Uvažena potpredsednice, ministre, predstavnici ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, evo ako se bar na neki način umirila ova rasprava između različitih partija vladajuće koalicije, ja ne bih počeo ovom temom.
Srbija je zemlja takvog iskustva, danas je 15. maj, pre dva dana je bio stari Dan bezbednosti, pa se meni čini da ovde još pomalo provejava taj stari duh Ilije Čvorovića i onda se uvek nekako uznemire strasti, kada se raspravlja o temema bezbednosti, službama itd, pa u pokušaju da makar malo relaksiram tu atmosferu, prvo ću govoriti o onoj tački dnevnog reda zbog koje je danas ovde, mada mi nije sasvim jasno, sa kakvim racijom ili obrazloženjem ministri spoljnih poslova, Mrkić, naime o odluci o upotrebi o učešću pripadnika Vojske Srbije u Misiji EU u Maliju.
Samo da razjasnimo jednu stvar, gospođo Kovač vi tretirate gospođu Joksimović kao predlagača akta, pa ona zbog toga ima pravo da malo duže govori ili ne, meni to nije bitno. Nažalost, gospodin Mrkić je toliko kratko govorio, ne uključuje se u raspravu, da ja mislim da to vreme možemo da kompenzujemo u onom delu gde govori gospođa Joksimović, ali samo zbog drugih poslanika.
Voleo bih, gospodine Mrkiću, da ste duže govorili na samom početku, a da ste onda već u ovom prvom delu rasprave možda pružili neke dodatne informacije, odgovorili na neka pitanja poslanika, zbog toga što mislim da bi onda ova diskusija bila mnogo korisnija.
Vi ste se nažalost, čini mi se i kao neka vrsta nevoljnog predstavnika Vlade danas na ovoj sednici, sasvim je jasno da je prosto prirodno i normalno da ovde Vladu predstavlja recimo ministar odbrane po ovom pitanju ili neki drugi visoki funkcioner Vlade, uglavnom ograničili na ono što je formalno obrazloženje ove odluke, bez detaljnijeg elaboriranja političkih, diplomatskih, bezbednosnih okolnosti u kojima treba da donesemo ovu odluku i eventualno nekih drugih odluka, koje bi verujem, bile korisnije za ovu zemlju. Vi ste ministar spoljnih poslova, pa sam od vas očekivao i takvu vrstu angažmana.
Da ne bude nikakve dileme, na samom početku, poslanici LDP glasaće za usvajanje ove odluke, kao što smo u prethodnih nekoliko godina, i onda kada nije bilo tkao širokog konsenzusa u ovom parlamentu o učešću pripadnika vojske i policije u međunarodnim misijama, glasali za sve slične odluke. To je načelan politički stav LDP. Iz mnogo razloga verujemo da je za ovu zemlju, a onda i za institucije vojske i policije vrlo korisno da naši predstavnici učestvuju u ovakvim misijama.
Da budem još direktniji, često se ovde raspravlja i o ceni ovakvih misija. Cena misije u Maliju zbog naših građana, neko je o tome već govorio, govorio je negde oko okvirno 700 hiljada evra.
Mislim da je svaki evro upotrebljen na našeg vojnika u Maliju ili da je svaki vojnik koji će se naći u Maliju ili u bilo kojoj drugoj misiji širom sveta, mnogo korisniji za ovu zemlju, mnogo pametnije uložen novac, nego recimo jedan evro ili dolar koji već gotovo godinu dana trošimo na prilično besmislenu misiju i angažman, recimo gospodina Jeremića, koji je na neki način i službenik vašeg ministarstva, odnosno vaš specijalni savetnik, a koji pokušava, očigledno neuspešno, da nas ubedi da predsedava svetom.
Dakle, za mene je ovo jedan od najefikasnijih i najboljih mehanizama, da tako kažem, i naše diplomatije i poboljšanja ukupne i regionalne i međunarodne pozicije naše zemlje i zbog toga će LDP, između ostalog, i zbog toga glasati za ovakav angažman naših trupa.
Zašto sam na samom početku rekao da mi je žao što niste probali, pre svega kao ministar spoljnih poslova da možda govorite i o nekim drugim aspektima?
Svi, čini mi se, u dosadašnjem toku rasprave, i predstavnici vladajućih partija i nekih opozicionih partija, iz svojih razloga, koji su pre svega pitanje ili njihovog političkog uverenja, političke orjentacije njihovih partija ili pitanje bežanja od možda nepopularnih tema u javnosti i izbegavaju da govore o širem bezbednosnom kontekstu, a Liberalna demokratska partija, podsećam vas, u svakoj ovakvoj raspravi insistira na tome.
Zanima me vaše mišljenje, gospodine Mrkiću, vi ste šef diplomatije ove zemlje, da li bi svi oni pozitivni efekti ovakvih misija o kojima vi, odnosno Vlada, govorite u obrazloženju ove odluke, možda bili bolji, veći, efektniji, efikasniji da Srbija odustane konačno od tog koncepta vojne neutralnosti, koji je, po našem uverenju, duboko neodrživ?
