Poštovane dame i gospodo narodni poslanici , počinjemo sa radom.
Saglasno članu 90. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da je predsednik Skupštine, povodom zajedničkog načelnog pretresa o predlozima zakona iz tačaka 2. i 3. dnevnog reda, pozvao da današnjoj sednici, pored predstavnika predlagača, profesora dr Slavice Đukić Dejanović, ministarke zdravlja, prisustvuju i Slavka Lakićević, pomoćnica ministarke zdravlja i Radmila Ivanek, posebna savetnica ministarke zdravlja.
Saglasno odluci Narodne skupštine da se obavi zajednički načelni pretres o predlozima zakona iz tačaka 2. i 3. dnevnog reda, a pre otvaranja zajedničkog načelnog pretresa, podsećam vas da, shodno članu 97. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave za poslaničke grupe iznosi pet časova, kao i da se ovo vreme raspoređuje na poslaničke grupe srazmerno broju narodnih poslanika članova poslaničke grupe, što imate u prilogu.
Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč sa redosledom narodnih poslanika, na osnovu člana 96. stav 4. Poslovnika.
Saglasno članu 157. stav 2. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram zajednički načelni pretres o: Predlogu zakona o pravima pacijenata i Predlogu zakona o zaštiti lica sa mentalnim smetnjama.
Da li predstavnik predlagača prof. dr Slavica Đukić Dejanović, ministarka zdravlja, želi reč? (Da.)
Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi predsedavajući, zadovoljstvo mi je što sam u prilici da, nakon zaista intenzivnih razmena mišljenja juče na odborima i jutros, danas krenemo sa raspravom u načelu, uverena da će vaša razmišljanja, vaš doprinos kroz amandmansko popravljanje tekstova ovih zakona koji su pred vama dati značajan doprinos kvalitetu i da ćemo svi mi građani Srbije, kao potencijalni pacijenti, odnosno pacijenti, imati koristi od primene ova dva zakona koja su na dnevnom redu.
Cilj zakona o zaštiti prava pacijenata je zapravo vezan za nekoliko segmenata, od kojih ću ja istaći dva. Pre svega, mislimo da je dobro da se na jednom mestu, a ne u više zakona u okviru našeg zakonodavstva, regulišu pitanja zaštite prava pacijenata. Činjenica je da u velikom broju zakona, pre svega u Zakonu o zdravstvenoj zaštiti, Zakonu o zdravstvenom osiguranju, Zakonu o transplantaciji ćelije i tkiva i drugim zakonima, ima onih odredaba koje se zapravo odnose na zaštitu prava pacijenata, ali je činjenica takođe da je to parcijalno rađeno sa različitih aspekata i da jedan jedinstven zakon to može učiniti na jedan kvalitativan način i da u primeni možemo imati i velike koristi od toga.
Sa druge strane, naša potreba da se standardizujemo sa međunarodnim zakonodavstvom i Akikomunite je drugi razlog, kao i činjenica da Rimska povelja kao bazični dokument, na koji smo se vrlo oslanjali, i čitav niz deklaracija i drugih akata koje je ratifikovala ovo Narodna skupština nas obavezuju na tu standardizaciju, te smo zbog toga zapravo napravili još početkom novembra prvu verziju nacrta zakona i organizovali javnu raspravu u kojoj je učestvovalo oko hiljadu pojedinaca, predstavnika različitih institucija, predstavnika udruženja pacijenata, udruženja građana, zajednica opština, svih stručnih asocijacija vezanih za pitanje pacijenata i njihovih prava i ogroman broj konsultacija. U toj širokoj raspravi mogu da konstatujem da je 40 pojedinaca i 10 institucija u pisanoj ili pismenoj formi, i jedno i drugo je pravilno, dostavilo svoje sugestije i mi smo ogroman broj tih sugestija uvažili, te je sam nacrt zakona u svojoj definitivnoj verziji izgledao neuporedivo kvalitetnije nego što je to bio onaj početni korak kada smo krenuli u javnu raspravu.
U raspravi koja je trajala u novembru i decembru takođe smo dobili određene sugestije, ali i dileme. Na vama je, gospodo narodni poslanici, da svojim definitivnim izjašnjavanjem pomognete kod izbora boljih rešenja, jer ono što budete vi u danu za glasanje odlučili, to će biti definitivni tekst ovih zakona.
Šta je suštinski bitno iz onih segmenata zakona, odnosno odredaba koje su već postojale u različitim zakonima? Ima 12 prava i svih 12 prava je preneto manje-više u neizmenjenoj formi. Vaše sugestije da se taj segment menja nismo uvažili zbog toga što bi onda koncept tih zakona, koji regulišu ta prava, morao bitno da se menja, a za sugestiju da krenemo najpre od izmena i dopuna Zakona o zdravstvenoj zaštiti i zdravstvenom osiguranju, a zatim da regulišemo pitanja prava pacijenata i osoba sa mentalnim smetnjama nije bio moguć zbog toga što se radi, kada su u pitanju ovi bazični zakoni, Zakon o zdravstvenom osiguranju i zdravstvenoj zaštiti, kada se radi o ta dva zakona, oni iziskuju temeljne reforme sazrevanjem mnogih uslova u Srbiji koji nisu direktno vezani samo za zdravstveni segment i neuporedivo drugačiju finansijsku podršku za realizaciju inače izvanrednih ideja.
Dakle, na reformama i na suštinskim izmenama bazičnih zakona smo počeli da radimo, ali ne možemo menjati zakone i donositi nove ako unapred ocenjujemo da dobra rešenja nisu primenjiva iz objektivnih razloga.
Sa druge strane, neka nova prava, koja proističu iz dokumenata koje smo ratifikovali u ovom domu, bih htela posebno da istaknem. Radi se o sadržini sedam novih prava pacijenata, i to: prava na preventivne mere, na kvalitet pružanja zdravstvenih usluga, bezbednost pacijenta, na drugo stručno mišljenje, olakšavanje patnji i bola, pravo deteta u stacionarnim zdravstvenim ustanovama i pravo pacijenta da na sopstvenu odgovornost napusti stacionarnu zdravstvenu ustanovu.
Ono što jeste zapravo duh ovog zakona i zbog čega mislim da se zaista radi o jednoj materiji koja treba da bude inovativna, kreativna i korisna, to je partnerski odnos. Mnogo govorimo o reformama u zdravstvu, a zapravo cilj zakonodavne aktivnosti treba da bude da u praksi povećamo sopstvenu odgovornost svakoga od nas za sopstveno zdravlje i zdravlje u okruženju.
U tom smislu partnerski odnos između terapeuta i pacijenta predstavlja jednu suštinsku novinu, u kojoj pacijent ne samo da ima prava, nego ima i obaveze. Njegova najelementarnija prava se ogledaju u tome da treba da bude upoznat sa svim segmentima preventivni rano i kasnije dijagnostikovanih procedura, terapeutskih postupaka i rehabilitacije, da treba da odlučuje zajedno sa terapeutom i stručnim timovima o primeni medicinskih mera, da treba zapravo da prihvati određene procedure kako bi zdravstveno funkcionisanje osobe bilo na višem nivou, ali za slučaj da ih ne poštuje, da terapeut u momentima kada sam pacijent nije ugrožen može sugerirati pacijentu da potraži drugog terapeuta.
Dakle, potrebno je da pacijent preuzme odgovornost za unapređenje sopstvenog zdravlja i da poveća stepen brige o sopstvenom zdravlju kroz primenu rano dijagnostičkih metoda koje zapravo jesu preduslov boljeg zdravlja čitave naše populacije, kao uostalom i u regionu i u svetu.
Drugi bitan momenat na koji bi htela da ukažem je zapravo činjenica da mnogi građani Srbije, a svi smo mi potencijalno pacijenti, jer svako ko zatraži bilo koju uslugu iz domena prevencije, dijagnoze, terapije, rehabilitacije ili u njoj učestvuje, tamo gde se obavlja zdravstvena delatnost može biti i zdrav, jer preventivne mere su takođe zdravstvene mere, kreću inicijativom stručnih timova.
Dakle, zdravstvene mere su mere koje predlažu stručnjaci, u njima učestvujemo svi mi kao potencijalni pacijenti, odnosno pacijenti, ali značajan broj naših građana i ne zna koja su sve njegova prava. Mislimo da je dobro da savetnik prava pacijenata bude diplomirani pravnik sa pet godina najmanje radnog iskustva, osoba koja će imati medicinsku edukaciju na šta se obavezuje Ministarstvo zdravlja, koja će fizički biti locirana u lokalnoj zajednici odnosno u skupštinama gradova i skupštinama opština, jer se smatra da, zapravo, lokalne zajednice i treba da daju najveći doprinos realizaciji boljih zdravstvenih programa nego što je to bilo do sada, i da treba da imaju neuporedivo više povezanosti pre svega sa institucijama čiji su osnivači, a to su domovi zdravlja, gde bi trebalo da se završi 80% zdravstvenih usluga.
