Hvala.
Reč ima narodni poslanik Zlata Đerić. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, kada u ovaj visoki dom dođe bilo koji predlog zakona, izmena i dopuna zakona ili kada predlažemo naše amandmane, moramo biti svesni da mi time bitno utičemo na menjanje svesti i na menjanje odnosa prema određenim problemima koji se tiču svih nas. Dakle, mi bitno menjamo nečije živote i to je ono što nas obavezuje da o svakom ovakvom predlogu zaista odgovorno, onako kako to dugujemo građanima koji su nas birali, odlučujemo i raspravljamo.
Obzirom da su deca naše sutrašnje sudije, mi treba da o predlogu zakona koji je pred nama, odnosno o izmenama i dopunama Zakona o radu koji je pred nama zaista vrlo humano i vrlo pozitivno raspravljamo. Ono što je ohrabrujuće, to je da su svi prijavljeni govornici na spisku rekli da su za ovaj predlog zakona. Izneli smo nešto kritičkih opaski, izneli smo i bojazan da će biti teško primeniti i sprovesti ovaj zakon u praksi, ali koji zakon do sada nije imao problema da bude sproveden u praksi? Koji zakon do sada ljudi nisu pokušali da izigraju u onom našem čuvenom maniru da nađemo rupe u zakonu, kroz koje ćemo provući neke naše lične interese? Ali, zakoni postoje, naravno, da nas kanališu i da društvo funkcioniše bolje i u korist svih građana podjednako.
Dakle, ono što smo shvatili, ovo je prvi korak na jednom dugom putu da se nešto u odnosu društva, u svesti svih nas promeni prema našoj budućnosti i prema natalitetu. Konstatujemo probleme u natalitetu, konstatujemo da nam svake godine jedan grad od 35.000 stanovnika nestane, konstatujemo da imamo manje dece u školama, konstatujemo da Srbija odumire, da Srbija nestaje u svojim selima, ali još se sa tim problemom nismo do kraja uhvatili u koštac. Ovo je jedan korak na putu od 1.000 milja, ali jedan je korak ipak skratio taj put da se taj problem počne rešavati.
Lično smatram da ova vlada, da neka sledeća vlada mora da sedne i da napravi jednu dugoročnu politiku o tome kako da sačuva živu Srbiju. Ništa mi nemamo od toga, ništa građani Srbije nemaju od toga da mi samo konstatujemo koliko nas godišnje umire, koliko nas godišnje oboleva od neizlečivih bolesti, koliko nam se dece manje rađa. Ništa nemamo baš ni od tih pokušaja da sporadično rešimo probleme nataliteta. Videćemo koji će efekti tog zakona biti, jer imaćemo otpor poslodavaca, čak i nemogućnost poslodavaca u mnogo slučajeva da izađu u susret. Imaćemo i zloupotrebe od strane poslodavaca. Upravo dok traje ova rasprava dobila sam informaciju da je jedna mlada žena, zaposlena pet godina na crno kod poslodavca, inspekcije ne znamo da li rade, kada je primljena tri meseca na određeno, kada je saopštila da je trudna, ona je otpuštena.
Dakle, ima puno toga što će biti zloupotrebljeno, jer ljudski faktor je takav faktor. Kažu da su ljudi najlakše kvarljiva roba i to se upravo u ovakvim slučajevima vidi. Nije samo profit u pitanju, mnogo toga mora u društvu da se uredi da bi se poboljšala upravo ta slika i taj odnos naše svesti, naše odgovornosti prema tome kakvo društvo mi želimo. Već rekoh, deca su naše sutrašnje sudije i to je ono čime moramo da se rukovodimo u ovom zakonu, kao i u svim zakonima koji se tiču nataliteta.
Raspravljali smo o "Marijinom zakonu". Da li mi želimo zdravo društvo, to je ono što je pitanje koje mi postavljamo. Dojenje, koje treba da bude u stvari imperativ ovog zakona, jeste kontakt majke i deteta. Dojenje je ne samo biološka hrana, dojenje je pre svega emotivni kontakt i garancija jednog budućeg zdravog čoveka. Dakle, dojenje je višestruko važno za svaku jedinku. To je ono što u ovom predlogu zakona treba da ispoštujemo. Sve konvencije i sve ostalo jeste ono što to podstiče, ali dojenje je nezamenjivo u životu deteta i treba ga na svaki način pokušati realizovati, pa čak i nekoga naterati da omogući da dete ima taj bliski kontakt sa majkom. Dakle, ono ima višestruku ulogu. Pre svega, ako govorimo o imunom sistemu, nezamenjivo je. Ako govorimo o emotivnom odnosu sigurnosti deteta koje ono stiče u tom periodu, nezamenjivo je.
