Poštovana predsedavajuća, uvaženi potpredsedniče Vlade, cenjene kolege narodne poslanice i narodni poslanici, u Srbiji ima, procene se kreću, između 700 i 800.000 ili ako hoćete, procentualno govoreći, 10 ili možda više od 10% osoba sa invaliditetom. Nažalost, bez obzira na ovakvu brojnost, ova lica su gotovo nevidljiva i u priličnoj meri diskriminisana. Ponekad i nama, koji se ne susrećemo sa problemima sa kojima se oni suočavaju svakodnevno, izgleda da ih se setimo samo kada nam naši paraolimpijci osvetlaju obraz.
Da bi se to barem delimično ublažilo i u perspektivi promenilo, potrebno je da svi mi zajedno, a ne samo ministarstvo koje je nadležno za ove poslove, radimo na jačanju svesti o potrebama i pravima osoba sa invaliditetom. Država sa svoje strane mora da radi na stalnom poboljšanju i osavremenjivanju zakonske regulative koja tangira prava ovih osoba, odnosno invalidnih lica. U tom smislu mi danas razgovaramo o predlogu izmenama i dopunama Zakona o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanje osoba sa invaliditetom, koje su, rekao bih, na tragu upravo onoga što sam rekao u prethodnoj rečenici.
U trenutku kada je ovaj zakon donošen, pre otprilike četiri godine, lica sa invaliditetom su se nalazila u veoma nezavidnom položaju. Među njima bilo je negde oko 75% nezaposlenih, a neki podaci govore čak da ih je bilo i gotovo 90% nezaposlenih. Čak 70% osoba sa invaliditetom mogao se okarakterisati kao siromašno. Kada na to dodamo, tako da kažem, subjektivne probleme, kao što su loša obrazovna struktura osoba sa invaliditetom, a među njima je, barem u tom trenutku, bilo tek negde oko 7% visoko obrazovanih, a čak 50%, kako je rekao jedan kolega, onih koji su imali osnovnu školu ili čak nisu imali ni osnovnu školu, kao i neke druge, recimo, nedostatak samopouzdanja među njima iz raznih razloga koji su, rekao bih, uglavnom objektivni, kao i strah. Onda postaje jasno da se nadležno ministarstvo suočavala sa situacijom koja je bila poprilično kompleksna, rekao bih čak i alarmantna.
Očigledno je da je bila neophodna potpuna redefinicija odnosa osoba sa invaliditetom, kao potencijalno zaposleni, i radnog okruženja, odnosno poslodavaca. S toga su zakonom propisane mere koje su išle u tri pravca – povećanje zaposlenosti osoba sa invaliditetom, obezbeđivanje uslova za njihovu socijalnu integraciju i uređenje sfere zapošljavanja osoba sa invaliditetom u skladu sa najboljim svetskim praksama, uključujući tu i prakse EU.
Aktuelnim zakonskim rešenjem iz 2009. godine otklonjeni su mnogi nedostaci iz prethodnog perioda. Međutim, kako to obično biva, u primeni i u praksi se pokazalo da su neka od rešenja, bilo nedovoljno efikasna, bilo teško primenjiva.
S toga su Vlada i nadležno ministarstvo početkom ove godine doneli odluku da se, u cilju unapređenja postojećeg zakonskog rešenja, započne procedura izmena i dopuna ovog zakona. Analizirani su brojni problemi koji su prepoznati tokom troipogodišnje primene ovog zakona, ali i problemi na koje je ukazano od strane predstavnika Udruženja osoba sa invaliditetom, pa evo, citiraću neke njihove konkretne primedbe na koje sam naišao. "Položaj invalida se donošenjem ovog zakona evidentno poboljšao, ali je najmanji pomak napravljen u oblasti zapošljavanja." Ili: "Za Srbiju kažu da ima najbolje zakone u oblasti zaštite osoba sa invaliditetom, ali najgoru primenu.".
Pošto mi vreme ne dozvoljava da analiziramo svaku promenu predloženu ovim izmenama ili dopunama zakona, ja bih se zadržao samo na onim izmenama koje se dotiču ovih navedenih primedbi predstavnika Udruženja osoba sa invaliditetom.
Analizom je utvrđeno da je dosadašnje zakonsko rešenje u nedovoljnoj meri motivisalo poslodavce da zapošljavaju osobe sa invaliditetom, odnosno, oni su najčešće koristili alternativne mogućnosti koje su im stajale na raspolaganju, a to je, podsećam vas, već nekoliko govornika o tome reklo nešto. Dakle, to su mogućnosti uplate u budžetski fond određenih sredstava, umesto zapošljavanja propisanog broja osoba sa invaliditetom ili saradnja sa specijalizovanim preduzećima za osobe sa invaliditetom.
