Hvala.
Reč ima narodna poslanica Mirjana Dragaš. Izvolite.

Poštovana predsedavajuća, poštovana gospodo poslanici, pred nama se danas nalazi Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o radu, koji, u formi u kojoj je predložen, ima kao zadatak ili cilj jedan vrlo konkretan deo populacije koji je vrlo osetljiv i utiče na jedno veoma osetljivo stanje. Zato je i naša pažnja prema ovom zakonu kod svih povećana i ona je takva s razlogom.
U suštini, ovim predlogom zakona menjaju se dva člana. To je konkretan predlog da se dopuni član 93. novim članom 93a i 187, gde se menja stav 2. i dodaje novi stav 3. Sa ovim naizgled malim promenama postiže se značajan efekat, a to je poboljšanje položaja žena u toku trudnoće i porođaja, odnosno u toku čuvanja i nege deteta u prvoj njegovoj godini života.
Kad pogledamo suštinu, vidimo da je dat osnov u obavezi i odgovornosti države da uređuje i obezbeđuje sistem u oblasti radnih odnosa, zaštite na radu, zapošljavanja, socijalnog osiguranja i slično.
Drugi ključni termin jeste u stvari pojam - majka. Ona, kako to Ustav kaže, zaslužuje ili uživa posebnu zaštitu u skladu sa zakonom i prema kome se majci pruža posebna podrška i zaštita pre i posle porođaja. Ovo stoji i u obrazloženju predloga, ovo stoji i kao opomena svima nama da su u stvari te dve ključne stvari za nas kao orijentir i kada govorimo o ovom predlogu zakona, ali i kada se bavimo i razmatramo pitanje populacione politike moraju biti, svakako, u središtu pažnje.
Najzad, iz obrazloženja vidimo da su ovi predlozi dati u cilju doslednog sprovođenja navedenog i ustavnog načela, kao i primene Konvencije MOR 183, o zaštiti materinstva, što je takođe dobra praksa, da konvencije koje se usvajaju iz oblasti MOR ili i neke druge, u stvari postaju deo i našeg zakonodavstva i postaju deo života koji hoćemo da usklađujemo u naš sistem ovde.
Konkretno, ovim malim promenama dobijamo dva rešenja. To je opšta zaštita od otkaza ugovora o radu, koji je postignut za rad na određeno vreme. Ovo podvlačim zbog toga što on ne podrazumeva i obavezu poslodavca da po isteku bolovanja tog radnika primi da radi u redovnom radnom odnosu na neodređeno vreme i u tom smislu je on samo socijalna kategorija. Takođe, obezbeđuje određenu zaštitu žene u toku radnog vremena za ono doba kada treba da doji dete.
Ovo su, svakako, veoma dobri razlozi i štiti se žena, majka i dete i porodica od socijalne ugroženosti u najosetljivijem periodu života. Vrlo konkretno, pred nama se nalazi inicijativa koja omogućava da se ženi ne ukine socijalno obezbeđenje za vreme porodiljskog odsustva, ako je imala ugovor o radu na određeno vreme. Pri tome, želim da podsetim da je po sadašnjem važećem Zakonu o radu, kod nas predviđeno da postoji ugovor na određeno vreme do godinu dana, a da se, kao što smo od predstavnika SDPS, gospodina Mijatovića čuli, a to je prisutno i poznato nama koji pratimo ovaj deo zakonodavnih aktivnosti, razmišlja da novi zakon o radu predviđa rad na određeno vreme, koji će biti moguć i do tri godine.
Sa tog stanovišta smo u obavezi da preciznije i sa povećanom odgovornošću, u budućem vremenu, i kada je reč o donošenju ovog zakona, kao i rešavanju i donošenju ukupnih mera populacione politike, u odnosu na sve ono što je zaštita žena, majke i deteta, imamo neprekidno budnu pažnju.
Do sada je sa prestankom ugovora u radu postojalo takvo rešenje da je majka gubila pravo na nadoknadu zarade koje imaju sve žene koje su zaposlene, sa ugovorom o radu na neodređeno vreme. Svakako da ću ovakvu jednu ideju, svakako da ću i lično ovakav predlog ili slične sve predloge, lično podržavati uvek i svakako da će i SPS u ovom delu, kada raspravljamo o ovom zakonu, sa zadovoljstvom prihvatiti ovakvu jednu inicijativu koja rešava jedan veoma ozbiljan problem.
Najzad, moram da na pomenem, takođe, da je, kada posmatramo samu sudbinu Zakona o radu od 2000. godine, on menjan do sada sedam puta. Svaki put su promenama, ili bolje reći novim rešenjima koja su ponuđena, smanjivana prava zaposlenih, pa samim tim i prava majki i deteta. Moram takođe da podsetim da je 1996. godine Zakon o radu imao razrađen sistem mera koji je štitio u većoj meri majku, dete, naročito u njegovoj prvoj godini života, odnosno pružao podršku majci za drugo, naročito treće dete. Imao je obavezni dečji dodatak, osiguranu naknadu zarade od 100% za vreme odsustva sa rada, na celoj teritoriji Republike, što sada nije slučaj.
Mislim da nismo kao poslanici imali dovoljno hrabrosti kada smo usvajali Zakon o budžetu i budžet za ovu godinu, da se izjasnimo i tada za inicijativu koja bi obezbeđivala ovakvu jednu primenu u praksi, za koju mislim da bi sve majke veoma podržale i koja bi daleko snažnije ekonomski podržale upravo ovu osetljivu kategoriju stanovništva.
Nadam se da ćemo uskoro biti u prilici, odnosno već kod narednog planiranja, odnosno usvajanja budžeta, da ovu kategoriju na vreme predvidimo, da obezbedimo ekonomske uslove i da ona postane samim tim i održiva.
Zato bih, u stvari, postavila svima nama pitanje – zašto nismo imali smelosti da uz ovaj predlog zakona ne obuhvati i ranije dat predlog, upravo na ovo 100% zarada da se obezbedi, zašto nije sagledao potreban makar minimalan nivo podrške samohranim roditeljima, a to su najčešće žene i majke koje su ostale sa decom, koje su u veoma teškoj kategoriji, jer su često i bez posla i u svakom smislu im je povećana društvena podrška veoma značajna? Zašto nije dao veću podršku deci, majci i porodici dece sa specijalnim potrebama, itd?
Zašto nije razmatrao mogućnost smanjenja cena, odnosno PDV za proizvode za decu u cilju šire borbe za natalitet? Zašto nije sistemski predložio mere za aktivnu borbu protiv bele kuge u Srbiji, jer ovo je samo jedan detalj - idemo sistemom korak po korak.
Smatram da bi bili svi zadovoljniji da smo bili u prilici da razmatramo o više tema, da razgovaramo o tome koji je obuhvat njihov danas moguć sa stanovišta njihove održivosti i da u tom pravcu naša politika ovde bude zastupljena. Takav sveobuhvatan predlog bio bi sigurno adekvatniji onome što nazivamo populaciona politika i suštinski bi rešavao i položaj i zaštitu majke i deteta. Bio bi time i celovitiji odgovor na problem i posledice depopulacije stanovništva.
Na ovaj način menjamo samo delić i traže se sigurno pozitivni efekti u javnosti koji bi nama bili podsticaj u ohrabrivanju svake slične buduće inicijative.
Ubuduće se svakako više zalažem za sveobuhvatne predloge koji bi bili dati, jer na ovaj način oni predstavljaju odgovoran čin svih nas na jedan problem koji je vrlo prisutan i o kojem govorimo sve češće i sve više s razlogom.