Dakle, vidim taj predlog zakona kao rešenje, odnosno pokušaj rešenja jednog problema i mogućnosti jednog koraka da idemo ka tome da društvo bude zdravije u svakom pogledu. To je ono što su pokušale i neke lokalne samouprave, o tome je danas govoreno, da reše na načine na koje su mogle u okviru sredstava koje imaju. Siromašna je Srbija i ne može se to uvek rešiti na najbolji način i na željen i potreban način, jer uvek su potrebe daleko veće od naših mogućnosti, ali je svakako dobra namera i treba je pozdraviti. Svaku dobru i pozitivnu nameru lokalne politike treba podržati, prepisati ako je to moguće i primeniti na drugom mestu. Treba zaštiti maksimalno prava svih. Uz to uvek idu i zaštite nečijih interesa.
Ovde će se malo sukobiti prava i interesi, ali zaista se nadam da ćemo, vodeći jednu socijalnu politiku, naći način da prevaziđemo i to, ili da pomirimo te dve krajnosti i da u periodu koji je pred nama, kada budemo primenjivali ova slova zakona i kada se bude preuređivao Zakon o radu, koji će biti jako teško preurediti i dovesti u neku ravan da bude opet najveći broj građana njime zadovoljan, o tome se isto mnogo govorilo, to je jedan od najosetljivijih zakona, da ovaj segment o kojem danas na ovaj način raspravljamo i koji ćemo sada urediti bude, ostane, zaživi na zadovoljstvo svih nas. Jer, mi smo u ranijoj praksi, ja sam jedna od majki koja to pamti, imali vrlo pozitivan odnos prema materinstvu u društvu. Majke su bile zaštićene zaista. Imali smo mi na treće dete dve godine boravka sa njim. To je nezamenjivo.
Društvo je osiromašilo i našli su se razni načini, privatizovalo se dosta toga. Zaštićene su još jedino žene u državnim institucijama. Možda je i to jedan od razloga zašto je takva navala na državne institucije, kada je u pitanju zapošljavanje u državnim institucijama, a nemoguće je. Ono što svakako apelujem, a opet je ohrabrujuće da smo svi za ovaj zakon, jeste da njegovu primenu pratimo vrlo pomno i da vidimo nedostatke koji možda u praksi nestanu, da ga samo usavršimo do kraja u našem životu, jer to zaslužuje naša budućnost, a budućnost su naša deca. Hvala lepo.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Vesna Milekić. Izvolite.

Poštovane kolege, prijavljena sam, kao i svi ostali koji govore, da sam za, ali isto tako se slažem sa većinom primedbi koje su iznele koleginica Lučić, Vojić Marković i Olgica Batić. Ali, takođe, svi mi znamo da mi živimo u zemlji paradoksa. Poznato je da svuda u svetu, u najsiromašnijim porodicama, uvek se rađa najviše dece, a najsiromašnije zemlje, po pravilu, imaju najveći natalitet, dok u razvijenim, bogatim zemljama, natalitet srazmerno opada i njihovo stanovništvo je u proseku znatno starije. Kod nas je slučaj veoma neobičan. Mi jesmo jedna od najsiromašnijih zemalja Evrope, ali takođe smo i zemlja sa najstarijim stanovništvom i sa najmanjim natalitetom.
Rezultati poslednjeg popisa stanovništva dokazuju da natalitet treba da bude jedna od najvećih briga Srbije. Do 2050. godine, prema prognozama, Srbija će imati jedva šest miliona stanovnika. Znamo mi svi da negativan prirodni priraštaj nije specifičnost samo Srbije. Slično je i u zemljama okruženja, kao i u većini razvijenih zemalja sveta, ali je kod nas izražen više nego u drugim državama. Bogate zemlje, sa druge strane, ovaj problem rešavaju na različite načine. One stimulišu rađanje, mlade bračne parove, liberalizuju doseljavanje mladih i dalje razvijaju strategiju za povećanje nataliteta. Neke su više, a neke manje uspešne u tome.
Koleginica Vojić Marković je pomenula Rusiju, a nije zgoreg da i ja pomenem, zato što je Rusija jedna od zemalja koja se ozbiljno uzela u koštac sa ovim problemom i konačno je zemlju dovela, iz stanja velikog negativnog priraštaja, u stanje stabilnog pozitivnog rasta broja stanovnika. Oni su imali niz mera, među kojima su i tzv. majčinski kapital, što je zapravo 10.000 evra koje je dobijala svaka majka koja rodi drugo, treće ili svako sledeće dete, a koje porodica može da utroši na školovanje deteta, popravljanje životnih uslova i slično. Zatim, svaka ruska porodica, prilikom rođenja trećeg deteta, besplatno dobija građevinski plac za izgradnju kuće i niz drugih akcija.
