Dame i gospodo narodni poslanici, odmah na početku da kažem da ne mislim da je ovo savršen zakon, niti je u ovoj oblasti moguće doneti potpuno zadovoljavajući i savršen zakon s obzirom na tematiku kojom se ovaj zakon bavi. Takvih čarobnih štapića, nažalost, ne može da ima za 1.300.000 objekata koliko je nelegalno izgrađeno.
Za mene je najveća divlja gradnja u ovoj državi albanska država na Kosovu. To je jedna nelegalna gradnja koja je izvršena u prisustvu međunarodne zajednice, koja želi da nam kaže da je to lakše legalizovati nego srušiti. Veliko je pitanje – šta ćemo sa tom najvećom nelegalnom gradnjom, a onda šta ćemo sa nelegalnim gradnjama širom Srbije?
Jedna vlast koja ode ili više vlasti koje se smene ili odu cene se po tome šta su ostavile iza sebe. Ni jedna vlast u ovoj oblasti se nije posebno pokazala, a prošla baš nikako. Milion i 300 hiljada objekata svedoči i o ratovima, svedoči o sankcijama, svedoči o velikom broju izbeglica, svedoči o bedi i nemaštini, a svedoči i o još nečemu, svedoči o šalterima, o komplikovanoj proceduri, da su mnogi ne baš zbog nemaštine, nego zbog komplikovane procedure izbegli da svoju gradnju regulišu građevinskim dozvolama, lokacijskim dozvolama, prijavama radova. Toliko je to bilo komplikovano da su odustali od šaltera i danas su predmet ovog zakona, odnosno predmet upisa svojine, a da to nazovem predmet legalizacije.
Nigde u Srbiji ljudi nisu manji nego pred šalterom, a nigde se ne osećaju veći nego iza šaltera. Nekada je bilo dovoljno u Srbiji do devedesetih godina poneti jedan koverat i završiti stvar. U poslednje vreme trebalo je više koverata, u zavisnosti koliko je koalicionih partnera bilo u toj lokalnoj samoupravi. Zato je ovaj zakon srpska tragedija. Grčka tragedija počiva na mitu, a srpska tragedija na mitu i korupciji.
Individualna gradnja je takvog tipa da mi savršeno rešenje nemamo. Ovo su nelegalni objekti sa ulicom koja je široka jedva 2,5 metara, sa banderama koje idu po sred ulice. Ti objekti moraju da se legalizuju. Nikome, a posebno ne siromašnima, izbeglima, prognanima ne možete zabraniti da pod uslovima kakvi su bili za svoju porodicu naprave zaštitu od nepogoda, sunca, vetra, hladnoće. Ovi objekti će biti legalizovani. Kako će biti funkcionalni, mi to ne možemo znati.
U poljoprivredi, takođe, imate mnogo nelegalnih objekata. Po novim zakonima o planiranju i izgradnji treba vam za čardak, šupu, staju, za sve vam treba građevinska dozvola itd. Dakle, to je bilo gotovo nemoguće uraditi. Nemoguće je bilo čekati pred šalterima. Nemoguće je bilo čekati sa kovertama pred šalterima, a u isto vreme baviti se poljoprivrednom proizvodnjom i stočarstvom. Pitanje tih pomoćnih objekata, pitanje čardaka, šupa itd, je jedno pitanje koje treba da bude regulisano nekim novim zakonom, da se napravi neka olakšana procedura izgradnje takvih objekata.
Pored individualne gradnje, koja je bila nužna, imamo i luksuznu individualnu gradnju - razni pašnjaci i objekti na pašnjacima usred Beograda. Predlažem nekim ljudima da založe te svoje objekte i deblokiraju račun sopstvene stranke. Tako će pokazati privrženost stranci, a ujedno i vratiti kredit određenoj banci za koju su zadužili svoju stranku.
Individualnu gradnju luksuznog tipa možete videti od Ostružnice do Beograda. Na osam kilometara su objekti, 95% su nelegalni uz obalu Save. Dakle, ovaj zakon će obuhvatiti tu legalizaciju. Imamo nekoliko vrsta legalizacija individualnog tipa, tako da je zajedno pomešana i ta koja bi mogla da bude predmet nekog drugog zakona. S obzirom da savršenih rešenja nema i ti objekti će biti predmet ove legalizacije.
Ovde smo slušali sve i svašta. Slušali smo i o Kanalu Dunav, Morava, Vardar, Egejsko more itd. Slušali smo to od gondolijera od Stalaća jedno 15 minuta. Očigledno je da postoje dva poslovnika. Jedan je za mene a drugi je za njih. Ali nema veze.