Ono što je problem jeste što je u međuvremenu, usled harmonizacije naše statistike, Republički zavod za statistiku promenio statističke podatke vezano za obračun plata, pa se danas plate obračunavaju po zaposlenom, a ne kao ranije u privredi. Iz tog razloga pojavila, se kako to kod nas vrlo često se dešava, rupa u zakonu, da tako kažem, odnosno mogućnost za poslodavce da praktično uplaćuju jedan isti iznos koji se nije menjao već nekoliko godina, umesto da zapošljavaju osobe sa invaliditetom. Pošto se taj iznos nije menjao, čak ni u nominalnom obliku, onda su oni praktično bili motivisani da, umesto zapošljavanja invalida, uplaćuju određene sume novca, a neretko se dešavalo, nažalost, da čak ne ispunjavaju ni tu obavezu, odnosno da praktično koriste opet neke komplikovanosti u zakonu koje su, usled preklapanja nadležnosti određenih službi koje su bile nadležne za sprovođenje ovog zakona, odnosno nadgledanje njegovog sprovođenja, praktično ne uplaćuju uopšte tu sumu, odnosno onda praktično treba da plaćaju određene penale koje nisu plaćali.
Da bi se to sprečilo, promenjena je ta statistika koja se koristi prilikom obračuna sume koju treba da uplaćuju oni poslodavci koji odluče da ne zapošljavaju invalide. Na koji način smo dobili situaciju da se, u suštini, makar u nominalnom iznosu ta suma menja, svakog meseca, odnosno da se povećava kada se obračuna inflacija i depresijacija dinara, a to obično u realnom iznosu ponovo je negativno, ali je makar u nominalnom iznosu povećanje, čime demotivišemo poslodavce da svoje obaveze prema državi, odnosno prema osobama sa invaliditetom, ispunjavaju na taj način, odnosno, praktično ih motivišemo da se okrenu zapošljavanju invalida, a ne ispunjavanju svojih obaveza na sve druge načine, osim na onaj koji je, čini mi se, najbolji i za invalide, a rekao bih da je i za državu daleko bolje da privatni sektor zapošljava osobe sa invaliditetom, a ne da uplaćuje ta sredstva državi, a da onda država, koja je evidentno lošiji poslodavac, pronalazi rešenja za osobe sa invaliditetom.
Što se tiče ove druge navedene primedbe predstavnika Udruženja osoba sa invaliditetom, a koja se tiče loše primene predmetnog zakonodavstva, kao odgovor na nju izvršena je analiza ispunjavanja obaveza po ovom osnovu od strane poslodavaca, kojom prilikom je ustanovljeno da se mera kažnjavanja neredovnih platiša penalima pokazala kao teško primenjiva. Kao ilustrativan podatak navešću primer da je, recimo, u decembru 2012. godine, u budžetski Fond za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje osoba sa invaliditetom, po osnovu penala se slilo samo 47 uplata. Siguran sam da je svakom građaninu u ovoj zemlji jasno da ima daleko više preduzeća, odnosno poslodavaca koji nisu ispunjavali svoju obavezu koja je pri tom zakonom propisana i da je sasvim jasno svakome da je nemoguće da je samo 47 onih koji tu svoju obavezu nisu ispunjavali na adekvatan način. Ova mera se pokazala neadekvatnom, neprimenjivom i neefikasnom, te je stoga poslodavac odlučio da je ukine, odnosno da je zameni jedinstvenom mesečnom obavezom za sve one koji ne zapošljavaju osobe sa invaliditetom u iznosu od 50% prosečne zarade po zaposlenom u Srbiji, s tim što se taj iznos sada, svakog meseca usklađuje sa promenama plata po zaposlenom u Srbiji, što svakako deluje demotivišuće za one koji su se odlučili za ovaj način ispunjavanja svoje zakonske obaveze.
Pre nego što zaključim, dozvolite mi samo da kažem nekoliko reči o još nekim važnim, potrebnim merama koje nisu deo ovog zakonskog predloga, ali i te kako tangiraju invalide i sasvim sigurno ih vrlo interesuje, te se za njih SDPS posebno zalaže.
Naime, praksa je pokazala da lica sa invaliditetom, koja poseduju savremena znanja, se daleko lakše zapošljavaju nego ona koja ih ne poseduju. Kada se podsetimo da oko 50% osoba sa invaliditetom poseduje jedva osnovno obrazovanje, a da samo sedam posto njih su visokoobrazovani, onda je jasno koliko je važno da uradimo sve što je u našoj moći da povećamo broj obrazovanih, a naročito visokoobrazovanih među invalidima, a naročito da radimo na tome da oni stiču najsavremenija znanja i da na taj način postaju konkurentni na tržištu rada.
Ovde, naravno, ne može biti odgovornost samo na strani države i ministarstva. Odgovornost je, na izvestan način i na osobama sa invaliditetom, jer i oni moraju da pokažu interesovanje za ovako nešto, ali opet, kada se setimo onoga o čemu smo već govorili, a to je da kod njih postoji nedostatak samopouzdanja, onda u tom svetlu, rekao bih da ipak i u ovom slučaju uloga države mora da bude primarna, odnosno država mora da učini sve što je u njenoj moći da podstiče osobe sa invaliditetom, da rade više na sebi, ali isto tako treba država da organizuje specifične, invalidnim osobama prilagođene programe obrazovanja, doobuke ili prekvalifikacije.
Ono što je za osobe sa invaliditetom takođe veoma važno, koliko sam ja upoznat, na tom zakonskom predlogu već nadležno ministarstvo radi, jeste da se razvijanjem socijalnog preduzetništva osobama sa invaliditetom pruži još jedna šansa da ostvare svoja prava na pristojan život i ostvarenost u društvu.
