Da se vratimo na temu.
Velimir Ilić, kada je predložio ovaj zakon, imao je nameru da može da se otme zemljište vlasniku zemljišta tako što će se upisati pravo svojine na objektu nekog drugog lica, a ne onoga čije je zemljište. Kolega Antić je pričao o tome da je svojim amandmanom koji je prihvaćen malo popravljen ovaj član zakona. On jeste malo popravljen i to rešenje koje je predložio Antić je bolje, ali ja smatram da nije dovoljno dobro.
Dakle, nismo uspeli amandmanima koji su prihvaćeni da popravimo ovako loš zakon. Ovo je jedan od najlošijih zakona koji se ikada pojavio u Skupštini
Srbije. Sve poslaničke grupe su dale amandman na član 4, sve poslaničke grupe, i vlast i opozicija. Prihvaćen je jedan od amandmana, to je amandman kolege Antića, ali on ne rešava ono što je ključan problem.
Mislim da usvajanjem ovog amandmana, za razliku od amandmana koje je podnela DS, i ja sam bio jedan od autora tog amandmana, u ovom amandmanu o kome je dosta govorio kolega Antić ima mnogo prostora, s jedne strane, za manipulaciju, a drugo, mislim da uopšte nije ovakav način koji je predložen ovim amandmanom u praksi sprovodljiv. Reći ću vam i zašto. Dakle, vi omogućavate da se ja upišem, da upišem vlasništvo nad objektom na vašem zemljištu. Nikad nije bilo to u Srbiji. Nije bilo nigde na svetu, da je jedan vlasnik zemljišta, a vi upisujete pravo svojine na objektu drugog lica. To je otimačina ponovo, s tim što se ta otimačina sada malo redefiniše, pa se kaže – platiće mu jednog dana, pa dok mu ne plati mi nećemo ovoga upisati kao vlasnika zemljišta. Da li će platiti, to niko ne zna i to se ničim ne garantuje.
Dakle, u tekstu koji je sada zvaničan, pošto je amandman prihvaćen, kaže se da će u roku od dve godine vlasnik objekta biti u obavezi da utvrdi zemljište za redovnu upotrebu. Pitam vas – šta ako ne utvrdi zemljište za redovnu upotrebu? Šta onda? Evo, prođe dve godine, vlasnik objekta se upisao, on je srećan što je vlasnik objekta na tuđem zemljištu i nikad ne utvrdi zemljište za redovnu upotrebu i nikad ne plati za to zemljište za redovnu upotrebu. Znači, nema pravila. Niste utvrdili pravila kako će se do kraja dovesti upis prava svojine na zemljištu. Samo ste rekli – može da se upiše posle dve godine.
Kako se utvrđuje tržišna cena? Nema odredaba, sada posle prihvaćenog amandmana, kako se utvrđuje tržišna cena. Koju cenu će da plati? Da li će da plati? Od čega će da plati? Na kraju krajeva, ako sam ja vlasnik zemljišta, možda sam hteo da zidam nešto na mom zemljištu, možda hoću da zidam nešto na mom zemljištu. Onda je došao Velimir Ilić, uzurpirao moje zemljište i izgradio svoj objekat na tuđem. Ponovo vas podsećam iz načelne rasprave, nije ni 1945, a nije ni 1958. godina, da se vi svrstate u te koji otimaju, zidaju na tuđem. Šta to znači? Nema privatne svojine.
Gospodine Iliću, mi smo promenili Ustav u ovoj zemlji i napisali smo da je privatna svojina neprikosnovena. Ne možete ljudima više otimati. To što ste predvideli kao otimačinu, to ne može više da se popravi ni jednim amandmanom. Moglo je delimično, da ste prihvatili naš amandman, a vi ste ga odbili, i to bez ikakvog obrazloženja. Napisali ste – zato što je prihvaćen amandman kolege Antića, pa onda nećete da prihvatite ovaj amandman.
Dakle, niste rešili problem. Mislim da se kolega Antić i ja tu slažemo i zna on da ovaj zakon ne valja. Rekao je, na kraju krajeva, da postoji mogućnost da će pasti pred Ustavnim sudom. Dakle, ovaj zakon ne rešava problem. Ovaj zakon ne rešava problem legalizacije jer ovo nije Zakon o legalizaciji. Što ne promenite Zakon o planiranju i izgradnji i odredbe o legalizaciji, ako smatrate da hoćete da rešite problem legalizacije? Vi uvodite građane u još veće probleme. Imaćemo hiljadu sporova između vlasnika zemljišta i vlasnika objekata, imaćemo hiljade nekih predmeta pred katastrom koji ne mogu da se reše, a onda će na kraju sve to da padne pred Ustavni sud, puj pike ne važi, za godinu dana ponovo ćemo pričati o ovoj temi.