Pored individualne gradnje je postojala i divlja gradnja velikih poslovno-stambenih objekata, fabrika, pogona velike kvadrature. Navodiću vam primere.
U toj izgradnji vladao je zakon jačeg, zakon dubljeg džepa i debljih novčanika. Objekat jedan - stambeno-poslovni prostor od 32.000 kvadrata u centru Inđije. Godina 2007, bez prijave radova, lokacijske dozvole, bez građevinske dozvole. Objekat je sagrađen, a inspekcija je izlazila ne znam koliko puta, dvadesetak - rešenja, zapisnici o rušenju itd. a da se niko nije potrudio da se to stvarno i uradi. Objekat poslovno-stambeni od 32.000 kvadrata.
Zašto taj objekat nije srušen? Iz prostog razloga što je u takvom objektu, bez upotrebne dozvole, lokalna samouprava kupila preko hiljadu kvadrata poslovnog prostora po cenama koje su od tržišnih veće dva puta. I, gle čuda, u poslovno-stambenom objektu od 32.000 kvadratnih metara prostora, bez građevinske dozvole, gde je opština bez upotrebne dozvole kupila nekoliko hiljada kvadrata, odjednom su predsednik opštine i direktor direkcije stekli, a proverljivo je, dva penthausa od 242 kvadrata, broj 32. i broj 33, i to je poslednji sprat ovog poslovno-stambenog objekta. Dakle, to je ta izgradnja koja se legalizuje putem dubokog džepa i debelog novčanika.
Primer boj dva. Ovim zakonom nije dozvoljena legalizacija ili upis objekata na javnim površinama. Šta je sa vodozahvatima? Da li na vodozahvatima nešto može da se gradi? Primer boj dva - 2007. godina, fabrika za reciklažu akumulatora na regionalnom vodozahvatu u Inđiji. Ako ne mogu privatni objekti da se grade na javnoj svojini, evo ko otvara – fabrika za reciklažu olovnih akumulatora na vodozahvatu, na bunarima iz kojih građani piju vodu. Znači, gradnja koja je bila nelegalna.
Odmah da kažem da je čak i bivša vlast to poništila. Rekla je – tu ne može da se gradi. Ali objekti su već bili izgrađeni bez građevinske dozvole, bez ičega, čak imam i rešenje Dulićevog ministarstva da se zabranjuje projektovanje i izgradnja. Šta se onda dešava? Lokalna vlast promeni prostorni plan. Izmišlja regionalni vodozahvat, bez prethodne saglasnosti Vlade Republike Srbije, koja je bila neophodna, i onda pokrajinska vlast legalizuje sve, pokrajinska Vlada legalizuje fabriku za reciklažu olovnih akumulatora na vodozahvatu Inđija.
Danas slušamo primedbe tih istih, ili gotovo istih, koji su nekada vladali i u Republici, i u pokrajini, i u toj lokalnoj samoupravi, a danas, danas više ne vladaju. Uz to je više vrsta nelegalne gradnje i ne mislim da ćemo ovim zakonom zaustaviti nelegalnu gradnju. Dok bude siromaštva, a ono je u Srbiji jako veliko, u ovoj državi ljudi više ne idu u snabdevanje u supermarkete, većina ljudi ide u snabdevanje u javne kuhinje na kazane, a nažalost, veliki broj ide na kontejnere. U takvim uslovima, ne verujem da ima savršenih rešenja.
Kao predsednik Narodne seljake stranke ću glasati za ovaj zakon, svestan toga da će se on, najverovatnije, poboljšavati što amandmanima, što, možda, eventualnim kasnijim izmenama. Takođe, ne verujem da ćemo uspešno zaustaviti divlju gradnju u ovoj vrsti siromaštva, u ovoj državi gde nema države, gde imamo skupu administraciju, gde imamo ovoliko šaltera, gde imamo ovoliko siromašnih ljudi. Ne verujem da ćemo moći nešto ozbiljnije da uradimo da bi zaustavili ljude nađu krov nad glavom.
Nadam se da će procenat nelegalne gradnje pasti, da ćemo iza nas ostaviti ozbiljniju državu nego što smo zatekli. Zatekli smo samo državne simbole – grb, zastavu i himnu. Nadam se da ćemo ostaviti bolju državu nego što smo zatekli. Zatekli smo simboličnu. Hajde da njima koji su nam ostavili samo simbole i simboličnu državu, ostavimo državu u kojoj neće biti milion i 300 hiljada nelegalnih objekata, u kojoj neće biti milion socijalnih slučajeva, u kojoj neće biti 350.000 starih ljudi od 65 godina bez ikakvih primanja, u kojoj će biti privrede, da ostavimo takvu državu i u takvoj državi će biti, svakako, manje divlje gradnje. Hvala.