Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, kada govorimo o savetniku za zaštitu prava pacijenata, ovde se možda malo pogrešno postavlja pitanje da će taj savetnik biti direktno odgovoran predsedniku opštine ili nekoj opštinskoj političkoj strukturu. To uopšte ne mora tako da bude na terenu.
Na neki način taj savetnik je potpuno individualan. Njegova obaveza je da brine o građanima, da brine o pravima i zaštiti ta prava pacijenata na toj teritoriji. Da li će on to raditi ili neće raditi i kojim kvalitetom će to raditi, to zavisi od pojedinca do pojedinca. Neko će izvanredno raditi taj svoj posao, čak pored toga što će brinuti i o njihovim pravima i savetovati ih kako da ostvare ta prava. Možda će se angažovati i da im pomogne u nekom procesu kako da ta prava do kraja i ostvare. Negde u nekoj sredini će biti neko potpuno nezainteresovan i taj verovatno neće dobro raditi. Mi sad ne možemo praviti zakon od opštine do opštine i gledati gde će neka opština daleko više možda ispolitizirati tu stvar, a neka će to prepustiti čoveku da prema svojoj odgovornosti i znanju sam to radi.
U svakom slučaju, ovo treba podržati jer je to jedan korak napred u smislu jednog složenijeg, ozbiljnijeg pristupa u podršci i ostvarenju prava pacijenata. Kada je u pitanju savet kao takav, on mene podseća, govorio sam i na odboru, na ono vreme kad su bili SIZ-ovi i kad su bila veća davalaca usluga i veće primaoca usluga. Kada su u jednoj opštini postojali davaoci usluga. To je bio dom zdravlja, bolnica itd, lekari, a na drugoj strani primaoci usluga. To je bila privreda i to su bili građani. Na nekoj Skupštini koja se održavala s vremena na vreme, analizirala se situacija u toj opštini, kada je u pitanju zdravstvena zaštita, nivo, kvalitet, mogućnosti, pare privrede, koliko treba izdvajati, kakvi su troškovi, šta planirati itd. To je bilo u ono vreme prilično, da kažemo, čak i dobro. Danas je neko drugo vreme. Danas to drugo vreme traži ovakav način organizovanja.
U svakom slučaju, ovo će biti nešto novo i nešto dobro ako to u praksi zaživi i ako ti ljudi odgovorno rade svoj posao i u nekom razgovoru, sastancima između s jedne strane zdravstvenih radnika i s druge strane građana, savetnika i ostalih dođu do najboljih rešenja koja su za tu sredinu i te građane dobra. Jedino što nama fali u ovoj celoj priči, a to je i taj zakon o zaštiti lekara. Paralelno za zaštitom pacijenata i pravima pacijenata, moramo ići na zakon o lekarstvu, na zakon o zaštiti lekara i onda da uspostavimo tu ravnotežu i da imamo pravi partnerski odnos između pacijenata i lekara.