Zoran Ostojić. Izvolite.

Ako je zahtev da se utvrdi tačan broj žrtava NATO bombardovanja opravdanje ili pokušaj opravdanja NATO bombardovanja, onda zaista ne znam s kim mogu da polemišem o tome. Niko ne opravdava, čak naprotiv hajde jednom da saznamo koliko ljudi je poginulo. Zaista je nedopustivo da ovako pričate, gospodine Dujoviću. Neću vam se obraćati, kršim Poslovnik.
Zahtev, obrazloženje, politika i argumenti zašto je za Srbiju dobro da bude članica NATO pakta nikako ne znači takođe i opravdavanja NATO bombardovanja iz 1999. godine. Kako to možete da povezujte jedno s drugim? Nemačka je podeljena bila posle Drugog svetskog rata u četiri savezničke sile, pa je na kraju sa tri osnovala NATO pakt. Ne razumem. Kako možete te dve stvari da povezujete? Ja ne opravdavam, niti bilo ko, niti nam je ikada palo na pamet da opravdavamo NATO bombardovanje. Možemo mi da pričamo zbog čega je došlo, šta se desilo. Nije ni vreme ni mesto da o tome pričamo.
Nemojte, gospodine Dujoviću, na taj način da dokazujete patriotizam. Čini mi se da je prošlo vreme srbovanja i pričanja ko je ovakav, ko je bio u Njujorku itd. Molim vas, to ste vi pre mene valjda trebali da utvrdite, da tražite da se jednom popišu i da se objave, u stvari, popisane su, samo da se objave. Nemojte da na ovaj način ukazujete da ste veći Srbi od nas zato što ste učestvovali u ratu, a mi kao nismo. Svi smo mi bili pod bombama NATO i zato treba da saznamo koliko je ljudi poginulo, da vidimo odnos između, recimo, civilnih žrtava i uniformisanih žrtava.
Zalaganje za članstvo u NATO paktu nije opravdavanje NATO bombardovanja. Izneo sam argument o direktnim stranim investicijama koje su NATO zemlje privukle. Ako vama to nije važno, ne mora da vam bude važno. Nama je važno radno mesto, nama je važna svaka investicija, prema tome, u tome se razlikujemo.

Gospođa Batić, po Poslovniku.

Biću vrlo kratka, budući da nemam običaj da reklamiram povredu Poslovnika, ali sada zaista moram. Mislim da ste prekršili članove 108, 109. i 110, kada je poslanik Dujović u pitanju, bez ikakve potrebe da branim bilo koju poslaničku grupu, pa isto tako i LDP. Mislim da gospodin Dujović treba da zna da se patriotizam poštuje i u miru, pa i da je za vreme vladavine pojedinih ministara odbrane u miru ubijeno isto onoliko vojnika koliko i u ratu. Nisam primetila da je, recimo, podržao predlog anketnog odbora za ubistvo gardista na Topčideru, koji su ubijeni za vreme mira. Hvala.

Ministar Vučić ima reč.

Želeo bih samo, ne ulazeći u bilo kakve političke rasprave, da dam još informacija gospodinu Ostojiću. Dakle, rekao sam vam da je ukupno u vreme NATO agresije vojnika stradalo 659, poginulo 631, nestalo 28 lica. Što se MUP tiče, dobili smo nove podatke. Dakle, poginulo je 325 lica, nestalo je 24, ukupno 349 lica, dakle, ukupno vojnika i policajaca stradalo je 1008 u NATO agresiji. To vam je precizan podatak. Ukoliko u toku dana budemo uspeli da dođemo do broja civilnih žrtava, jer oko toga postoje razmimoilaženja, i više komisija je davalo različite podatke. Ovo ste dobili veoma precizne podatke za vojsku i za policiju. Hvala vam najlepše.

Jeste li vi hteli, kao repliku?
Replika, gospodin Đurić.

