Reč ima narodni poslanik doktor Zoran Radovanović.

Zahvaljujem predsedavajuća.
Uvažena ministarka, poštovane koleginice i kolege, upravo to sam hteo da kažem u početku diskusije, znači, pažljivije čitanje dovodi do racionalnijeg trošenja vremena.
Stvarno u tekstu koji je predložen, ne amandmana nego u tekstu zakona, doslovce su pobrojane sve one stvari koje su neophodne da zna pacijente vezano za obaveštavanje. Ono što je, po meni, možda čak i diskutabilniji član o kome treba diskutovati u ovom telu, jeste gde kaže – nadležni zdravstveni radnik može izuzetno prećutati dijagnozu itd, ali mora dati objašnjenje članu uže porodice.
To je ono što smo imali, pre kad smo pričali u načelu o samom zakonu, gde smo ukazivali da je to možda bilo neshvatljivo široj populaciji, i da tu treba biti bačen akcenat na to, a sve ostalo je do tančina kao i ove povelja, vezano za decu, što kaže koleginica. Znači, tamo gde postoji nasilje u porodici, ne postoji drugi način nego da dete samo prijavi, osim ako samo ne prijavi, to su situacije koje su nove i koje moraju biti, i sada su prvi put regulisane zakonom. Znači, pažljivije čitanje preventiva, u svakom slučaju. Zahvaljujem.

Hvala.
Milica Vojić Marković, replika.

Hvala vam kolega, ja zaista teže razume, pošto sad kad ste mi sve objasnili, ja sam sve razumela. Sjajan ste edukator. Hvala.

Doktor Predrag Mijatović. Izvolite.
Jeste vi hteli repliku, gospodine Radovanoviću? Izvolite.

Samo da se zahvalim. Hvala koleginice.

Predrag Mijatović. Izvolite.

Hvala lepo. Iako pripadam vladajućoj koaliciji, podržao bih ovaj amandman gospođe Vojić Marković, mislim da je smislen i da ima mesta, i bilo je mesta da se o njemu razmisli, ne bi baš tako olako prihvatio. Kad branite to nekim zakonom UNICEF, odnosno da je prepisano, ne moramo sve prepisivati i nije sve dobro što se u Evropi dešava. Mnoge stvari su srušile i našu tradiciju i naše stvari koje je Evropa propisala, pa ne moramo tako slepo da prepisujemo sve što je Evropa dala.
Odnosno, o čemu se radi? Ovo poverljivo obraćanje deteta bez ograničenja u godinama. Šta to znači? Treba neko dete od pet ili šest godina da dođe i kaže – čiko hoću poverljivu informaciju od vas i hoću sa vama da razgovaram bez prisustva roditelja. Znači, trebalo je ipak da bude malo jasnije to, ali o tome smo i na Odboru razgovarali gospođo ministar. Međutim, ipak bi trebalo da postoji i neka granica, na neki način, neka granica u godinama i neko malo jasnije objašnjenje šta to znači i kada je to poverljiva informacija i poverljiv razgovor koji može da ima.
Šta jedno dete od deset godina može poverljivo da razgovara, a da roditelji ne znaju. Normalno, izuzima nasilje u porodici, seksualno nasilje itd. to ne može pred roditeljima može kasnije.
Međutim, imamo jedan drugi problem o kome smo razgovarali na Odboru, a to je učešće porodice ili staratelja u lečenju dece koje uživaju narkotike. Ono može da dođe da razgovara sa stručnim licem, ima pravo da njegov roditelj ili njegov staratelj o tome ništa ne znaju, da ono uživa drogu i da možda neznajući da će to lečenje da traži pomoć i da traži lečenje. Međutim znamo, pogotovo vi kao vrstan neuropsihijatar, znate koliko je uticaj i značajna uticaj porodice i okoline u kome se to dete nalazi. Normalno je da i bez dozvole tog deteta roditelji treba da budu obavešteni ili staratelj o tome da se započinje lečenje od zavisnosti od narkotika.
Ovo je dosta šturo dato, ovaj član o tome kakva su prava i da dete ima pravo na poverljivost informacija. To su stvari koje sam hteo da iznesem. Mislim da bi tu moglo da se malo razmisli o tome i da se to malo proširi, odnosno da se stalno ne pozivamo, još u jednom članu o kome ću kasnije govoriti, opet se pozivamo na UNICEF i na Prava deteta. Ne treba to tako slepo prepisivati sve što je Evropa dala. Nije baš dobro sve što je Evropa dala, neke stvari se ne slažu sa našom tradicijom. Hvala lepo.

