Uvaženi članovi Vlade, poštovane kolege narodni poslanici, prethodni govornik je u jednom svom delu izlaganja rekao ono čime sam ja hteo da počnem svoje izlaganje, ali ću ipak to na svoj način reći, čisto da pokažemo kako nam je cilj jedan. Možda se razilazimo u načinima i u viđenjima kako da dođemo do tog cilja. Kosovo i Metohija jeste koren svakog Srbina ma gde bio rođen, ma gde živeo. Kosovo i Metohija je naša najjača emocija. Možda zbog toga ima ovoliko žuči i ovoliko strasti u izlaganjima. I treba, ali je pitanje donošenja racionalne političke odluke pitanje koje mora da bude oslobođeno emocija.
Ova vlada je dobila mandat da stvori uslove za održivu budućnost sedam i po miliona građana Republike Srbije, onih koji su izašli na poslednji popis, srpskog naroda koji živi na Kosovu i Metohiji, ali i onih Bošnjaka, Goranaca, Roma, pa i Albanaca koje i dalje tretiramo kao naše državljane u našoj južnoj pokrajini. Briga za budućnost države Srbije podrazumeva odsudnu bitku za sprečavanje konačne secesije Kosova i Metohije. Pri tome je pitanje kako da sprečimo da samoproglašena država završi proces u koji je ušla 2008. godine zvanično? Taj proces može biti završen članstvom u UN.
Da li je to put da odbijemo bilo kakav dijalog sa onima koji efikasno kontrolišu teritoriju naše južne pokrajine? Tu teritoriju ne kontroliše Ruska Federacija, ne kontroliše Srbija. Uticaj i kontrolu nad tom teritorijom imaju oni koji tamo žive, u najvećem broju Albanci i međunarodno prisustvo. Srbija je prisutna na Kosovu u Metohiji onoliko koliko je prisutan njen narod i koliko bude u stanju da opstane i da se razvija. Smatramo da je jedini način razgovor, pregovor, dogovor sa onima od kojih zavisi šta će se dešavati na Kosovu i Metohiji.
Sviđalo se nekima to ili ne, to jesu Albanci, to jeste NATO, odnosno KFOR, to jeste Euleks, odnosno EU. Mi sa njima pokušavamo da postignemo to da bar malo počnu da uvažavaju naše državne i nacionalne interese na Kosovu i Metohiji. Vreme je najbolji sudija da pokaže kakav je ovo sporazum. Ali, ono što je bitno i što je pred nama, a ovo je tek početak normalizacije odnosa između Beograda i Prištine, normalizacije za koju bi Priština želela da bude između dve nezavisne države, normalizacije koja je za nas normalizacija odnosa sa našom južnom pokrajinom, to je da se maksimalno, posebno članovi Vlade i oni koji će učestvovati u implementaciji, odnosno u primeni, posvete poboljšanju naše trenutne pozicije. To je sada prioritetan zadatak. Od ovog definisanog okvira koji je u mnogim aspektima uopšten, imamo mogućnosti, ako budemo dovoljno istrajni, da poboljšamo položaj posebno Srba na severu Kosova.
Gospodine Dačiću, vi ćete verovatno u narednom periodu imati opet izuzetno značajnu ulogu. Moj predlog i sugestija je da budete još uporniji, još tvrđi, još istrajniji u odbrani naše pozicije, da poboljšamo ovaj sporazum koji u mnogim aspektima nije dobar po nas, ali koji u mnogim aspektima stvara mogućnosti da formiramo zajednicu srpskih opština koja bi se institucionalno povezala i koja bi imala kapacitet da se sama, uz podršku Beograda, bori za svoje mesto i za uticaj na procese i na događaje na Kosovu i Metohiji. U narednom periodu treba poboljšati ono što nije dobro u ovom sporazumu i to može preko primene. Mene posebno raduje što su, nakon osme runde, prihvaćene naše sugestije i neki naši predlozi.