Nažalost, u našoj trenutnoj finansijskoj situaciji, teško da možemo da podržimo takve akcije. Ali, postoji niz stvari koje nisu usko vezane za novac, a koje bi znatno olakšale porodicama da se odluče na rađanje bar još jednog deteta. Jedna od stvari je i ova, mala izmena Zakona o radu.
Većina nas poznaje bar neku mladu ženu koja se u svom životu i radu susrela sa različitim vidovima diskriminacije, zato što su majke ili zato što će tek biti majke. Nažalost, nije urbani mit o onim fantomskim ugovorima koje mlade žene moraju da potpisuju sa poslodavcima, da neće rađati decu u narednih nekoliko godina, a ti poslodavci nisu samo mala ili srednja preduzeća u privatnom vlasništvu, nego i velike svetske korporacije, firme ili banke koje posluju na našem tržištu.
Žene su prinuđene da sve češće prihvataju poslove na crno, po ostajanju u drugom stanju često su proglašavane za tehnološki višak, a po povratku sa porodiljskog odsustva raspoređuju se na niža i manje plaćena radna mesta. Sve smo to već čuli. Poslodavci, naravno, žele da se zaštite i od nove trudnoće i od čestih bolovanja zbog nege deteta. Imamo mi i onu negu koja nije samo u prvih godinu dana, nego se susrećemo, naravno, i sa našom decom koja se razboljevaju i poslodavci su jako zabrinuti zbog onih izostajanja majki koje moraju da neguju bolesnu decu.
Poseban problem je za majke koje su zaposlene na određeno ili su pod ugovorom o autorskom ili ugovorom o delu, jer takve ugovore naše zakonodavstvo ne prepoznaje kao ekvivalent ugovora o radu i ovakve osobe ne mogu uopšte da ostvaruju svoja prava. Iako za kršenje Zakona o radu, po ovim osnovama, poslodavac može da plati i do milion dinara, takođe ni ja nisam pronašla ni jedan slučaj da je neka majka, oštećena ovakvim odnosom, iz dugogodišnje naporne i skupe sudske bitke izašla kao pobednik.
Ima više razloga zbog kojih je potrebno da svi podržimo izmene i dopune Zakona o radu, naravno, bez obzira iz kojih političkih opcija dolazimo. U obrazloženju ovog zakona navedeno je da mi imamo obavezu da u naše zakonodavstvo unesemo odredbe o majkama dojiljama iz Konvencije 183 o zaštiti materinstva, koju je donela Međunarodna organizacija rada, kao i da Ustavom proklamovano načelo o posebnoj zaštiti majki i dece i obezbedimo u zakonima koje mi ovde donosimo. Konvencija je, čuli smo već više puta, ratifikovana pre gotovo tri godine, ali se ipak stiče utisak da mi, kao odgovorna država i društvo, kakvi bi trebalo da budemo, uvek nekako zatajimo i zakasnimo baš u ovim najhumanijim stvarima koje se tiču zaštite majke, ali isto tako, ne samo zaštite majke, nego zaštite i prava dece.
Svakako je dobro da bar danas imamo na dnevnom redu ovakav predlog zakona, jer predloženim izmenama i dopunama obezbeđujemo pravo onim majkama koje se odluče da prekinu svoje porodiljsko bolovanje i ranije se vrate na posao, da bez straha od sankcionisanja od strane poslodavaca, u određenom vremenu izađu i podoje svoju decu, kao i to da bar u periodu dok koriste odsustvo zbog trudnoće ili porodiljsko odsustvo budu bez straha da će ostati bez posla i tako bez mogućnosti da izdržavaju svoju novostečenu porodicu.
Čuli smo više puta da ni poslodavac neće biti oštećen jer sredstva iz nadoknade idu iz budžetskih sredstava. Sigurno da nije dovoljno samo ovo, da bismo mogli da otvaramo novine bez straha od onih naslova koji glase "Nikad manje prvaka u školama", "Godišnje se gasi ceo jedan grad", "Naša nacija je najstarija u Evropi", "Mi smo narod koji izumire" itd. Možda ovo jesu mali koraci, znamo da su potrebni mnogo radikalniji i krupniji zahvati, ali verujem da će i ovo vratiti veru i nadu bar nekim mladim ženama, koje se možda baš sad premišljaju da li da se uopšte usude da svetu podare još jednog stanovnika. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Ranka Savić. Molim vas, prijavite se samo.

Gospodine predsedniče, koleginice i kolege, potpuno sam sigurna da ćete se svi vi složiti sa mnom da ove predložene izmene Zakona o radu koje se odnose na određenu veću zaštitu trudnica i porodilja nesporno kod svih nas izazivaju niz emocija. Kao jedna potpuno normalna posledica svega toga, u ovom parlamentu neće biti u danu za glasanje nijedan poslanik koji će glasati protiv ovih predloženih izmena.
