Poštovani predsedniče, poštovana ministarka, koleginice i kolege narodni poslanici, biću relativno kratak.
Moja želja je bila da ovim amandmanom ukažem na mogućnost da poboljšamo ovaj zakon i da imamo još jedno skupštinsko telo koje bi bilo nezavisno, neutralno. Imalo bi svoj budžet i bilo bi skroz nezavisno od rada lokalnih samouprava.
Mislim da zakon ima više nego dobrih članova i mogu da kažem da više od 80% predloga ovog zakona je u redu. Zakon koji tretira naša ljudska prava, prava pacijenata, se sada na jednom mestu nalazi i mislim da jeste dobar, ali sumnjam već u startu na njegovu funkcionalnost i na njegovu primenljivost, kao što su bili i mnogi do sada doneti zakoni, pa nismo uspeli da ih sprovedemo.
Prva moja zamerka je bila - savetnik za prava pacijenata. To sam i na Odboru za zdravlje i porodicu rekao. Nema šta mene neko da savetuje. Mene savetuju roditelji. Savetovali su me baka i deka, a ako sam bolestan, meni treba zaštita.
Znači, građanima Srbije ne treba neko da ih savetuje. Treba neko da ih štiti, da ih zaštiti. Sam taj pojam – ej, ja ću da te savetujem, nema šta da me savetuješ, daj zaštiti moja prava. Moja prava su ugrožena, prava mog deteta koje je pretrpelo lošu lekarsku neku grešku pretrpelo na svom telu, ili je loše lečeno, ili ima neki ožiljak, opekotinu od operacije i sad neko treba da me savetuje da to nije dobro. Pa ja znam da to nije dobro, hoću da me zaštiti i da ostvarim svoja prava.
Taj pojam zaštitnika nije ovde zaživeo. Dobio sam i obrazloženje zašto. I na samom Odboru sam dobio to obrazloženje. Lično smatram da je mnogo bilo bolje da savetnik ne bude, nego da nešto bude jače. Kako bi građanima to bilo jasnije, da je to neka osoba koja stvarno štiti njihova prava.
Ono u šta sumnjam je da će lokalne samouprave, ne svakako Beograda, Novog Sada, Kragujevca, Niša, ili Subotice i Vranja, ali neke lokalne samouprave manje, tipa Preševa, Bujanovca, Crne Trave, Trgovišta, da ne navodim sad ove sredine, imati kapacitet da nađu takvog pravnika koji će smeti da se suprotstavi svom predsedniku opštine, da kaže – slušaj, ovaj moj Milorad je stvarno povređen u tom domu zdravlja i zahtevam da njegova prava budu zaštićena. Onda će mu taj predsednik opštine reći – ma, da li si normalan, naš budžet je mali, pusti to, zataškaj taj slučaj. Mislim da će isto da se dešava kao i kod zaštitnika prava pacijenata, koji su radili u domovima zdravlja, u kliničkim centrima, gde ni jedan slučaj nije bio do kraja izguran u korist tog građanina čija su prava bila oštećena.
Smatramo sam da je mnogo bolje da imamo još jedno neutralno, nezavisno telo koje bi Skupština Srbije izglasala, gde bi imao svoj budžet, gde ne bi zavisio od nekog lokalnog moćnika i kako bi mogao da stvarno na delu štiti prava pacijenata.
To je jedna moja zamerka koju sam pokušao ovim amandmanom da ukažem. Neću puno da, s obzirom da je nekoliko narednih amandmana slično, govorim na ovu temu.
Dobio sam informaciju, sada je to i zvanično, da nisu moji amandmani prihvaćeni. Nakon srede, kada bude izglasan ovaj zakon, svakako ću da podnesem predlog izmene Zakona o zaštiti prava pacijenata i to će verovatno da stoji u nekoj fijoci, kao što je i predlog zakona koji sam uradio u ime poslaničke grupe DS od 18. septembra prošle godine stajao, ali u redu.
Smatram da će vreme pokazati funkcionalnost ovog predloga i vašeg predloga. Svakako da je vaš predlog mnogo bolji nego što je postojeći, da pri kliničkim centrima imate pravnika koji štiti ta prava pacijenata. Mislim da je ovo malo bolje, ali da neće biti funkcionalno i da ćemo se opet suočiti sa jednim neprimenljivim zakonom i da ćemo imati problem, kao što sada imamo problem sa nekim drugim zakonima koje ne možemo da sprovedemo.
Ne bih više o ovoj temi. Samo bih još jedanput potvrdio ovo što je rekao i predsednik Skupštine, isto je u vezi prava pacijenata. Ovo praktično, po meni, nije politika, ovo je borba za život.
Za sredu sam zakazao sednicu Odbora za zdravlje i porodicu gde ćemo, u dogovoru sa predsednikom Skupštine, izglasati inicijativu Odbora za zdravlje i porodicu prema Skupštini Srbije, prema predsedniku Skupštine Srbije, da se formira radna grupa sa ciljem da rešimo problem lečenja dece u inostranstvu i da nam se više u budućnosti ne dese situacije da gledamo roditelje dece koji mole i prose za živote svoje dece. Bukvalno u puno slučajeva su morali da vode tu svoju bolesnu decu, da ih pokazuju drugim građanima kako su oni bolesni. To su slike koje su uznemirile, pretpostavljam, sve vas, slike koje su uznemirile građane Srbije.
Ono što je jako bitno, mali broj roditelja ima kapacitet i moć da dođe do medija. Pitanje je koliko je još malih Tijana izgubilo svoj život, koliko tih roditelja nije moglo iz tih malih sredina da dođe do nekih većih centara da bi ukazalo na te probleme, tako da ovde moramo stvarno da budemo jedinstveni. Ovo je jače od bilo koje politike. Ovo stvarno treba da bude jedinstvena politika ovog parlamenta i da ovaj problem u narednim mesecima rešimo. Hvala vam puno.