Na kraju, srpsko stablo na Kosovu i Metohiji je, poštovani narodni poslanici, kroz istoriju u više navrata bilo srubljeno do korena, pa su iznicale mladice, često uz visoku cenu. Verujem da je početak dogovora sa Prištinom ta mladica koja će uspeti da napravi veliki korak unazad za samoproglašenu državu Kosovo, a bar mali korak u odbrani vitalnih državnih i nacionalnih interesa na Kosovu i Metohiji. Zato ću, bez obzira na neprimerene optužbe onih koje 1999. godine ne videh na Kosovu i Metohiji, tamo gde su se najkrvavije bitke bile. Odbiti priču o tome da smo nekakvi izdajnici ili da smo prodali Kosovo i Metohiju, to što nosimo u srcu se ne prodaje, koleginice draga, i to što smo nosili u srcu 1999. godine, kada su padale bombe, kada su ljudi gubili noge, glave raskomadane i ostalo, kada smo se borili za svoju otadžbinu, ne dozvoljava nam da sada prodamo, a vama najmanje daje moralno pravo da bilo koga žigošete kao izdajnika.
Duboko verujem da u narednom periodu, gospodine Dačiću, ćete imati dovoljno snage, kao Vlada Republike Srbije, uz našu podršku, da u značajnoj meri poboljšate ovaj sporazum u toku implementacije. Hvala vam.

Narodni poslanik Vojislav Vujić ima reč.
Samo se prijavite, molim vas.

Gospodine predsedniče Vlade, gospodine predsedniče Skupštine, dame i gospodo ministri, kolege i koleginice narodni poslanici, poslaničkoj grupi JS, nažalost, ostalo je još samo dva minuta. Još jednom ću reći da je ono što je najbitnije danas poruka da je predsednik poslaničke grupe JS gospodin Dragan Marković Palma danas već rekao da ćemo podržati ovaj sporazum Brisela, Briselski sporazum, Prištine i Beograda.
Danas više ne mogu da kažem ništa novo od činjenica koje prethodnici već nisu rekli, ali danas želim svima vama da pošaljem jednu poruku i da vas, predsedniče Vlade, zajedno sa vašim ministrima, sa našom vladom, zamolim da, ukoliko danas ne izvučemo pouku iz ovog dana, pouku iz istorije sa kojom otprilike nismo imali sreće zato što nam nikad nije bilo dovoljno da izvučemo neku pouku, a da od nje u budućnosti imamo koristi, a nažalost, ni demografska strana, kada je u pitanju geografija, nije nam bila jača strana.
Molim vas da ovaj problem rešimo tako što ćete vi, kao vlada, nama ovde u Skupštini da ponudite jednu strategiju državne borbe protiv bele kuge jer sve probleme u koje zapadamo otprilike nam upravo nanosi bela kuga. U ovom trenutku na Kosovu imamo milion i po Šiptara, imamo 150 hiljada Srba. U ovom trenutku mi iz JS, a to radimo od 2004. godine, ne možemo sami u gradovima gde smo na vlasti da se izborimo sa belom kugom, iako se pokazalo da su rezultati vidljivi tamo gde smo to radili. To su činjenice sa popisa.
Molim vas, da se više ne bi dešavali ovakvi sporazumi i ne bi ponovo dolazili u ovakvu situaciju, da se delimo na manjinu, većinu, na one koji više ili manje vole Srbiju, napravite tu strategiju u što hitnijem vremenu i istu donesite ovde pred nas. Hvala.

Hvala.
Narodni poslanik Dejan Radenković ima reč.

Dame i gospodo, poštovani predsedniče Vlade, dame i gospodo ministri, drage koleginice i kolege, kao i uvek kada je Kosovo na dnevnom redu, uvek su mučne rasprave i padaju teške reči. Naš narod koji živi na prostoru Kosova, koji pomno prati ispred malih ekrana sve što mi ovde govorimo, posle ovakvih rasprava mislim da mu ubijamo još ono malo nade za opstanak na prostoru Kosova i Metohije.