Na kraju, da zaključim, poslanička grupa SDPS smatra da su predložene izmene i dopune zakona iskorak napred u odnosu na ranija rešenja, te će ih u tom smislu i podržati. Zahvaljujem.

Hvala.
Reč ima narodna poslanica Slavica Saveljić. Izvolite.

Zahvaljujem.
Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom je jedan od onih koji su od momenta donošenja imali za cilj da unaprede položaj osoba sa invaliditetom, da im da bolju i veću priliku na tržištu rada, da osobe sa invaliditetom tretira kao ravnopravne članove zajednice, da uvede podsticajne mere za one poslodavce koji se opredele da zaposle osobe sa invaliditetom, da smanji rizik siromaštva i socijalne isključenosti osoba sa invaliditetom, ali i da senzibiliše javnost na probleme ovih lica. Sada, kada bismo analizirali sve ove segmente, svakako da bismo zaključili da su različiti stepeni postignuća, ali ono što jeste nedvosmisleno, jeste da je ovaj zakon od momenta donošenja, dakle, od 2009. godine, ipak dao neke određene rezultate.
Osobe sa invaliditetom su lica sa trajnim posledicama telesnog, senzornog, mentalnog ili duševnog oštećenja. Prema svim analizama, upravo ova lica i njihove porodice nalaze se u vrlo teškom položaju, pre svega socioekonomskom, na samoj donjoj lestvici siromaštva, te je uključivanje ovih lica u svet rada ne samo pitanje omogućavanja njihove ekonomske samostalnosti, nego upravo i smanjenja siromaštva.
Ono što je uzročno-posledično povezano sa siromaštvom jeste problem nezaposlenosti, kao drugi problem osoba sa invaliditetom, ali, ruku na srce, nezaposlenost nije problem samo ovih lica, nego je to generalno dugogodišnji problem u Srbiji. Država je, kada su u pitanju osobe sa invaliditetom, zaista donosila neke važne mere, ali ceneći sve napore koji su učinjeni, ipak moramo da kažemo da je broj lica koja se nalaze u ovoj kategoriji osoba sa invaliditetom danas jako malo zaposlen, da je preko 20.000 osoba sa invaliditetom na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje, te da je posebno mali broj lica sa invaliditetom koja imaju stalni radni odnos.
Što se tiče starosne i obrazovne strukture, tu nema nekih velikih razlika u odnosu na opštu populaciju. Dakle, i među osobama sa invaliditetom najnezaposlenija su ona lica koja su starija od 50 godina života, a zatim slede lica od 40 godina života. U ove dve kategorije spada preko 60% osoba sa invaliditetom, ali nije zanemarljiv ni broj ljudi koji su starosti do 30 godina, a oko 3.000 lica nalazi se u toj populaciji.
Što se tiče obrazovne strukture, čuli smo, već veliki broj poslanika je o tome govorio, da preko 75% osoba sa invaliditetom ima obrazovanje prvog, drugog ili trećeg stepena, a svega 321 lice sa invaliditetom ima visoko obrazovanje. Dakle, ne samo iz ove statistike, nego i iz opštih i stvarnih analiza o položaju osoba sa invaliditetom, nije teško zaključiti da su zapošljavanje, obrazovanje i podrška za samostalni život tri ključne komponente za poboljšanje njihovog položaja i, pre svega, za stvaranje osnova za pravu inkluziju osoba sa invaliditetom.
Srbija, doduše, ima više propisa koji pružaju odgovarajući pravni okvir za podršku invalidnim licima, od Strategije za unapređenje položaja osoba sa invaliditetom, Nacionalne strategije za smanjenje siromaštva, Zakona o radu, Zakona o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom. Dakle, svi ovi zakonski okviri polaze od iste premise - da svako društvo osobama sa invaliditetom treba da omogući ostvarivanje njihovih ljudskih, ekonomskih, političkih, socijalnih, obrazovnih prava, da svako, naravno, ima pravo na rad i slobodan izbor zapošljavanja i zanimanja, ali, s druge strane, potpuno je jasno da u uslovima u kojima se Srbija nalazi nije baš jednostavno obezbediti potpunu i doslednu primenu, te je donošenje ovakvih zakona sa podsticajnim merama jako važno za osobe sa invaliditetom.
U potrazi za poslom, osobe sa invaliditetom se susreću sa raznim problemima, od predrasuda, neopremljenosti radnog mesta, nedostupnosti prilaza, otpora sredine, otpora poslodavca, nepoverenja u njihove sposobnosti. Ovim predlozima, koje mi danas imamo na dnevnom redu, nema nekih suštinskih izmena, osim što se ove izmene i dopune odnose na usaglašavanje zakonskih propisa sa odgovarajućim podacima koji se u Srbiji danas objavljuju, kao i da se ove odredbe usklađuju sa Zakonom o propisima o državnoj pomoći. Ta pomoć se odnosi na podsticaje za zapošljavanje osoba sa invaliditetom, za zapošljavanje u preduzećima za profesionalnu rehabilitaciju, istovremeno obezbeđujući subvencije, umesto dosadašnje refundacije zarada. Refundacija zarada osoba sa invaliditetom u preduzećima za profesionalnu rehabilitaciju, prema podacima, kretala se oko 25.500, dok bi ovim predloženim izmenama, prema podacima iz decembra meseca 2012. godine, ona sada trebala da budu uvećana za nekih 7.000, da iznosi 32.500 dinara.