Savetnik je lice koji ima pravničko obrazovanje, dakle, pravnik je, ali je to lice koje mora imati neophodnu edukaciju, i mi smo već imali pilot program, i mogu vam reći da je primena ovog pilot projekta dala dosta dobre rezultate, ali je odredila i dimenzije poslova koji se obavljaju u jednoj lokalnoj zajednici. Nije to tako veliki posao, što ne znači da se u perspektivi neće menjati to, i da možda neće biti potrebno lice koje će se isključivo baviti tim poslom. Hoću da kažem da, i tendencija donosioca zakona u ovom momentu nije da povećamo upošljavanje administracije pravnika, nego da možda lica koja već rade u skupštinama, budu angažovana delom i za ove poslove.
Naravno, da će prva godina biti godina u kojoj ćemo pratiti primenu zakona. I ono što jeste činjenica to je da su mnoge jedinice lokalne samouprave izabrale i savete za zdravstvo, pa kada savetnik ne uradi ili tako uradi posao, da mu je potrebna i konsultacija, može se obratiti i savetu jedinice lokalne samouprave za zdravlje.
Savet je kao što znate, sastavljen od odbornika. U savetu se nalaze predstavnici Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje, udruženja pacijenata. Dobro je što to nije uniformno svuda, jer u endemskim područjima to je jedna vrsta udruženja, u nekim drugim druga, tako da je zapravo, ta druga novina izmeštanje onog ko treba da podučava pacijenta njegovim pravima i zdravstvene ustanove, jer mu je u neku ruku, tamo bio nadređen direktor, dakle zdravstveni radnik. Nekako je to malo asociralo na sukob pozicije, čini nam se da dom građana svake sredine opština mesto gde treba to lice da bude i fizički locirano, da bi valjano radilo svoj posao.
Kada je u pitanju Zakon o zaštiti osoba sa mentalnim smetnjama, htela bih da kažem da destigmatizacija ove subpopulacije pacijenata, zaštita njihovih najelementarnijih ljudskih prava i tendencija da se savremeni tokovi struke i nauke udenu u praktični život je našla svoje mesto u odredbama ovog zakona.
U ovom zakonu bih u raspravi u načelu posebno htela da istaknem dva momenta. Prvi je vezan za činjenicu da osobe sa mentalnim smetnjama, a to može sigurno biti svako od nas, ili neko ko je nama blizak, svako ima svoj prag za mentalno razboljevanje, su u prilično lošim uslovima sa osećanjem da se radi o pacijentima drugog reda i u mnogim razvijenijim zemljama od naše često tretirani. To je nažalost i naša činjenica i ne retko se događa da su prostorni uslovi, kadrovski uslovi, oprema i svi drugi elementi za dijagnostikovanje ovakvih oboljenja, za valjano dijagnostikovanje, tretman i rehabilitaciju nekako u našim programima na drugom, trećem, četvrtom mestu.
Ali, najdelikatniji posao kod kontakta sa osobama koje pripadaju kategoriji lica sa mentalnim smetnjama jeste oduzimanje jednog od najelementarnijih ljudskih prava, prava na slobodu, dakle, prinudna hospitalizacija. Zakon se bavi tretiranjem ovog problema na način da postavlja jedan jedini kriterijum kada se to može dogoditi. Isključivo kada zbog patologije, zbog bolesti osoba može ugroziti fizički sebe, svoje zdravlje ili fizički može ugroziti lica iz okruženja, odnosno njihovo zdravlje. Nema drugih okolnosti u kojima se psihijatar, a ovim zakonom se predviđa da to mora biti psihijatar, dakle, stručno najkompetentnije lice opredeljuje u interesu zaštiti pacijenta, u njegovom najboljem interesu da ga prinudno hospitalizuje iako on nema uvid da je to neophodno.
Vremenski limiti koliko to dugo može trajati su takvi da je zaista interes pacijenta i njegova slobodna volja čim je u stanju da je ispolji i da na osnovu slobodne volje dalje zaključuje moguća te je predviđeno da sam pacijent u onim trenucima kada postaje sposoban da racionalno zaključuje, a procenjuju stručni timovi, unutar psihijatrijskih ustanova i eksperti, on to odmah i čini.
Naravno, ovde nam je bilo izuzetno bitna saradnja sa pravosuđem i vremenski termini u okviru kojih treba sud da se izjasni, da se eventualno izjasni, da se eventualno izrekne mera obaveznog lečenja takve osobe smo maksimalno skratili što nije bilo jednostavno u saradnji i razgovorima. Zbog toga što smo smatrali da je zapravo i napor naših kolega i saradnika iz pravosuđa neophodan da kod ovakvih slučajeva u roku od tri dana sudija mora krenuti sa odgovarajućim radnjama u stacionaru, dakle u bolnici, u zdravstvenoj instituciji gde je hospitalizovan bolesnik i mora započeti ročište i otpočeti postupak.
Sa nekim kolegama poslanicima i psihijatrima sam imala prilike da razgovaram, naravno, o ovom veoma osetljivom segmentu i mnogi su mi sugerirali da period bude kraći ili duži. Jedni su navodili argumentaciju zašto je mnogo i tri dana, drugi su govorili da nije moguće u čitavoj Srbiji to rešiti ni za tri dana, jer se naše psihijatrijske institucije hospitalnog tipa nalaze prilično udaljeno i fizički od mesta u kojima su angažovana lica iz pravosuđa.
Međutim, do kraja ove godine bi trebalo da uvođenjem IT omogućimo takvu komunikaciju, uključujući i komunikaciju u psihijatrijskim institucijama da to ne bude tako veliki problem. Hrvati su to npr. uradili. Nadam se da će ovaj rok o tri dana, čim stvorimo uslove, ali moramo doneti zakon koji za šest meseci treba da i da primenimo. Dakle, da će ovaj rok biti i kraći.
Još jedno vrlo osetljivo pitanje, kod osoba sa mentalnim smetnjama jeste izuzetno značajno kada se primenjuje tzv. mera izolacije i fizičkog fiksiranja. To mora biti pod strogim stručnim nadzorom, to mora biti evidentirano u zakonu o evidencijama koji planiramo da donesemo. Do kraja ove godine će ova oblast biti posebno obrađena, svaki sat vremena kada je osoba fiksirana, medicinski timovi moraju ispoljiti, ne samo uvid i notirati stanje zbog čega eventualno se pacijent nalazi u takvom stanju, već moraju procenjivati neuporedivo češće i kada je to pacijent u stanju da se ova mera može ukloniti.
Dakle, to su možda dva najosetljivija segmenta koja reguliše Zakon o zaštiti lica sa mentalnim smetnjama, a biću vrlo raspoložena da i danas kod načelne rasprave i naravno posebno kod rasprave na vaše amandmane uzmem učešća. Hvala vam na pažnji.

Hvala.
Da li izvestioci nadležnih odbora žele reč? (Da.)
Reč ima Dušan Milisavljević. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, poštovana ministarka, koleginice i kolege narodni poslanici, kao predsednik Odbora za zdravlje i porodicu, želim da dam izveštaj, da vas obavestim da je Odbor za zdravlje i porodicu razmatrao ova dva predložena zakona, da mi je jako drago što danas imamo prilike da pričamo o Zakonu o pravima pacijenata, da je u Skupštini Srbije od 18. septembra Predlog zakona o zaštiti prava pacijenata koji sam ja napisao.
Meni je drago da sam pozitivno isprovocirao rukovodstvo Ministarstva zdravlja da napiše i još jednu verziju Predloga zakona o zaštiti prava pacijenata, jako bitan zakon koji je razmatran na Odboru za zdravlje i porodicu.
Jako mi je drago da vas obavestim da su na sastanku Odbora za zdravlje i porodicu bila udruženja građana, udruženja roditelja, dece obolele od malignih bolesti, udruženja obolelih, tako da su i oni aktivno učestvovali, davali sugestije, predloge amandmane na ovaj predlog zakona.
Ono što mi je najviše bitno i važno, to je da kažem da su građani Srbije svojim humanitarnim akcijama za Tijanu, za malu Kristinu, jasno dali poruku ovoj državi i ovom ministarstvu da su naša prava, da su prava pacijenata u Srbiji ugrožena i da upravo ovaj zakon polako uvodi reda i u ovu problematiku, tako da je dobro što ćemo danas i sutra pričati o pravima pacijenata u Srbiji, koja su jako ugrožena u proteklih 20 godina.
Takođe želim da vam kažem da postoji solidan broj amandmana narodnih poslanika, koje će skupštinski Odbor za zdravlje i porodicu razmatrati sledeće nedelje.
Želim da dam informaciju da je gospodin Šabić, poverenik za informaciju od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti juče bio pozvan sa moje strane na sastanak Odbora za zdravlje i porodicu, da smo i njegove sugestije usvojili i da ćemo na narednom sastanku Odbora za zdravlje i porodicu da glasamo i to će biti predlog našeg Odbora ka republičkoj Vladi, ka ministarstvu i svakako ka parlamentu da se usvoji kako bi ovaj zakon bio dopunjen i kako bi ovaj zakon bio stvarno u interesu naših građana.
