenu sa životom, kada treba da reagujete na neke stvari, da donesete neke odluke, kada treba nešto urgentno da se uradi, a vi sa procedurom koju predviđate ovde niste regulisani neke druge stvari? Šta je sa Upravom za zaštitu ponuđača? Šta kada ona ne reaguje? Šta kada Uprava ćuti? Šta je kada imate šest meseci ćutanje Uprave za žalbe, a imate sezonskih karakter građevinskih radova gde treba da sprovedete nešto? šta se dešava sa time? Onda kažemo da je sve po zakonu. Da li time što je sve po zakonu, a nismo uradili neki posao koji je bio u interesu lokalnoj zajednici ili države imamo pravo na to?
Zaista smatram da neke od ovih primedbi koje sam ovde izneo izanalizirate, da ugradite nešto u zakon, da ga popravite i da na takav način svima nama učinimo lakši život. Pod floskulom borbe protiv korupcije i transparentnosti nemojte mislite da su efekti toga merljivi. Ovo će biti vest tri dana u medijima da smo doneli Zakon o javnim nabavkama, da će sve biti transparentnije i da ćemo uštedeti nekoliko miliona evra i da ćemo na osnovu toga dobiti političke poene, a rezultate efekte ovog zakona ćemo analizirati u nekom narednom periodu i onda ćemo doći u situaciju da konstatujemo da zakon nije bio dobar. To što ćemo mi za neko vreme konstatovati da zakon nije bio dobar, vreme ne možemo vratiti u nazad, društvo nikakve koristi od toga neće imati i time smo svi zajedno izgubili.
Zaista molim predstavnike predlagača da neke stvari koje smatrate da su razumne da će popraviti zakon ugradite u ovaj predlog zakona i da na takav način pojednostavite život onim ljudima koji pre svega ovaj posao rade. Ovde je suština da zaštitimo naručioca, a ne dobavljača. Potpuno je obrnut proces. Zahvaljujem se.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Veroljub Arsić.

Dame i gospodo narodni poslanici, slažem se da kada zakon uđe u primenu može da pokaže određene nedostatke. Slušao sam svog kolegu koji je govorio pre mene, znam da je veliki stručnjak iz oblasti javnih nabavki. Zato postavljam sebi jedno pitanje, a i njemu, kako možete one stvari koje su predmet  ugovora da ubacujete u zakon? Da li treba sprovoditi postupak javne nabavke kada gorivo poskupi? Ako ste ozbiljan čovek i ozbiljno rukovodite nekim određenim organom, mi mu govorimo – platite unapred, jer ste na osnovu pozicija koje imate, koje su opredeljene za nabavku goriva, recimo, predvideli koliko treba, raspisali javnu nabavku, platili gorivo, trošite ga. Šta vi imate sa tim što će gorivo da poskupi? Apsolutno nikakve veze nemate sa tim. Recimo, to se reguliše ugovorom koji se zaključuje po sprovedenom postupku.
One druge životne stvari, kada je zakon u pitanju, svesni smo da kada zakon uđe u primenu i pokaže određene nedostatke, spremni smo da ga popravimo i iskorigujemo.
Što se tiče ćutanja administracije, tu postoji i drugi zakon koji to reguliše, a to je Zakon o upravnom postupku, pa se zna šta se radi kada je ćutanje administracije u pitanju. Isto tako je to i signal nama ovde u Skupštini Srbije da neki organ ne radi svoj posao kako treba, pa ćemo vrlo lako da raščistimo sa onima koji vode taj organ. Ne možemo mi da predviđamo da li će neko da radi svoj posao ili neće i da to uokvirujemo u zakon. Ako ga radi kako treba, uredu. Ako ga ne radi, na onima koji vrše vlast jeste da preduzmu određene radnje da se taj organ dovede u funkciju onako kako to treba.
Kada su u pitanju lokalne samouprave, izuzeci, samo bih da podsetim da je sada prvi put da ta mogućnost da se lokalne samouprave udružuju i sprovode postupak javnih nabavki. Da li će to da ima efekata? Svakako da hoće.
Dolazim iz okruga koji ima osam opština, a ima 193.000 birača. U nekim opštinama živi 10, 12, 14, 15 hiljada ljudi. Zamislite koje oni probleme imaju da sprovedu jednu javnu nabavku, recimo, za asfaltiranje jedne ili dve ulice i koliko će to da bude skuplje zato što su male površine koje se rade, ali po jedinici mere cene su visoke. Na taj način smo pokušavali da utičemo, kroz zakonsku regulativu, da se olakša tim malim opštinama da nabavljaju dobra i usluge po nižim cenama, nego što je to sada.
Mislim da je ovaj predlog zakona daleko bolje rešenje, nego zakon koji je bio 2008. godine. Sve ove mane koje ste hteli nama da predočite, da ih u ovom zakonu ima, mogu da vam kažem da u onom zakonu od 2008. godine, koji je do sada važio, svi ovi problemi, odnosno većina ovih problema, uopšte nije bila regulisana tim zakonom.

Reč ima narodni poslanik Siniša Lazić, replika. Izvolite.

Poštovani gospodine Arsiću, možda nisam stručnjak za javne nabavke, ali sam za razliku od mnogih današnjih članova Vlade Republike Srbije radio nešto u životu i imam neko iskustvo. Sa problemima oko javnih nabavki sam se susretao mnogo puta. Ono što jeste za privredu i ljude koji rade ovde interesantno jeste da u ovoj državi 20 godina, svake godine, imate nova pravila po kojima privreda treba da radi. Dvadeset godina imate suočavanje da ne postoje pravila igre.
Nisam vam prebacio da vi donosite novi zakon. Rekao sam da se napravi analiza i ukine ono što ne valja, da se ugradi ono što valja i ono što je životno održivo i ono što ima smisla. O tome pričam. Ne pričam o pravno-formalnoj proceduri, nego pričam o tome šta je na terenu održivo i na koji način neke stvari su sprovodive i na koji način se život odvija.
Pitaću vas – zašto niko u ovoj zemlji od 1998. godine nije raspisao javnu nabavku za održavanje puteva u Srbiji? Zašto to niko nije uradio? Da li se u Srbiji kroz proces privatizacije kupovalo pravo na posao ili su se kupovale kompanije? To su pitanja o kojima mi treba ovde da se izjasnimo. Ako već pričamo o borbi i želimo da učinimo stvari boljima, ajde da otklanjamo one stvari koje nisu dobre i koje su dale negativne rezultate. Šta je posledica toga? Loše održavanje puteva. Šta je posledica toga? Loša stambena izgradnja. To su rezultati. Da dolazimo u situaciju da pod formom marketinga devastiramo struku, inženjering i sve ono što je potrebno ovom društvu. O tome pričam.
Ne pričam o tome da li sam kompetentan ili stručan za zakonski akt, nego sam samo ukazao na to šta to znači za onog ko se pojavi na javnoj nabavci ili ko želi da aplicira za posao koji licitira država ili koji država nudi. Nažalost, najveći investitor u ovoj zemlji je država.