Međutim, nadam se da ćete se složiti sa mnom da donositi jedan zakon ili izmene zakona samo na osnovu emocija takođe nije dobro, pogotovo što, barem neki od nas imaju određene zamerke. Te zamerke, pre svega, odnose se na hitnost donošenja predloženih izmena zakona, na nekonsultovanje onih koji su direktno zainteresovani za ove izmene, pre svega poslodavaca, ali i sindikata. Takođe, moramo uvažiti i činjenicu da bih pre svega ja danas bila mnogo srećnija da se u parlamentu pred narodnim poslanicima nalazi predlog, dakle, novi zakon o radu, a ne samo njegove parcijalne izmene.
Govoriti o jednom zakonu na osnovu emocija nije dobro, ne zato što vi nećete glasati za te promene i nećete te izmene podržati, već zato što znate da predložene izmene nisu dovoljne da bismo rešili ogromne probleme sa kojima se danas susreću trudnice, porodilje i žene uopšte. Zato ove izmene ili predlog ovih izmena i shvatam samo kao prvi korak u rešavanju ogromnih problema sa kojima se danas žene u Srbiji susreću i moram dodati, ne samo žene, nego građani uopšte. Ovo shvatam kao jedan prvi korak o podizanju svesti, o jednom ozbiljnijem pristupu ovom problemu, u cilju njegovog sistemskog rešavanja.
Danas su u parlamentu mnogi govorili o tome, ali nije na odmet podsetiti da mi danas živimo u državi u kojoj je sve manje beba, da živimo u državi u kojoj je, između dva popisa, negde oko 311.000 građana manje, ali moramo podsetiti da to nije samo zbog pada nataliteta, nego i zbog pada ekonomskog, odnosno socijalnog standarda i potrebe, pre svega mladih ljudi, da napuštaju Srbiju i odlaze iz pre svega ekonomskih razloga u zemlje Evrope i sveta. Moram da podsetim da je i prosečna starost današnjeg prosečnog građanina u Srbiji 42,5 godine, što samo po sebi dovoljno govori.
Inače, kada govorimo o natalitetu, onda je ključna reč u ovoj priči upravo posao. Zbog posla mnoge žene danas odlažu materinstvo, rađaju umesto u ranim dvadesetim, u poznim tridesetim godinama i to ne slučajno. U onom prvom periodu, one traže posao, u drugom periodu pokušavaju da zadrže taj isti posao. Nažalost, toga su potpuno svesni i poslodavci. Tako da, radeći svoj posao u sindikatu, često sam se susretala sa tim da mnogi poslodavci, da bi primili ženu, uslovljavaju je potpisivanjem jednog dokumenta, kojim se ona obavezuje da u određenom vremenskom periodu neće ostati u drugom stanju. Ali, mlada žena se susreće i sa tim da mora da potpiše dokument kojim daje blanko ostavku i samim tim dobija otkaz onog trenutka kada ostane u drugom stanju.
To su sindikati, dugo vremena, pokušavali da reše. Asocijacija slobodnih i nezavisnih sindikata je ogromne napore uložila da ovo pitanje reši, obaveštavali smo inspekcije, apelovali na poslodavce, podsećali na njihovu društvenu odgovornost, ali nažalost u tome smo imali jako malo uspeha.
To zapravo i ne čudi u današnjoj Srbiju, u kojoj socijalni dijalog je na izuzetnom niskom nivou, u kojem o radu Socijalno-ekonomskog saveta malo koji građanin danas zna. To su činjenice, a upravo Socijalno-ekonomski savet i jeste i morao je biti mesto gde bi se ovo pitanje postavilo i gde bi se rešavanje ovog pitanja pokrenulo.
Sada, zbog svega ovoga, ma koliko se ja slagala sa mnogim danas poslanicima koji su govorili, ma koliko se slagala sa kolegom Đurićem, koji je sinoć govorio o Predlogu izmena Zakona o radu, a pre svega, se sa njim slažem u jednoj velikoj opasnosti i bojazni posredne diskriminacije, koja se odnosi na jednu veliku bojazan da posle usvajanja ovih izmena zakona, mlade žene će još teže dolaziti do posla. Ipak, smatram da ove izmene i Predlog ovih izmena moramo da prihvatimo, da moramo da ih shvatimo, kao što sam već rekla, kao jedan korak napred u pokušaju sprečavanja diskriminacije kojom su žene, u ovom prethodnom periodu, ne sporno, bili izložene.