Napomenula bih ili istakla ovom prilikom svoju ličnu bojazan da ne dođemo u situaciju da, menjanjem pojedinih delova zakona, u ovom slučaju ovog, u nekom slučaju nekog drugog zakona, gde nam je pažnja usmerena na samo jednu pojavu, pa tako u nizu zakona pojavu po pojavu da regulišemo, da ne dođemo do toga da nam je sistem nedovoljno uravnotežen u pojedinim njegovim segmentima, a onda proizvedemo u jednom detalju evropske standarde, a u nekom drugom detalju ostavimo, uslovno rečeno, balkanske standarde. Ovde kada govorimo o tome navodim čisto kao ilustraciju neusaglašenosti nekih delova sistema, koji se, recimo, kao eklatantan primer pojavio pre mesec dana ovde, kod pojave afla toksina u mleku, gde smo doveli standard za mleko na jedan nivo, a nivo stočne hrane ostavili na sasvim drugom nivou.
Ovakve pojave se događaju i na mnogim drugim mestima. Ne valjaju zato što proizvode negativne efekte, a od nas traže obavezu da ih postavimo u jednoj ravni koja će obezbediti u svim detaljima i tačkama da sistem bude funkcionalan i adekvatan onome što želimo i kako želimo da nam država postoji i kako želimo da funkcioniše.
Htela bih da kažem da naša primena zakona i opšte zakonske regulative mogu da boluju od još jednog problema, a to je da se zakoni donesu, da nisu urađena adekvatna podzakonska akta i da samim tim ponašanje i primena zakona, o čemu je i predlagač ovog zakona takođe izrazio osetljivost ili bojazan i nadam se da do toga naravno neće doći i da će ovaj zakon imati svoju primenu u praksi, jer je logično da svi podržimo ono što je zaštita žene, majke i deteta, ali smatram da ponašanje koje znači nepoštovanje zakona, mora u stvari da bude sve manje praksa, sve manje prisutno, sve manje vidljivo, jer na taj način izražavamo sopstvenu odgovornost prema onome što se u praksi mora oceniti kao jedna odgovornost za oblik i način odnosa i ponašanja u državi i odgovornosti za poštovanje sistema u svim njegovim segmentima.
Kada je reč o položaju žene, majke i deteta u ovom sistemu i zaštite materinstva, ovde se predviđa i apeluje na veliku odgovornost poslodavca i odgovornosti inspekcije. Moramo imati u vidu da je ovde, kada je reč o inspekciji, da su oni sami skrenuli pažnju da postoji sedam mera koje treba preduzeti, koje nisu striktno predviđene samim zakonom, a to je, na primer, hitno postupanje inspekcije po zahtevima koji se tiče zaštite materinstva. To je nešto što proizilazi iz samog života i iz prakse. Zatim, rigorozna kontrola inspekcije, čak i državnih službenika, koji postupaju po ovim zahtevima, formiranje, na primer, posebnog odeljenja inspekcije rada nadležnog za zaštitu materinstva. Dakle, ovo ukazuje na problem u primeni, u ponašanju, čak možda i u pojavi mobinga na radnom mestu čak i u ovim slučajevima.
Ovo su, na primer, pojave koje su u istraživanju pravnog tima bile prisutne. Takođe, u istraživanjima druge vrste prisutno je da u 90% slučajeva inspekcija rada odbija da primi usmenu prijavu porodilje, da u 83% inspekcija prekrši bar jedno ljudsko pravo porodilje, u 87% sudski postupak zastareva, u 77% porodilja je žrtva zlostavljanja na radu. Ovo su činjenice, kažu, iz života.
Pred svima nama je pitanje kako probleme rešavati, kako stabilizovati društvo, obezbediti sigurnost i zaštitu pojedinca, ali i porodice, naravno, u skladu sa mogućnostima države u svim oblastima i segmentima života i rada i zapošljavanja i zaštite i obrazovanja i kulture? U okviru toga je i sistemska obaveza na reagovanje i stvaranje populacione klime i politike koja bi bila celovita.
Ovde bih možda samo segmentom dala komentar na sumnju izraženu koleginice Travar, da li smo zakasnili u tom delu, skoro da jesmo, jer piramida starosne strukture u Srbiji u ovom trenutku je veoma nepovoljna i ukazuje da je teško iz ovog stanja preći u ono pozitivno, kojom bi obezbedili ponavljanje stanovništva. To treba da nam bude onaj ključni reper, jer sve drugo što radimo postaje besmisleno ako nas sutra ne bude.
Moramo biti svesni da to u ovim uslovima danas u kojima smo nije jednostavno, jer za poslednjih deset godina mi smo bili očevidci i akteri da demokratske promene nisu dovele do očekivanih promena i dala očekivane rezultate.
Naime, danas se na sceni u životu dogodilo nešto što bi mogli možda da nazovemo vulgarni prvobitni ili liberalni kapitalizam i kod stvaranja, odnosno donošenje novih zakona često prepisivanjem modela iz raznih evropskih zakonodavstava, nemam ništa protiv toga, ali imam kada oni nisu usklađeni sa mogućnostima koje može da pruži naša država i onda su faktički ostavljeni da vise u vazduhu. U tim procesima olako smo napuštali modele i rešenja koja smo imali nekada u državi, a koja su bila dobra. Da ne elaboriram dalje, navešću primer Slovenije, koja mnoge zakone iz Socijalističke Jugoslavije i rešenja nije odbacila, a mi jesmo i to vrlo brzo i vrlo lako.
Ovde govorimo o tome da li će se kod poslodavca stvoriti uslovi majci da doji dete, a podsetiću da smo mi u preduzećima imali vrtiće koji su štitili decu dok je majka na radnom mestu, što smo, uvođenjem prethodnog sistema, olako odbacili i rekli da preduzeće nije odgovorno, nije socijalna institucija, nego je to država i da sve to što je zaštita žene, majke i deteta, treba da bude državna obaveza. Da li je sada u ovim uslovima lako i jednostavno vratiti se na to da je to obaveza ili i svest i odgovornost i poslodavca ovakvog kakvog mi u Srbiji danas imamo.
Sve ovo smatram da nije stranačko pitanje ni jedne političke stranke. Ovo je ljudsko, stručno, moralno pitanje i pitanje odgovornosti.
Vreme za improvizacije mislim da je prošlo. Ovo je vreme opšte i lične odgovornosti svih i treba da pokažemo da je imamo. Mora se brzo stvoriti društvena klima, da je dobro biti vredan, pošten, častan, čestit, rodoljub, obrazovan, solidaran, bez kalkulacije bilo koje vrste.
Sa ovom Vladom ti procesi su započeli i kako dolazimo do onog što nam je cilj duhovnog, ekonomskog, moralnog, nacionalnog, pravosudnog i ukupnog oporavka, dolazimo ustvari do prve rečenice u ekspozeu predsednika Vlade da nam je populaciona politika prvi cilj, da bi svi ovi kasnije mogli da budu ostvareni i da bi mogli da stvorimo državu koja bi bila zadovoljni model države u kojoj bi naša deca sutra mogla da odrastaju. Model države u kojoj žele i da ostanu, a ne da žele da odu u beli svet, model države koji će oni sutra s razlogom i sa ponosom naslediti od nas.
Dakle, ako sve ovo imamo u vidu još jednom ću ponoviti makar to bio korak po korak, i SPS i svakako lično ću se uvek rado uključiti u realizaciju ovakvih ciljeva i ovakvih zadataka. Lično smatram, dakle, još jednom da bi bili svi zadovoljniji kako je to rasprava pokazala, da su sve ove mere i predlozi bili i hrabriji i sveobuhvatniji, a mislim da je ta odgovornost pred nama, da tu hrabrost ubuduće i pokažemo. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodna poslanica Ljiljana Lučić. Izvolite.