hvala.
Reč ima narodni poslanik Ana Novković. Izvolite.

Hvala.
Htela sam da govorim i o ovom amandmanu i o amandmanu na sledeći član. Mislim da član treba da ostane onako kako je predložen, jer deca i mladi prosto moraju da imaju osobu od poverenja kojoj bi se javili kada imaju neki zdravstveni problem.
Dugo godina sam radila u prosveti i jako dobro iz ličnog iskustva znam da se deca vrlo često prvo nama obrate sa nekim problemom, bilo je tu zaista i zdravstvenih problema, pre nego roditeljima.
Ako dete nema osobu od poverenja kojoj bi se moglo obratiti ako ima neki zdravstveni problem, bez obzira da li je on fizički ili psihički, dešava se da dete pati, da je uplašeno, da je u strahu, da se vrlo često obraća za pomoć drugovima ili drugaricama, jer u tom nekom periodu deca imaju poverenje u vršnjake i vrlo često se dešava da čak na svoju ruku uzimaju različite lekove, baš na preporuku drugova i drugarica.
Deca neki put ne mogu da se obrate roditeljima zbog svojih zdravstvenih problema jer možda ih je i sramota od roditelja, možda imaju strah od roditelja, naravno to moramo da menjamo, to je drugo pitanje i moramo dosta da radimo na tome da prosto deca imaju poverenje u roditelje. Ali ponavljam, iz razno-raznih razloga deca se plaše, ili ih je sramota da se obrate roditeljima i zato je jako važno da znaju da od zdravstvenog radnika, da od lekara mogu da dobiju apsolutnu podršku.
Nekada taj zdravstveni problem sigurno i nije veliki, ali će deci u tom uzrastu mnogo značiti da sa nekim mogu da se posavetuju, da dobiju rešenje tog svog problema i da jednostavno razbiju taj strah koji imaju, da su oni ne znam kako strašno i neizlečivo bolesni, a da u stvari nisu. Vrlo često ne odlaze kod lekara baš zato što bi morali sa njima da odu roditelji ili da kažu roditeljima.
S druge strane, imam apsolutno poverenje u naše lekare. Oni su zaista pravi profesionalci i oni su ti koji u stvari propisuju procedure, odlučuju o intervencijama, neće naravno o tome odlučivati dete.
Svakako, ako lekar, kao profesionalac proceni da je potrebno da se o tome obaveste roditelji da će on to uraditi i vrlo često u razgovoru sa detetom, zajedno se dođe do toga kako reći roditeljima i u stvari se razbije kod dece taj strah da će sad ne znam kako roditelji vikati na njih ili biti nezadovoljni.
Znači, u slučajevima kada treba roditelj da se obavesti, mislim da će to uraditi zajedno lekar i dete ili prosto da će lekar ubediti to dete da nije ništa strašno da i roditelji o tome nešto saznaju i da zajedno učestvuju u lečenjima.
Opet se tu vraćamo na ono što je ministarka rekla, što se meni zaista jako dopalo, da je nama potreban partnerski odnos između lekara i pacijenata. Kada su deca u pitanju to zaista mora da bude tako i naša deca i mladi treba da imaju apsolutno poverenje u lekare i da znaju da su to osobe koje će zaista da im pomognu. Hvala.