Završiću još jedanput rečenicom da su građani Srbije humanitarnom akcijom za Tijanino srce jasno rekli da su prava pacijenata u Srbiji ugrožena i da moramo ta prava iskreno i pošteno da branimo u ovom parlamentu. Hvala.

Hvala.
Sada ovlašćeni predstavnici.
Po redu prva narodni poslanik Olgica Batić. Izvolite.

Hvala.
Poštovani predsedavajući, uvažena ministarka, članovi Vlade, pre svega drago mi je što danas raspravljamo o dva izuzetno značajna predloga zakona, o dva predloga zakona koja su od vitalne važnosti za naše društvo. Ono što je dobro svakako jeste što se pre svega Zakonom o pravima pacijenata na jedan jedinstven način, zapravo ona grupišu i regulišu jednim zakonom, kao što se uvode određene novine u smislu da se po prvi put uvode neka nova prava pacijenata.
Nesumnjivo je da je namera predlagača jako dobra, da je zakon pisan bez ikakvih konfuzija, bez kontradiktornosti, da je razumljiv svakome da je plitak i lak za čitanje, ali čini mi se da će i pored svih tih dobrih strana, bar po pitanju i to po pitanju oba ova predloga zakona, iako će verovatno doći do njihovog usvajanja ovde u parlamentu u danu za glasanje, mislim da će ostati samo slovo na papiru, izražavam svoju sumnju da ona svoju praktičnu primenu nažalost neće doživeti ili ne mogu doživeti, kako god želite.
U 2012. godini, kada govorimo o kvalitetu zdravstvene zaštite u našoj zemlji, ona se našla na poslednjem mestu na listi od 34 evropske zemlje i to prema evropskom zdravstvenom potrošačkom indeksu.
Kada govorimo o pravima pacijenata, ta prava pacijenata, ma kakva ona bila, ma koliko ih bilo, da li je to 12 ili nekim budućim zakonom bilo 22, ona se nikada ali nikada ne mogu odvojiti od pitanja pristupa pacijentima, koji je nažalost u našoj zemlji na jednom poražavajućem nivou, a ja ću dozvoliti sebi da kažem, gotovo uvredljiv.
Da nam je celokupni zdravstveni sistem očajan, to je nesumnjiv i u to se svako može uveriti na svakom koraku, to je istina koja se treba javno izgovoriti, a svakodnevnica je naravno tu da je potvrđuje. Naravno, onoliko koliko se izdvaja za zdravstveno osiguranje, toliki je i kvalitet usluga, jednom rečju – očajan. Plate lekara su naravno mizerne, ali s obzirom na posao koji rade i na svoje dugogodišnje školovanje, to sve za posledicu ima ono što je u zdravstvu proteklih godina ili decenijama, kako god hoćete nesporno, a to je ona pojava ogromne korupcije koja se u zdravstvu nažalost ne može nikako suzbiti, a koja je pre svega razvijena u pojedinim granama medicine, ali s obzirom upravo na napred navedenu korupciju, to i ne treba da čudi.
Osim toga, evropska komisija našu zemlju i dalje posmatra kao vodeću zemlju upravo po pitanju korupcije u domenu zdravstva. Dobar deo problema, ovo su naravno sve kritike ne upućene vama, vi ste stupili na mesto gde vam je ostavljeno dovoljno problema od strane vaših prethodnika, ali dobar deo problema svakako leži u lošem upravljanju zdravstvenim sistemom.
Volela bih da me ministarka sasluša pošto sam ja nju pomno pratila. Drago mi je.
Mislim da dobar deo problema leži u lošem upravljanju zdravstvenog sistema, jer njime upravljaju lekari. Kao što je ministarka Slavica Đukić Dejanović, ovde ovlašćeni predlagač, potpuno primetila i potpuno ispravno zapravo zaključila da je neophodno da savetnik prava pacijenata bude pravnik, onda se postavlja pitanje, zašto zdravstvenim ustanovama ili pojedinim, u stvari, gotovo svim kliničkim centrima upravljaju lekari? Zašto je upravljanje sistema prepušteno lekarima, oni za to nisu školovani? Zašto se upravljanje nekim kliničkim centrom ne prepusti ekonomisti ili na primer menadžeru, nekome ko se za tako nešto školovao?
Verovatno zato što bi se lekari pobunili na tako nešto i zato što verovatno, ono što bih ja rekla, bilo bi proglašeno za jeres u svetu za one koji to ne znaju, a ja znam, tako nešto je pravilo. Velikim kliničkim centrima upravljaju ekonomisti, upravljaju menadžeri, upravljaju pravnici, ne upravljaju lekari i to ne iz razloga zato što se to posmatra upravo sa aspekta neke profitabilnosti zdravstvene delatnosti, već zato što su te navedene kategorije ljudi obučeni upravo da rade ono za šta su se školovali, da vode, da prate i da vrše kontrolu funkcionisanja jednog upravo takvog velikog sistema kao što je zdravstveni, a lekari su tu pozvani da vrše svoju primarnu profesiju.
Naravno da je i rad tih stručnih lica, mislim pre svega na ekonomiste, na menadžere i na pravnike, da se uvek posmatra i da je uvek kontrolisan od strane ministarstava u većini zemalja, ne samo Ministarstva zdravlja, nego i drugih ministarstava, na primer Ministarstva finansija, itd.
Međutim, naš problem oko naše zemlje je što naravno svi hoće da budu i direktori i upravnici a za rezultat toga imamo samo loše zakone, imamo neka imaginarna rešenja, ima nekakav spisak lepih želja, neracionalno trošenje para, itd.
Takođe, u svom obraćanju nama, pomenuli ste u jednom momentu i Hrvatsku. Ja ću je u ovom momentu pomenuti, pošto sam malo radila i upravno-pravnu analizu. Ukoliko pogledamo susede, gotovo svi imaju apsolutno bolji zdravstveni sistem i apsolutno svi su bolje rangirani od nas. Hrvatska je upravo najviše rangirana po kvalitetu zdravstvenih usluga, jer tamo se zdravstvene usluge kontinuinirano zapravo rade na poboljšanju zdravstvenih usluga, što se čini nabavkom nove opreme, što većim brojem lekara, što specijalizacijom tih lekara, što uspostavljanje međunarodnih veza njihovim usavršavanjem, itd.
U Hrvatskoj takođe je izvršena i kategorizacija bolnica i to prema kvalitetu. Dakle, urađena je jedna svojevrsna državna rang lista. Uveden je red u liste čekanja.
Uvedeni su i recepti i ono što ste pomenuli, što bi IT tehnologijom trebalo da bude uvedeno i kod nas. Potpuno je unapređena informisanost građana o njihovim pravima, pružena mogućnost na pritužbe na njihove usluge, što se i ovakvim predlogom zakona isto dozvoljava.
Izvršena je potpuno jedna reorganizacija mreže hitne službe uz proširenje kapaciteta. Za prevoz bolesnih uvedena je celogodišnja lekarska služba hitne helikopterske pomoći itd. Nešto slično postoji kod našeg drugog suseda, a to je Slovenija.
Ono što se meni čini da su naši najveći problemi upravo u celokupnom zdravstvenom sistemu na prvom mestu jeste jedna potpuna anahrona organizacija zdravstva koja, čini mi se, nije se menjala godinama unazad, kao i zdravstvenog osiguranja, zatim nedovoljna profesionalizacija lekara i jedna netrpeljivost umesto pomirljivosti i umesto komplementarnosti državnog i privatnog lekarskog sektora.
Mi imamo, naravno, katastrofalne uslove u zdravstvenim ustanovama. O tome možemo svakodnevno i da čitamo, što putem medija, što da se informišemo putem televizije. O korupciji sam već govorila.
Imamo naravno jako loše uslove rada svih zdravstvenih radnika i imamo, do sada smo bar imali, jedno ogromno obmanjivanje javnosti zapravo o nekakvim pravima koja samo zbunjuju upravo korisnike zdravstvene zaštite sve dok, naravno, ne dođu u određenu zdravstvenu ustanovu ili određeni dom zdravlja i ne shvate da im sva ta, pod znacima navoda, moram biti ironična, silna prava, a koja im garantuje navodno zdravstvena knjižica. Ona zapravo ne važe i ne služe ničemu.
Što se tiče prava pacijenata, evo ja ću vam navesti neka od prava pacijenata, pa vi sami protumačite da li se to može uopšte svrstati u domen prava, recimo, u Domu zdravlja Obrenovac.