Hvala gospođo predsedavajuća.
Poštovane kolege, pred nama je zakon za koji su neke kolege, a ja se sa tim apsolutno slažem, rekle da je to zakon dobrih namera. Međutim, već na prvi pogled, kod prvog čitanja meni se čini da je on koncepcijski protivurečan. Naime, on ima dva člana.
U prvom članu se ženama koje imaju pravo na odsustvo po rođenju deteta do godinu dana kaže – da mogu i pre isteka tog roka da se vrate na posao, i da će im biti omogućene pauze za dojenje deteta, a u drugom članu se kaže – ženama koje rade na određeno vreme - iskoristite do kraja svoje porodiljsko odsustvo i odsustvo radi nege deteta, nemojte se vraćati, niko vam ne može dati otkaz. Koncepcijski protivrečne dve poruke se šalju.
Šta se ustvari htelo izmenama ovog zakona, a šta se dobilo i koji su problemi mogući u eventualnoj primeni ova dva člana pokušaću da pokažem analizom sadržaja predloga koji su pred nama.
Dakle, u Zakonu o radu menjaju se samo dva člana, i to po hitnom postupku, iako svi znamo da svaka mera koja treba da ima pronatalitetni karakter treba da bude pažljivo i precizno utvrđena, pa, ako imamo sreće da smo dobro i stručno obavili posao dobre posledice takve mere osetićemo tek u godinama koje su pred nama. Tako da stvarno ne vidim razlog da po hitnom postupku raspravljamo o dva člana ovog zakona.
S druge strane zbog brzine, dakle, brzine donošenja, predlaganja ovih rešenja koja su sada pred nama, ima mnogo nedoumica koje će efekte ta rešenja proizvesti i da li će, a slutim i tu mogućnost neke od tih posledica biti sasvim suprotne dobrim namerama predlagača ovog zakona? Rekli smo već menjaju se samo dva člana Zakona o radu, ako ne računamo član 3. koji govori o stupanju na snagu ovog zakona.
To je dosta čudno, jer Vlada od početka mandata najavljuje ozbiljne izmene Zakona o radu, a resorni ministar, dakle Ministarstva rada je pre neki dan na Odboru za rad i socijalnu politiku rekao da nažalost, taj zakon ne možemo imati ovde u parlamentu pre kraja godine, dakle, očekivanja predlagača koji je danas ovde izneo da ćemo za mesec, dva imati taj predlog zakona, prosto nisu realna.
Iz rasprave koja se sada vodi o radnoj verziji izmena Zakona o radu posebno sa sindikatima vidljivo je da te izmene pre svega iniciraju poslodavci i strani investitori, da su predlozi vrlo restriktivni po već dostignuta prava zaposlenih, a da sindikati imaju ozbiljne rezerve. Iz toga proizilazi da će biti teško kroz socijalni dijalog uspostaviti konsenzus po obimu i karakteru izmena koje se planiraju.
Nadam se da nema potrebe da naglašavam koliko je važno da se postigne, dakle, jedan socijalni konsenzus posebno kada se radi o pravima zaposlenih, jer bez tog konsenzusa nema uspešnosti ekonomskih i socijalnih reformi koji su pred nama. Zašto na ovo podsećam? Zbog toga što ovaj Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o radu koji je pred nama, poslanika Stefanovića, makar se radilo o samo dva člana, nije za ove promene konsultovan socijalno ekonomski savet Vlade, a posebno ne sindikati.
Kako ne postoje standardi i preporuke EU koji se odnose na normativni sadržaj ovih propisa, predlagač se u obrazloženju zakona poziva na implementaciju, domaće zakonodavstvo odredbama o majkama dojiljama iz Konvencije MOR-a broj 183 o zaštiti materinstva koju je donela Međunarodna organizacija rada. Mi smo tu konvenciju ratifikovali 2010. godine.
Pažljivo sam još jednom pogledala konvenciju i nisam videla koji njen član već nije implementiran u naše zakonodavstvo, a odnosi se na zaposlene majke koje doje decu. Kada je reč o Konvenciji broj 183, rekla bih da nam pre nedostaju jasne zakonske odredbe, da zaposlena žena ima pravo da se vrati posle porodiljskog odsustva i odsustva radi nege deteta, na isti ili odgovarajući posao, sa istom zaradom kao i odgovarajuće mere da materinstvo ne bude izvor diskriminacije u oblasti rada. Sindikati kada govore o Konvenciji MOR-a, broj 183, naročito i sa pravom ukazuju da nam trebaju zakonska rešenja gde teret dokazivanja, da razlozi za otpuštanje nemaju veze sa trudnoćom i porođajem, snosi poslodavac, ali i da se zadrži postojeći nivo zaštite materinstva uključujući i trajanje porodiljskog odsustva i odsustva radi nege deteta.
Predlog zakona kolege Stefanovića se uopšte ovim temama ne bavi iako se poziva na Konvenciju MOR-a. razumela bih potrebu za članom 1 ovog predloženog zakona, ako bi se tim članom predložilo da zaposlene majke imaju pravo na dnevne pauze ili skraćenje radnog vremena radi dojenja, kada su se nakon korišćenja zakonom propisanog odsustva od godine dana, vratile na posao, ali žele da nastave da doje dete.
Takvo rešenje bi imalo veze sa ovom Konvencijom MOR-a na koju se gospodin Stefanović poziva, ali u članu 1 se uopšte ne radi o tome, nego o zaposlenim majkama koje će pre isteka roka koji im zakon daje, od godinu dana, da se vrate na posao.
Evo šta se stvarno predlaže članom 1. Poslodavac je dužan da zaposlenoj ženi koja se vrati na rad pre isteka godine dana od rođenja deteta, obezbedi pravo na jednu ili više dnevnih pauza u toku dnevnog rada u ukupnom trajanju od 90 minuta ili na skraćenje radnog vremena u trajanju od 90 minuta itd. Naknada zaposlenoj po tom osnovu korišćenja pauze ili skraćenja se isplaćuje u visini osnovne zarade uvećane za minuli rad. Nigde u zakonu ne stoji i potpuno je nejasno ko to plaća? Poslodavac ili Republički budžet? Predlagač zakona nas ostavlja tu bez odgovora, ali pri tom nam ne kaže koji su to razlozi za prekid porodiljskog odsustva odnosno odsustva radi nege deteta?
Koji su to razlozi povratka na posao - lični razlozi karijere, pritisci poslodavca ili nešto treće? U Ministarstvu rada i zapošljavanja, iz čijeg budžeta se refundiraju zarade porodilja u iznosu od 100% i da kažem svim porodiljama na teritoriji Republike Srbije, u Ministarstvu rada ne postoje informacije da žene prekidaju porodiljsko odsustvo i odsustvo radi nege deteta i vraćaju se na posao pre isteka zakonom propisanog roka. Takođe ne postoje ni istraživanja da li je neki značajan postotak žena koje bi prekinule odsustvo i vratile se na posao, ili možda postoji pritisak poslodavaca da se vrate na posao pre isteka zakonom propisanog roka.
Moguće je da se htelo usvojiti neko rešenje koje karakteriše neke zapadnoevropske zemlje, gde se žene ranije vraćaju sa porodiljskog odsustva i odsustva radi nege deteta, ali u tim zapadnoevropskim zemljama 100% naknade zarade žene dobijaju samo za vreme porodiljskog odsustva i samo tri meseca. Kod nas isto porodiljsko odsustvo traje tri meseca.
Naknade zarade koje se odnose za onaj period, koji je obično kraći, za negu deteta, sve primaju isto, bez obzira kolike su im stvarne zarade pre otvaranja bolovanja. Tako imamo slučaj da one žene koje primaju niske zarade ostaju ceo rok odsustva, a one žene koje inače više zarađuju se odlučuju na prekidanje tog dela odsustva koji je namenjen nezi deteta. To uopšte nije praksa koja je primenjiva ovde. Ponavljam, kod nas sve zaposlene žene na celoj teritoriji Republike Srbije primaju 100% naknade godinu dana, i za porodiljsko i za negu deteta.