S druge strane, zakon se odnosi jednim delom i na poslodavce koji nisu blagovremeno izvršili obavezu zapošljavanja osoba sa invaliditetom, za šta i objektivno mogu da postoje razlozi, te su predviđena i alternativna rešenja koja omogućavaju da poslodavac na ime obaveza zapošljavanja uplati iznos koji se sada računa u odnosu na prosečnu zaradu po zaposlenom u Republici. Na ovaj način prikupljaju se sredstva za novo zapošljavanje, za profesionalnu rehabilitaciju, za finansiranje zarada u preduzećima za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje socijalnog preduzeća, te se ta sredstva praktično i vraćaju ponovo u privredu, čime se stvaraju mogućnosti za otvaranje novih radnih mesta.
Moram da podvučem da je dobro što, osim ovog zakonskog rešenja, Srbija ima i konkretne mere koje se tiču direktnog zapošljavanja, kao one mere koje se sprovode putem Nacionalne službe za zapošljavanje, gde se dodeljuju posebna podsticajna sredstva poslodavcima ili se direktno osobama sa invaliditetom omogućava korišćenje sredstava za započinjanje sopstvenog posla. Javni radovi, takođe kao jedna mera, bez obzira što imaju ograničavajući vremenski karakter, takođe su jedna mera koja je među licima sa invaliditetom dobro prihvaćena, jer je omogućila upravo zapošljavanje, ali, s druge strane, i pružanje mnogih usluga ovoj kategoriji, čime se takođe uvećao nivo i način podrške osobama sa invaliditetom.
Upravo ovih dana objavljen je javni poziv za zapošljavanje po osnovu javnih radova, subvencija, samozapošljavanja. Izneću, recimo, primer Kragujevca, gde su u drugoj polovini prošle godine sve ustanove socijalne zaštite zaposlile putem javnih radova osobe sa invaliditetom. Takođe, lokalna samouprava je zaposlila 10 osoba sa invaliditetom, čime su oni ne samo osposobljeni za rad, već su bili i velika pomoć i podrška u radu tamo gde je država ograničila zapošljavanje na teret budžeta.
Pošto mi je vreme ograničeno, samo bih uputila jednu molbu, da resorno ministarstvo prihvati ovo bar u razmatranje. Konsultujući osobe sa invaliditetom, došli smo i iskristalisali jedan nov predlog, da se svi podsticaji za zapošljavanje osoba sa invaliditetom uglavnom svode na zapošljavanje onih lica koja su sa lakšim stepenom, zapošljavanje invalida koji imaju prvu kategoriju. Neki primeri, kao što su recimo Austrija i Nemačka, pokazuju da u njihovom zakonodavstvu postoje posebne podsticajne mere za one poslodavce koji zapošljavaju osobe sa invaliditetom koji imaju teži stepen oštećenja, invalide sa 100% telesnog oštećenja ili osobe koje se zapošljavaju pod posebnim uslovima. Dakle, tim poslodavcima se računa kao da su zaposlili ukupno dve osobe sa invaliditetom. Molim resorno ministarstvo da o tome razmisli.
Poslanici URS podržaće donošenje ovog zakona. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodna poslanica Milica Vojić Marković. Izvolite.

Hvala, gospođo predsedavajuća.
Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, iako nemamo preciznu statistiku, može se pretpostaviti, prema onim podacima koje sam našla, da u Srbiji živi negde oko 700.000 osoba sa invaliditetom. Najveći broj njih, negde preko 70%, živi u siromaštvu. Jedan od najvećih uzroka tog siromaštva jeste to što su ove osobe nezaposlene.
Kada je donošen zakon, u maju 2009. godine, Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom, poslanička grupa DSS je, osim dobre namere, prepoznala da postoji još nekoliko elemenata koji će otežavati zapošljavanje. Na kraju, posle nešto više od tri godine, jer Zakon je stupio na snagu u maju 2010. godine, može se reći da je on napravio određene pomake, da se nekoliko hiljada osoba sa invaliditetom zaposlilo, da su našli posao na tržištu rada, ali je pokazao i sve one probleme sa kojima se susreću ljudi koji rade i koriste ovaj zakon u praksi, pokazao je mnogo nedoumica i mnogo nejasnih situacija koje bi trebalo razrešiti i koje smo svi mi očekivali. Naravno, ovde govorim u ime narodnih poslanika, ali i u ime Nacionalne organizacije osoba sa invaliditetom Srbije, koja je očekivala da će ove izmene i dopune zapravo rešiti upravo ove nejasne situacije i ove neprecizne definicije koje se pojavljuju u ovom zakonu.
Nažalost, nije bio to slučaj i meni je iz nekih razloga vrlo nejasno zašto niste konsultovali Nacionalnu organizaciju osoba sa invaliditetom, jer biste dobili jako mnogo podataka koje smo mi, sve poslaničke grupe, vidim da svi govorimo o istim stvarima, a i amandmani koje smo podneli su očigledno isti. Hoću da kažem, da biste i od njih dobili mnogo stvari koje su bile jako značajne, kako bismo unapredili ovu oblast i kako bismo zaposlili još mnogo ljudi, osoba sa invaliditetom.