Neka od prava u Domu zdravlja Obrenovac koja tamo ostvarujete su sledeća. Prvo, kod izabranog lekara na prepisivanje leka na recept čekate ceo dan. Drugo, ukoliko nemate izabranog lekara, a moguće je da nemate zato što su vam izgubili medicinsku dokumentaciju, ako vam hitno treba, ne mogu da je nađu, jer jednostavno zagubila se pa sačekajte jedno pet-šest meseci do godinu dana. Onda kod tog drugog lekara morate da sačekate dva do pet dana, bez obzira kakav zdravstveni problem imate. Na pregled kod endokrinologa ili kod oftamologa morate da sačekate duže od mesec dana. To su tamo prava pacijenta.
Na obične analize krvi, zapravo na rezultate analize krvi morate da čekate dva do tri dana. Kod privatnika, naravno, te iste rezultate analize krvi dobijate isti dan.
Ukoliko zovete hitnu pomoć, a ovde ću biti subjektivna, govoriću u svoje ime, ona vam stiže od 10-15 minuta i to ukoliko živite na udaljenosti od 300 metara od doma zdravlja i odlično je ako vam u sanitarnim kolima, pored vozača, dođe lekar, a ne samo vozač koji će vam reći da je došao da bi vas obavestio da lekara nema jer su oni negde na terenu, a on ne može da pomogne zato što nije lekar, već vozač.
To su prava pacijenata, ili kako god hoćete, u Domu zdravlja u Obrenovcu.
Sada ću vam nešto reći o pojedinim pravima pacijenata u Kliničkom centra, a ona su sledeća, ovde u Beogradu. Na operaciji veštačkog kuka ili na operaciju veštačkog kolena čekate mesecima. Naravno da, iako imamo obučene lekare, to je nesporno, nemamo opremu za transplantaciju organa. Recimo, nemamo opremu za transplantaciju pankreasa ili za transplantaciju srca. Za određene retke bolesti nema ni lekova. Recimo, za "batenovu bolest".
Jako je mali broj medicinski sestara. Jako je mali smeštajni kapacitet, zapravo mali broj kreveta. U nekim zdravstvenim ustanovama leti nema klime, zimi nema grejanja ili je to grejanje jako slabo.
Na klinici za onkologiju su neopisive gužve. Ne možete ni da zamislite kolike, a na operaciju se čeka neprimereno dugo, pod uslovom da dobijete dobru dijagnozu.
O dužini čekanja za ugradnju stenta ili, recimo, za ugradnju gastro spone, posebno za ljude koji dolaze iz unutrašnjosti, čekaju neprimereno dugo. Mislim da nema potrebe više ni da govorim o tome.
Čini mi se da gotovo svaki član ovog predloga zakona o pravima pacijenata, na žalost, stvarnost na neki način demantuje, iako su oni ovako jako lepi za čitanje. Volela bih da oni zažive u praksi i da zaista ovaj zakon otpočne svoju primenu.
Skeptik sam, već sam to rekla, i mislim da se to neće ostvariti nažalost, ali moram ukazati na neke.
Prvo, pravo pacijenta na informaciju jeste često, bar se do sada događalo, da je to zapravo pravo pacijenta na određenu vrstu laži. Sada, razlika je u vrsti laži koja se pacijentu izgovara. Nekada je to laž iz neznanja. Na primer, leče vas od bronhitisa, a zapravo imate kancer jednjaka ili vas leče, recimo, od teške alergije grla, a zapravo imate kancer grla. Nekada je to laž iz samilosti. Na primer, urade vam biopsiju, pošalju isečak na histopatološki nalaz za koji vam kažu da će biti gotov od 10 dana pa do dve nedelje, a onda prođe mesec dana, pa prođe dva meseca, a vi svoj nalaz nikako da dobijete, jer ne smeju da pacijentu izgovore ono što smatraju da pacijenti ne žele da čuju, a time se samo gubi vreme koje je za svakog bolesnog čoveka jedini resurs koji ni jedan jedini lekar i zdravstveni radnik ne sme ni sekundu trošiti.
Članom 9. predviđen je kvalitet pružanja zdravstvenih ustanova gde se, između ostalog, na poslednjem kraju poslednje rečenice navodi i humani odnos prema pacijentu.
Slažem se da treba da postoji. Prirodno je valjda da postoji, ali ukoliko recimo bolesniku koji je nepokretan i koji leži, koji je osuđen da leži, a pri tom ima zatvor, na primer, ne stave klizmu tri nedelje i takav pacijent dobije, na primer, sepsu creva, teško da se može govoriti o humanom odnosu prema pacijentu. Ovo su samo primeri. O nekima od njih govorim objektivno, neki iz iskustva drugih ljudi, a neki iz ličnog iskustva.
Članom 14. propisano je pravo na privatnost i poverljivost, koje se, nažalost, danas beskrupulozno krše. Svedok sam tome i svi poslanici su svedoci tome. Mislim da ste i vi svedoci tome. Pouzdano znam da se u pojedinim slučajevima ta prava krše upravo od strane zdravstvenih radnika, zdravstvenih saradnika, uopšte lica koja su zaposlena u zdravstvenim ustanovama.
Članom 20. predviđeno je pravo uvida u medicinsku dokumentaciju. Mene jako interesuje kako će se, recimo, takvo jedno pravo ostvarivati? Šta će se desiti u onim situacijama kada vam, eto, jednostavno nestane vaš medicinski karton, kada nestane vaša medicinska dokumentacija, a recimo hitno vam treba?
Članom 21. reguliše se pravo na poverljivost podataka o zdravstvenom stanju pacijenta. Otuda se postavlja pitanje a kako mi to onda malo, malo putem sredstava javnog informisanja čitamo o zdravstvenom stanju i to o detaljima zdravstvenog stanja neke, ne mora biti iz sfere politike, na primer, javne ličnosti? Postavlja se pitanje – pa ko ih to dostavlja medijima? Evo, ja ću vam odgovoriti – obično ih dostavljaju lica koja su zaposlena u zdravstvenim ustanovama.
Naravno da vi pred sobom imate izuzetno težak zadatak sa kojim morate da se izborite. Nadam se da ste i sami svesni da mi u ovom trenutku imamo jedan potpuno neracionalan, jedan potpuno neadekvatan, jedan pogrešno postavljen zdravstveni sistem koji uopšte ne prati potrebe našeg stanovništva da nemamo dovoljna izdvajanja, da mnogi veliki zdravstveni sistemi uopšte ne plaćaju zdravstveno osiguranje.
Naravno, ogromna količina novca ide na one javne nabavke, koje se ni na koji način ne kontrolišu. Činjenica je da su danas mnoga sela u zemlji Srbiji bez i jednog jedinog lekara, dok je u gradovima na gotovo hiljade lekara nezaposleno.
Jedina svetla tačka u svemu ovome jesu lekari naši koji jesu stručni. Naravno, i među njima ima kukolja koje treba odstraniti, kao i zdravstvenog osoblja sa dobrim potkovanim znanjem, ali su slabo opremljeni i slabo plaćeni.
Već sam rekla da pred sobom imate težak zadatak. Naravno, za ono što ste u zdravstvu zatekli niste vi odgovorni. Imali ste šta i da nasledite od vaših prethodnika. Nasledili ste jednu veliku katastrofu i za tako nešto upravo su ti vaši prethodnici odgovorni, posebno decenijski ekspert ministar zdravlja. Vi ste tu, naravno, da ispravljate greške svojih prethodnika i morate naći načina da kako znate i umete da učinite bar mali korak ka boljem, a u interesu celog društva.
Naime, ovakav kakav je trenutno naš zdravstveni sistem, ukoliko njega uopšte ima, ili će se on sam urušiti i to u onom bukvalnom smislu, tako što će doći do fizičkog urušavanja zdravstvenih ustanova, neke se fizički već urušavaju ili će doći do njegovog kolapsa usled onog sa stanovišta naučnog segmenta, zbog nedostatka visoko profilisanog stručnog kadra ukoliko se nešto hitno ne preuzme. Ovo je realnost i nju kao takvu treba prihvatiti.
Ovaj predlog zakona, bez obzira na njegove dobre strane što se njime na jedinstven način grupišu prava, što ih je 12, što se uvode neke novine i sve tako, čini mi se da je poput Andersenove bajke, a nažalost u bajke veruju još samo mala deca.
Na kraju krajeva, u Turskoj, recimo, prosečna starosna granica je 16 godina. U Srbiji, nažalost, nije tako, nego je drastično veća.
Mi možemo da izgubimo i godinu, možemo da izgubimo i dve i pet godina, ali onda izgleda da se mi takmičimo samo u jednoj disciplini koja se naziva mortalitet.
O stanju u zdravstvu mora se misliti odmah, mora se delovati odmah, mora se delovati danas, 24 sata svaki dana, jer kada je ovako osetljivo pitanje kao što je zdravstvo čini mi se da svako sutra sa aspekta pacijenta, sa stanovišta jednog običnog bolesnog čoveka nažalost obično biva kasno.
