Izvolite ministarka.

Odbor je kompletnu dokumentaciju gospodina Aligrudića vrlo ozbiljno razmatrao i ubedljiva većina članova odbora nije glasala za amandman.

Reč ima narodni poslanik Snežana Stojanović Plavšić.

Zahvaljujem vam se, predsedavajući, možda ste i vi mogli da reagujete. Zahvaljujem se kolegama. Ja se nikada njima ne bih obratila na takav način i smatram da kvalifikacija traktata, koju su ponovili dvoje mojih kolega, se ne odnosi na moje izlaganje, da sam se jasno držala amandmana koji govori o pravu dece iznad 15 godina, da imaju pravo na poverljivost svojih podataka i u odnosu na svoje zakonske staratelje i roditelje.
Ukoliko nije bilo jasno da se moja diskusija odnosi na to, mislim da to nije moja krivica, a vas molim da poslanička izlaganja ubuduće ne budu nazivana neadekvatnim terminima. Hvala.

Ne mogu da reagujem ako se ne radi o povredi Poslovnika, već ako dolazi do iznošenja stava jednog dela poslanika, imate pravo na instituciju replike. Dakle, nemam pravo da se mešam u to i da dajem ocene njihovog izlaganja o bilo čemu drugom, jer bih ja time prekršio Poslovnik. Nije moje da ocenjujem narodne poslanike ako ne koriste uvredljive izraze. Traktat nije uvredljiv izraz.
Nemate osnov, nije vas pomenula.
Gospodin Blažić ima reč.

Zahvaljujem. Neću dugo. Imam utisak da smo se upleli u ovaj član 24. ko pile u kučinu, a to se obično dešava kada hoće doktori da raspravljaju o pravima, a još gore kad pravnici hoće da raspravljaju o medicini. Mislim da se sve može gurnuti u apsurd, pa se i ovaj član, koji je dosta fleksibilno postavio problem, kroz razno, razna objašnjenja gurnuo potpuno u apsurd.
Ovo jasno govori da se odgovornost ostavlja lekaru da procenjuje o tome da li će dete sa 15 godina koje je, između ostalog, kako je rečeno, sposobno da rasuđuje, tražiti od njega da on odluči o tome da li će tu dokumentaciju, podatke iz dokumentacije uopšte saopštiti roditeljima. To je potpuno jasno. Ko će drugi da odlučuje ako neće lekar? Kome drugom tu odgovornost da prebacujemo?
Ne možemo mi svaku životnu situaciju staviti u članove zakona. Ne možemo mi svaku situaciju i bolest različito manifestovanu staviti u neki član zakona. Zato postoji lekar koji procenjuje da li će nekom pacijentu saopštiti o kojoj se bolesti radi, procenjujući psilohološki gledajući kako će to na njega reagovati ili kako će reagovati na njegove roditelje. To su vrlo složene stvari i one se donose od pojedinca do pojedinca i to je vrlo složena odluka jednog čoveka koji ima odgovornost za svoj posao koji, na kraju, krajeva, mora da brine o zdravlju tog deteta.
To su vrlo jednostavne stvari i vrlo lepo fleksibilno je napisan ovaj član zakon kojim pokušavamo, na neki način, da zaštitimo te mlade ljude koji često puta danas su daleko obrazovaniji od svojih roditelja i mogu bolje da procenjuju kako će se neka stvar odraziti i na njih i na roditelje. Šta da se desi da dođe dete i kaže – imao je potres mozga i nemojte saopštiti majci, ona je bolesna, ima živčane probleme ili srčani bolesnik, i sad ćemo mi to njoj da kažemo. Pa, nećemo da kažemo. Ali, to je od slučaja do slučaja. Mi bacamo sve u apsurd i pričamo uopšteno o svemu i svačemu.
Prema tome, mislim da je potpuno jasno ovo i da treba, kada govorimo dalje, a mi ćemo sada kroz sledeće amandmane iste i slične situacije imati, da se malo usredsredimo na život, jer život ima neke svoje druge stvari, nisu to pravila. To je nešto što se ostavlja lekaru da procenjuje šta je u interesu pacijenta. Hvala.