Danas sam pažljivo slušao neke moje kolege. Neću im pominjati imena, neka se sami prepoznaju, ali iz dana u dan ne mogu da ih prepoznam. Jedno jutro se probude u kosovskoj vladi, jedno jutro u srpskoj vladi, jednog dana su članovi DS, danas po stavovima mogu da zaključim da su članovi DSS. Pravo da vam kažem, ne znam kakve su to poruke i šta hoće i da li na taj način doprinose boljem životu i opstanku srpskog naroda.
Mislim da je dobro što smo danas realni, što znamo šta hoćemo. Nažalost, ima i onih koji su nerealni, koji ne znaju šta hoće, a na sreću našu, oni su manjina. U jednoj polemici danas sa jednim kolegom poslanikom, pričao sam o tome kako je, godinama unazad - izdajnik, izdajnik, danas postalo olako da kažeš nekom – izdajnik. Verujte, više ne znam, ta reč "izdajnik" je usputna. Kad nemaš šta nekome da kažeš, kažeš – ti si izdajnik!
Verujte da bih voleo da sam bio izdajnik devedesetih godina i da sam tada bio za Plan tri plus tri, to je Sporazum o obrazovanju, a ne organizovao studente i proteste da budu protiv toga, krivio svoju vladu i svoje rukovodstvo države da ne misli na nas, da hoće da nas izda, ali kasnije sam shvatio, ali bilo je kasno, a to je već bio Sporazum Holbruk-Milošević, gde smo sve radili na brzinu da nešto uradimo, da ne dođe do onog scenarija koji je, nažalost, došao.
Bio bih danas najsrećniji da živim tamo gde sam se rodio. Ne kažem da je to nemoguće, to je moguće, ali nije isto kao što je bilo. Voleo bih da smo tada to prihvatili, tu sugestiju i države i Vlade i da se borimo u takvim okolnostima kakve su bile na Kosovu i Metohiji. Tada nam niko nije bio do kolena, mislili smo da smo najjači, da nam niko ništa ne može, a onda smo se obreli, što kaže jedna pesma, ko biseri rasuti po svetu, jedni na jednu stranu, drugi na drugu stranu. Neki su se snašli, neki i dalje tumaraju po kolektivnim smeštajima, ne mogu da se vrate svojim domovima i ono što doživljavaju je da su najviše sluđeni od poruka koje im dolaze od različitih vlada u kontinuitetu, kako su se menjale u Srbiji.
Fokusiraću se na jednu političku stranku, neću da je imenujem, neka se prepoznaje koja je uz pomoć tada NATO pakta, optužujući nas da mi ne znamo, da smo se konfrontirali sa međunarodnom zajednicom, došla na vlast u Srbiju i u SRJ. Potezi koji su bili, kada bi krenuli da analiziramo, to je bilo samoubistvo, kaže se posle bitke lako je biti general, ali ne priznavati UN, optuživati prethodno državno rukovodstvo za izdaju za pomenutu Rezoluciju koja im je kasnije bila slamka spasa. Mada se plašim i ono što me najviše brine kada je u pitanju Rezolucije 1244 jeste da mnogi koji pričaju o njoj nisu je ni pročitali ili čitaju ono što im se sviđa iz te Rezolucije. Ono što nas je vodilo ka onome što se danas dešava to ili nismo hteli da čitamo ili nismo čitali. Onda su neki tada smatrali da ne treba da se izađe na izbore koje je UNMIK organizovao, pa su prećutno odobravali onaj prenos nadležnosti koji je išao ka nezavisnosti Kosova i Metohije, pa su bili protiv izbora, a onda su u poslednjem minutu rekli da treba da se izađe na izbore i da nema bojaznosti. Ne mogu sad da čitam i da citiram neke kolege koji su tada bili savetnici predsednika Vlade savezne, a kasnije ministri zaduženi za taj resor.
Imali smo rezultat tih izbora koaliciju "Povratak" u kosovskom parlamentu. Tada smo imali dva ministra u kosovskoj vladi, jedan je bio iz DS, a drugi je bio iz DSS. Kao član SPS koja je tada bila u opoziciji, očekivao sam od tadašnjeg predsednika SRJ Vojislava Koštunice da mnogo više učini za srpski narod na prostoru Kosova i Metohije zbog dobrih odnosa sa Havijerom Solanom i ostalih koji su mu pomogli da dođe tada na vlast. Nažalost, dešavalo se sve suprotno. Danas posle svih tih pogrešnih poteza tu smo gde smo.