Kažete da se Zakon usklađuje zapravo sa Zakonom o statistici, Zakonom o državnoj pomoći, i to je u redu. Ali, ostaje mnogo stvari koje neće biti regulisane ovim zakonom i rekla bih nešto o tome. Ovaj zakon, ne govorim o izmenama i dopunama, znači, o osnovnom zakonu, predvideo je da svaki poslodavac koji ima više od 20 radnika, u skladu sa veličinom svog preduzeća, zapošljava i određen broj osoba sa invaliditetom. Jedan deo poslodavaca je ovu svoju zakonsku obavezu ispunio, a drugi poslodavci su se oglušili o nju. Postoji mogućnost da regulišu tu svoju obavezu tako što će uplatiti 50% prosečne plate u privredi u budžetski fond namenjen za rehabilitaciju i zapošljavanje. To je postao, prosto, manir.
Ono što je meni bilo začuđujuće jeste, iako mi je poznato da država očigledno vodi socijalnu politiku tako što prebacuje teret socijalnih davanja na privatni sektor i na privatne preduzetnike, meni je bilo vrlo zanimljivo kada pogledamo podatke i vidimo da je najveći broj onih koji su se oglušili o svoju zakonsku obavezu da zaposle jedan broj osoba sa invaliditetom, zapravo to nije uradio, nego je koristio ovu drugu mogućnost, da uplaćuje u budžetski fond.
Bilo bi vrlo zanimljivo videti kako su budžetski korisnici, i direktni i indirektni, odradili tu svoju zakonsku obavezu, tako što su praktično od sredstava budžeta uplaćivali sredstva u budžetski fond. Izvinite, nisam razumela da je to namera i intencija zakona. To jeste jedan od načina da se zakon krši, da se njegov smisao izvrgne ruglu, ali prosto mi se čini da ovo nije u redu. Privatnici su plaćali iz svojih sredstava budžetske ustanove, znači, i indirektni i direktni korisnici su plaćali iz sredstava budžeta.
Kada govorim o činjenicama, a ne o tome što bih ja da govorim, kao poslanik opozicije, to su podaci poreske uprave koja proverava poštovanje ovog zakona, proverava upravo one koji nisu ispunili svoju zakonsku obavezu. Kaže da to u 2012. godini nije uradilo 15 direktnih budžetskih korisnika, ministarstava i lokalnih samouprava. Zamislite državu koja donosi zakon koji krše ministarstva i lokalne samouprave. Zatim, 1.765 indirektnih budžetskih korisnika, to su javna preduzeća, fondovi i direkcije, kojima su osnivači lokalne samouprave.
Dakle, umesto da očekujemo da upravo oni podrže zakon koji je država donela, a to je i u skladu sa Konvencijom o pravima osoba sa invaliditetom, koju smo mi takođe ratifikovali, mi doživljavamo da bude upravo obrnuto, oni koji bi trebalo da podržavaju ovaj zakon, oni ga krše. Oni koji nisu ispunili svoje obaveze, kažnjeni su sa ukupno, to su sve podaci poreske uprave, tog trenutka je to vredelo 10 miliona evra, odnosno 1,16 milijardi dinara. Podneto je 953 zahteva za pokretanje prekršajnog postupka. Koliko je od tih kazni zaista i naplaćeno? Koliko je naplaćeno upravo od budžetskih korisnika? Bilo bi dobro da to znamo. Nisam uspela da nađem te podatke. Možda ministar zna te podatke, oni su nama dragoceni. Zašto su dragoceni? Zato što je najvažnije, u stvari, da država koja je ozbiljno zainteresovana da sprovede zakon koji je donela i obaveza se da će ga poštovati, taj zakon i sprovodi. Nažalost, naša država je tu podbacila i to smo videli u ovom izveštaju.
Druga stvar koju želim da kažem jesu problemi koji se pojavljuju u ovom budžetskom fondu koji sam već pomenula. Taj fond uplaćuje namenski za pomoć preduzećima u kojima više od 50% radne snage čine osobe sa invaliditetom. Jedan deo sredstava ide za refundaciju troškova firmama koje su morale da prilagođavaju radna mesta, tipa rampe ili specijalnog posebnog softvera i druge podsticaje. Ali, ono na šta hoću da skrenem pažnju, ostaje prilično novca u tom budžetskom fondu koji ostaje neiskorišćen. Bilo bi zgodno da se nađe način da se zaposle ljudi. To zapravo pokazuje da se ne zapošljavaju osobe sa invaliditetom jer je, recimo, prošle godine ostalo u tom fondu milijardu i po dinara. To su značajna sredstva koja bi i te kako doprinela zapošljavanju. Čini mi se da je vrlo neozbiljno da država nema gde da potroši ta sredstva.
Sledeći problem o kojem je bilo puno reči, ali mi se čini da je važno da ga ponovo pomenemo, jeste obrazovni nivo osoba sa invaliditetom. To je nešto što smo se mi, kao država, obavezali da ćemo voditi računa jer smo doneli nove zakone o obrazovanju. Značajno je reći da je obrazovni nivo i nedostatak znanja i veština upravo jedan od razloga zašto osobe sa invaliditetom ne mogu da se zaposle.