Što se tiče Predloga zakona o zaštiti lica sa mentalnim smetnjama, ovaj Predlog zakona, pre svega bavi se licima koja spadaju u jednu od najosetljivijih kategorija stanovništva, stoga smo mišljenja da je vrlo bitno da se ovaj zakon uradi na najbolji mogući način i cenimo napor. Sam predlagač je u razlozima za donošenje ovog zakona naveo da mentalne smetnje ugrožavaju više od 25% ljudi u određenoj populaciji.
Takođe, današnji stresan način života dovodi do većeg broja ljudi koji pate od depresije, koji pate od drugih bolesti, koje takođe spadaju u mentalne smetnje i neophodno je ovaj zakon doneti sa što manje nedostataka i prihvatanje amandmana o kome će biti, naravno reči i u raspravi u pojedinostima. Među njima ima jako kvalitetnih kako bi se lica iz ove grupe zaista i dovela u bolji položaj. Pre svega, treba istaći da promene koje su napravljene u odnosu na nacrt zakona, jesu dobre i tu pre svega mislim na deo koji se odnosi na rokove u delu koji se tiče zadržavanja osoba sa mentalnim smetnjama bez njihovog pristanaka. Međutim, čini mi se da ima još nekih propusta na koje moram da ukažem. Imajući u vidu stanje u kome se zdravstvene i druge ustanove nalaze, a koje je, činjenica posebno loše, pogotovo je loše stanje ustanova koje se bave zbrinjavanjem ove kategorije stanovništva, neophodno je predvideti i druge vidove lečenja koja više uključuju porodicu i trebalo bi da se odvijaju u zajednici. Naravno sve u zavisnosti od stepena i od tipa samog oboljenja.
Takođe, čini mi se da se kao nedostatak javlja i način na koji je organizovano pod znacima navoda, lečenje dece sa mentalnim smetnjama. Maloletna lica svakako da spadaju u jednu posebnu kategoriju stanovništva, lica sa manje od 18 godina sa mentalnim smetnjama, ma koje to bile smetnje, neću ih ovde navoditi, svakako zaslužuju više prostora od jednog pukog nabrajanja i treba predvideti posebno negu za njih u odnosu na lica starija od te dobi, što mi se čini, ovakvim jednim predlogom zakona, nije u dovoljnoj meri učinjeno. Za razliku od Zakona o zdravstvenoj zaštiti, ovde deca od 15 godina ne mogu sama donositi odluke o svom lečenju u slučaju dobrovoljnog pristanka i mislim da bi trebalo jednu posebnu glavu posvetiti za decu.
Smatramo da je ovakav predlog zakona na dobrom putu i da mu želimo da zaživi u praksi, ali svakako da ima još dosta prostora za njegovu doradu, pre svega u smislu dobrih amandmana koje sam već pomenula i koje treba da razmotrite, kako bi oni bili usvojeni i kako bi se na taj način što više doprinelo i pomoglo licima sa mentalnim smetnjama i pre svega pomoglo licima sa mentalnim smetnjama, a onda kako bi se i učinio jedan pomak u pogledu njihovog uključivanja u jedne potpune normalne tokove života upravo iz onih razloga koje ste sami naveli, a to je da ne budu posmatrani kao što su do sada, kao što ste naveli, kao građani drugog reda. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Elvira Kovač.

Zahvaljujem. Poštovani potpredsedniče, predsedništvo, gospođo ministarko, saradnici, dame i gospodo narodni poslanici, kao što smo čuli u izlaganju uvažene ministarke, razlog za donošenje posebnog zakona o zaštiti prava pacijenata je zapravo jedna osnovna potreba da se prava pacijenata, njihov način ostvarivanja i zaštita ovih istih prava urede sada na potpuniji i precizniji način.
Budimo realni, nažalost u praksi nije retka situacija da dođe do uskraćivanja ili otežanog ostvarivanja prava građana iz oblasti zdravstvenog osiguranja i zdravstvene zaštite, kao i da kvalitet pruženih zdravstvenih usluga bude nižeg nivoa. Uprkos ogromnim problemima u ostvarivanju zdravstvene zaštite, moram da naglasim da tokom vrlo kratkog mandata novog Ministarstva zdravlja mogu da se uoče napreci u rešavanju razno raznih problema, kao i unapređivanje načina rada raznih zdravstvenih ustanova kao i samog Ministarstva zdravlja i Fonda.
Međutim, to ne menja činjenicu da ogroman broj građana još uvek se svakodnevno suočava sa problemima u ostvarivanju prava na zdravstvenu zaštitu i zdravstveno osiguranje. Veličina i broj spomenutih problema u zdravstvu ne ostavlja veliki prostor za zadovoljstvo.
Smatramo da bi bilo normalno da za cenu koja plaća Fond, za razne vrste usluga, da bi pacijenti trebali da imaju najbolju medicinsku uslugu i nadalje da sami pacijenti ne treba ili ne moraju da znaju da li je sektor ili organ u sastavu istog ministarstva nadležan za postupanje po njihovim raznim prigovorima, prijavama i da sami pacijenti ne bi trebali da trpe posledice međusobnog prebacivanja nadležnosti. Nedopustivo je međusobno prebacivanje nadležnosti za sprovođenje inspekcijskog nadzora u zdravstvenim ustanovama.
Da se vratim na konkretan zakonski predlog. Najpre bih želela da pričam o Predlogu zakona o pravima pacijenata, pa ukoliko mi vreme dozvoli kao ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SVM i o drugom predlogu, o pravima osoba sa mentalnim smetnjama.
Prevencija je neophodna i ona predstavlja prvi korak za uspešno lečenje pojedinih bolesti. Stoga je vrlo značajno što se ovde konkretno spominje pravo na prevenciju i što zdravstvena ustanova ima obavezu sprovođenja preventivnih mera, podizanja svesti ljudi i obezbeđivanje zdravstvenih usluga u odgovarajućim vremenskim intervalima.
Ovde najpre kao žena, moram pohvaliti činjenicu da je Republički fond za zdravstveno osiguranje od ove godine ponovo utvrdio pravo na preventivni pregled za rano otkrivanje karcinoma dojke i grlića materice ženama između 25 i 69 godina života, jednog godišnje, a ne jednom u tri godine.
Ovim zakonom je prvi put utvrđeno pravo pacijenta da na sopstvenu odgovornost napusti zdravstvenu ustanovu, kao i pravo deteta u stacionarnim zdravstvenim ustanovama i ono što je možda za sve nas zanimljivo, pravo na drugo stručno mišljenje, kao pravo pacijenta da kako od doktora medicine, tako i od samog stomatologa zatraži drugo stručno mišljenje o stanju svog zdravlja.
Pacijentu se garantuje jednako pravo na kvalitetnu zdravstvenu zaštitu u skladu sa njegovim zdravstvenim stanjem, što zvuči dobro, ali drugi deo - sve u granicama materijalnih mogućnosti sistema zdravstvene zaštite, koje nažalost kao što svi znamo i svi smo svesni toga, da trenutno nisu nešto velike. Dakle, pacijent ima pravo na odgovarajuće zdravstvene usluge radi očuvanja i unapređenja svog zdravlja, sprečavanja, suzbijanja i ranog otkrivanja bolesti.
Sledeće pravo koje se utvrđuje je pravo na poštovanje pacijentovog vremena, koje podrazumeva da u slučaju da ne postoje uslovi da se medicinska usluga pruži odmah, pacijent ima pravo na zakazivanje pregleda, dijagnostičkih pregleda i sličnih procedura i da je zdravstvena ustanova dužna da poštuje pacijentovo vreme i da ga blagovremeno obavesti u slučaju da se promeni termin pružanja zakazane zdravstvene usluge. Smatramo da je ovo jedan od najvećih manjkavosti našeg sistema, jedan od najvećih problema. Svi znamo da se određeni pregledi zakazuju pa i nekoliko meseci, da ne kažem čak i više od godinu dana unapred i da su strašne liste čekanja. Lično sam za jednog starijeg pacijenta pokušala da se raspitam i nekada vam kažu – idite privatno jer niste tako hitan slučaj da ikada dođete na red za magnetnu rezonancu ili bilo šta drugo. Zbog toga smatramo da bi trebalo posvetiti posebnu pažnju načinu i funkcionisanju zakazivanja pružanja određenih specijalističkih i dijagnostičkih pregleda.
Ono što je jedna od većih novina koju uvodi ovaj predlog je da ukoliko pacijent smatra da mu je uskraćeno pravo na zdravstvenu zaštitu ili da mu je postupkom zdravstvenog radnika ili saradnika uskraćeno neko pravo iz oblasti zdravstvene zaštite, ima pravo da podnese prigovor. To je mogao i ranije u prethodnih nekoliko godina, ali ovim rešenjem se sada izmešta ovo pravo pacijenta iz same zdravstvene ustanove u jedinicu lokalne samouprave u skladu sa decentralizacijom zdravstva, što podržavamo, u skladu sa prenošenjem osnivačkih prava domova zdravlja na jedinice lokalne samouprave.