Imao bih mnogo toga da navodim i mnogo slučajeva gde je žrtvovan srpski narod na Kosovu i Metohiji od toga da se uveče nekome kaže šta će se sutra desiti, a da se ne saopšti ljudima nego da doživimo ono što smo doživljavali u severnom delu Kosovske Mitrovice u sudu, a dan pre toga visoki funkcioner sedi najvišim funkcionerima UNMIK do mnogih, mnogih drugih slučajeva. To je sve žrtvovanje srpskog naroda u interesu, kako se kaže, viših ciljeva. Na kraju se ispostavilo da to nisu državni interesi. Sada je problem da je neko izdao nešto.
Danas sam rekao jednom zemljaku iz severne Mitrovice koji je bio na Odboru za KiM da predsednici opština naravno trebaju da prihvate odgovornost, na neki način su odgovorni za narod na teritoriji svoje opštine, ali isto tako moraju da prihvate i odgovornost za taj narod ako se desi nešto nemilo po taj narod. Godine 1999. svedok sam da su mnogi funkcioneri, mnogi predsednici opština su se snašli i smestili se u svoje stanove i zaposlili svoju decu, a narod ko narod video je gde je i šta je. Oni su bili prvi na čelu kolone i rekli da mora da se krene – bežite, pobiće nas sve. Najlakše je to reći, najlakše je dizati paniku i strah kod naroda.
Kada bi pričali o tome šta hoćemo, a šta nećemo. Neki se ovde sećaju, stariji su od mene, učestvovali su i u Bečkim pregovorima ako tamo mogu da ih nazovem, pa im onda kosovska strana izvadi spiskove Srba koji primaju plate iz kosovskih institucija, a onda naša strana tj. iz Beograda, ljudi koji sede u pregovaračkom timu budu iznenađeni jer im ovi sa Kosova to i ne kažu. Onda kada bi ušli u uvid tih spiskova onda vidimo i žene visokih funkcionera kako primaju plate iz kosovske vlade, iz naše Vlade i onda, pitam se da li smo mi za poštovanje, da li smo mi iskreni u toj borbi koju vodimo da ne priznajemo kosovske institucije. U severnoj Mitrovici red ispred PIO fonda Kosova, svi su u koloni da se prijave za penzije.
Hajmo malo o sporazumu. Albanski intelektualci ozbiljno su protiv ovog sporazuma, kažu da im se ne sviđa, da je Hašim Tači primoran da potpiše nešto što nije dobro za to njihovo nezavisno Kosovo. Kažu – vaši su iskreni, kažu šta su potpisali, ali im na žalost ne veruju Srbi. Ne veruju im neki a mislim da oni koji ne veruju oni su politički motivisani i motivisani iz nekih ličnih interesa, nema tu drugih stvari. Znate, kada vam izmiče stolica, više godina držiš vlast na jednoj teritoriji, u kontrolisanom haosu, ne priznaješ ni jednog ni drugog, priznaješ jednog koliko ti odgovara, pa čas drugog, naravno, to bi bilo najlepše da traje. Nema nikakvih plaćanja ničega, to je jedan haos, a rezultat toga je samo unesrećeni naš narod koji živi u takvim okolnostima.
Kada pričamo o realnosti, ja sam to često govorio, a onda me opet optužuju da sam NATO plaćenik i sve ostalo, ali verujte da je to tako. Isto kada sam pre nekoliko godina smatrao da Srbi trebaju, jer su to oni pričali sa mnom, da treba da izađu na te lokalne izbore za decentralizovane opštine, da ne bi neko izašao tamo slučajno pa ga oni gledali četiri godine da on upravlja tom opštinom. Tada je stav bio da se ne izađe, pa su nam neki Srbi koji su tamo izašli bili nužno zlo. Kako nužno zlo? Lepo, kada nešto treba država Srbija da pošalje dole ona ne može da pomogne Srbima ako neki od tih predsednika opština ne prihvati da je za tu opštinu, a naše opštine, uz puno poštovanje, koliko god da ih volim i koliko god da su državne i srpske i kako god hoćete da ih nazovemo, on ne može, jednostavno nije realno. Nemaju nikakvu izvršnu vlast.