Hvala vam. Hvala vam, gospodine Vučiću, na ovim podacima. Puno poštovanje i velika žal za svima koji su stradali. Istraga, postupci utvrđivanja odgovornosti protiv onih koji su izazvali stradanja u tom ratu kršeći zakone i običaje ratovanja, a bilo je i takvih.
Gospodine Dujoviću, zaista se bojim da dalje idem u ovim replikama, zato što su posledice sve teže i teže. Mislim da gospodin Vučić možda ne bi trebalo da se uzdržava od političkih komentara. Mislim da njega ugrožavate tim vašim komentarima. To kad se neko zalaže za ulazak Srbije u NATO savez ne znači da opravdava ono što se dešavalo u tom ratu 1999. godine, isto kao što, pretpostavljam, vi koji sedite sa svojim kolegama, a bivšim neprijateljima u nekom ratu iz Hrvatske ili BiH ne opravdavate sve ono što su oni ili njihove armije, vojske kojima su pripadale, činile u tom ratu, pa i protiv pripadnika našeg naroda. Siguran sam da vi to ne radite, pa onda nemojte optuživati LDP da to čini svojim političkim zalaganjem za ulazak u NATO savez. Ako tu svoju logiku izvedete do kraja, onda opravdava akcije ili zločine NATO svako ko danas zagovara i evropske integracije, svako ko danas razgovara sa zvaničnicima NATO saveza iz vaše političke partije, iz bilo koje druge političke stranke.
Naravno, potpuno podržavam ovo na šta nas je podsetila gospođa Batić. Istrage nekih drugih zločina koji su se takođe desili, koji se nisu desili u ratu, ali su očigledno povezani sa nasleđem rata, moraju da se obave i vi ste jedan od političara koji u ovoj Skupštini, čini mi se, niste podržali inicijativu koja je došla pre nekoliko nedelja.
(Predsednik: Vreme.)
Nemojte se smejati, gospodine Arsiću, jesmo svi bili pod NATO bombama. Vidim da vam je to bilo smešno u malopređašnjoj raspravi. Svi smo bili pod NATO bombama.

Nemojte da se obraćate drugim poslanicima, pogotovo na takav način, komentarišući nešto što nije korektno.
Da se vratimo na raspravu.
Reč ima narodni poslanik Dragan Šutanovac.