Tamo se žene odlučuju da mogu kraće koristiti odsustvo za negu deteta jer im se to finansijski isplati. Ovde, kod nas, žene za to nemaju motiv. Zato mi se čini da kada već nemamo ozbiljna istraživanja, relevantne informacije iz Ministarstva rada, stavove sindikata, Uprave za rodnu ravnopravnost, uključujući i ekspertsku javnost, da bi usvajanje rešenja koje je poslanik Stefanović predložio, moglo otvoriti niz pitanja, kao što su npr. da li treba menjati ovo osnovno pravo da zaposlena žena treba da koristi odsustvo od godinu dana od rođenja deteta? Da li je to predugo odsustvo sa rada? Da li su žene u našem radnom zakonodavstvu prezaštićene i tako nekonkurentne na tržištu rada?
Ova pitanja postavljam zato što su ona već otvorena. To su teme koje su prisutne u nekim delovima neoliberalne stručne javnosti, ali kod poslodavaca i stranih investitora, naročito kada se sada raspravlja o izmenama Zakona o radu. Pri tome, treba imati u vidu da je zakonom predviđeno, a to se potpuno zaboravlja u ovom Predlogu zakona kolege Stefanovića, da zaposlena žena ima pravo na porodiljsko odsustvo i pravo na odsustvo sa rada radi nege deteta za treće i svako naredno dete u ukupnom trajanju od dve godine. Dakle, važeći Zakon o radu snažno štiti materinstvo u Srbiji, a na godišnjem nivou se samo za naknade zarada porodilja izdvaja skoro 25 milijardi dinara.
Stvarno ne sumnjam u dobre namere predlagača, i svi poslanici su u tom duhu govorili, i mi poslanici iz DS imamo razumevanja i za zaposlene žene koje imaju ozbiljne profesionalne karijere i žele da se ranije vrate, da ne iskoriste celu godinu, ali napominjem da postojeći zakon nije nikakva prepreka da one to i ada urade.
Ako uvedemo ovu mogućnost i zakonski, stvarno se otvara breša da neka vlada, neka buduća skupštinska većina počne da razmatra pitanje skraćenja i umanjenja ovih osnovnih prava. Kriza je tu i možda će neki ministar finansija da kaže – imamo veliki deficit, ovde se 20, 30, 35 milijardi troši na ovo, u zapadnoj Evropi su ta odsustva kraća, žene su nekonkurentne na tržištu radne snage zbog takve zaštićenosti i hajdemo to da menjamo.
Kada se radi o prvom članu ovog zakona, stvarno se otvaraju mnoge dileme. Postavljam pitanje – da li je on potreban? Ne vidim ozbiljne razloge da se on uvodi u zakon.
Takođe, hoću da podsetim da ovako dobra zaštita materinstva koja postoji u aktuelnom Zakonu o radu, da je ona rezultat, rekla bih, ozbiljnih istraživanja i promišljanja, ekspertskih istraživanja i stavova koja su prethodila u donošenju ovog zakona, rekla bih i stavova nekih međunarodnih organizacija, kao što je npr. UNICEF ili Svetska zdravstvena organizacija, koje naglašavaju od kakvog je presudnog značaja za detetov ukupan razvoj da po rođenju bude što duže uz majku. Stvarno ne vidim ni na tom planu ni jedan razlog da se uvodi ovaj prvi član.
Kada se radi o članu 2. kojim se zaposlenoj ženi rok za koji je ugovorom zasnovala radni odnos na određeno vreme produžava do isteka korišćenja prava na porodiljsko odsustvo ili odsustvo radi nege deteta i posebne nege deteta, on je, takođe, na prvi pogled prihvatljiv jer predstavlja zaštitu zaposlenih žena, jer po važećem zakonu za vreme trudnoće, porodiljskog odsustva, odsustva radi nege deteta i odsustva radi posebne nege deteta, može prestati radni odnos po isteku roka za koji je zasnovan.
Predlagač s pravom navodi da bi se sa ovako posebnog ugla mogla štititi pozicija trudnica, jer su one izložene većem riziku da po isteku ugovora o radu on ne bude produžen, nego žene koje su već na porodiljskom odsustvu, budući da naknadu zarade refundira i odgovoran je budžet Republike a ne poslodavac.
Čini mi se da ni ovde nisu dovoljno ozbiljno istražene i odvagane opasnosti, da se ovakvim jednim rešenjem možda pre doprinosi, sasvim nesvesno, diskriminacija žena pri zapošljavanju. Ovim rešenjem se poslodavcu unapred kaže da bez obzira što je zaposlio ženu na određeni rok, ona će ostati zaposlena dokle god je trudna, odnosno potom koristi porodiljsko odsustvo radi nege deteta, a hipotetički će ona ostati zaposlena i ako u toku tog odsustva ponovo ostane trudna, pa sve dok i drugo dete ne navrši godinu dana.
U javnom sektoru to nije problem i podržavam ovakvo rešenje. Mogli bismo reći da država i treba poreskim sredstvima svih građana da pomaže mladim ženama da se odluče na materinstvo, da makar dve, tri godine budu u tome finansijski podržane i osigurane. Međutim, skoro sam sigurna da će ovakvo rešenje potpuno obeshrabriti poslodavce u privatnom sektoru da zapošljavaju mlade žene, a za tu vrstu diskriminacije sutra ne možemo da okrivimo privatne poslodavce nego ovakvo zakonsko rešenje koje ćemo doneti.
To su sve potencijalni rizici člana 2. Predloga zakona, jer i u ovom predlogu, očigledno, nisu prethodila nikakva istraživanja ili procene do kakvih eventualnih posledica ovakvo rešenje može da dovede.
U članu 2. me brine još jedna nedorečenost i nepreciznost. Naime, pravo na naknadu za vreme porodiljskog odsustva i odsustva radi nege deteta i posebne nege deteta je uređeno važećim Zakonom o radu i Zakonom o finansijskoj podršci porodici sa decom i to u iznosu od 100% zarade koja se isplaćuje iz republičkog budžeta.
U pomenutim zakonima se nigde ne definiše pravo na naknadu zarade za vreme trudnoće, ako vam je ugovor o radu prestao da važi, a pre mogućnosti da otvorite porodiljsko bolovanje i odsustvo radi nege deteta.
Čak i u obrazloženju, kolega Stefanović lakonski navodi da ovom izmenom poslodavac neće biti oštećen jer se isplata zarada za vreme porodiljskog odsustva, odsustva radi nege deteta i posebne nege deteta vrši na teret budžetskih sredstava, sa pozicije Ministarstva rada itd.
Dakle, ni reči o tome ko će isplaćivati zaradu trudnice koja je, npr, u četvrtom mesecu trudnoće i ističe joj radni odnos na određeno vreme, poslodavac ne može da joj da otkaz i to je odlično, ali ko joj nadoknađuje zaradu, to ne znamo iz ovako predloženih dva člana.
Imamo pravnu prazninu koja će se u realnom životu možda prevazilaziti tako što će u tom trenutku inače zdrave trudnice sve otići na trudničko bolovanje. Čekaju porođaj i onda otvaraju porodiljsko, odnosno druga odsustva koja idu na teret budžeta. Ako bi se na taj način ova pravna praznina rešavala, a verovatno hoće, onda se otvaraju i drugi problemi. Naime, po Zakonu o zdravstvenom osiguranju kada ste na bolovanju u vezi sa održavanjem trudnoće prvih 30 dana zarade isplaćuje se u visini od 100% i to na teret poslodavca. Znači, poslodavce uopšte nismo konsultovali oko ovih izmena. Nakon prvog meseca bolovanja zarada se isplaćuje u visini od 65% zarade na teret zdravstvenog osiguranja i tek od 1. januara 2014. godine na teret zdravstvenog osiguranja će se isplaćivati 65% zarade a na teret sredstava budžeta 35%.
Poštovane kolege, imamo dva člana zakona, od kojih je prvi dosta kontroverzan, jer ne znam koga štiti, a otvara mogućnost da u nekoj neposrednoj budućnosti to pravo bude dramatično umanjeno za naše žene, a drugi član ima probleme oko isplate zarade ženi trudnici kojoj je istekao ugovor o radu. Poslodavac ne može da je otpusti. Naknadu zarade treba da obezbedi budžet do odlaska na porodiljsko bolovanje. Nijedan zakon ne poznaje tu vrstu naknade.
(Predsedavajuća: Vreme.)
Mislim da su rešenja dosta ishitrena, da nisu dorađena i da mogu imati posledice koje su sasvim suprotne namerama predlagača, a to su poboljšanje zaštite materinstva zaposlenih žena. Naglašavam zaposlenih, a kao što znate, mnogo je veći broj nezaposlenih žena, nažalost, i one se suočavaju sa mnogo većim problemima u ostvarivanju materinstva. Zato se kao parlament i Vlada...