Šta ćemo, da živimo i dalje u toj iluziji, aluziji, kako god ovde neko rekao. Nećemo, jer taj narod dole jednostavno ne očekuje to od nas. Mi ne smemo više da se poigravamo sa sudbinom naroda i to je premijer lepo rekao i mislim da je to za svako poštovanje. Najlakše je kritikovati. Kritikuješ, napadaš, pljuješ, a zaboravljaš i hoćeš da prikriješ ono za šta si odgovoran. Da neko ko je sada na vlasti nema drugog izlaza i nema drugog puta zato što su neki već utrli neki put. Ishitreno traženje mišljenja Međunarodnog suda pravde, a neko je dobacivao – pitanje je kako je to bilo, tako ili ovako, pa Rezolucija u Skupštini UN koja se ishitreno predaje, pa se onda menja, sve su to ljudi moji ozbiljne greške. To nije dobro.
Isto kao što nije dobro da kažete da neće da se izađe na izbore, pa se onda na severu Kosova tajno spreme birački spiskovi, pa onda izađu članovi jedne stranke, pa onda predsednici tih opština iz te stranke, a evo ih i dan danas kada bi proverili, mislim da primaju i imaju produženi mandat od 2002. godine pa im je RIK produžio na šest meseci, a mislim da im i dalje na tekuće račune ležu plate iz kosovskih institucija, a ovamo se bore za prava srpskog naroda i pričaju prazne priče lažu ih, smem slobodno da im kažem da ih lažu. Nije istina, Srbi na KiM moraju da veruju svojoj Vladi, moraju da veruju svom predsedniku, moraju da veruju svom predsedniku Vlade, moraju da veruju svojim ministrima. Nema drugog puta. Nema druge sreće za njihov opstanak. Ta Vlada, taj državni vrh je na vrhu brda i vidi dalje od njih. Problem je, a to vam kažem krajnje iskreno, iz nekog iskustva, ne mogu da mi pričaju neki koji, a moram da iskoristim tu malu pošalicu.
Neke moje kolege su videli Albance samo kad dođu u Prištinu da kupe cipele, jer u njihovim mestima na severu Kosova tada, nažalost, u takvim nije bilo. Nije bilo prodavnica cipela i nisu imali priliku da imaju susrete sa Albancima, ja ih razumem i razumem njihov strah.
Isto razumem strah Srba sa severa Kosova da prihvate te kosovske institucije zato što čak i Srbi koji žive južno od Ibra vide da ništa nije implementirano od onoga što je pisalo u Ahtisariju, a sada je pretočeno u kosovske zakone.
Mislim da ovim sporazumom Srbi po prvi put dobijaju priliku da donose sami svoje odluke, važne za njihov opstanak i uređivanje života u sredinama gde žive. Od toga kako će se oni organizovati i živeti i koliku će snagu imati, mnogo je bitan njihov politički kapacitet. On nije mali ako bi se dobro i složno organizovali. Taj njihov politički kapacitet, da nećemo da pričamo opet da se ne vraćamo propuštenim šansama, ako budu složni sada mogu da se izbore za potpunu sigurnost. Uz pomoć i zaštitu koju ću imati od Vlade Republike Srbije, posle 14 godina trebalo bi da obezbede normalan život bez straha i imaće perspektivu za brži razvoj.
Ovim sporazumom se otklanja strah i opasnost od incidenata usmerenih protiv Srba. Sporazum obezbeđuje viši stepen zaštite stanovništva južno od Ibra, ne smemo da ih zaboravimo, njih je dve trećine, ne smemo da te ljude tek tako odbacujemo, pa i oni su Srbi. Gde god živi Srbin, valjda treba da se borimo za tog čoveka i za njegov opstanak.
