Hvala gospodine predsedniče. Poštovani gospodine ministre, koleginice i kolege poslanici, svi se mi slažemo da je poljoprivreda naša velika šansa, da u njoj leže veliki potencijali i da treba da joj posvetimo posebnu pažnju, pogotovo što smo svi mi, odnosno većina vas, ovde spominjali da agrobiznis učestvuje sa 20% u stvaranju BDP, da učestvuje sa 20% u izvozu Srbije i da je to jedna od retkih grana, ako ne i jedina, koja ima pozitivni bilans u spoljnotrgovinskoj razmeni.
Sama najava i ideja da će ovo ministarstvo doneti zakon o podsticajima u poljoprivredi i ruralnom ili seoskom razvoju, ja bih to pre rekla, je izazvao veliku pažnju i poljoprivrednih proizvođača i njihovih udruženja i same stručne javnosti. Naravno, najviše zbog toga što se unazad godinama poljoprivredna politika vodila kroz uredbe, od godine do godine, od vrste podsticaja do vrste podsticaja, tako da, većina se ovde danas složila, nije bilo te toliko potrebne predvidivosti, stabilnosti, izvesnosti koja bi pratila razvoj agrara. Samo donošenje ovog zakona je pozitivan pomak u radu ovog ministarstva.
Ali da li baš ovakav predlog zakona donosi tu neophodnu predvidivost, izvesnost i stabilnost u poljoprivredi? Pre svega, od godine do godine razlikovaće se visina agrarnog budžeta. Dobro je da on ne bude manji od 5%, da bude makar oko pet, ako je moguće i nešto više, nikako ispod pet, ali to će se od godine do godine razlikovati. Isto tako zakon predviđa minimalne podsticaje, taj neki nivo ispod koga se neće ići, ali zato je vama dato u nadležnost da propisujete te maksimalne ili od minimalnog do maksimalnog iznosa podsticaje, bar za određene vrste po podsticajima, tako da tu ne možemo baš reći da imate predvidivosti, sem kada su u pitanju ti osnovni podsticaji.
Po zakonu, pravo na podsticaj prvi put imaju pravna lica, pa onda zadruge, preduzetnici i naravno registrovana porodična poljoprivredna gazdinstva. Vrste podsticaja, direktnog plaćanja, ruralni razvoj i posebni podsticaji, to su te tri glavne grupe.
Kod direktnih plaćanja, to je ono što je do sada uvek bilo pod lupom i poljoprivrednih proizvođača i javnosti, gde su premije, gde su podsticaji za biljnu i stočarsku proizvodnju, gde su regresi i gde je kreditna podrška, prosto postoji, ali mi recite da li je tako ili nije, opravdana bojazan porodičnih poljoprivrednih gazdinstava, relativno malih proizvođača, gde će veliki deo budžeta agrarnog pojesti, uslovno rečeno, velika, odnosno pravna lica koja će najviše para i povući. Da li će nešto ostati i koliki će deo ostati za ta individualna porodična poljoprivredna gazdinstva? To je jedna velika zamerka i individualnih proizvođača i njihovih udruženja.
Dalje se ovde u zakonu tretira, i naravno deli, porodična poljoprivredna gazdinstva na komercijalna, odnosno tržišno orijentisana i nekomercijalna, koja su se prilikom registracije ili obnove registracije opredelila da su nekomercijalna. Komercijalno će imati mogućnosti da koriste sve ove podsticaje, za nekomercijalna tek ćete vi naknadno odrediti uredbom, pravilnikom, kako god, vrste podsticaja, uslove, način korišćenja itd.
Znate tako, unazad su se mnogi poljoprivredni proizvođači registrovali kao nekomercijalni. Jedno od kolega ili koleginica su govorili da su postojali određene zakonske prepreke, da nisu mogli svi da se registruju kao komercijalna, tako da imamo još uvek 30% nekomercijalnih porodičnih gazdinstava i za njih ovaj zakon, u ovom momentu, je apsolutno nepotreban, jer će tek naknadno čekati koliki će podsticaj za njih da se izdvoji. Mi smo tu reagovali amandmanom, da se bar oroči za koje će se vreme doneti uredba, pravilnik ili šta god, koji će se odnositi na nekomercijalna porodična gazdinstva.
