Poštovano predsedništvo, uvaženi gospodine ministre i predstavnici Ministarstva prosvete u Vladi Republike Srbije, dame i gospodo narodni poslanici, ne mogu ovo izlaganje da otpočnem a da se ne setim nekadašnjeg narodnog poslanika u Saveznom parlamentu, Momira Vojvodića koji je u ovoj sali jednu svoju raspravu počeo opaskom – dame i gospodo, gadno mi je obratiti vam se.
Ovaj sud ukusa koji nije preterano podsticajan, može da zavara ako se nekome učini da izražava stav poslaničke grupe URS prema zakonskim predlozima. Baš naprotiv, poslanička grupa URS u Danu za glasanje podržaće svaki od ovih predloga i to sa dobrim razlozima zato što ovaj paket zakona predstavlja normativnu nadgradnju sistema obrazovanja i vaspitanja u Srbiji, zato što on sadrži čitav niz dobrih, konkretnih rešenja, zato što je reč i o rodnosenzibilnim zakonima i o zakonima koji su osetljivi na decu sa smetnjama u razvoju i potrebe osoba sa invaliditetom, zato što u krajnjoj konsekvenci ovaj paket zakona predstavlja sasvim konkretan korak napred u implementaciji već usvojene Strategije razvoja obrazovanja u Srbiji do 2020. godine.
Dakle, nema nikakve dileme da poslanička grupa URS sa razumevanjem podržava ovaj paket zakona, ali taj ukus gorčine koji ne želim da propustim, makar i prenaglašavao, da podcrtam proizilazi iz osećanja propuštenih mogućnosti, relativno plitkog reformskog zahvata. Ovo nije kritika na račun Ministarstva prosvete i predložene zakonske ponude. Oni koji očekuju da će sve nagomilane probleme u vaspitno-obrazovnom procesu da rešava isključivo Ministarstvo prosvete i da preuzme punu odgovornost za stanje vaspitno-obrazovnog procesa i obrazovnih standarda u društvu i u opštoj kulturi, očigledno beže od razumevanja situacije da je obrazovanje ona oblast u kojoj se više ne mogu sakriti svi oni problemi koji opterećuju društvo i zajednicu i da je okvir u kojem ima da deluje Ministarstvo prosvete, izuzetno skučen. To naglašava i sam ministar prosvete u svom uvodnom izlaganju.
Najčešće se pominju tri elementa ograničenja. Jedan je demografski vezan za proces depopulacije. Ono što je tužna činjenica da podsetim da je depopulacija sastavni deo planiranih faktora koji će uticati na proces i sliku vaspitno-obrazovnog sistema u Srbiji 2020. godine i nažalost potvrđuje se sasvim tačno predviđanje.
Drugi ograničavajući faktor je vezan za recesiju, vezan je za ekonomsku i finansijsku krizu. Treći je onaj koji se iz Ministarstva prosvete najčešće pominje i to je mreža osnovnih i srednjih škola na teritoriji Republike Srbije. To je nesporno tako.
Ono o čemu ću krajem ovog izlaganja posebno da posvetim pažnju jesu dodatni okviri koji su neosvetljeni, a o kojima se, bojim, u suštini radi i za koje je krajnje sporno da li pedagoška struka i prosvetna vlast pa čak i uz podršku cele Vlade mogu da preuzmu odgovornost bez jednog ozbiljnijeg konsenzusa u društvu koje je isključiva odgovornost politike, političkih partija i aktera na političkoj sceni. Ali dok dođem do te teme ne bi bilo uputno preskočiti niz detalja, koji stvarno predstavljaju unapređenje postojećeg sistema obrazovanja. Neko je to već napomenuo, uglavnom u detaljima, da tako je, ali unapređenje.
Dobra su rešenja i rasterećenja učenika osnovne škole, bilo da je reč o prvom ciklusu, o nižim razredima osnovne škole gde učenici više neće moći da imaju više od četiri časa dnevno, jer je nedeljni fond 20 časova, bilo da je reč o drugom ciklusu ili o višim razredima osnovne škole gde učenici neće imati više od pet časova dnevno, jer je nedeljni fond 25 časova.
Zahvaljujem se i podržavam svaku intervenciju Ministarstva prosvete, budući da je ovo limitiranje povratno uticalo i na normu nastavnika, pa moguće i na sindikalna pitanja koja su i te kako napeta u prosveti.