U školama, što je najbitnije jer se diže i tu se manipuliše studentima, u školama i na univerzitetu će se učiti po programima Srbije, što otklanja problem i opasnost od tih asimilacija. Srbi postaju, opet kažem, ukoliko budu jedinstveni u zaštiti svojih interesa, ne zaobilazan faktor odlučivanja na prostoru Kosova.
Moramo gledati u budućnost ...
(Predsednik: Vreme.)
Završavam. Moramo gledati u budućnost, a ne na dnevne političke interese. Ovo je put da Srbija jača i da je jaka, više pomogne opstanku Srba na Kosovu i Metohiji, da pokrene procese povratka imovine. Zahvaljujem se, izvinite što sam prekoračio.

Hvala.
Reč ima gospodin Samardžić, replika, kao šef poslaničke grupe. Izvolite.

Iako je ovaj govor, gospodina Radenkovića, bio jako konfuzan i bilo ga je jako teško pratiti, ipak se moglo videti da on sa puno insinuacija i aluzija govori o delovanju nekih prethodnih vlasti na Kosovu i Metohiji i u jednom momentu je pomenuo mene, iako meni je imenom pomenuo, ali je dovoljno jasno to rekao da je evidentno da je mislio na mene.
Naime, rekao je da je u vreme kada je bio napad na sud u Mitrovici, da su dan pre toga predstavnici vlasti sedeli sa UNMIK, tako je rekao. Zaista, ja sam tada bio kao predstavnik vlasti, ministar za Kosovo i Metohiju, kao što sam često tada boravio na Kosovu, imao sam te večeri 16. marta 2007. godine, sastanak sa predstavnikom UNMIK, sa gospodinom Larijem Rosinom, koji je zamenjivao specijalnog predstavnika Joakima Rikera.
Mi smo njemu tada predali neka dokumenta i planirali da sutradan idemo na Moleban u Gračanicu povodom godišnjice pogroma, a onda je došla vest još malo ranije da je u Mitrovici došlo do tuče između naroda i policije kosovske i vojske UNMIK, koja je hapsila sudije.
Onaj ko je pratio te događaje, njemu je jasno šta je tada urađeno u Mitrovici, a možda ako je neko više vodio računa o tome šta se događalo, dobro zna šta je bila moja uloga u tom trenutku, pošto sam tamo bio i neprekidno bio na vezi sa Larijem Rosinom. Zahvaljujući tim intervencijama i smirivanju naroda, ali i opsadom suda, mi smo uspeli da izvodimo i albansku vlast i UNMIK vlast da vrate sve sudije.
Znači, to je jedan događaj koji se ovako an pasan kaže, nagovor se pravi da sam ja bio na Kosovu i sastao se sa UNMIK dok su ovi napadali sud u Mitrovici. To zaista nema smisla, na taj način se ne može ovde razgovarati i ja sam zaista morao da protestujem zato što je to jedna neistina, a toga inače u govoru gospodina koga sada pokušavam da naučim kako se govori, je bilo izuzetno mnogo tokom ovih poslednjih 15 minuta. O tome bi se dalo mnogo više reći, ali jedan ovaj primer je, čini mi se, dovoljan za ilustraciju takvog načina obraćanja poslanicima.

Hvala.
Reč ima dr Janko Veselinović. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, poštovani predsedniče Vlade, gospodo ministri, dame i gospodo narodni poslanici, ovaj dan nije dan za teške reči, ova sednica nije obična sednica i čini mi se da je većina narodnih poslanika pazila da ne izgovara teške reči. Bilo je prepodne onih koji su se vraćali u rečnik 90-ih. Međutim, na sreću nije ih bilo puno.
Ovo je sednica na kojoj i pozicija i opozicija, ako ne može da postigne potpuno jedinstvo, treba da se makar složi oko jedne činjenice da je ovo što danas ima na dnevnom redu veoma ozbiljno pitanje, da je položaj Srba, položaj Kosova i Metohije nacionalno pitanje.
Ako je nacionalno pitanje, treba da sa sobom nosi odgovornost najznačajnijih političkih subjekata i da se pokuša o tom pitanju razgovarati na taj način da se ne ide ka tome da se zarađuju jeftini politički poeni, već da se pokuša naći minimum zajedničkih interesa koji bi na kraju krajeva rezultirali i jedinstvenim stavom bilo kroz glasanje, bilo kroz podršku onome što se zove sporazum ili podrška izveštaju.