Dobro je, ministre, što će biti zelene knjige i što će biti registra za podsticaje. To je jedna novina i dobro je da imamo evidenciju koliko smo podsticaja dali, ali se bojim i prosto i vas pitam – da li će to biti samo jedan registar statističkih podataka koji će služiti ministarstvu i koliko ćete vi, ili koliko će ministarstvo uspeti da izgladi mehanizam, kako ćemo meriti efekte datih podsticaja? Pod uslovom da 5% iznosi od ovog budžeta koji smo usvojili za 2013. godinu, pod uslovom da to sada važi za ovu godinu, to je skoro 50 milijardi dinara. Mi ćemo te podsticaje dati po ovim osnovama i ove vrste podsticaja ovim korisnicima. Kako ćemo utvrditi merljivost efekata na produktivnost, efikasnost, konkurentnost naše poljoprivredne proizvodnje? Da li postoji način da mi merimo koliki će ti efekti biti? Postoji li način da korisnik podsticaja veže se ugovorom, da makar deo svojih proizvoda, šta god i koji god da su, veže ugovorom sa Ministarstvom, da deo svojih proizvoda, u vrednosti dobijenih podsticaja, proda robnim rezervama, pa da tako obavežemo da jednim delom pune robne rezerve, koje mogu da intervenišu kada zatreba, a da imaju, na neki način, sigurnost da mogu da plasiraju deo svojih proizvoda.
Kod nadzora, nadzornih organa, oni su, u stvari, i jedini ti koji na terenu kontrolišu i sprovode ovaj zakon. To je poljoprivredna inspekcija. Odgovorno vam kažem, a vi znate koliko poljoprivrednih inspektora ima, da jedan inspektor drži teren, recimo, od Kruševca, Kraljeva, do Požarevca, Petrovca na Mlavi, uključujući i opštinu Svilajnac, odakle ja dolazim. Sigurno vam kažem, poljoprivredni inspektor ne dođe i po godinu i po dve dana na teren određene opštine, tako da pouzdano možemo da kažemo da mi ne znamo da li je stvarno toliko površina pod određenim kulturama zasejano u jednoj od tih opština, da li je stvarno toliko tovne junadi i svih ostalih životinja toliko koliko je traženo u zahtevu za podsticajem. Tu se otvara ogroman prostor za zloupotrebu tih para, tako da ne znamo da li će oni stvarno te podsticaje utrošiti da povećaju produktivnost, konkurentnost ili će za polovinu od tih para kupiti plazma televizore ili nove nameštaje. To danas, odgovorno vam tvrdim, niko ne kontroliše.
Ako već dajemo ovoliki novac za podsticaje, vi sigurno znate, svi mi razgovaramo sa poljoprivrednim proizvođačima u svakoj prilici, oni uvek istaknu, koje probleme – skup repromaterijal, skupi rezervni delovi i problem sa plasmanom svojih proizvoda. Isto vam tako naglašavam i kažem, celo Pomoravlje, Resava, pa i šire, ima ovde poslanika i iz drugih delova uže Srbije, za tovne bikove ne postoji organizovan otkup i organizovana prodaja. Osamdeset, devedeset, ako ne i sto posto, napraviću tu rezervu, otkupljuju trgovci sa KiM. Oni imaju svoje ljude koji rade na terenu, utovare stoku, dobiju novac na ruke i tako se obavlja trgovina u celoj Resavi i Pomoravlju, verovatno i u celoj Srbiji i to svi znamo. Kako ćemo mi da napravimo most između tih proizvođača i njihovih proizvoda i prerađivačkih kapaciteta? Verujem i dobre su ove mere ruralnog razvoja i dobri su ovi posebni podsticaji, prosto se nadam, iz razgovora sa ljudima iz agrarnog fonda moje opštine, da bi trebalo možda napraviti program gde ćemo pri opštinama imati službe koje će biti most, od proizvođača, koji će, pre svega, napraviti bazu šta jedna opština može da ponudi tržištu, koliko koje vrste biljne proizvodnje, koliko stočarske proizvodnje, da mi na kraju imamo objedinjenu bazu podataka – šta to Srbija nudi u smislu gotovih proizvoda.
Ovde uglavnom pričamo – daćemo podsticaje, u redu je, ne može poljoprivreda bez podsticaja, ali efekte merljivosti samih podsticaja.
Na kraju, DSS vas podseća, SSP znamo koje će posledice doneti našim poljoprivrednim proizvođačima. Jesu li ove mere dovoljno jake da mogu naši poljoprivredni proizvođači da konkurišu proizvođačima iz EU? Zahvaljujem se.