Izmene Zakona koje se odnose na nemogućnost prestanka radnog odnosa trudnice i porodilje, daju ženi sigurnost, barem u tom periodu, u kojem traje trudnoća, u kojem traje porodiljsko bolovanje i nega deteta. Upravo, kada ovo konstatujemo dolazimo i do onog presudnog momenta, o kojem mi moramo i danas u ovom parlamentu, ali i u buduće neprekidno govoriti, a to je ekonomska sigurnost i nezavisnost žene. Kada to govorimo i spomenemo onda se ponovno vraćamo na državu i moramo neprekidno upozoravati državu da ima obavezu da otvara radna mesta, normalno ne samo za žene, nego za građane Srbije, da školuje mlade za poslove koji su potrebni tržištu, da uspostavi sistem i institucije sistema koje funkcionišu, u kojima se svi mi osećamo mnogo sigurnije i prijatnije, jer smo zaposleni, jer imamo solidne zarade i imamo mogućnost da kada izgubimo jedan posao pronađemo drugi.
To je ono što jeste osnova, znam da ovo nije lako ostvariti, znam da će još dosta vremena proći dok mi ne dođemo do ovoga, ali ova moja diskusija išla je u pravcu i u želji da apelujem na to da moramo da idemo ovim putem. Kada izgradimo ovakvu ekonomsku Srbiju, onda ćemo imati i mnogo manjih problema ove vrste.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Branislav Jovanović. Izvolite.

Uvaženo predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, za donošenje zakona o izmenama i dopunama Zakona o radu sadržan je u članu 7. tačka 8. Ustava Republike Srbije.
Prema ovom članu Ustava Republike Srbije, pored ostalog, uređuje se obaveza i obezbeđuje sistem u oblasti radnih odnosa, zaštite na radu, zapošljavanje, druge ekonomske i socijalne odnose i oslanja se na član 66. stav 1. i 2. Ustava Republike Srbije, prema kome majka u Republici Srbiji uživa posebnu zaštitu i prema kome se majci pruža posebna podrška i zaštita pre i posle porođaja.
Izmene i dopune važećeg zakona se predlažu iz razloga zaštite majki pre i posle porođaja, kako bi smo postigli neophodan civilizacijski standard o zaštiti materinstva i prilagodili naše radno zakonodavstvo međunarodnom.
Razlog za izmene i dopune zakona jesu i sistemska reakcija na reagovanje građana upućenih Narodnoj skupštini u kojima se traži zaštita materinstva, kao i sprečavanje zloupotreba od strane poslodavca koji prilikom zapošljavanja diskriminišu ženu, u smislu njihovog ostvarivanja kroz uloge majke ili ih otpuštaju neposredno po porođaju.
Problem nataliteta mora postati prioritetno nacionalno pitanje. Krajnji je trenutak da Srbija prepusti čelno mesto najstarijem stanovništvu i da se setimo perioda s kraja 19 veka i početka 20 veka kada smo imali najmlađe stanovništvo u Evropi sa prosekom od 19 i po godina starosti. Imali smo zlatni dinar kao pokazatelj privredne snage društva. Sredinom prošlog veka stanovništvo Srbije spadalo je u mlađe populacije u Evropi, a danas je u grupi demografski izrazito starih populacija i to ne samo u Evropskim nego i u svetskim okvirima.
Srbija se danas suočava sa ozbiljnim demografskim problemima starenja stanovništva koji postaje sve očigledniji i ekonomski i socijalni problem. U našoj zemlji po prvi put u istoriji živi više stanovnika starijih od 65 godina, nego dece mlađe od 15 godina. Svake godine nestane grad kao što je Ćuprija ili Ivanjica. Stručnjaci tvrde da ako se ovakav trend negativne stope prirodnog priraštaja nastavi do 2030. godine ćemo imati 700 hiljada stanovnika manje, nego sada i biće nas oko 6,8 miliona.
Ovi dramatični podaci su uznemirili samo demografsku stručnu javnost. Nisu se preduzimale korenite mere za ublažavanje podsticaja, tj. nije se sistemski delovala na uzroke problema koji po svemu sudeći je umnoženo i umnožava mnoge ekonomske i socijalne probleme. Da bi smo kao društvo mogli da krenemo u revitalizaciju moramo najpre zaštiti naše temelje, naše majke, rođenu i još nerođenu decu. To se može i na ovaj način izmena i dopunama Zakona o radu radnika.
Starenje stanovništva ide ruku pod ruku sa visokom stopom ekonomske zavisnosti i negativnim ekonomskim bilansom. Grupa zemalja sa ubrzanim starenjem i visokom stopom ekonomske zavisnosti stanovništva obuhvata Španiju, Italiju, Grčku, Portugal. Kao što vidimo to su zemlji u kojima eskalira ekonomska kriza, koje su u ekonomskim problemima i u stalnim političkim nestabilnostima.
Članom 1. Predloga zakona dopunjuje se deo Zakona o radu koji uređuje zaštitu materinstva u skladu sa odredbama konvencijama Međunarodne organizacije rada koji propisuje da ženi treba obezbediti više dnevnih pauza ili na skraćenje radnog vremena od 90 minuta kako bi mogla da doji svoje dete i da se pauza i skraćenje plaćaju kao redovno radno vreme. To se odnosi i na slučaj kada zaposlena žena dobrovoljno prekida porodiljsko odsustvo.