Da vas podsetim, odnosno da nas sve zajedno podsetim, mi danas na dnevnom redu imamo izveštaj o dosadašnjem procesu političkog i tehničkog dijaloga sa privremenim institucijama samouprave u Prištini uz posredovanje EU, uključujući proces implementacije postignutih dogovora.
Kako je moj kolega Borko Stefanović rekao, 98% tog izveštaja se odnosi na dijalog pre ovog sporazuma. Poslednja stranica jeste, mogli bismo reći ključna, jeste sporazum koji je Vlada Srbije parafirala sa privremenim institucijama na Kosovu i Metohiji, ali ipak da se podsetimo da se mi danas izjašnjavamo verovatno o celokupnom procesu pregovaranja, a samim tim i o ovom sporazumu.
Dakle, treba nam, koliko je moguće, zajednička ocena ovog dokumenta. Moramo poći od nekih ne tako davnih istorijskih iskustava koje nas nažalost uče da moramo razmišljati mimo interesa političkih partija, dakle, ne samo imati u vidu interes političkih stranaka i njihov rejting. Nije tako davno bila 1995. godina, nije tako davno bila "Oluja", nije tako davno bila sudbina koja je zadesila Republiku Srpsku Krajinu. Išli smo, tadašnja vlast, principom svršenog čina i neću pominjati ko je tada porušio vlast u ovoj zemlji.
Nažalost, to je proizvelo kolone izbeglica, prognanika. To je dovelo do činjenice da je uništeno 40 hiljada domova, kuća, stanova i da se između 25 i 30% tog stanovništva vratilo svojim kućama.
Nažalost, struktura tih povratnika je vrlo loša. Uglavnom su se vratili stari ljudi. Ne bih da govorim o veoma lošim prognozama i perspektivama tog područja sa kojeg su ti ljudi morali da pobegnu.
Verovatno je svima jasno šta hoću da kažem. Mi kao Demokratska stranka jesmo odgovorna stranka. Ne idemo za rejtingom na nacionalnim pitanjima. Mi ne bi želeli da se "Oluja" ili neka slična elementarna nepogoda ponovi na Kosovu i Metohiji. Zbog toga Demokratska stranka smatra da po ovom pitanju ne bi trebali da se preglasavamo, već da vidimo zaista da li takva opasnost postoji.
Teško je reći da ne postoji. Teško neko sa sigurnošću može da kaže da ne postoji i u tom smislu Demokratska stranka kada je razmatrala na svojim telima ovaj sporazum nije bila sasvim sigurna da je on idealan, daleko od toga.
Moglo bi se reći da je ovaj sporazum sticaj okolnosti možda lošeg pregovaračkog tima, možda loših političkih okolnosti i to je nevažno. Sporazum je tu pred nama. Tu smo pred zidom, nemamo kud dalje i jedino što nam u ovom momentu ne treba to su prazne floskule. To je demagogija koju smo, nažalost, slušali ovih dana u vreme vođenja ovih pregovora.
Bilo je tu puno priča o nevažnim stvarima - koliko su široki hodnici, kolike su veličine sobe u kojima je sedela naša delegacija, koliko su udobne fotelje, činjenica da su neki morali da se odmaraju na podu, činjenica ko je kojim tonom govorio, da li je neko skidao sako. Mislim da to nisu stvari koje interesuju naše ljude, ni ljude na Kosovu. Mislim da ih ne interesuje ni to da li je neko iz pregovaračkog tima ostao tog dana gladan, a bilo je i o tome priča. Mnogi ljudi su na Kosovu i Metohiji gladni, nažalost i u Srbiji.
Nažalost, preko SMS pred drugi dnevnik prikuplja se novac za narodne kuhinje na Kosovu i Metohiji. Mislim da je onaj koji je izgovarao činjenicu da je bio gladan tamo dva dana trebao razmišljati o tome i da tamo razgovara o činjenici da niko ne treba da bude gladan u Srbiji, a ni na Kosovu i Metohiji. Zbog toga mi smatramo da ovaj sporazum jeste bitan i jeste nešto oko čega treba da postignemo dogovor.