Hvala vam gospođo Lučić, pošto već pola minuta duže pričate.
Reč ima narodna poslanica Milica Vojić Marković.

Hvala gospođo predsedavajuća.

Dame i gospodo narodni poslanici, pred nama se nalaze izmene i dopune Zakona o radu koji treba da unapredi položaj žena, da doprinese promovisanju rodne ravnopravnosti u oblasti rada i politike jednakih mogućnosti. Mada bih ja kada sam malo dublje razmislila o svim posledicama koje ovaj zakon i ove promene treba da donesu, rekla da je ovde više reč o nekoj pozitivnoj diskriminaciji, ali ne na način na koji se to radi recimo u Rusiji, gde je pre nekoliko meseci potpisan ukaz predsednika Putina prema kome nijedna majka koja ima dete do tri godine ne može ostati bez posla, nijedan otac koji je nosilac porodice koja ima više dece ne može ostati bez posla, a za to se brine država. Dakle, država obezbeđuje sredstva u budžetu za taj deo.

Bojim se da mi ovde malo veći deo kolača prebacujemo na leđa poslodavcu i u tom smislu takođe DSS ima zamerke da se nisu konsultovali oni koji su akteri rada i prostora rada na ovom prostoru, a to su sindikati i poslodavci i zaposleni i, sa druge strane, ministarstvo i onda bi se u tom dijalogu možda pronašao način da svako preuzme deo svoje odgovornosti i da zakon zaista ima primenu. Ovako, mi moramo da kažemo da smo mi i do sada imali jako dobar Zakon o radu koji je štitio prava zaposlenih trudnica i porodilja. Ta prava su dostignuta. Ne znam zbog čega zanemarujemo taj podatak.

Sa druge strane, Srbija ima Zakon o rodnoj ravnopravnosti, Zakon o zabrani diskriminacije. Godine 2008. Srbija je usvojila odličnu strategiju za podsticanje rađanja, ali zvaničan stav države je da se stopira primena ove strategije jer država godinama ne obezbeđuje sredstva u budžetu za sprovođenje ove strategije. Dakle, imamo neka dokumenta koja su vrlo važna.

Imamo mere koje i te kako podstiču i obezbeđuju prava trudnica i porodilja, ali na neki način ne kontrolišemo primenu ovog zakona i sprovođenje ovih mera. Sa druge strane, kao član DSS moram da kažem da DSS ima odličan program demografske ogromne Srbije i mi tu predviđamo takođe niz mera koje se nalaze delom u Zakonu o radu, ali mi i te kako govorimo o tome da se u tom dijalogu, i taj dijalog je za nas ključan, moraju pronaći modeli da se zakon sprovodi i da se dostignuta prava obezbede.

Nama je takođe jasna namera predlagača. Potpuno nam je jasan kontekst u kome se zakon donosi, ali smo takođe očekivali da će da se pred nama nađe kompletan Zakon o radu, potpuno reformisan Zakon o radu, novi, koji treba da promeni okolnosti i da donese boljitak. Ovo je mali deo toga. Nismo sigurni da će nešto da se promeni definitivno.

Sa druge strane, moramo da kažemo da imamo potvrđen podatak iz Ministarstva rada da postoji dopis briselske administracije kojim je traženo od našeg ministarstva da se u taj novi zakon unese i deo koji se odnosi na to da se posle 90 dana, tri meseca posle porođaja, žene vrate na posao. To ima logiku u nekim većim gradskim sredinama gde žene prate karijeru i sve ostalo. Mogu da zamislim nivo diskriminacije koji bi sledio posle toga ako bi se takva odredba usvojila, jer ako postoji mogućnost, privatni poslodavac će staviti ženu pred svršen čin – vratićeš se posle tri meseca ili tvoje mesto zauzima neko drugi.

Imamo situaciju da se svi oni apeli i pozivi Vlade da se žene trudnice i porodilje ne otpuštaju jednostavno pretvorila u potpunu suprotnost i da je potpuno suprotan efekat. Svi smo svedoci jer čitamo po raznim medijima da se jako veliki broj žena trudnica i porodilja otpušta. Imamo taj naš nesrećni problem o tome kako izgleda demografska situacija u Srbiji, da smo najstarija nacija, to su govorile i kolege pre mene, ne bih o tome govorila, jer ima mnogo stvari koje bih volela da kažem.

Moram da napomenem da postoje brojna sociološka istraživanja koja se odnose na tržište rada i koja govore o tome da su žrtve tranzicije samo žene i da one najlakše ostaju bez posla a najteže se zapošljavaju, da postoji veliki broj podataka o tome da su različita primanja žena i muškaraca na istom radnom mestu i ona se razlikuju poprilično, da samo kada su u pitanju žene koje se zapošljavaju, koje su kandidati za posao, poslodavci, i to naročito privatni poslodavci, postavljaju pitanja o privatnim planovima, o formiranju porodice, o broju dece itd. Imamo podatak da 53% žena je prošlo kroz tu torturu da im neko traži privatne planove, kako planiraju da svoju porodicu oforme.

Imamo i podatke da žene jako malo napreduju u hijerarhiji preduzeća. Tu negde do sredine postoji neki nivo do kojeg mogu da napreduju. Imate podatak da su samo 20% menadžera u Srbiji žene. Da li je to toliko teško da to žene ne mogu ili je malo komplikovana procedura pa ne shvataju?

