Dame i gospodo narodni poslanici, toliko poznavanje Poslovnika o radu Narodne skupštine, član 106. stav 2. – niko ne može da prekida govornika, niti da ga opominje osim predsednika Narodne skupštine. Izvolite, koliko znate Poslovnik koji ste napisali.

Nemate prava na repliku.
(Nada Kolundžija, s mesta: Imam prava na repliku.)
Nemate prava na repliku zato što je ovo bila povreda Poslovnika.
Nastavljamo raspravu o amandmanu.
Reč ima narodni poslanik Srđan Milivojević.

Poštovana gospođo predsedavajuća, uvaženi gospodine ministre, u članu 7. stav 1. - briše se, to je amandman poslaničke grupe DS, jer mi kažemo da predloženo povećanje stope doprinosa sa 22% na 24% dovodi do velikog opterećenja privrede u trenutku velike ekonomske krize.
Tu vidimo jedan prepisan model ekonomskog razmišljanja i političkog delovanja iz devedesetih godina kada su ova gospoda što danas vode državu tada nosila bedž i vodila ekonomiju. Kada nema para u državnoj kasi treba gurnuti ruku u džep građana Srbije, tamo para uvek ima. Taj model ponašanja koji prepisujete iz devedesetih godina će se ponovo pogubno završiti po građane Republike Srbije i po Republiku Srbiju kao što se završio i devedesetih godina.
Ne možete opterećivati nametima građane Srbije. To je loša ekonomska politika, to ne vodi izlasku iz krize. Tako ste isto radili i prošli put, krenuli ste silovito, bahato, osilno, samouvereni u svoju moć, samouvereni da ćete ne znam šta uraditi dobro za građane Srbije, a završilo se totalnim fijaskom. Posle takve vlasti 2000. godine nismo nasledili državnu upravu od naših roditelja, već od vas.
Tu je gospodin Dinkić, molim vas podsetite nas koliko zajedno smo odgovorni na mitinzima, koliko penzija su ovi sa bedžom ostali dužni građanima Srbije, koliko dečijih dodataka, koliko milijardi evra, koliko miliona, biliona i triliona maraka, franaka, dolara ste isisali iz ove zemlje, a koliko ste hiljada ljudskih života gurnuli pod zemlju? To je glavno pitanje.
Kako se ovakva ekonomija vodi danas to je onaj isti put kojim ste išli 2000. godine, 1999, 1998. godine. Kada god nemate odgovor na pitanje kako rešiti krizu – gurnuti ruku u džep građana Srbije, prodati šta god, da li je Pećka patrijaršija, da li su Dečani, da li je Kosovo i Metohija, svejedno je. Bitno je da privatizacija traje.
(Vučeta Tošković, s mesta: Amandman.)
Amandman, za koji kažem da se briše ovo gospodine koji dobacujete, pošto malo pre niste znali o kom zakonu je reč. Evo da vam kažem, nije reč o setovima, nego o Zakonu o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje. Bar pročitajte dnevni red kada se uključujete u diskusiju, da znate, ne zbog vas, nego zbog građana. Bio bi red.
Sada vas pitam, kada smo nasledili državnu upravu 2000. godine, pitao sam da nam ministar kaže koliko je penzija ostalo da dugujemo, koliko dečijih dodataka? Da li ste tu državnu upravu nasledili kao očevinu? Da li vam je Pećka patrijaršija bila dedovina? Nemojte tako da razgovaramo.

Gospodine Milivojeviću istrošili ste vreme poslaničke grupe.

Govorio sam po amandmanu.

Niste predlagač amandmana, gospodin Veselinović je govorio o amandmanu i koristio vreme od dva minuta.
Vi ste govorili po amandmanu, ali vašoj poslaničkoj grupi je isteklo vreme.

Gospodin Janko Veselinović je govorio kao ovlašćeni predstavnik, a ja sam govorio kao podnosilac amandmana dva minuta.

Da li me razumete gospodine Milivojeviću?
U skladu sa Poslovnikom koji primenjujemo imate određeno vreme vaše poslaničke grupe. Ono ukupno iznosi 55 minuta i 48 sekundi i ono je istrošeno. To sam htela da vam kažem.

Zahvaljujem vam, ali to ste mogli da mi kažete posle dva minuta.

Ministar Dinkić ima reč. Izvolite.