Članom 2. se zaposlenim majkama ili roditeljima koji koriste odsustvo radi nege ili posebne nege deteta pruža opšta zaštita od otkaza ugovora o radu za vreme trudnoće, porodiljskog odsustva, odsustva radi nege deteta ili posebne nege deteta.
Ovom izmenom poslodavac neće biti oštećen, jer se isplata zarade za vreme porodiljskog odsustva, odsustva za rada, radi nege ili posebne nege deteta vrši na teret budžeta sa pozicije Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike. Poslodavac je dužan da vrši isplatu samo za prvi mesec, pri čemu se ovaj iznos refundira. Obaveza poslodavca je takođe vremenski ograničena do isteka korišćenja prava na odsustvo.
U izmenama i dopunama zakona, porodiljama kao i roditeljima koji koriste odsustvo radi ili nege ili posebne nege deteta, ne može biti raskinut radni odnos, a da će oni kojima u tom periodu ističe ugovor, imati zakonsku zaštitu. To znači da će njima ugovor morati da bude produžen po sili zakona i to sve dok traje porodiljsko, trudničko ili odsustvo zbog nege deteta ili posebne nege deteta.
Javna je tajna da mnoge trudnice i porodilje u Srbiji dobijaju otkaz upravo zbog toga što su odlučile da postanu majke, mada i sadašnji Zakon o radu predviđa da u tom periodu ne mogu dobiti otkaz. Praksa je sasvim drugačija i potrebno je zakonom precizirati i u kojim slučajevima i pod kojim uslovima poslodavcima dozvoljeno da otpuste trudnicu ili porodilju.
Porodilje koje su zasnovale radni odnos na određeno vreme produžava se ugovor do isteka korišćenja prava na odsustvo. Predlaže se donošenje ovog zakona po hitnom postupku kako bi se što pre sprečile, izostavile štetne posledice depopulacije, negativnog prirodnog priraštaja stanovništva i starenja stanovništva u Srbiji. Zaštita materinstva predviđena zakonom podrazumeva zaštitu žena od poslova koji mogu štetiti zdravlju, teških tereta zračenja, štetnih vibracija temperatura, takođe, se buduće majke štite od noćnog i prekovremenog rada.
Predlažem usvajanje izmena i dopuna zakona, da ispovest jedne Novosađanke ne bi bio učestao primer –Majka sam četvoro dece. Juče mi je isteklo porodiljsko odsustvo od dve godine. Rodila je blizance. Inače, ovo je prvi put da koristim porodiljsko. U ovoj firmi radi se o privatnom biznisu, radi već devet godina, od toga sam sa prijavom pet godina. Juče u 17,00 sati me je pozvao direktor i rekao mi je da sam dobila otkaz, tj. da je došlo do reorganizacije i da moje radno mesto kao takvo više ne postoji. Kaže, izaći će mi u susret još za godišnji odmor i to je to. U šoku sam, sa "bebac foruma" 24.2.2011. godine. Hvala.

Pre nego što nastavimo sa radom, dozvolite mi da u vaše i u svoje lično ime, pozdravim 65 mladih iz Bujanovca, Preševa i Vranja, koji trenutno prate deo današnje sednice sa galerije velike sale.
Molim vas da aplauzom pozdravimo naše goste. Hvala.
Reč ima narodni poslanik Bojana Božanić.

Poštovani predsedavajući, poštovane koleginice, narodi poslanici, u obrazloženju ovog zakona stoji da se zakon donosi po hitnom postupku kako bi se zaustavile štetne posledice depopulacije, pada nataliteta i životnog standarda. Svakako, to su neki ciljevi za koje svi mi treba da se založimo, na kojima svi treba da radimo zajednički, ali kroz sveobuhvatnu reformu kako radnog zakonodavstva, tako i sistema zdravstvene zaštite, i uopšte ostalih zakona koji se tiču porodilja i trudnica, u svakom slučaju i lično smatram da, ako ne budemo tako radili, da će nam Srbija ostati prazna, nećemo imati dece, nećemo imati za koga ni da pišemo ove zakone, niti će imati ko da ih primenjuje.
O ovim stvarima govorio je i premijer u svom ekspozeu, kada je Vlada formirana i upravo je rekao da je najveći problem sa kojim se Srbija suočava demografsko pitanje, a sada ću citirati: "Vlada Srbije će najhitnije izaći sa konkretnim merama za zaustavljanje biološkog nestanka Srbije".
Ipak, moje je mišljenje, da tako nazovem, da ove kozmetičke promene neće dovesti do ostvarivanja ciljeva koje sam navela, a koje stoje u obrazloženju ovog zakona, a isto tako i rešavanja problema negativnog prirodnog priraštaja u Srbiji.