Trudnoća i materinstvo su razlozi diskriminacije za one žene koje rade i svaka treća žena koja je tokom istraživanja radila a bila u drugom stanju je bila diskriminisana. Neke od oblika diskriminacije da su dobile otkaz, da su premeštene na neodgovarajuća radna mesta, obavezno manje plaćena, da prevremeno prekidaju porodiljsko odsustvo zato što su uslovljene da to moraju da urade ili imaju neredovnu isplatu nadoknade za porodiljsko. Jako mnogo žena, mislim da skoro sve žene u ovoj sali koje su majke su doživele takvu situaciju. Sama sam primer.

Rezultati istraživanja zatim kažu da se više diskriminišu žene koje rade u privatnom sektoru, 64% žena, nego u javnom sektoru i da je mnogo veća diskriminacija onih žena koje rade na crno nego onih koje imaju posao na neodređeno vreme. Uticaj ugovora je takođe vrlo značajan. Žene koje su bile zaposlene na određeno vreme su bile više izložene diskriminaciji, a njih je 57%. U okolnostima kada u Srbiji vlada bela kuga, kada imamo ogroman demografski problem, kada je stanje takvo kakvo jeste po pitanju upisa u škole, gde imate sve manji broj prvaka i sve ostalo što sledi iz toga, vi diskriminišete žene samo zbog toga što žele da rađaju. Država je donela zakone i mere unapređenja i stimulisanja rađanja, ali se stiče utisak da su ove mere ostale na marginama, da su one samo načelno dodate, da su deklarativne.

Reći ću primer koji je ovde neko pomenuo potpuno u drugom kontekstu. Vidim ga onako kako on zapravo jeste. Kada je premijer Dačić u svom ekspozeu rekao da će se ova vlada pozabaviti demografskom politikom i demografskom obnovom Srbije, DSS se zaista obradovala, ali onda su usledile mere da se ne ukida PDV na bebi opremu, nego će se vratiti u nekom periodu, pa žene samo treba da nabave džakove da skupljaju svoje listiće od računa, i to će im se nekada vrati, ako ne i pre.

Trudnice se žale da u Srbiji lako dobijaju otkaz, a čak i ako ostanu u radnom odnosu ne mogu da ostvare pravo na primanja odgovarajuće nadoknade. To navode i inspektori rada, to su njihovi podaci. Roditeljska udruženja, već duži period, upozoravaju na jedan problem koji je takođe diskriminacija, o kome mi poslanici DSS govorimo i kada su u pitanju i penzioneri, i kada su u pitanju porodilje i trudnice. Postoje gradovi u Srbiji, njih je dva, koji isplaćuju 100% zaradu, ali trudnice zapravo imaju nejednaku visinu plata tokom trudničkog bolovanja. Samo dva grada u Srbiji isplaćuju 100% zaradu. O tome se radi kada govorimo. Zašto bi neko u mom Valjevu imao manje prava nego neko ko je u Beogradu ili u Jagodini koji to isplaćuju?

Poverenica za ravnopravnost polova upozorava da je najčešći način otpuštanja ne produžavanje ugovora o radu kada se sazna za trudnoću. Naime, mnoge žene su zaposlene na određeno vreme, neke imaju ugovor o delu, i onda kada saopšte poslodavcu promene u svom statusu, ugovor ističe i one prestaju da rade. Da se radi o diskriminaciji vidi se po jednostavnoj činjenici što za vrlo kratko vreme poslodavac na isto radno mesto zaposli drugu osobu. Znači, potrebna mu je osoba na tom radnom mestu. Iako po zakonu poslodavac ne može da otpusti zaposlenu trudnicu, niti može da je stavi u nepovoljan položaj, da je prebaci na nepovoljnije radno mesto, ipak je u realnosti drugačije. One se i otpuštaju i prebacuju na mesta koja su ne odgovarajuća i imaju manju zaradu.

Kazna za tako nešto je prema postojećem zakonu do milion dinara za poslodavca. Moram da postavim pitanje, zaista dok sam se spremala za ovo tražila sam podatke, koliko je poslodavaca platilo kaznu od milion dinara ili uopšte kaznu zbog ovoga? Stvarno nisam uspela da nađem podatak. To ne znači da ga nema, prosto nisam uspela da nađem taj podatak.

Šta hoću da kažem? Hoću da kažem da država ima mehanizme, postoje inspektori rada, oni se proglašavaju nenadležnim.

Evo primera. Imam dva primera. Jedan je iz Razvojna banke Vojvodine, gde je tridesetak porodilja i trudnica tražilo da ih izvršni odbor ove banke zaštiti od otkaza. Međutim, dobili su odgovor da odbor nije nadležan. Zatim su dobili tihu, kratku poruku od kadrovske službe da ako potpišu saglasnost o otkazu mogu da dobiju neku nadoknadu od 2000 evra, a ako ne potpišu, otići će na tržište rada bez svega toga. Najinteresantniji komentar rukovodstva banke je da je radno angažovanje trudnica, porodilja, zaposlenih koji odsustvuju zbog nege deteta ili posebne nege deteta moralno, humano i socijalno logično, ali inspekcije ćute, a žene ostaju bez posla.

Drugi slučaj je još drastičniji. Žena koja radi u jednoj beogradskoj pekari, koja je trudna, ne može da overi svoju knjižicu, jer poslodavac ne uplaćuje doprinose. Tada se umeša inspekcija rada, koja uspe za dva meseca, i žena dobije zdravstvenu knjižicu, ali onda ne dobije nadoknadu za svoje bolovanje, jer inspekcija nije nadležna. Inspekcija postaje nadležna onog trenutka kada se ovaj slučaj pojavi u medijima. To pokazuje da država ne koristi svoje mehanizme i da se svesno odriče svog prava da interveniše.

Prema podacima poverenice za ravnopravnost u 2012. godini je stiglo 20 pritužbi koje su se odnosile na trudničko, odnosno porodiljsko bolovanje i radno pravni status žena. U prva dva meseca 2013. godine već ima 10 takvih primera. Hoću da kažem da žene ili postaju svesnije, pa traže svoja prava, ili taj broj svakog dana raste.

Poverenici se uglavnom obraćaju dve kategorije budućih majki, a to su one koje rade po ugovoru na određeno vreme i one koje su stalno zaposlene. Ova prva kategorija, po ugovoru na određeno vreme, poslodavac zakonski može da prekine radni odnos onda kada istekne ugovor, ali nekako taj ugovor uvek ističe u trenutku kada žena ostane trudna i kada na kraju ne može da ostvari neka svoja druga prava zbog toga što je otpuštena a koje druge zaposlene žene imaju. Pošto se na taj način ne krši, formalno, Zakon o radu, onda nema ni intervencije i diskriminaciju je mnogo teže dokazati. Morate je dokazivati posredno, da li je žena radila dugo vremena na tom radnom mestu, da li je primljen neko drugi.

Druga kategorija i druga grupa problema se odnosi na žene koje se posle porodiljskog bolovanja vraćaju na posao i tada dolazi do degradacije ili otkaza. Opet, čeka ih novo radno mesto koje je manje plaćeno i sl. Država se postavlja kao da je potpuno nemoćna u ovoj stvari, a nije nemoćna u ovoj stvari. Država mora da interveniše. Ona ima inspekcije koje treba da rade svoj posao. Kada inspekcija bude radila svoj posao, onda će i poslodavci shvatiti da moraju da ispunjavaju svoje zakonske obaveze.