Zahvaljujem, gospodine predsedniče.
Gospodine ministre, uvaženi prijatelji, jako je teško nastaviti raspravu nakon ovoliko puno žuči u delu teme koja nije na dnevnom redu.
Želim da podsetim samo da smo sličnu raspravu imali nekoliko puta u ranijem periodu i da smo te iste podatke davali i u tom periodu, da postoji čak knjiga koja je odštampana sa imenima, fotografijama pojedinih pripadnika današnje Vojske Jugoslavije i mestima gde i na koji način su stradali, za one za koje se zna. Dakle, nije danas nijedan novi podatak iznesen u javnosti. Naprotiv, ti podaci se znaju i davno su publikovani i mislim da podizanje fame oko toga samo nas dezavuiše ovde u Skupštini. Jer, ne idemo u pravcu onoga što su danas tačke dnevnog reda.
Želim da izrazim iskreno poštovanje u odnosu na sve pripadnike Vojske Srbije koji su u ovom trenutku prisutni u mirovnim misijama, a ima ih trenutno 110. Ako uporedimo 2008. godinu, kada ih je bilo 16 i danas 110, a do kraja ove godine će ih biti 289, tačno možemo da vidimo kako proces reforme sistema odbrane donosi određene rezultate i kako i na koji način profesionalizacija Vojske Srbije omogućava da Srbija danas u mnogo većem kapacitetu bude upravo predstavljena u međunarodnoj zajednici i u onim delovima poslova koji su verovatno i najteži za međunarodnu zajednicu, a to je očuvanje mira i bezbednosti na prostorima na kojima je to najvažnije.
Da je to izuzetno važna stvar, ukazujem na činjenicu da je još pre 2007. godine Vlada tadašnjeg premijera Vojislava Koštunice donela odluku da se čak učestvuje u mirovnoj misiji "Ajsaf" u Avganistanu, da je donesena odluka da jedan medicinski tim u sastavu norveškog kontingenta učestvuje u toj mirovnoj misiji. Tada je to bila jedna izuzetno vizionarska ideja koja, nažalost, nije zaživela. Nije se imalo dovoljno hrabrosti da se ona obistini, ali, verujem da ćemo u budućem vremenu imati snage i želje da kao što danas imamo jednu veoma dobru parlamentarnu diskusiju koja nije obojena dnevno-političkim ili politikanskim nastupima, da ćemo i ubuduće imati pre svega odnos prema interesu građana Srbije, interesu naše države, ali i interesu Vojske Srbije.
Svaki pripadnik Vojske Srbije koji je proveo određeno vreme u mirovnim misijama, a ja sam imao priliku da razgovaram sa stotinama od njih, donosi jedno iskustvo koje nije mogao da stekne u mirovnoj situaciji u našoj zemlji. To ne samo da je predstavljanje naše vojske u inostranstvu i podizanje kapaciteta naše zemlje, već je to i podizanje operativnih sposobnosti naše vojske i to je nešto što je nemerljivo i jako važno, jer u tim okolnostima funkcionisati u stvari pokazuje da naša vojska ima izuzetno dobru obuku, a u budućem vremenu nadam se da će imati još i veću.
Danas možemo da kažemo da, na sreću, ali činjenica je, nama se dešava da nam poginu pripadnici Vojske Srbije u našoj zemlji prilikom obuke ili prilikom saobraćajnih nesreća, što se desilo upravo ovih dana, ali da nismo imali, a nadam se da nećemo imati, žrtava u mirovnim misijama, što u ovome pokazuje da postoji visok stepen obuke i svesti o tome, u poziciji u kojoj se nalazimo. Važno je reći da je to jedan deo procesa, da je to deo procesa reformi koji donosi ozbiljan rezultat i da taj proces reformi podiže kapacitete koji danas mogu da se vide i u našim odnosima u okviru diplomatije.
Pre nekoliko meseci imali smo priliku da čujemo ministra da je zahvaljujući našem medicinskom timu, zemlja Srbija u Norveškoj izuzetno visoko poštovana. Tada je rečeno da su bila samo dva lekara, bilo je znatno više, bila je cela bolnica, 24 pripadnika medicinskog tima uključujući štab oficira, što ukazuje da smo ranije eventualno učestvovali sa Norveškom u nekoj mirovnoj misiji, mi bi sigurno imali još čvršći odnos. Ta mirovna misija je bila rezultat dogovora iz 2006. godine da se učestvuje u Avganistanu, nakon čega, pošto to nije realizovano, mi smo preuzeli obavezu da ćemo u prvoj sledećoj mirovnoj misiji angažovati našu vojnu bolnicu i da budemo upravo sa Norveškom, jer je Norveška izuzetno veliki prijatelj Srbije. Danas praktično ne postoji bolnica, dom zdravlja, vrtić ili lokalna samouprava koja nije u određenom vremenu dobila pomoć iz Norveške.