Dakle, zaštita prava pacijenata na ovaj način rešava se na jedan potpuno novi način i na jedinicama lokalne samouprave će biti da one odrede lice, tog diplomiranog pravnika koji je ovde spominjan danas više puta, koji će biti savetnik za zaštitu prava pacijenata. Data je mogućnost da savetnik za zaštitu prava pacijenata obavlja ovaj posao za više jedinica lokalne samouprave. Naravno, ovde se verovatno misli na manje jedinice lokalne samouprave.
Ove poslove su, kao što smo to čuli, i u prethodnom periodu obavljali diplomirani pravnici, ali oni su fizički sedeli, odnosno pripadali samoj zdravstvenoj organizaciji i ove poslove su uglavnom obavljali kao dodatne, jer vrlo je zanimljivo kada pogledamo kako izveštaj samog Zaštitnika građana, kako i razne službene podatke, spremajući se za ovu raspravu, malo sam se zanimala za podatke, broj prigovora raznih pacijenata je bio vrlo nizak, mali i to verovatno ne zbog toga što oni nemaju problema, prigovore, nego verovatno malo njih zna za ovo svoje pravo.
Oni su svoje poslove uglavnom obavljali kao dodatne i stoga, pošto se sad predlaže da ovaj posao u budućnosti organizuju same lokalne samouprave, da će biti dovoljan broj već postojećih diplomiranih pravnika koji rade u okviru lokalnih samouprava i da će oni moći da obavljaju zadatke. Videćemo kada zaživi ovaj zakon. U svakom slučaju, SVM smatra da je neophodno obezbediti dovoljan broj stručnjaka koji zaista mogu ozbiljno da se bave prigovorima građana, odnosno pacijenata i zaštitom njihovih prava.
Ovde smo nedavno u Narodnoj skupštini Republike Srbije raspravljali o Zakonu koji se tiče osoba sa invaliditetom. Tada smo konkretno pričali o zapošljavanju i profesionalnoj rehabilitaciji osoba sa invaliditetom. Moram naglasiti da, što se samog normativnog okvira tiče, mi smo u proteklih nekoliko godina doneli dosta dobre propise, a i Vlada, za postavljanje kakvog-takvog normativnog osnova za ostvarivanje i zaštitu prava i osoba sa invaliditetom. Ali, svedoci smo toga, moramo to reći, da pripadnici ove posebno osetljive društvene grupe osoba sa invaliditetom imaju dosta teškoća i da se svakodnevno suočavaju sa složenim problemima, koji ih onemogućavaju da svoja prava ostvare i da postignu željeni nivo društvene uključenosti.
Osobe sa invaliditetom se u našoj zemlji suočavaju sa problemima ostvarivanja prava kako na socijalno, tako i na zdravstvenu zaštitu. Uzroci neostvarivanja ovih prava su uglavnom postojeće predrasude prema tim ljudima, diskriminacija i "nedostupnost" prava svih. Da postoji potreba za rešenje kako normativnog, tako i faktičkog ili realnog stanja prava osoba sa invaliditetom dokazuje i to da je samo Ministarstvo zdravlja predložilo i ovaj drugi predlog, da se donese posebno zakon o pravima osobama sa mentalnim smetnjama.
Kao što smo čuli, osnovni razlog za donošenje tog zakona o pravima osoba sa mentalnim smetnjama je upravo da se uspostavi viši nivo kvaliteta zaštite mentalnog zdravlja u skladu sa savremenim dostignućima u ovoj oblasti. Mi iz SVM pozdravljamo činjenicu da ukoliko uspemo da adekvatno primenimo ovaj dobar zakon, da bi to trebalo da obezbedi zaštitu ljudskih prava i socijalno uključivanje osoba sa mentalnim smetnjama.
Nažalost, prema tome što smo mogli da čitamo kako u ovom obrazloženju, a i iz drugih izvora, nije mali broj onih ljudi koji pate od raznih mentalnih smetnji. Među najčešće i najviše onesposobljavajuće treba dodati smetnje usled zloupotrebe psihoaktivnih supstanci koje su sve veće i veće – epilepsije itd. Ova lica su upravo najosetljivija na kršenje njihovih osnovnih ljudskih prava, a ostali građani, ako mogu tako da kažem, su vrlo skloni da ih posmatraju kao drugačije, kao možda i opasne, što vrlo često dovodi do izolacije ovih ljudi.
Zbog toga je izuzetno značajno što ovaj propis zabranjuje diskriminaciju na osnovu mentalnih smetnji i svako zlostavljanje, zanemarivanje, eksploataciju, zloupotrebu ili ponižavajuće ponašanje prema ovim osobama.
Opštoj javnosti skoro da je nepoznata uloga socijalne mreže porodice i same zajednice u oporavku i održavanju kvalitetnog života lica sa mentalnim smetnjama, kao i da je za njih izuzetno važno uključenje u porodičnu sredinu, radnu i društvenu sredinu, uz uvažavanje njihovog ličnog izbora, ukoliko je to moguće, izmeštanje kad god je to moguće lica smeštenih u psihijatrijske bolnice i ustanove socijalne zaštite u primarnu društvenu sredinu trebalo bi da obezbedi njihovo socijalno uključivanje i zaštitu osnovnih ljudskih prava.
Naime, brojne su negativne posledice dugoročnog zadržavanja osoba sa mentalnim smetnjama u dislociranim psihijatrijskim bolnicama, što još uvek postoji na terenu. U mnogim slučajevima ovi pacijenti se ne otpuštaju iz psihijatrijskih bolnica kada prestane potreba za njihovim bolničkim lečenjem, a upravo zbog toga što u njihovoj zajednici nije uspostavljen adekvatan sistem koji bi omogućio pružanje adekvatne zdravstvene zaštite i socijalne podrške za njih.
Takvi pacijenti, od kojih su mnogi zatvoreni ne više meseci, već i više godina, su potpuno izopšteni iz redovnog socijalnog okruženja. Vremenom postaju sve manje podobni, ponekad i potpuno nesposobni za kasnije socijalno uključivanje.
Propisano je ovim drugim predlogom i da lice sa mentalnim smetnjama ima pravo na zaštitu i unapređenje mentalnog zdravlja kroz prevenciju, negu, lečenje i psihosocijalnu rehabilitaciju u odgovarajućim zdravstvenim i drugim ustanovama. Propisano je, takođe, da lica sa mentalnim smetnjama imaju pravo na jednake uslove lečenja, koji su primereni njihovim zdravstvenim potrebama, pod istim uslovima kao bilo koji drugi korisnici zdravstvenih usluga.
Međutim, nekako je realno, vidi se da za sada ovi pacijenti nisu bili dovoljno ohrabreni da učestvuju u donošenju odluka značajnih za njihov boravak i lečenje. Kao što sam već spomenula kod prethodnog zakona, uzevši u obzir službene podatke koji ukazuju na vrlo mali, a mogu da kažem i minimalan broj pritužbi upućenih zaštitnicima pacijentovih prava, u ovom slučaju konkretno ne znamo na zadržavanje osoba sa mentalnim smetnjama ili njihov tretman u bolnicama, može se zaključiti da osobe sa mentalnim smetnjama, koje su sada trenutno ili u prošlosti bile smeštene u psihijatrijskim bolnicama, nisu adekvatno poučene o svojim pravima i o zaštitnim mehanizmima.
Utvrđeno je da se lečenje lica sa mentalnim smetnjama obavlja u psihijatrijskim ustanovama i u domovima zdravlja. Tačnije, predviđeno je da će se u ovim zdravstvenim ustanovama, da će se prema ovome obrazovati organizacione jedinice koje će obavljati poslove zaštite mentalnog zdravlja. Propisano je da se lečenje i zaštita mentalnih smetnji prilagođava svakom licu sa mentalnim smetnjama posebno i da se lečenje tih osoba vrši po njima prilagođenom tzv. individualnom planu.
Ono o čemu je uvažena gospođa ministar zdravlja u uvodnom delu i pričala je da kada stručnjak, doktor medicine ili psihijatar proceni da usled mentalnih smetnji određena osoba je opasna kako za svoju bezbednost, za svoje zdravlje ili za zdravlje i bezbednost drugih lica, mogu se smestiti u psihijatrijske ustanove i bez svog pristanka, odnosno prisilom, ali isključivo u slučaju da na raspolaganju nisu manje restriktivni načini za pružanje zdravstvene zaštite.
Savez vojvođanskih Mađara svakako pozdravlja da se takvo lečenje, tako i resocijalizacija zaštite interesa i prava osoba sa mentalnim smetnjama sprovode u najmanjem restriktivnom okruženju, a sve u skladu sa potrebama ovih lica, tako podržavamo i napore Ministarstva zdravlja u donošenju ova dva nova zakona i iskreno se nadamo da ćete imati u budućnosti još energičnije mere da pratite i sprovođenje ovih zakona i da će se oni sprovoditi u potpunosti. Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Nebojša Zelenović.