Na član 25. amandman su zajedno podnele narodni poslanici Zlata Đerić i Dubravka Filipovski.
Vlada i resorni odbor nisu prihvatili amandman, a Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 25. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Milica Vojić Marković, Donka Banović, Sanda Rašković Ivić i Miloš Aligrudić.
Vlada i resorni odbor nisu prihvatili amandman, a Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 27. amandman, u istovetnom tekstu, zajedno su podnele narodni poslanici Zlata Đerić i Dubravka Filipovski i zajedno narodni poslanici Milica Vojić Marković, Donka Banović, Sanda Rašković Ivić i Miloš Aligrudić.
Vlada i resorni odbor nisu prihvatili amandman, a Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom.
Da li neko želi reč?
Reč ima narodni poslanik Milica Vojić Marković.

Ne samo da je u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom, nego i sa pravopisom koji je važeći u Republici Srbiji.
Mi smo, naravno, opet intervenisali i pravili razliku između pismenog i pisanog, ali o tome sam već govorila. Mislim da su sve moje kolege to dovoljno puta slušale, mislim i ministar i njeni saradnici takođe. Sve je to, kaže, uobičajeno. Uobičajeno je da mi, kao narod, nemamo znanje pravopisa i to potvrđujemo vrlo često.
No, moram da reagujem ovde, s obzirom da je naš amandman, a nemamo više vremena. Dolazim iz Valjeva, kao narodni poslanik, i predsednik parlamenta je primio isto pismo, malo pre sam pozvana na telefon.
Mi definitivno, kada govorimo o pravima pacijenata, naročito dece, moramo da imamo u vidu da imamo jednu grupu dece kojoj je naročito potrebno da budu lečena u inostranstvu, jer nemaju drugi način da se izleče. U ovom trenutku govorim o detetu iz Valjeva, naravno, bez navođenja njegovih osnovnih podataka i svega ostalog. Sve dok budemo kao društvo, na bilo koji način, i parlament i mediji i ostali uzimali u ruke da vodimo humanitarne akcije kako bismo rešili taj problem, mi ništa nećemo postići na zaštiti prava deteta.
Gospodo, mi toliko pričamo o pravima deteta, a to dete nema pravo na život i njegova porodica mora da se uključi u humanitarnu akciju koju mučno sprovodim četiri puta, jer je ima četiri termina za lečenje i moramo ozbiljno da razgovaramo da mi nismo sistemski rešili ovo pitanje i da samo tražim od gospođe ministar mišljenje o svemu tome. Šta treba da radimo? Da se dalje organizujemo na razne načine kao društvo, parlament ili ostali, ili ćemo nešto da preduzmemo kao država i kao ministarstvo i vi kao ministar, da se ovo pitanje definitivno reši.

Ne samo to dete kome treba pomoć, nego ima velikoj broj dece u Srbiji kojoj je potrebna pomoć i Narodna skupština je donela odluku, ja sam se to dogovorio sa predsednikom Odbora za zdravstvo, da u sredu bude sednica odbora na kojoj će se formalno predložiti formiranje radne grupe koja će se, naravno, koristeći znanje eksperata i narodnih poslanika, pozabaviti suštinski sa sistemskim traženjem rešenja. U razgovoru sa ministarstvom pokušaćemo da dođemo do najboljih mogućih modela kako da se svoj deci obezbedi mogućnost da se leče. Da li je to lečenje potrebno u Srbiji ili u inostranstvu, naravno, o tome će procenjivati nadležni, odnosno oni koji su najstručniji za to, ali da omogućimo da život postoji za tu decu. Mislim da je to veoma važno i podržavam uvek ovakve istupe.
Reč ima narodni poslanik Olgica Batić, po amandmanu. Izvolite.

Pre svega, u potpunosti se slažem sa svojom koleginicom Milicom Vojić Marković. Drago mi je ono što sam upravo čula, ono što ste i vi, predsedniče, rekli.
Budući da se ovde radi o amandmanima koje su u istovetnom tekstu podneli različiti poslanici, a tiču se toga šta je pravopisno a šta nije, pa se reč: "pismeni" menja rečju: "pisani" i u tom pravcu idu svi ovi tehnički amandmani, moram da ukažem upravo na činjenicu da smo malopre primili mišljenje od Vlade kojim je prihvatila određene amandmane odbora. Pošto Vlada valjda bolje zna od nas poslanika, ona je rekla da je ipak pismeno, a ne pisano. Hvala.