Uložen je jedan amandman, koji Odbor za nauku, obrazovanje i tehnološki razvoj svesrdno podržava, a to je da se ova norma od 25 časova odnosi na obaveznu nastavu, a ne i na fakultativnu i izbornu nastavu.
Vrlo je značajno napomenuti da su i određena dokimološka usavršavanja ugrađena u ovaj zakon. Za osnovne škole tri, a za srednje četiri ocene u polugodištu sada predstavljaju zakonsku obavezu. To treba da bude sredstvo u borbi protiv kampanjskog rada, između ostalog. Svakako, doprinosi potpunijem ocenjivanju rada učenika i akcentovanju onog dela nastave koji se odnosi na utvrđivanje.
Sigurno je mogućnost da se u izuzetnim slučajevima odloži upis u prvi razred, jedno unapređenje sistema, uvođenje zakonskog okvira za obrazovanje odraslih i te kako stvara šansu za dodatno snabdevanje alatima za rešavanje najtežeg socijalnog problema u Srbiji, problema nezaposlenosti. Takođe su nesumnjivo pozitivne mere i obaveznost odlaska u penziju nastavnika sa navršenih 40 godina radnog staža, odnosno 65 godina starosti, odnosno podizanje limita za stipendiranje sa srednje ocene studija 8,5 na 9,00, jer se time vraća smisao pojmu stipendije, a naravno, oni studenti koji time ne ostaju dovoljno konkurentni, takođe su obeštećeni kroz studentske kredite.
Da ne nabrajam detalje, oni svakako doprinose ukupnom utisku da je u datom okviru ovaj paket prosvetnih zakona zaista korak napred, prilog osavramenjavanju i unapređenju vaspitno-obrazovnog sistema u Srbiji. Zbog toga će poslanička grupa URS ove zakone podržati.
Međutim, postoje neke primedbe za koje mi makar u formi pitanja možemo staviti Skupštini na razmatranje, ministarstvu na promišljanje, da li je možda ipak moguće unapređivati stepen partnerstva lokalnih samouprava i državnih prosvetnih vlasti u vođenju vaspitno-obrazovnog procesa? Nama se čini da je postojeći sistem suviše centralizovan. Naravno, i na to se može dati nesporan zakonit odgovor. Vaspitno-obrazovni proces, budući da je od neposrednog društvenog interesa, ima status javne službe i ta javna služba ostaje javna bez obzira da li se u pogledu osnivača obavlja u privatnoj ili u javnoj školi, a javne škole su one čiji su osnivači Republika Srbija, AP ili lokalna samouprava, pa izvolite, lokalne samouprave, osnivajte škole i budite partneri u vaspitno-obrazovnom procesu, to niko ne brani.
Moglo bi i tako, ali čini se i uzeću za to upravo primer grada Kragujevca. Tačnije, kao predsednik Skupštine Kragujevca neću propustiti priliku da napomenem kako je lokalna samouprava, čini se, jako ozbiljan i pouzdan partner u rešavanju mnogih problema u vaspitno-obrazovnom procesu. U gradu Kragujevcu je lokalna samouprava, recimo, osnovala Centar za stručno usavršavanje zaposlenih u prosveti. U Kragujevcu je realizacijom projekta asistent u nastavi možda uspešnije, bezbolnije i lakše program inkluzije primenjen u školama nego u drugim sredinama gde je, čujemo sporadično, bilo mnogo pritužbi.
Malo je neprijatno kad se od lokalne samouprave očekuje da redukuje mrežu osnovnih škola, pre svega, da učestvuje u gašenju izdvojenih odeljenja u seoskim sredinama gde zaista, ma koliko neko želeo da ironizira, ako zatvorite tu školicu koja je preostala, možete slobodno i kamion da pošaljete i da raselite selo. To je definitivno priznanje zajednice da tu perspektive više nema.
Naravno, te skučene mogućnosti proizilaze iz jednog bazičnog problema koji je društveni i o kojem politika više ne sme da ćuti, jer ne može izbeći odgovornost. Šta je zapravo sistem obrazovanja i vaspitanja u jednoj zajednici? Mnogo je više nego što smo spremni javno da priznamo.