Još bih mogla da govorim, ali me vreme ograničava. Hoću da kažem samo jedno. Naše zamerke u vezi sa ovim, osim amandmana, da niste konsultovali udruženja, da je trebalo proširiti izmene kako bi se zakon primenjivao.
Zaista imam obavezu da postavim nekoliko pitanja koja je mojoj poslaničkoj grupi uputio čovek, osoba sa invaliditetom, koji ostaje bez posla, znači, dobija otkaz. Volela bih da mi odgovorite – koliko je osoba sa invaliditetom ostalo bez posla u mandatu prošle i ove vlade, znači, koliko ih je dobilo otkaz? To je vrlo značajno jer onda nemamo zaštitne mere. Država nije propisala zaštitne mere za ovu kategoriju ljudi. Koliko je preduzeća za profesionalnu rehabilitaciju osoba sa invaliditetom zatvoreno u istom periodu? Kada dobijem odgovor na to, zaista ću znati onda koliko je država ozbiljna. Hvala.

Hvala.
Narodni poslanik Đorđe Milićević.

Zahvaljujem, gospodine predsedniče Skupštine.
Poštovani gospodine potpredsedniče Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, kao što je rečeno, Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom usvojen je u Narodnoj skupštini Republike Srbije aprila ili maja 2009. godine. Zakon je imao, rekao bih, vrlo jasno definisan cilj – omogućiti uključivanje u svet rada osobe sa invaliditetom, naravno, ne samo u svet rada, već i u gotovo sve sfere društvenog života, odnosno da se u tom pogledu definiše jedan kvalitetan i sadržajan pravni okvir.
Nekoliko je stvari od izuzetne važnosti, kada je reč o ovom zakonu. Najpre najvažnije pitanje, dakle, socijalno uključivanje osoba sa invaliditetom u sve sfere društvenog života, uključivanje i u tržište rada. To nije samo pitanje socijalne politike, već je reč i o elementarnom poštovanju ljudskih prava. Važno je rešiti egzistencijalno pitanje osoba sa invaliditetom, tu se u potpunosti slažemo, ali je još važnije njihovo uključivanje u sve sfere društvenog života u Srbiji.
U trenutku kada smo u ovoj sali govorili o tada Predlogu zakona o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom, predsednik resornog ministarstva, odnosno predsednik Vlade Republike Srbije izašao je sa nekoliko, za nas u tom trenutku, vrlo važnih podataka. Reč je o podacima iz aprila 2009. godine. Tada je rečeno da u Srbiji ima oko 700.000 invalida, da je oko 300.000 radno sposobno, da je od tog broja negde oko 21.000 zaposleno.
Naravno, za poboljšanje uslova života osoba sa invaliditetom najvažnije jeste zapošljavanje. Očekivanja kada je reč o ovom zakonu, čini mi se, tada su bile da će biti uposleno otprilike preko 7.000 osoba sa invaliditetom. Dakle, u trenutku usvajanja tada ovog zakonskog predloga. Danas imamo podatak, mislim da je o tome i gospodin Krkobavić govorio da je zaposleno 9.157 osoba sa invaliditetom i da je još 10.000 uključeno u tržište rada.
Četiri godine su prošle od usvajanja ovog zakona i mislim da je važno da danas kroz ove konkretne pokazatelje analiziramo efekte primene Zakona o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom, odnosno da sagledamo da li je realizovano očekivano i da li je realizovano pre svega kada je reč o broju zaposlenih osoba sa invaliditetom u protekle četiri godine.
Imajući na umu podatke o kojima ste govorili, koji ste pomenuli u vašem uvodnom izlaganju, da je u potpunosti realizovan onaj suštinski cilj koji se želeo postići usvajanjem ovog zakonskog predloga 2009. godine. Već je rečeno, odredbama ovog zakona jeste predviđena obaveza zapošljavanja osoba sa invaliditetom, ali predviđen je i izuzetak od toga i precizno su tada 2009. godine kroz tada zakonski predlog, sada zakon definisani uslovi.
Danas, govorimo o Predlogu zakona, o izmenama i dopunama Zakona o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom i ono što želim da kažem jeste da ovaj predlog o kome danas govorimo ne menja suštinu zakona, odnosno nema promene prvobitno definisanog cilja koji je usvojen zakonom 2009. godine. U ovaj predlog u načelu za nas jeste potpuno opravdan i jeste apsolutno prihvatljiv.
Zatim, ovde je zapravo reč o neophodnom usaglašavanju zakona, a i o tome je već bilo reči, najpre sa zvaničnom statistikom kako bi se pratile zarade za mesečnom nivou što je apsolutno pozitivno. Reč je usaglašavanju odredaba zakona sa Zakonom o kontroli državne pomoći, pravilima za dodelu državne pomoći, što treba da omogući bolju kontrolu namenski usmerenih sredstava kada je reč o pomoći. Takođe, već je bilo o tome reči brisanjem člana 29. postojećeg zakona daje se zapravo odgovor na otvorena pitanja koja su postojala kada je reč o odnosu prema različitim načinima izvršenja obaveza.
Nemamo u ovom trenutku analizu rezultata primene važećeg zakona, nadamo se da ćemo i o tome imati prilike da o tome govorimo u narednom vremenskom periodu. Takođe, važno je da između ostalog dobijemo i odgovor na pitanje kakva je danas procena resornog ministarstva, odnosno kakvi se rezultati očekuju usvajanjem predloženih izmena i dopuna Zakona o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju u smislu zapošljavanja većeg broja osoba sa invaliditetom.