Vi i u obrazloženju insistirate na UN i na EU, koje, između ostalog, u onome što rade imaju i jednu značajnu funkciju izgradnje ili očuvanja mira na regionalnom i globalnom nivou. Nema ni reči o NATO, iako je sasvim očigledno, svakome je jasno da u modernom svetu NATO kao faktor bezbednosti ili kao politički faktor i vojni faktor bezbednosti igra nezaobilaznu ulogu.
Vi ste juče ili pre nekoliko dana bili u Rumuniji. Rumunija je jedna od zemalja koja je, recimo, značajan deo svog integriteta u međunarodnim odnosima i kredibiliteta u evropskim integracijama, prelazeći taj put koji je sada tek pred nama, izgradila učešćem i u ovakvim misijama, ali i ona, kao i neke druge zemlje, i mnogo čvršćim vezivanjem za jedan vojni blok u tom starom ili starinskom smislu reči.
Zbog čega, gospodine Mrkiću, ovih dana posebno mislim da imate dodatnu obavezu da progovorite i o odnosu Srbije i NATO? Nedeljama, mesecima već traje rasprava i u našoj javnosti. To je jedan i od bezbednosnih rizika sasvim očigledno za zemlju u ovom trenutku, o Kosovu, o poziciji Srbije prema Prištini, o odnosu, recimo, Srba na Kosovu ili Srba na severu Kosova prema sporazumima koji su ili koje ste na neki način postigli i u Briselu.
Zanima me vaše mišljenje kao ministra spoljnih poslova, vi niste formalno partijski čovek, ali predstavljate politiku ove Vlade, da li mislite da bi, recimo, naša pozicija u ovom trenutku, pa i pozicija Srba na severu Kosova bila bolja kada bi Srbija donela odluku da ne učestvuje samo u ovakvim međunarodnim vojnim misijama, nego da krene u političkom, a onda i u vojnom smislu prema NATO savezu? Ja verujem.
Danas smo osuđeni da slušamo političke lidere, partijske lidere koji govore o tome da li veruju ili ne veruju NATO.
Mi se bavimo politikom i predstavljamo neke građane i mislim da ne treba da ih uveravamo na osnovu toga da li u nešto verujemo ili u nešto ne verujemo, nego na osnovu toga što je sasvim jasno, da bi Srbija imala mnogo veći uticaj i na bezbednost svoju i na bezbednost Srba na Kosovu da se nalaze u strukturama NATO, a ne da predsednik Vlade ove zemlje između posete Silicijumskoj dolini i nekoj drugoj atrakciji u Americi, razgovara sa Džozefom Bajdanom ili da prvi potpredsednik Vlade pokušava da u pauzama nekih međunarodnih skupova razgovara sa američkim sekretarom za odbranu kako bi obezbedio da Amerika ne povlači NATO trupe sa Kosova ili da se negativno odluči u odnosu ili da ne da pristanak za formiranje kosovske vojske. To su sva pitanja na koja, čini mi se, gospodine Mrkiću, dugujete odgovor i ovom parlamentu i građanima Srbije. Bez toga, ovo će biti jedna od naših rutinskih odluka. Trinaest vojnika svešćemo sve na priču o tome da li će oni bolje zarađivati. Naravno da hoće i naravno da će se vratiti u zemlju obučeniji. Naravno da će onda ta svoja iskustva prenositi svojim kolegama u jedinicama, odnosno u organizacijama u kojima su angažovani, ali zamislite koliko bi desetina ili stotina puta taj nivo novousvojenog znanja, unapređenja, saradnje bio veća da nismo samo jedna od malih, manjinskih učesnica u akcijama ili operacijama UN ili EU, nego da smo to i u okvirima NATO saveza?
Šef ste diplomatije. Jedan od argumenata za čuvanje tog koncepta vojne neutralnosti je, koliko je meni poznato, i činjenica da bismo u suprotnom jedan deo svog nacionalnog suvereniteta preneli na neku drugu organizaciju, a pre svega na najmoćnije odluke koje su u njoj.
Gospodine Mrkiću, i vi i ja znamo da učešćem u ovoj misiji EU, kao i u svim misija, recimo, UN, prenosimo mnogo veći deo nacionalnog suvereniteta, nego što bismo to preneli da smo članica NATO saveza.
Nemamo mnogo izbora kada UN, u skladu sa pravilima svoje povelje, recimo donose odluke o međunarodnim misijama. Možemo da ih prihvatimo ili da se iščlanimo iz UN, ili da nas izbace, kako su u nekim fazama odlučivali. U NATO su nešto drugačija pravila i meni je žao što danas ne iskoristimo tu priliku.
Kada za nekoliko godina postane sasvim izvesno da Srbija neće moći dalje da napreduje ni na putu reformi, ni na putu integracija u EU bez ulaska u članstvo NATO, biće prekasno, biće mnogo izgubljenog vremena, kao što je danas mnogo izgubljeno vremena prošlo u odnosu na neke druge teme. Pitanje je kakve će biti međunarodne okolnosti, gospodine Mrkiću, da li će nas tada želeti.