Sada još jedno pitanje – zašto rade ovo poslodavci? Hajde da pokušamo da odgovorimo na pitanje – da li su poslodavci toliko nesvesni, da li su to društveno neodgovorni ljudi, da li su to ljudi kojima samo profit stoji u prvom planu? Nije. Poslodavci imaju svoju logiku, ali sa njima mora da se dogovara. Ovo je bio idealan prostor da se sa poslodavcima razgovara. Kontaktirali smo unije poslodavaca i od njih smo dobili jako dobre predloge kako će stvari da se razreše, da trudnice i porodilje imaj usvoja prava koja su im zakonom garantovana, to su dostignuta prava, a sa druge strane da ne bude poslodavac na šteti. Ako je on na šteti, nema potrebu da vodi socijalnu politiku. Socijalnu politiku u državi vodi država, a ne firme. Ne tražite valjda da vam fabrike vode socijalnu politiku. To treba da radi država.

Naša najveća zamerka je u tome što poslodavci nisu konsultovani, što sindikati nisu pitani, što se nije razgovaralo o ovome. Ovo je prostor za socijalni dijalog. Nećemo biti protiv ovakvog zakona, ali smo vrlo uzdržani. Pratićemo primenu ovog zakona zato što se bojimo da će dovesti do mnogo otvorenih situacija, a koje će biti na štetu porodilja i trudnica i njihova garantovana prava, u ovom trenutku, biće ugrožena. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Katarina Rakić. Izvolite.

Poštovana potpredsednice, dame i gospodo narodni poslanici, pre svega želim da kažem da mi je, sa jedne strane, žao što uopšte postoji potreba da jednu ovako važnu životnu stvar uređujemo zakonom, a sa druge strane, nažalost, postoji nedvosmislena potreba da se ona na ovakav način reši.
Ubeđena sam da niko od nas u ovoj sali, a verujem i mnogi van nje, ne mogu da pretpostave sa kakvim se sve problemima susreću oni koji pokušavaju da pronađu posao, a sa kakvim još gorim i težim zahtevima susreću kako bi taj isti posao zadržali. Među njima najteže prolaze žene, i to one koje planiraju da se ostvare kao majke. Mnogo puta sam od svojih prijateljica čula da mnogi poslodavci prilikom obavljanja razgovora za posao skoro uvek pitaju, direktno ili indirektno, za njihove planove po pitanju dece i porodice.
Neki od poslodavaca traže od kandidata za posao da popune upitnike sa gomilom pitanja koja duboko zadiru u privatan život kandidata. Neka od tih pitanja glase – ko vam čuva decu, jesu li vam živi roditelji, koliko dugo ste u braku, da li vam dete ide u privatno ili državno zabavište? Mnogi poslodavci do tih informacija dođu i putem neformalnog razgovora, iako se takvo njihovo delo može kazniti i sankcionisati, ali većina žena to ne želi da prijavi jer na takav način ostaje bez šanse da dobije posao za to mesto na koje je konkurisala.
Međutim, često sam imala priliku da čujem skoro istu rečenicu od mnogo žena koje su konkurisale na radna mesta, pa bile razočarane posle obavljenih razgovora za posao, a ta rečenica glasi – nije što se poslodavcima hoće da se tako ponašaju, nego im se i može. Zaista, ta rečenica je imala smisla, jer su one ostajale bez posla, a poslodavci zapošljavali one koje su po njihovoj meri, po njihovom kalupu, one koje njima odgovaraju, često i sa nižom stručnom spremom i sve to uz izgovor da se drže zakonskih okvira. Jednom sam čula jednog poslodavca koji je rekao da njemu ne trebaju mnogo pametni radnici, jer će znati da tumače zakon u svoju korist.
Ono što mene kao ženu i kao nekoga ko planira da ima svoju decu posebno brine, jeste što veći broj žena u Srbiji bira između toga da rodi i da radi. Ova priča se retko odnosi na one žene koje su imale sreće da se zaposle u javnim preduzećima i državnim institucijama. Međutim, nisu retki slučajevi da poslodavci u privatnom sektoru, skoro kao uslov za potpisivanje ugovora na neodređeno vreme, od radnika, a posebno žena, zahtevaju da unapred potpišu blanko otkaze ili nešto slično tome, što kao predstavlja njihovu volju, a uglavnom predstavlja volju poslodavaca i njihov interes. Nisu retki ni slučajevi kada poslodavci zapošljavaju radnike isključivo po ugovorima na određeno vreme, kako bi bili sigurni da se neće dogoditi nešto što bi bilo u korist zaposlenog, a na njihovu štetu.
Sa druge strane, žene koje se odluče da rade i u toku trudnoće ostanu bez posla, nakon preživljenog stresa često gube razlog da budu srećne što će biti majke, jer su svesne da postaju ekonomski zavisne od supruga i porodice. Takve žene neretko se susreću sa gubitkom samopouzdanja i često postaju žrtve porodičnog nasilja, a verovatno im je najteže kada ostanu bez odgovora prema samima sebi. Zašto im se to događa i da li je moguće da niko ne može da ih zaštiti?
U ovom trenutku oko 36.900 porodilja u Srbiji nada se da će ih sačekati radno mesto nakon porodiljskog odsustva. Zemlja smo sa najstarijim stanovništvom i najnižim natalitetom u Evropi, a poslodavci u našoj zemlji sve ređe praštaju trudničko ili porodiljsko odsustvo.
Šokirao me je primer žene iz Kikinde koja je posle programa vantelesne oplodnje "Prva šansa" dobila bebu, a zatim izgubila posao. Možete zamisliti kakva su se osećanja borila u ovoj ženi i kakvo je njeno mišljenje o državi koja govori i radi na podsticanju rađanja, a onda nema pomoći kada ostanu bez posla.
Izmene i dopune Zakona o radu idu u prilog tome da se zaštite žene koje su ostale u drugom stanju i to izmenom stava 2. u članu 187. koji kaže da žena, iako je zaposlena po osnovu ugovora o radu na određeno vreme, posle isteka tog vremena, koje je navedeno u ugovoru o radu, vreme se produžava do isteka korišćenja prava na odsustvo, te da je otkaz od strane poslodavca ništavan, ukoliko je poslodavac bio upoznat da postoji činjenica da je žena trudna ili mu ona to u roku od 15 dana potvrdi, odnosno donese potvrdu od lekara da je trudna.
Ovom izmenom poslodavac neće biti oštećen jer se isplata zarada za vreme porodiljskog odsustva vrši na teret budžetskih sredstava, sa pozicije Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike. Poslodavac je dužan da vrši isplatu samo za prvi mesec, nakon čega se ovaj iznos refundira.
Drugi segment pomoći ženama, tačnije porodiljama, koji je predviđen ovim predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o radu, jeste u članu 93a, a govori o tome da, ukoliko se žena iz bilo kog razloga vrati na posao pre isteka vremena koje je predviđeno za porodiljsko odsustvo, poslodavac je dužan da joj obezbedi dnevnu pauzu u trajanju od 90 minuta ili da joj skrati radno vreme za 90 minuta. Takođe je predviđeno da se ta pauza ili skraćeno radno vreme računa u radno vreme, a da se naknada po tom osnovu isplaćuje u visini zarade.
Jedan od osnova za donošenje ovakvih izmena i dopuna, već postojećeg zakona, sadržan je i u Ustavu, koji u načelu kaže da u Republici Srbiji majka uživa posebnu podršku i zaštitu pre i posle rađanja. Osnov za donošenje izmena i dopuna Zakona o radu u skladu je i sa odredbama Konvencije Međunarodne organizacije rada broj 138. o zaštiti materinstva, koje propisuju da ženi treba obezbediti pravo na jednu ili više dnevnih pauza ili skraćenje radnog vremena, kako bi mogle da doje svoje dete, te da joj se plata i vreme računaju kao redovno radno vreme. Ova dopuna se odnosi na slučaj kada zaposlena žena, na lični zahtev, prekine porodiljsko odsustvo i vrati se na posao ranije.
Iskreno mi je žao što sam, kao kritike ovog predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o radu, čula komentare u smislu – hoće li se novac koji je potreban za ovu svrhu izdvojiti iz budžeta ili će ići na teret poslodavca? Zar je to sada jedino bitno? Zar nije najskuplje da bude na račun nečijeg života? Zar nije najskuplje da bude na račun toga da se žena odrekne materinstva?
Ono što bih ja volela da verujem i da vidim u budućnosti jeste dosledno sprovođenje ovih izmena i dopuna Zakona o radu o kojima se danas govori, a tiče se, pre svega, zaštite žena i porodilja. Ne bih volela da žene i dalje žive u strahu, da budu nemoćne, same i zaboravljene i kada svest poslodavaca nije bilo nešto na šta smo mogli da računamo, hajde da verujemo da će ovaj zakon doprineti da zaštitimo ono što je najvrednije. Hvala.