Naime, čuli smo danas dosta o problemima i ja bih možda malo nešto govorila i o mogućim rešenjima, naravno da i član 1. i član 2. ovog zakona o izmenama i dopunama Zakona o radu će nekim grupama i porodiljama i trudnicama doneti nešto dobro. Mi se ne protivimo, svakako, ali smatramo da je ovo trebalo sveobuhvatnije uzeti u obzir, pa zašto te žene ne ostaju, trudnice ne ostaju tokom čitave godine na porodiljskom odsustvu ili ukoliko je to neophodno i potrebno, možda produžiti porodiljsko odsustvo još šest meseci, na neki način to definisati u zakonu.
Naravno, rekla sam, prilagoditi sistem zdravstvene zaštite porodiljama i mogućnost da one imaju u svakom trenutku dostupnu zdravstvenu negu da ne moraju da uzimaju dan sa posla da bi morale možda da podoje svoje dete, nego da to mogu da učine popodne. Mislim da je veliki problem zbog toga što ove žene žele da skrate svoje porodiljsko odsustvo, osim toga što poslodavci možda zahtevaju to od njih i isto tako što je 65% nadoknada zarade za trudničko bolovanje, ukoliko neke žene moraju da održavaju trudnoću, a onda kada dođe do porodiljskog bolovanja, odsustva, takođe ta nadoknada je u iznosu od 100%, ali se računa prosek u odnosu na period kada su one primale 65%, tako da im se umanjuje zarada, dakle, nije na nivou kako bi one primale inače.
Verujem da je taj finansijski momenat ustvari najznačajniji u čitavom ovom procesu. Imamo tu i koleginicu koja dolazi iz Niša, da li ona ima račun za sat i po vremena da ode i da se vrati, da podoji svoje dete? Verujem da nema, ali ne moramo da govorimo o Nišu, možemo da pričamo o Višnjičkoj Banji, da li neka od koleginica ili osoba zaposlenih na Novom Beogradu, za sat i po vremena može da dođe do Višnjičke Banje i da se vrati. Verujem da će ovo produženje radnog odnosa za sve one žene koje su na trudničkom ili porodiljskom bolovanju svakako doneti poboljšanje, neće morati da brinu do tog trenutka, dok se ne završi to njihovo odsustvo o nekom, kakvom takvom izvoru prihoda, ali verujem da, odnosno znam da će te žene svakako nakon isteka tog ugovora o radu na određeno vreme da dobiju otkaz, što je veliki problem.
Naš zajednički cilj ovde u parlamentu i Vladi treba da bude da pružimo sigurnost majkama, da pružimo sigurnost njihovim porodicama i da nagradimo te majke zato što rađaju, a ne da ih kažnjavamo na neki način. Mi treba tu grupu našeg stanovništva, majke, dakle, trudnice da izdignemo i da stavimo ispred ostalih, svakako da im damo neka bolja i veća prava, jer one pune u stvari ovu našu Srbiju.
Predlažem, npr, da neko ko rodi drugo dete, a i to je danas postalo deficitarno, dobije stalni posao tamo na tim mestima gde je zaposlen, da zabranimo otpuštanje, npr. žena koje su se porodile sa svakim detetom u naredne dve, tri godine od kada su se porodile, da obezbedimo stalnu platu za svaku ženu koja je rodila treće, četvrto i ostalu decu do 18 godine života tog deteta. To bi npr. bila rešenja koja bi mi trebali inkorporiramo u Zakonu o radu, a tiče se trudnica.
Verujem da mlade, zdrave, udate devojke se hvataju za glavu kada zatrudne u današnje vreme. Dolazimo u takav problem da one prvo kada dođu kod poslodavca da se zaposle, one imaju uslov tamo, pa ih pitaju - da li biste vi u narednih 10 godina da zatrudnite? One jadne da bi se zaposlile moraju da kažu verovatno – ne; i ako zatrudne, one dobijaju otkaz jer pre toga imaju obavezu da potpišu određeni ugovor da neće zatrudneti u tom periodu, što je zaista jedan veliki problem.
Onda, kada se i te žene porode, dolazimo u situaciju da mogu da budu ostavljene bez te svoje naknade za porodiljsko odsustvo, jer ide prek poslodavca. Možda bi bolje bilo da se prima roditeljski dodatak preko države, odnosno preko lokalne samouprave, znači preko tih državnih organa, a da ne ide preko poslodavca, jer poslodavac uzme to za sebe, ostvari to pravo, a ženama ne daje ništa. One jadne ako su zaposlene kod privatnika ne smeju ništa ni da kažu da ne bi ostale bez posla.