Novac koji se ulaže uvek je diskutabilan, da li je on mali, da li je on veliki za zemlju kao što je Srbija? On je svakako veliki, ali za ono što on vraća nazad, mislim da nije i da u tom pravcu svakako treba da idemo. Ako pogledamo određene zemlje u okruženju, videćemo da one svoje operativne mogućnosti pre svega fokusiraju na učešću u mirovnim misijama. Konkretno, recimo Bugarska. Oni su praktično sav fokus svog angažmana vojske dali na učešće u mirovnim misijama i danas je Bugarska, kao što znate, članica ne samo NATO, kome mi u ovom slučaju ne stremimo zbog deklaracije koja postoji u Skupštini, ali je članica EU. Bugarska ima te velike investicije ili veće investicije nego što su bile ranije, baš zbog toga što uzima i učešće u nekim operacijama koje su dosta složene i dosta ozbiljne, a svoju vojsku trenutno formatira upravo u tom smislu.
Mislim da je ovo danas jedna od onih odluka koje treba da podržimo svi u parlamentu. Mislim da ova podrška nije samo podrška politici Vlade, ovo je podrška jednom kontinuitetu i podrška svim onim mladim ljudima koji će učestvovati u nekoj od mirovnih misija. Znam da se javlja i tri i pet i devet puta više pripadnika Vojske Srbije koji žele da učestvuju u mirovnim operacijama. Posebno mi je drago što smo u nekom proteklom periodu uveli i žene vojnike koje učestvuju u mirovnim operacijama i to je takođe važno sa aspekta Rezolucije UN o položaju žena u sistemu bezbednosti i odbrane. To pokazuje da je naša zemlja danas u procesu demokratizacije dostigla određeni nivo sa kojim možemo da se pohvalimo i koji nesumnjivo ima podršku u svetu, pogotovo u onom delu sveta koji gleda i bavi se bezbednošću.
Imao sam priliku da čujem i govor uvaženog kolege iz DSS koji nam je rekao kako i na koji način funkcioniše američki Senat i u jednom pohvalnom govoru u odnosu na Vladu rekao da današnja Vlada poštuje odluke suda, za razliku od neke prošle vlade. Nisam siguran da sam razumeo na koga ste mislili i voleo bih da nam kažete ovde koja to vlada nije poštovala odluke suda? Podsećam da je odluka Ustavnog suda vezano za izmene i dopune Zakona o VBA i VOA upravo nastala prošle godine, kada mi više nismo imali zasedanja ovog parlamenta, a da su ti zakoni funkcionisali od 2009. godine i svakako da bi i bivša Vlada, da je imala priliku, donela izmene i dopune ovog zakona u tom pravcu. Zato mislim da nije korektno reći da neka bivša vlada nije poštovala odluke suda. U krajnjoj liniji, i vi ste bili pripadnik, ne vi lično ali vaša stranka, je bila pripadnik nekih vlada za koje takođe možemo da kažemo da nisu poštovale odluke suda, ukoliko ste mislili na te vlade.
S druge strane, mislim da moramo jednu stvar da pojasnimo. Godine 2009, na predlog Vlade Republike Srbije odnosno Ministarstva odbrane, parlament je doneo Zakon o VBA i VOA i to je bio zakon koji je jedini stvorio određenu i jasnu proceduru na koji način VBA može dolaziti u posed, da kažem kolokvijalno, listinga, sa pozicijama onoga ko je razgovarao. Tada su smatrali i imali smo odobrenje od zakonodavstva Vlade Republike Srbije da je to u skladu sa Ustavom. Kasnije je utvrđeno da nije, ali, podsećam da danas Ministarstvo unutrašnjih poslova nema takvu odredbu. Mi danas ne znamo na koji način funkcioniše po tom pitanju i BIA. U to vreme, godine 2009, to je bila revolucionarna odluka koja je na neki način vrlo precizno govorila o tome kako može da se rade tzv. listinzi i na koji način može da se utvrdi gde su bili ljudi u vremenu kada su razgovarali, bez uvida u tu komunikaciju i bez mogućnosti čitanja bilo koje komunikacije.
Danas ovde čujemo da je to anti-ustavni zakon. Podsećam da u tom trenutku niko to nije pretpostavio. Ali, bez obzira na to, izmene i dopune Zakona donose jedan viši nivo, koji će operativno onemogućiti ljude u VBA da funkcionišu na način na koji su to radili. Mislim da ovde postoji uvek jedna ideja da se što je moguće više vežu ruke onima koji treba da se bore protiv organizovanog kriminala i korupcije, a onda se kasnije žalimo na te službe što nisu pravovremene i što nisu brze. Nekako, uvek pođemo od toga da će neko zloupotrebiti svoju poziciju. Bojim se da ćemo tako ići jednim potpuno pogrešnim pravcem i pogrešnim smerom.