I u međunarodnim odnosima i u ovim integracijama i u ovim misijama vredite onoliko koliko ste im važni i koliko vas žele, inače ste dosadna zemlja, a pošto smo mi zemlja koja nikada to neće biti ili neće moći da bude jer se nalazimo na takvom terenu ili na takvom području, onda se bojim da ćemo ponovo biti ugroženi i da ćemo ponovo biti uvoznici bezbednosti, kako se obično kaže.
Pored ovih egzotičnih zemalja o kojima ovde vrlo često govorimo, bilo bi dobro da se svaki put setimo da smo mi zemlja u kojoj su ili na čijim granicama ili u neposrednom okruženju su neka vrsta međunarodnih trupa već 22 godine, gospodine Mrkiću.
To je, prosto, i deo one priče o tome ko je prespavao, a ko nije prespavao pad Berlinskog zida. Naravno da nije cela Srbija nije prespavala pad Berlinskog zida, ali ako danas mnogi među vama shvataju da se to desilo pre 20 i nekoliko godina, onda vas molim sve da shvatite da je sa padom Berlinskog zida srušen i međunarodni bezbednosni i vojni poredak i da od tada sve evropske zemlje koje, recimo, žele da postanu članice EU ili zapadno-evropskih integracija, prolaze paralelno put integracija u NATO sa integracijom u EU. Ne verujem da možete da ubedite bilo koga da Srbija može da dođe do EU koristeći neki drugi alternativni ili zaobilazni put.
Što pre to shvatimo mislim da će nam svima biti lakše, da će nam troškovi biti niži, a koristi veće. Probajmo jednom da efikasno lociramo resurse i da ih koristimo, a vreme je valjda najvažniji resurs.
Što se tiče ovog izveštaja, o njemu neću mnogo govoriti. Kao što je predstavnica Odbora rekla, predstavnik LDP, zamenik predsednika stranke Nenad Milić aktivno učestvuje u radu ovog odbora. Koordinira ili šef je jedne radne grupe koja radi u okviru njega. Neću posebno o tome pričati.
Naravno da i Odbor i procedura o kojima govorimo su nove. Tu ima mnogo problema. Ova rasprava, kojoj smo malo pre prisustvovali, čini mi se da na ubedljiv način govori o tome.
Ne sporeći gospodinu Kovačeviću i stručnost i kompetentnost i ceneći specifičnu situaciju u koju je bio doveden, pa je pretpostavljam zbog toga posebno naglasio, ipak mislim da to samo po sebi ne može da bude ni razlog za posebnu poziciju u ovakvim pitanjima, ni protiv nje. Ovde se zapravo radi o demokratskoj i civilnoj kontroli čija je čitava suština u tome da nju vrše u ovoj situaciji direktno izabrani predstavnici građana, a ne neko ko dolazi iz samih struktura.
Prihvatam da je u prošlosti bilo i drugačijih modela. Nisam siguran da su se oni pokazali kao ispravnim.
Ne smeta mi da se agencije zovu agencije. Mislim da je preterana ta paralela i poređenje sa turističkim agencijama, pri tome mislim da je organizacija u turizmu vrlo častan i dobar posao i da ne treba na taj način omalovažavati ljude koji u njoj rade. Sasvim je prihvatljivo da se zovu agencija.
Drugo, znate, gospodine Kovačeviću, mnoge "falsedad nominacio no nacen" ne škodi pogrešno označavanje. Mnoge druge stvari se u ovoj zemlji zovu određenim imenima, a to nisu. Recimo Fond penzijskog osiguranja se zove Fond, a nije fond, nego je protočni bojler. Ima još desetine takvih primera, tako da ne mislim da moramo da budemo naročito strogi kada govorimo o agencijama.
Samo jedno pitanje. Priznajem da, moguće je, nisam dovoljno upućen u ovu materiju i ne plediram, kako gospođa Joksimović kaže da se time do u detalje bavim, ali nisam siguran da je morala da nađe u ovom izveštaju ovako, kako bih rekao, "egzempli kauz" za navođenje nekih javnih telekomunikacionih operatora sa kojima postoje nejasnoće, ili problemi u sprovođenju zakona, odnosno omogućavanje zakonitog presretanja i zadržavanje podataka.
Razumem da postoje problemi i to nisu jedini problemi, dosta se o tome u javnosti govorilo, ali bojim se da ste vi izabrali jedan način koji je neprihvatljiv. Ovo su komercijalni subjekti. Oni imaju neku poziciju, ugled na tržištu itd. Dakle, mogli ste sve ovo bez navođenja njihovih imena. Ako ste se gospođo Joksimović opredelili već da navodite imena, onda ono ne može biti primera radi, nego mora biti iscrpno. Neću čitati, naravno, koji su operatori u pitanju, ali vi na samom kraju kažete - i drugi. To znači, pretpostavljam, da neki nisu navedeni i mislim da to onda prosto nije bio fer pristup, da ste različite operatore stavili u različite pozicije u zavisnosti od toga da li ste njihovo ime, odnosno naziv izričito naveli u ovom izveštaju ili niste. Prosto mislim da je to nešto o čemu možda treba razmišljati i u budućem radu izbeći ovakve situacije. Hvala.