Onda tu dolazimo do administrativnih procedura koje ih maksimalno iscrpljuju, zato što mora da se podnese 86 različitih papira, da bi se ostvarile te naknade. Prema analizama određenih stručnih službi, moguće je i šest papira samo podneti, to podnose i porodilje i trudnice i poslodavci, naravno dolazi do problema, odnosno, ne žele prosto da se upliću u sve te administrativne procedure.
Mi naravno posebno treba zaista da obratimo pažnju na trudnice i na porodilje, ponavljam, da izdignemo iznad ostalih, da povedemo računa o nezaposlenim ženama, obzirom da i one povećavaju natalitet u Srbiji i zaista moramo da vidimo kako i na koji način i njima pomoći, dati određeni podsticaj.
Mi danas imamo, o tome su govorile i moje koleginice, dečiji dodatak za one koji su socijalno ugroženi, imamo roditeljski dodatak koji se tretira samo do četvrtog deteta, ništa peto dete. Mislim da je i to problem i to treba promeniti. Mi u Zlatiborskom okrugu imamo i dodatke kao i u drugim opštinama, roditeljske dodatke koji iznose od opštine do opštine različito. U opštini Čajetina, npr, 20.000 je za prvo, 25.000 za drugo, 30.000 za treće, za četvrto i svu ostalu decu, hvala Bogu, međutim, tao je isto negativan prirodni priraštaj. Rodilo se 103 dece, a umrlo 163 ljudi, što opet dolazimo do problema, iako je neka bogatija sredina, mnogo malo dece se rađa.
Mislim da naš cilj treba da bude da mi tim ženama ne samo omogućimo osnovne uslove, već da im damo da one što više, da im damo tu mogućnost da one kad rode, da budu srećne, zadovoljne i privilegovane. Treba da budu privilegovane zato što je kod nas negativan prirodni priraštaj. Znači, zaista treba da ih izdignemo iznad ostalih.
Imali smo slučaj pre nekoliko godina, da npr. žene preduzetnice i porodilje bivale su dva puta oporezivane. To mislim da je veliki problem, to je ukinuto, nije sporno, ali dok god nemamo konzistentan sistem, pomoć i podršku trudnicama i porodilja, mi možemo da imamo problem. Mladi se danas sve manje
odlučuju da pokrenu sopstveni biznis. Kada znaju da može da se desi nešto, pa na godinu i po dana ili dve, pa da se to promeni, ostaje svakako šteta. Oni se sada još manje odlučuju i plaše se, jer ne postoji sistem i konzistentnost u našoj brizi o porodiljama, trudnicama ili bebama.
Država, npr, daje naredbu da se isplaćuju ne znam, jubilarne nagrade za zaposlene u prosveti ili u ne znam, ustanovama kulture, a ne daju im pare za to. Zašto onda država ne bi naredila da se isplaćuje i ovih 35% od zarada na trudničkom bolovanju isto lokalnim samoupravama. Mislim, jesu nam prazne kase, ali biće nam prazna Srbija ako ne budemo tako nešto radili.
Mislim da trebamo da promenimo svest. Prosto, dolazi, veliki je jaz u ravnopravnosti između žena i muškaraca, da tako kažem, bez obzira što mi sada, prolazi 50 godina od uspostavljanja jednakosti između plata muškaraca i žena. Mi i danas imamo taj platni jaz. Na primer, 7,5% je u javnom sektoru, a 11% je u privatnom sektoru. Takođe, dolazimo u situaciju da te žene nisu diskriminisane na istim radnim mestima, već prosto zbog brige o porodici, o deci, one dolaze u situaciju da ne mogu da idu na službena putovanja, samim tim da koriste te dnevnice, da rade prekovremeno, da odatle prihoduju ili da dobijaju zaradu na osnovu rada tokom vikenda, itd.
Takođe, statistika i u publikaciji "Rodni barometar" definiše da npr. 70% muškaraca retko ili nikada ne kuva, 65% ne sprema kuću, 78% ne pegla, 80% kaže da u slučaju nekih problema mogli da računaju na podršku svog partnera. Zamislite, 25% muškaraca samo smatra da bi politika bila bolja da žene odlučuju, a i 57% žena, što mislim da je to veliki problem.
Složila bih se sa Nebojšom Stefanovićem, da je udar na porodilje udar na državu, ali mi moramo da se pozabavimo sveobuhvatno ovim problemom, moramo da radimo na tome. Realizacije prava deteta nije stvar dobre volje i humanosti i milostinje, već obaveza društva i države. Mislim da je krajnje vreme da nakon devet meseci rada Vlade vidimo šta je to Vlada iznedrila, šta je to Vlada donela na svet merama populacione politike, da bi imali više novorođenčadi. Koliko više imamo dece nakon devet meseci rada Vlade, jer jesu nam prazne kase, ali ponavljam još jednom biće prazna Srbija, ostaće nam samo beogradski pašaluk i Užička Republika ako budemo ovako nastavili. Hvala.