Hvala, gospođo predsedavajuća.
Dame i gospodo narodni poslanici, lekari upozoravaju da se na teritoriji Srbije drastično povećao broj obolelih od svih vrsta karcinoma i leukemije. Primera radi, 2001. godine je u Srbiji otkriveno 30.744 novoobolelih od karcinoma, a samo 2010. godine, znači, 10 godina posle toga bilo je 37.412 novoobolelih građana. Broj obolelih građana od leukemije i svih vrsta karcinoma povećan je za 10 godina preko 110%, a broj onih koji umru od ovih oboljenja povećan je za 180%.
Ovi podaci se sve češće dovode u vezu sa NATO agresijom i sa bombardovanjem osiromašenim uranijumom na teritoriji Srbije. Naravno, protivnici ove teze kažu – Srbija nije bombardovana na celoj teritoriji osiromašenim uranijumom. Ali, gospodo moja draga, zagađenje ne poznaje granice. Putem vode, naročito podzemnih voda, putem vazduha, zagađen je ceo Balkan osiromašenim uranijumom, ne samo Srbija. To možete da pratite upoređujući podatke obolelih u zemljama na Balkanu.
Ministarka zdravlja Slavica Đukić Dejanović ne vidi vezu između epidemije karcinoma u Srbiji i, sa druge strane, osiromašenog uranijuma. Sasvim je to na mestu, zato što su njoj sada prijatelji ti koji su nas bombardovali osiromašenim uranijumom i sa njima u Vladi koja to zajedno sa njom radi, radi sve na tome da odvoji definitivno Kosovo sa onima koji su i započeli ovo odvajanje. Ona, što je vrlo sramotno, kaže da su sami građani krivi jer su neodgovorni u odnosu na svoje zdravlje, jer imaju loše zdravstvene navike i sami su krivi za oboljenja. Neće biti baš da su građani krivi zato što nemaju zdravstvene kartone i zdravstvene knjižice, što se loše hrane, što ne mogu da odu na more, što su pod stresom od gubljenja posla i sličnih stvari.
To što nije uočila vezu između osiromašenog uranijuma i karcinoma naša ministarka, uočili su italijanski lekari. Kao što znate, upravo je jedna grupa italijanskih vojnika koja je posle bombardovanja bila na Kosovu, a nakon toga se razbolela od karcinoma, tužila svoju vladu i dobila presudu na italijanskom sudu zbog toga što vlada nije dala sve činjenice, iako je znala da je tamo zaista problematično stanje što se tiče trovanja osiromašenim uranijumom.
Kao što vidite, i neki naši lekari, a ja zaista ovom prilikom moram da kažem da se divim lekarskoj etici koja hoće da pošteno govori o stvarima, recimo, predsednik Društva za borbu protiv raka, prof. Slobodan Čikarić, uporno tvrdi da postoji direktna veza između epidemije karcinoma, s jedne strane, i dejstva osiromašenog uranijuma, sa druge strane. To isto 1999. godine govori radiolog prof. Kovačević, upozoravajući da ćemo doći u ovo stanje za 10 do 15 godina. Došli smo u ovo stanje, ali o njemu i dalje ne govorimo otvoreno.
Srbija je zbog svega toga osnovala Agenciju za zaštitu od jonizujućeg zračenja i nuklearnu sigurnost. Ta agencija je imala posao da prati radioaktivnost na teritoriji Srbije. Ona je imala aktivnosti praćenja vazduha, površinskih voda, padavina, pijaćih voda, zemljišta, dva puta godišnje je kontrolisala rečne sedimente, korita, kontrolisala namirnice svih vrsta, i biljnog i životinjskog porekla, stočnu hranu. Takođe, monitoring je obuhvatio i praćenje prisustva osiromašenog uranijuma zaostalog posle NATO agresije. Ovo je prošlih godina upravo rađeno na teritoriji opština Preševo, Bujanovac i Vranje, koje jesu najviše postradale i na njih je direktno bačen uranijum, u vodama, u biljkama i u zemljištima. Dakle, posao te agencije je bio izuzetno važan.
U martu 2012. godine Agencija je prestala da radi. Dulić je više nije plaćao. Na kraju, ova vlada je ukidanjem fonda praktično zatvorila posao koji je radila Agencija. Moje pitanje je sledeće – zbog čega građani Srbije nemaju pravo da znaju kakvo je pravo stanje što se tiče radioaktivnosti u našoj zemlji i kada i kako će, pod kojim uslovima, ova agencija ponovo početi da radi? Da podsetim da Srbija ima međunarodnu obavezu da razmenjuje podatke u ovoj oblasti. Razmena podataka ne dolazi u obzir na usmenom nivou direktorke, mora da postoji pisani materijal. Zbog toga je moje pitanje jako važno.