Kada je sam meritum sporazuma u pitanju, mislim da su tu četiri stvari, po meni, nejasne, nema ih ovde, a ne bi voleo da nam se opet ponove neke situacije koje smo imali prilike da gledamo. To je status ove zajednice opština.
Prema Erdutskom sporazumu, kojim je integrisana Slavonija i Baranja u pravni sistem Hrvatske, bilo je predviđeno formiranje zajedničkog veća opština koje su činile ili trebale da čine srpske opštine sa tog područja.
Da li znate kako je to izgledalo, recimo, pre godinu i po dana, dve? Bio sam kopredsednik međuvladinog mešovitog odbora za prava manjina, pa sam imao priliku da razgovaram o tim temama. To zajedničko veće srpskih opština je bulo u statusu nevladine organizacije. Kao pčelarska zadruga, kao udruženje ribolovaca bilo je registrovano u tom registru. Nije bilo rešeno finansiranje. Nije bilo rešeno čak ni to da li ta zajednica opština može biti ugašena usled nekih okolnosti ukoliko ne ispuni uslove koje važe za nevladine organizacije.
U tom smislu molim predsednika Vlade da u narednom periodu sagleda činjenicu kakav će pravni status imati ta zajednica srpskih opština na Kosovu i Metohiji. Jedno je sporazum, a drugo je pravno utemeljenje i pravni temelj na kome će počivati ta zajednica.
Druga stvar, neko je to već pomenuo, jesu garancije, usmene NATO garancije da kosovska vojska, ako bude formirana, neće doći na sever. Ja to nisam video u ovom sporazumu. Razumeo sam da su to usmene garancije.
Sećamo se usmenih, pa i pismenih aneksa Kumanovskog sporazuma koje nikad nisu realizovane. Da pomenem slanje 1000 vojnika na granice Kosova i Metohije. To pitanje bi trebalo staviti u neki dokument. Ne znam koji je to dokument, ali dokument koji će biti više od usmenog dogovora u tako neudobnoj prostoriji.
Treću stvar koju nas opet skora istorija uči jeste pitanje krivičnog gonjenja ljudi sa severa Kosova, i toga nema u ovom sporazumu, po pitanju eventualnih nepoštovanja kosovskih zakona koji mogu biti raznih vrsta – od učestvovanja u, moglo bi se to kategorisati, neformalnim formacija do nekih drugih mogućih progona. Mislim da bi to u narednom periodu kroz implementaciju trebalo precizirati.
Četvrto pitanje tiče se budućih parlamentarnih izbora, republičkih, predsedničkih izbora - da li će dole biti moguće, po sadašnjem stanju stvari, da ne idemo dalje u možda neke nove dogovore, organizovati izbore ne kao u susednoj zemlji, nego da budu biračka mesta otvorena u svakoj mesnoj zajednici, u svakom selu na području Kosova i Metohije?
To su neka od pitanja koja sam smatrao bitnim da skrenem pažnju. Voleo bih da narednih dana posle ove sednice pokušamo da se suzdržimo od patetike, od demagogije, od nekih stvari koje mi se nisu svidele, podsećale su me na političku igru, a tiču se, recimo, ostavke jednog od članova pregovaračkog tima, pa sutradan informacija da će Kancelarija biti ukinuta. Nekako mi to liči na ne dobro izvežbanu predstavu. Mislim da nam to u ovom momentu ne treba.
Nisam sasvim siguran. Možda je to zaista politička realnost da član pregovaračkog tima i njegova partija neće podržati ovaj sporazum, ali mi se to tako ne čini ili ja to tako ne vidim.
Imajući u vidu ovakvu situaciju, ovakav položaj, moguće reperkusije, Demokratska stranka će podržati, uz sve moguće ograde pojedinih poslanika, ovaj sporazum i tako još jednom pokazati svoju odgovornost pred građanima Srbije. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Jadranka Joksimović.