Uvažena ministarko, članovi ministarstva, gospodine predsedavajući, koleginice i kolege narodni poslanici, danas ću prvo pričati o Zakonu o pravima pacijenata, a posle i o drugom Zakonu o zaštiti lica sa mentalnim smetnjama. Nama ovakav zakon treba. To je činjenica i zato mislim da članovi su poslaničkog kluba Zajedno za Srbiju, uz neke određene korekcije koje smo dali kroz nekih 11 amandmana, spremni da ozbiljno razmatraju o ovom zakonu i da na kraju krajeva daju svoju podršku.
Ono što je jako bitno i što bismo mi želeli da čujemo danas od vas je – da li vi imate plan? Kako ćemo sad ovaj zakon, koji ne bi trebao da bude jedna deklaracija o pravima, koja nije ili ne može da ima svoju primenu u praksi, da primenimo u praksi? Kasnije ću krenuti kroz sva prava koja su pobrojana u zakonu, da probamo da vidimo kako zaista stvari funkcionišu u životu i da onda vidimo kako bi oni mogli da budu zaista primenjeni i da, na kraju krajeva, kada se sve ovo završi, kada počne sa primenom ovaj zakon, koristi od toga imaju naši građani. Dakle, jako je bitno da imamo taj plan. Nadam se da ćemo posle moći da razmenimo ideje oko toga kako mislite da taj plan može da funkcioniše i kako treba da funkcioniše i koji je to rok u kom će ovaj zakon biti ili morati da bude primenjen.
Pre nego što krenemo uopšte o pravima, hteo bih da se vratimo na kraj prošle godine kada smo pričali o tome. Tada ste napravili jedan bitan iskorak, zaista bih to pohvalio. To je bila ova priča o uvođenju privatnih apoteka u sistem. Mislim da to daje jedan nov kvalitet i ponudu našim građanima, ali ni tu nismo imali plan. Pošto nemamo plan, onda imamo situaciju da od Knez Mihajlove pa do Slavije imamo pet privatnih drogerija od iste firme, ali zato nemamo tu firmu ni u Žagubici, ni u Sjenici. Oni jednostavno nemaju interes za to. Nama je jako stalo, pošto govorimo o javnom interesu i govorimo o dostupnosti zdravlju, ne znam zašto nemamo taj plan mreže apoteka, pa bi onda neko ko dobije mogućnost da ima pet apoteka na ovako ekskluzivnoj lokaciji, onda mora da otvori neku i u Žagubici, na primer, ili negde u okolini Leskovca. Ovako mi deluje da će sve dobre lokacije ili sve dobre mogućnosti da zaradi, nemam ništa protiv da neko zaradi, dobiti oni koji imaju mogućnost za to, ali će državne apoteke, koje pri tom moraju da poštuju Zakon o javnim nabavkama, morati da popune te rupe, a tih rupa ima.
Zalažemo se da krenemo u reformu, da ta reforma bude kvalitetna i dobra, ali da postoji neki plan. Bez plana nećemo ništa uraditi.
Sledeća stvar, kada smo pričali o ovim javnim nabavkama, tada sam vam rekao da će doći do određene nestašice lekova. To se desilo. Imamo situaciju da lek sa liste D, koji se zove aminofilin, možete da kupite na pijaci, a ne u apotekama. Kao što je situacija da kasne vakcine u domovima zdravlja, pa ne možemo da obavimo obaveznu imunizaciju.
Pristajemo na to da nam trebaju dobre stvari, da nam treba ozbiljna reforma i ovaj zakon bi mogao da bude taj prvi korak. Ako ulazimo u to da nam treba jedan ozbiljan zakon, kakav je ovaj zakon, onda zaista očekujemo da će se on primeniti.
Krenuo bih od ovog prvog prava, a to je pravo na dostupnost zdravstvene zaštite. Pre nego što krenemo o tome, pitao bih vas – da li znate koje je radno vreme domova zdravlja po Srbiji? Da li postoji negde utvrđeno jedinstveno radno vreme ili je ono od opštine do opštine, od doma zdravlja do doma zdravlja?
Kada govorimo o dostupnosti zdravstvene zaštite, to prvenstveno znači da imamo neke lekare za koje građani znaju da rade u neko vreme. Da li negde rade u dve smene ili u jednoj smeni i kako to regulisati? Ono što mislim da nama treba pored ovog zakona, a to je zakon o domovima zdravlja i zakon o bolnicama. Dakle, da probamo da regulišemo šta to nama nudi svaki dom zdravlja kao niz zdravstvenih usluga i šta nudi bolnica kao sekundarni nivo zdravstvene zaštite. Ako imamo takav zakon, onda ćemo imati isti niz usluga u svim domovima zdravlja i onda dolazimo do onog principa jednakosti i solidarnosti u čitavoj državi, pa se neće desiti da nam negde u nekim bogatijim opštinama nude jedno, a u nekim siromašnim ne nude ništa.
Sledeća stvar koja je jako bitna, a tiče se dostupnosti zdravstvene zaštite, a to je kako je obično svetu dostupna sekundarna zdravstvena zaštita preko primarne. Sada ste ovde pominjali kako ćemo, pominjali ste na Odboru za zdravlje, zapravo iz DILS projekta da se finansira obuka lica koja će raditi zaštitu, odnosno savetovanje. Mislim da bi bilo dobro da se taj novac koji je prvobitno bio namenjen za to uloži u informatiku. Hajde da brzo povežemo primarnu i sekundarnu zdravstvenu zaštitu i da onda kada pacijent dođe kod svog izabranog lekara istog momenta, ne on, nego njegov lekar njemu zakaže pregled kod lekara specijaliste. Hajde da to uradimo odmah. Tu ne treba puno vremena. Mislim da je taj sistem umrežavanja negde na pola puta. Hajde da to ubrzamo, pa da onda dobijemo situaciju da naš pacijent ne bude poštar, pa da nosi ispod miške snimke, nalaze, upute, recepte, pa još ako mu se desi da nešto usput izgubi, onda je u velikom problemu. U istom trenutku imaćemo i povratnu informaciju, pa će izabrani lekar moći jako brzo da reaguje. Mislim da treba tu novac da uložimo.
Sledeća stvar koja je jako bitna, a to je pravo na preventivne preglede. To je jako bitna stvar i vidim da ste to ovde predvideli kroz kampanje, kroz periodične preglede i kroz posebnu pažnju ka rizičnim grupama. To je u redu. Kako ćete vi, odnosno kako planirate da omogućite da se ti pregledi sprovode redovno ili periodično i kako će naš izabrani lekar da ima svest o tome da je to jako bitno. Jako je bitno da vi svest izabranog lekara o tome da on treba da obavlja preventivne preglede povežete sa njegovom zaradom. Mislim da je to ključna stvar. Neće naši lekari pozivati pacijente na preventivne preglede zato što po ovom izveštaju, koji ja imam, to je izveštaj Zdravstvenog saveta Srbije, izabrani lekari su u toj lestvici lekara na najnižem stupnju i po poštovanju i po zaradi. Neće oni raditi preventivne preglede, a sami ste rekli da težište zdravstvenog sistema treba da bude na primarnoj zdravstvenoj zaštiti. Ako ćete težište sistema biti na primarnoj zdravstvenoj zaštiti i ako će oni da urade 80% posla, oni moraju da znaju da će od toga nešto i zaraditi. Oni to neće raditi za ovaj novac. Mislim da je to u redu.
Hajde da povežemo svest o tome da oni treba da rade preventivne preglede sa njihovom zaradom. Sada vam dajem predlog da napravite kvalitetnu faktornu cenu usluge. Faktorna cena usluge će omogućiti lekarima da zarade više i onda oni neće slati kod lekara specijaliste za najobičnije preglede koje mogu da urade u svojoj ambulanti. Time ćemo smanjiti gužve kod lekara specijaliste i omogućiti da se bave onim stručnim stvarima kojima i treba da se bave.
Znam da to nije lako i znam da za to treba vreme. Razumem, ali ako bismo krenuli pre, pre ćemo i završiti taj posao.
Još jedna jako bitna stvar, a tiče se ove preventive, to je zapravo kapitaciona formula. Ova kapitaciona formula koju sada u ovom trenutku imamo nije dobra. Ona je destimulaciona. Ona tera naše lekare da ne rade ili da rade manje, a i ako nešto urade, pa se drznu da propišu neki bolji lek, njima će plata biti manja i na kraju ćemo završiti krug tako što će našim pacijentima biti gore. Umesto da uradimo nešto dobro za pacijente, ovom kapitacionom formulom radimo dosta lošeg za njih. Treba o tome da porazmislite. Zato sam govorio više puta, ne bih voleo da mi zamerite, nisam imao lošu nameru, a vidim da ste pokazali dobru nameru kad ste rešili onaj problem sa glivekom i primenom leka za pacijente. Vidim vašu dobru nameru, ali mi je stalo da rešimo ove probleme. Kod kapitacione formule sistem mora da se promeni.