Ono što je važno reći, i što podržavam i što je ideja inače koju sam davno promovisao, ali nažalost nismo imali priliku da implementiramo, to je, da na osnovu iskustva koja postoje u Velikoj Britaniji, potpuno bi podržali formiranje jedne agencije kao nezavisnog tela, koja bi gazdovala svim telekomunikacijama i koja bi bila provajder za sve one zakonski autoratizovane agencije i omogućavala upravo preko te agencije dobijaju određene podatke koje bi divertovala pozive itd, na agencije, a ona sama ne bi bila u mogućnosti da pristupa tim podacima, odnosno, ona bi bila samo šalter na koju bi se prijavljivali oni koji imaju autorizaciju da dobiju te podatke. Na taj način bi izbegli svaku mogućnost afera, kao što je bila afera sa jeseni prošle godine o listingu, o praćenju itd. jer, bi se onda tačno znalo ko je taj koji može da ostvari uvid i na koji način i uz koju proceduru i mislim da bi se sa tim skinuo jedan veo zakulisnih radnji itd, koje vrlo često potresaju javnost u Srbiji.
Demokratska stranka smatra da ovaj pravac delovanja i po pitanju Zakona o VBA, i svakako po pitanju upotrebe Vojske Srbije van granice naše zemlje je pozitivan. Podržavamo, pre svega, pripadnike Vojske Srbije i Vojsku Srbije koja uzima učešće, drago nam je da u vojsci postoje mladi ljudi koji, pored toga što rade u vojsci i zarađuju određena sredstva, smatraju patriotskim činom učestvovanje u miru, sprovođenju mira, i podržavam onu staru priču u kojoj se otadžbina brani i izvan granica naše zemlje.
Podsećam, to su tendencije bezbednosne i istoka i zapada i praktično sve zemlje sveta koje danas žele da budu uticajne upravo na taj način i utiču.
Za one, jugonostalgičare, želim da podsetim i njih da u vremenu kada je tadašnja Jugoslavija imala najveći kapacitet diplomatski i međunarodni, tada smo mi imali najveći kontigent koji je bio na bliskom istoku, koji je bio pod komandom tadašnjeg oficira JNA, i upravo smo zahvaljujući i tim aktivnostima imali priliku da slušamo kako je tadašnja Jugoslavija imala veliki, ili izuzetno veliki uticaj u okviru, ne samo nesvrstanih već i u okviru UN.
Dakle, glasaćemo za oba Predloga, učešće u mirovnim misijama, kao i za Zakon o izmenama i dopunama Zakona o VBA i VOA, s tim što smatram, postoje potrebe da se i ti zakoni, svakako izmene, u određenim segmentima.
U toku mog rada u Ministarstvu odbrane, a i prošlogodišnji primer je očit, vidi se da postoje određene stvari koje ne moraju da dolaze u parlament, upotreba vojske u određenoj misiji svakako treba, ali postoji način upotrebe, odnosno plan godišnji je bezpotreban, po meni, mislim da to može da donosi i sama Vlada, jer prošle godine smo imali situaciju da praktično do kraja godine, zbog poznatih stvari, a to je pre svega, zbog raspisivanja izbora.
Mi smo tek, na kraju godine usvojili Plan upotrebe za godinu koja je već protekla.
To nije bila odgovornost Ministarstva, mislim da praktično isti ljudi koji su radili u ministarstvu na tim zadacima u protekloj godini, rade i sada.
Mi smo isto prošle godine dostavili parlamentu da vreme, ali nažalost parlament koji je bio raspušten nije mogao da donese tu odluku i mi smo se našli u jednom pravnom interegnumu, koji se završio, da kažem adekvatno, ali da smo imali kojim slučajem neke gubitke, bojim se da bi onda zaista došli u jedan položaj koji bi bio jako težak i za nosioce vlasti u to vreme, ali i za Vladu i parlament, jer nismo napravili pravnu formu, odnosno napravili smo neki lex specialis, koji ne zadovoljava zakonsku formu koja je neophodna.
Utoliko vam dajem sugestiju da pokušate da nađete jedan elegantniji način da parlament bude upoznat, ali da se ne bavi aktivnostima u tačnom broju koliko
učestvuje pripadnika Vojske Srbije.
Dovoljno je da mi znamo da se ide u Kongo, Liberiju, Obalu Slonovače, Kipar ili u Siriju, a da li će to biti dva sanitetska oficira, tri štabna, pet ovih ili onih, mislim da je to stvar koja treba da se ostavi kao sloboda pre svega onom delu Vojske Srbije koji se bavi mirovnim operacijama, jer oni to mnogo bolje znaju nego mi ovde u parlamentu, čak nego i vi koji sedite, u samom ministarstvu i treba im omogućiti da oni popunjavaju ona mesta za koja smatraju da imaju najbolji kadar i da mogu da vrše te promene u datom vremenu, a ne da čekaju zasedanje Skupštine koje će vas usporiti i onemogućiti u određenom delu. Zahvaljujem.