Hvala.
Prelazimo sada na redosled narodnih poslanika prema prijavama za reč.
Reč ima narodna poslanica Olgica Batić. Izvolite.

Hvala poštovana predsedavajuća.
Pre svega ću pozdraviti predlog gospodina Stefanovića, pre svega zbog njegove namere koja je nesumnjivo dobra, ali i zbog činjenice i hrabrosti da je sam stao i potpisao se ispod ovog predloga zakona, što je, naravno, politički mudro i ubiraju se tako politički poeni, naravno, ukoliko dolazite iz najveće pozicione stranke, a s nama koji pripadamo opoziciji tako nešto nije slučaj.
Baziraću se, pre svega, na nekim sugestijama, jer pohvale je izneo moj kolega Mirko Čikiriz, ali ja sam zadužena ovde za kritike.
Naime, ustavno-pravni osnov za donošenje ovog zakona nalazi se u odredbama člana 97. i to tački 8) Ustava Republike Srbije, kojim je uređeno da država uređuje i obezbeđuje sistem u oblasti radnih odnosa, zapravo, zaštite na radu, zapošljavanja, socijalnog osiguranja i svih drugih oblika socijalne sigurnosti, kao i na član 66. i to st. 1. i 2. Ustava Republike Srbije, prema kome majka u Republici Srbiji uživa posebnu zaštitu i to u skladu sa zakonom i prema kome se majci pruža posebna podrška i zaštita, kako pre, tako i posle porođaja. Ali, ovaj član 66. Ustava Republike Srbije treba sagledati u njegovoj celosti, pa je otuda indikativno zašto se izvlače pojedine odredbe u pojedinom kontekstu koje uopšte nemaju nikakvih dodirnih tačaka sa konkretnim odredbama o radu, osim onih koje se odnose na to da deca mlađa od 15 godina ne mogu biti zaposlena, kao ni mlađa od 18 godina, da ne mogu da rade na poslovima štetnim po njihovo zdravlje ili moral, što i nije tema ovog predloga zakona.
Predlagač, čini mi se da izbegava činjenicu postojanja nekih drugih odredbi u ovom Ustavu, recimo, člana 48. stav 2. koji određuje da deca, trudnice, majke tokom porodiljskog odsustva, samohrani roditelji sa decom do sedme godine i stari ostvaruju zdravstvenu zaštitu iz javnih prihoda, ako je ne ostvaruju na drugi način, opet u skladu sa zakonom.
Potreba za implementacijom u domaće zakonodavstvo odredaba o majkama i dojiljama iz Konvencije broj 183. o zaštiti materinstva, koju je donela Međunarodna organizacija rada i koju je ova Skupština ratifikovala tvrdnjom da ista nije bila razmatrana prilikom donošenja Zakona o radu, je naime netačna. Iako je ova konvencija pomenuta, o zaštiti materinstva, ratifikovana 2010. godine i time postala sastavni deo našeg pravnog sistema, ista je bila upravo poznata predlagačima već navedenog zakona iz 2005. godine. Samim činom ratifikovanja takve jedne konvencije, ona je postala sastavni deo našeg pravnog sistema, te otuda nema nikakve posebne potrebe za njeno ugrađivanje u bilo koji zakon, pa ni u Zakon o radu. Pomenuta konvencija daje pravo predlagača da u Zakonu o radu predloži da se posle člana 93, a koji se nadovezuje na član, kako 91, tako i 92, predlaže i nov član 93a. Kao dobronamernu preporuku ovog člana koji neću sad čitati, nemam toliko vremena, možemo razumeti da se skrati radno vreme za 90 minuta, ali ne možemo da shvatimo odredbu o jednoj ili više dnevnih pauza u toku dnevnog rada i to u ukupnom trajanju od 90 minuta, u kojem intervalu će zaposlena žena dojiti svoje dete.
Odredbe iz člana 10. Konvencije upravo navedene, o zaštiti materinstva, koju je donela Međunarodna organizacija rada, određuje da ženi treba obezbediti pravo na jednu ili na više dnevnih pauza ili na skraćenje radnog vremena, kako bi mogla da doji svoje dete. Stav 2. istog člana određuje da vreme u kome se dozvoljavaju pauze za dojenje ili skraćenje radnog vremena i njihov broj, trajanje pauze i postupak za skraćenje radnog vremena, propisuje se domaćim zakonom i praksom. Ove pauze ili skraćeno radno vreme računaju se kao radno vreme i plaćaju se u skladu sa tim.
Svakom poznavaocu međunarodnog prava, u šta ne sumnjam da je magistar Nebojša Stefanović, to i jeste, nije promakao stav 2. ovog člana, odredbe koje govore da se zapravo postupak propisuje domaćim zakonom i praksom, pa je u tom smislu i dat predlog da jedna ili više dnevnih pauza u toku dnevnog rada budu u ukupnom tajanju od 90 minuta, u kom će zaposlena žena i dojiti svoje dete. Međutim, ono što se zaboravilo da se u ovakvom predlogu zakona navede, jeste da je u našoj zemlji 30% ljudi bez posla, da je nacionalni dohodak po glavi stanovnika najniži u Evropi, dok o standardu građana neću ni da govorim.
Naravno, budući da nemam još mnogo vremena, što se tiče člana 187. i njegovih izmena kojim se ovi predlažu, zalažemo se za to da za vreme trudnoće, porodiljskog odsustva i odsustva radi nege deteta poslodavac ne može zaposlenom otkazati ugovor o radu i u slučajevima kada se radi o ugovoru kojim je zasnovan radni odnos na određeno radno vreme, ali nam nije jasno zašto se poslodavac, bez ikavke namere i nemam nikakve simpatije prema bilo kom poslodavcu, unapred osuđuje i zašto mu se nameću obaveze za koje on objektivno ne mora da zna.
Budući da mi ubrzo ističe vreme, u cilju poboljšanja ovog zakonskog rešenja, predložila sam neke amandmane, za koje se nadam da će ih predlagač bar pročitati. Sa druge strane, moram da ukažem da treba da budemo svesni i one činjenice da Evropska komisija upravo od nas zahteva formiranje jedne posebne agencije koja će se upravo baviti pitanjem istraživanja krađe beba u našim porodilištima, a o čemu sve možemo čitati u današnjoj dnevnoj štampi. Hvala.