Naš sistem je glomazan i spor i neefikasan. Imamo situaciju da, kada se pokvari skener, npr. pokvari se skener u bolnici u Loznici, lekari radiolozi koji rade, njih ima tri ili četiri, u bolnici u Loznici će primiti platu iako skener ne radi i oni neće raditi snimke skenerom, imaće istu platu kao radiolozi u Šapcu koji će primiti te pacijente iz Loznice. To znači da naš sistem nije sposoban da reaguje na promenu ili nije sposoban da brzo otkloni problem. Svejedno, i ovako i onako nije dobar, pa da vidimo šta možemo tu da uradimo, da to promenimo.
Još jedna jako bitna stvar tiče se prava na obaveštenje i to je dobra stvar. Ovde stoji u pravima da lekar treba da da obaveštenje pacijentu o raznim stvarima, meni je jako bitno, pročitaću: "Pacijent ili zakonski zastupnik ima pravo na obaveštenje i uvid u troškove lečenje pacijenta.". Kako će on da dobije to obaveštenje? Nijedan izabrani lekar ne zna kolika je zaista cena. Mislim da većina ljudi u sali ili građana ne zna kolika je prava cena. Prava cena prvog pregleda kod lekara je 320 dinara. To je jeftinije nego kod frizera da odete, jeftinije nego bilo šta drugo. Da li može biti isto rad lekara u primarnoj zdravstvenoj zaštiti i rad frizera? Zašto je to tako? Zato što niko nije prikazao, u toj fakturnoj ceni, cenu rada lekara, cenu troškova, cenu struje, vode, telefona, cenu održavanja, cenu prevoza i kada saberemo doći ćemo do jedne kvalitetne cene. Šta će nam omogućiti ta cena? To je ista ona fakturna cena o kojoj sam govorio. Omogućiće nam da polako krenemo da uvodimo privatni sektor u primarnu zdravstvenu zaštitu i onda ćemo dobiti sledeće pravo koje ovde stoji, a to je pravo na kvalitet. Kada budemo imali privatni sektor, pravu fakturnu cenu, imaćemo i kvalitet, a onda ćemo imati situaciju da nećemo imati lekare u primarnoj zdravstvenoj zaštiti državnih ustanova koji rade i u privatnoj praksi. Oni onda moraju da se odluče, hoće li tamo ili ovamo za iste pare. Mislim da je to korektno i da je to još jedna vrsta reforme za koju ne vidim razlog zašto ne bismo uradili. Uradili ste to sa apotekama, doduše bez plana, ali hajde ovo da uradimo sa planom, pa ćemo negde stići.
Reći ću još par stvari koje su jako bitne, a tiču se samih procedura. Procedure će lečiti probleme čekanja, pacijentovog vremena i slično, kada budu lekari imali tačne procedure koje nisu stvar volje primene, hoću ili neću to da primenim u nekom trenutku, i procedure u propisivanju lekova. Verovatno će onda naši pacijenti manje čekati, to će manje koštati naš zdravstveni sistem.
Još jedna jako bitna stvar, mi smo tu napisali neke amandmane. Mislim da se oni potpuno razlikuju od onoga što ste vi predvideli u ovom zakonu, ali moja ideja je bila da vam pokažem da stvari mogu i drugačije da funkcionišu i da mi probamo da jednu ustanovu, koja mislim da je jedna od najomraženijih ustanova kada govorimo o zdravlju, a to je Republički fond za zdravstveno osiguranje, da probamo njega da približimo građanima. Zašto? Republički fond za zdravstveno osiguranje ne vole ni pacijenti, a ne vole ga ni lekari, čak slobodno mogu da kažem da ga neki i mrze. Nema ni jednog razloga za to, zato što je do sad taj republički fond bio jedna zatvorena ustanova i ponašao se kao banka. Ako u tom fondu ima dovoljan broj zaposlenih, zašto ne bi ti zaposleni koji najbolje od svih poznaju i zdravstvene zakone i zdravstveno osiguranje, bili ti savetnici za prava pacijenta, iz jednog prostog razloga. Vi sa primenom, na taj način primenom tog propisa možete da počnete sutra. To sutra može da počne da radi. Ovako kako ste vi zamislili to će raditi za nekih šest meseci do godinu dana, možda će malo i koštati. Ovako bi trebalo da pacijenti, koji su 90-95% slučajeva osiguranici republičkog fonda, počnu taj isti fond da doživljavaju kao sopstvenu ustanovu, jer ona to zapravo i jeste, pa kada imaju neki problem, a vi ste već negde tu u proceduri naveli da oni u drugom stepenu mogu da se obrate kada nisu zadovoljni savetnikom, mogu da se obrate fondu, eto vam to.
Dajte da taj republički fond otvori svoja vrata, da postane kuća svojih osiguranika, da oni tu dođu po savet. Vidite, oni ga plaćaju, mi svi plaćamo taj fond. Taj fond preko nas plaća lečenje. Zašto onda ne bismo zatvorili krug? Zašto onda ne bismo mi tražili da nas onaj koga plaćamo i zastupa, odnosno bar savetuje? Verujte, tu ćemo najbolje savete dobiti.
Mislim da onda, posle nekog vremena, ako utvrdimo da taj sistem ne funkcioniše, na primer, onda možemo da razmišljamo i o onome za šta se zalaže jedan broj poslanika, to su ta privatna osiguranja. I tu zaista nemam nikakav problem, ali moramo prvo da napravimo sistem i mrežu, pa tek onda da puštamo privatni sektor, jer ako to ne uradimo imaćemo konfuziju. Sve ovo ću detaljnije obrazložiti kada budemo pričali o amandmanima na ove propise.
Rekao bih nekoliko stvari koje se tiču zaštite pacijenata sa mentalnim smetnjama, ono što je tu najbitnije i što je meni delovalo kao bitno. Mi hoćemo u Evropu, jel tako? Hajde jednom da tu Evropu krenemo da uvodimo možda i pre nego što dođemo do nje. Vi ste, zaista to moram da pohvalim, održali javne rasprave, uključili veliki broj ljudi, pozvali nevladin sektor, pozvali ste i neka udruženja, to je sve zaista pohvalno, ali niste baš usvojili ono što su oni tražili. Sad ja to što su oni vama tražili hoću vama da prenesem. Ne bih voleo da nakon usvajanja ovakvog zakona psihijatrijske bolnice i dalje budu to što su sada. Psihijatrijske bolnice treba da budu mesto gde će se lečiti problemi mentalnog zdravlja tek ako ne postoji nijedan drugi način da se reše takvi problemi, kako bismo najzad otvorili vrata za neke nove ustanove.
Nije mi jasno zašto se to dešava, vidim da je to pravilo. Donesite jedan propis iz vaše nadležnosti, a da pri tome ja, recimo, ne vidim nikog iz Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike. Ovo je tema u kojoj treba da se ukrsti socijalna politika sa zdravstvenom, da uključimo sektor centara za socijalni rad, kućne nege, kućnih uslova. Mogu da navedem primer. Šabac je jedan od retkih gradova, kako sam čuo, i jedini koji ima posebnu uslugu kućne nege lica sa mentalnim potrebama i to sprovodimo zajedno, Centar za socijalni rad, gradska uprava i Karitas nevladina organizacija i to ide jako dobro. Hajde da ukrstimo to. Ne vidim nikakav problem da se to uradi, a vidim da postoji puno i privatnog sektora ali i nevladinih organizacija koji su spremni da participiraju tome.
Mislim da je ovo tema za više ministarstava, kako bismo došli do jednog kvalitetnog rešenja, da ne bi bilo dobro da vi plaćate samo onaj zdravstveni deo, a socijalna zaštita samo socijalnu zaštitu i onda se to odvoji, a pošto su plaćanja iz različitih budžeta, onda imamo problem sa realizacijom i na kraju to dovede do toga da nemamo ništa.
Svetska zdravstvena organizacija i sve zemlje EU su u poodmakloj fazi primene alternativnih rehabilitacionih terapija. To je upravo ovo, socijalna inkluzija, rehabilitacija, zaštićeno stanovanje, centri za mentalno zdravlje, ja nisam video da to postoji u ovom zakonu. Da počnemo bar sa jednim, pa da počnemo da ličimo na Evropu, a onda ćemo videti gde idemo, pa ćemo doterivati sistem, ali moramo da otvorimo vrata tome.
Hvala vam na pažnji. Mislim da ćemo kroz ovaj deo oko amandmana pokušati da popravimo. Da ponovim na kraju, ono što je najbitnije, to je da je poslanička grupa Zajedno za Srbiju spremna da ovaj jako bitan zakon podrži, da obratite pažnju na amandmane koje smo predložili, zato što nam je zaista bila želja da zdravstvenu politiku približimo građanima i da dođemo do najkvalitetnijih rešenja, da ne budemo neko ko kritikuje bez predloga i rešenja, nego da budemo konstruktivni. Hvala.