Namera nije apsolutno sporna. Poslanički klub SPS podržava nameru koje se želi postići predloženim izmenama i dopunama zakona, ali takođe želimo da čujemo šta je i procena resornog ministarstva. Ovlašćeni predstavnik poslaničkog kluba SPS gospođa Jovicki rekla je da je poslanički klub podneo i nekoliko amandmana na predložene izmene i dopune zakona, ne zato što smatramo da one nisu kvalitetne, već sa ciljem da dodatno preciziramo i jasnije definišemo određene stvari kada je reč o predloženim izmenama i dopunama.
Želim da kažem da smo kandidovali neka otvorena pitanja koja su se pojavila u praksi tokom primene zakona, a mislimo da ipak jesu važna, pa možda kada je reč i o samoj suštini postojećeg zakona, odnosno realizaciji onoga što jeste suština postojećeg Zakona o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom. Poslanički klub jeste podneo tri amandmana. U načelu ove predložene izmene i dopune naravno jesu u potpunosti prihvatljive, a o amandmanima ćemo razgovarati tokom rasprave u pojedinostima. Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Gorica Gajić. Izvolite.

Hvala gospodine predsedniče.
Poštovani gospodine ministre, koleginice i kolege poslanici, kada je 2009. godine donesen Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom svakako da je namera države bila da našto brži i lakši način obe osobe uključi pre svega u svet rada, a samim tim u sve sfere našeg života.
Zakon je donet u nizu zakona koji su tada bili na evropskoj agendi zakona i svakako da je garantovano, između ostalog i Ustavom zagarantovano pravo na rad svih nas, znači, i radno sposobnih, a pre svega kada se odnosi na osobe sa invaliditetom. Samo pitanje je i tada trebalo da bude, a pitanje je i sada posle nepune četiri godine od primene zakona – koliko su uslovi rada i uopšte uslovi života u Srbiji bili adekvatni da ovaj zakon nađe punu primenu u samoj praksi.
Lako je bilo u zakonu napisati da će osobe sa invaliditetom na ravnopravnoj osnovi da se uključe u sam proces rada, samim tim u sve sfere ljudskog života. Govoriti danas o principu ravnopravnosti kada je zapošljavanje u pitanju, verujte mi da je ravno utopiji jer i radno sposobni danas jako teško dolaze do posla kada su i visoko stručno obrazovani, kada su mladi, a ne kamoli govoriti to za osobe sa invaliditetom.
Danas su pre svega prestižna radna mesta kada je u pitanju državni sektor i javna uprava rezervisani za armiju partijski kadrova. Možda bi bolje bilo da smo ovaj princip ravnopravnosti pre svega prekvalifikovali u princip pozitivne diskriminacije osoba sa invaliditetom kada je proces zapošljavanja u pitanju. Ono što je većina danas poslanika rekla da treba zakonski obavezati mnogo više i mnogo čvršće javni sektor, državnu upravu, lokalnu samoupravu, jer se pokazalo da su oni u najmanjem stepenu prihvatili ovaj zakon, odnosno njegovu primenu u praksi.
Koliko su osobe sa invaliditetom danas diskriminisane govori pre svega izveštaj koji je za 2012. godinu podneo Poverenik za zaštitu ravnopravnosti. Danas kaže 60% ispitanika da kod nas postoji diskriminacija u Srbiji u mnogoj ili u priličnoj meri. Od toga 36 ispitanika kaže da je danas diskriminacija mnogo veća nego pre tri godine. U tabeli diskriminisanih grupa osobe sa invaliditetom zauzele su treće mesto sa 22,3%. Od svih oblasti diskriminacija je najprisutnija u oblasti zapošljavanja 36%, a diskriminacija kod osoba sa invaliditetom postoji u svim sferama života, najviše kod zapošljavanja i kod obrazovanja što sve govori. Tri puta je veća nezaposlenost osoba sa invaliditetom u odnosu na ostalo stanovništvo. U 2012. godini od 76 pritužbi odnosi se na diskriminaciju invaliditeta, a od toga je 14 po osnovu zapošljavanja.
Svakako da je invalidnost pre svega socijalna kategorija i ovde su mnogi poslanici govorili – treba pre svega da bude i obaveza države, a mnogo manje obaveza privrede. Konkretno izvorni zakon je u poglavljima 6. 7. i 8. upravo obradio oblast sticanja, odnosno postizanja uslova za zapošljavanje osoba sa invaliditetom, osnivanje pravnih lica koja bi zapošljavale osobe sa invaliditetom, kao i obaveze poslodavaca da zaposle određen broj osoba sa invaliditetom ili uplate određeni iznos sredstava zakonom određen u fond za ove namene.
Posle nepune četiri godine imamo izmene i dopune zakona. Svi smo danas konstatovali da su izmene i dopune zakona tehničke prirode, a mnogo manje suštinske.
Upravo je to govorio prethodni govornik, da smo imali sveobuhvatnu analizu kako je zakon za ove nepune četiri godine primenjen u praksi verovatno bismo imali danas i neke suštinske izmene i dopune.
Mi smo danas izneli podatak da je 9.157 osoba sa invaliditetom u međuvremenu zaposleno, što je za pohvalu, i što svakako treba pozdraviti, ali mi ne znamo kako se puni i prazni ovaj fond namenjen za ove potrebe. Reči moje koleginice Milice Vojić Marković – mi smo imali i dobar deo sredstava koji je u tom fondu ostajao, da li zbog nekontrole kako se troši, da li zbog nepostojanja pravih projekata koje bih služile ovoj svrsi. Svakako te pare su ostale neutrošene.
Znači, nije bila sveobuhvatne analize, ne znamo kako je zakon suštinski pozitivno uticao, pa prema tome, nismo ni mogli da očekujemo danas suštinske izmene ovog zakona. Ovako svi su rekli imamo promenu podataka, do sada se, odnosno do 2011. godine koristio se podatak prosečne zarade u privredi, a danas je to prosečna plata po zaposlenom u Republici Srbiji.
Gospodine ministre, prošlo je dve godine dok se taj podatak nije uskladio. U međuvremenu, zarade u privredi su mogle samo da opadaju. Samim tim fond je bio oštećen po tom osnovu kada su privrednici uplaćivali u taj fond, tako da se za ove dve godine i te kako poremetila ravnoteža između ona dva oblika ispunjavanja obaveza od strane poslodavaca. Većina poslodavaca je izbegavala obavezu samog zapošljavanja invalida i pribegavala je ovoj drugoj obavezi, da uputi određena sredstva koja su se iz godine u godinu smanjivala, tako da su i osobe sa invaliditetom i ovaj fond i te kako na šteti.
Demokratska stranka Srbije smatra da je propuštena prilika da se suštinske izmene i dopune ovog zakona iznesu ovde, tako da smo mi konsultovali Nacionalnu organizaciju za invalide i konstatovali da je danas još uvek nedovoljna pristupačnost, pre svega zbog fizičkih barijera u mnogim sredinama. Svaka čast velikim gradovima, ali unutrašnjost nije odradila ovu svoju obavezu, pa su najnepristupačniji i javni prevoz i stambeni objekti i obrazovne ustanove i sve druge državne ustanove.
Rekli smo da polovina od registrovanih osoba sa invaliditetom kod Nacionalne službe za zapošljavanje su osobe sa nižom stručnom spremom, eventualno srednjom. Uglavnom su to po starim i zastarelim nastavnim programima, tako da nikako danas ne mogu ili bar slabo mogu da prate koja su to zanimanja koja se traže, a još manje su im od strane Nacionalne službe za zapošljavanje pristupačni projekti za prekvalifikaciju, dokvalifikaciju ili obuku za neka specijalna zanimanja koja se traže i kojima oni i te kako mogu da odgovore.
Ono što bih ovog puta htela da istaknem, a to problem u praksi. Kada osoba sa invaliditetom na osnovu rešenja Fonda PIO dobije dodatak za tuđu negu i pomoć i kada takva osoba reši da se zaposli, bar po reakciji osoba sa invaliditetom i Nacionalne organizacije za osobe sa invaliditetom, ima veliki problem, jer rešenje Fonda PIO ne kaže izričito koji je invaliditet, ne kaže da je to izričito da osoba ima status osobe sa invaliditetom, već samo konstatuje stepen invaliditeta i samo konstatuje, odnosno po Zakonu o socijalnom osiguranju i Zakonu o Fondu PIO kaže se da je osoba sa invaliditetom i radno nesposobna osoba, tako da takva osoba kada reši da se zaposli ponovo biva upućena da utvrdi stepen invalidnosti da bi zadovoljila formalno ili kruto protumačen član 4. stav 2. tačku 4) i 5) ovog zakona, pa ponovo ide na procenu radne sposobnosti da bi stekla taj status osobe sa invaliditetom.
To su velike barijere u praksi, tako da mnoge osobe sa invaliditetom odustaju od načina da dođu do radnog mesta. Mnogi centri za socijalni rad kada se takve osobe sa dodatkom za tuđu negu i pomoć jave za posao, savetuju ih pogrešno, da to ne rade, jer će izgubiti i taj dodatak koji do sada imaju.
Pošto ovim izmenama i dopunama zakona niste obuhvatili, predlažemo vam da bar u podzakonskim aktima otklonite te neke barijere koje su se u praksi javljale i koje i te kako čine prepreku da osobe sa invaliditetom dođu što više do radnih mesta.
Vi ste izmenom i dopunom zakona promenili član 26. tako da sada poslodavac može da uplati 50% prosečne zarade u Republici Srbiji i da time apsolutno više nema obavezu da zaposli osobu sa invaliditetom. Verujte da će se opet mnogo više njih opredeliti za to, platiće ovaj iznos, a osobe sa invaliditetom koje čekaju kod Nacionalne službe za zapošljavanje ostaće i dalje nezaposlene. To i te kako treba da se ima u vidu.
Demokratska stranka Srbije je svojim amandmanima pokušala da nešto ispravi. Sva sreća da smo se sa mnogim poslaničkim grupama složili da ćete vi to uzeti ozbiljno u razmatranje i da ćete popraviti ovaj zakon. Hvala najlepše.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Ljiljana Miladinović. Izvolite.