Pozvaću se na filozofiju nastave Artura Liberta, koja je prevedena ovde u Beogradu u čast dolaska profesora Liberta iz već narastajućeg fašizma u Nemačkoj u slobodni svet i kao primer i sredinu slobodnog sveta odabrao je Beograd. Kolege sa Beogradskog univerziteta su njemu u čast prevele tu knjigu i on kao Kantovac, koji baveći se filozofijom nikako nije propuštao da otvara pitanje pedagogije, knjigu započinje pitanjem – kako to da je nastava uopšte moguća? Koji su to apriorni uslovi, razlozi koji se nalaze u samom čoveku koji nastavu čine mogućom? To je vera u budućnost, nada, uverenje da ostavljamo svet boljima od sebe i da želimo da ih pripremimo da budu spremniji od nas. To je osnov procesa vaspitanja i obrazovanja.
Ne možemo da se lažemo šta mislimo o budućnosti. Možete kakve hoćete deklaracije da iznosite, stavove da saopštavate, šta stvarno jedna zajednica misli o svojoj budućnosti, to se čita golim okom iz stanja vaspitno-obrazovnog sistema i nastave. Tu je ona bez mogućnosti da laže i sebe i druge rekla šta misli o svojoj budućnost, šta priprema za generacije koje dolaze.
U tom smislu, pozdravljam sve napore Vlade Republike Srbije i Ministarstva prosvete, jer procenat izdvajanja iz ovog budžeta uopšte nije mali za obrazovanja, kako se to olako, da bi se lakše širile, saopštava. To je negde, ako se ne varam, oko 15%. To je budžet skoro dvostruko veći kad se sve sabere od, recimo, izdvajanja za odbranu. Ali, o čemu se radi? Radi se o stvarnim lažima i nespremnosti zajednice da se susretne sa pitanjima istine i pitanjima odgovornosti. Licemerje postaje glavno obeležje društva koje već ulazi u smer kontrainteligencije i zagovara, praktično i aktivira mehanizme samouništenja.
Dok se govori o sirotim građanima Srbije kojima država, ta svemoćna i neosetljiva, treba da pomogne, pri tom se kriju trivijalne činjenice da je na deviznim računima u bankama u Srbiji zbirna štednja građana veća od deviznih rezervi Republike Srbije i to nisu samo bogatuni. Bogatuni uglavnom štede u bankama izvan Srbije. Građani Srbije su bogatiji od države Srbije. Građani Srbije masovno učestvuju u zakidanjima od toga da li se plaćaju ili ne plaćaju računi, da li ujedaju psi ili ne ujedaju psi, da li se stvarno razvaljuju automobili na udarnim rupama ili ne. Ceo jedan sistem laži i razaranja ove zemlje doveo je do natpisa na nebu iznad Srbije – na rasprodaju, da rasprodamo, pa ćemo da idemo.
Neki će možda i da odu, ali to ne može biti moral jedne zajednice, osim ukoliko se nije opredelila za samouništenje.
Upravo to ne može da se sakrije iz stanja vaspitno-obrazovnog procesa u Srbiji, koje je u velikoj meri potpuno stavljeno u funkciju zadovoljavanja statističkih očekivanja i očekivanja roditelja i čik da neko proba da se tome suprotstavi. Što ne napreduje u privatnom sektoru sistem obrazovanja? Što bi neko lud bio da plaća za znanje, kad nije znanje cilj, a besplatno dobija ono što je stvarni cilj u tom društvu razmene laži – to je papir i licenca, tapija na pamet.
Ono na šta apelujem jeste da razumemo odgovornost svih političkih snaga koje insistiraju na reformama, odgovornost za tu dimenziju budućnosti koju potpunije, nikad i nigde ne možemo da izrazimo nego kroz kritiku, neukost, kroz podršku intelektualnom stavu i vaspitno-obrazovnom sistemu u našoj zemlji.
Na kraju, to je ono već, da i ja malo uđem u patetiku, ona Platonova čuvena fraza, saopštavana u usta Sokratova – Ako Atina ostane bez obućara, pa dobro, Atinjani će ići bosi. Ako Atina ostane bez krojača, pa, neprijatno, ali ići će neodeveni. Ali, ako Atina ostane bez učitelja, Atine neće biti. Ne zato što će poumirati Atinjani, biološki će opstati, Atine neće biti kao zajednice, jer je na doživljavaju budućnosti, zajedničkim idealima i projekcijama zasnovana mogućnost zajednice. To saopštava obrazovni sistem svakom pojedincu i zajednica sebi, kroz odnos prema vaspitno-obrazovnom sistemu.
Obrazovanje kao esencija države i zajednice nije kao što se prečesto insistira – obuka. Nije ni uvećanje količine informacija, jer bi u suprotnom računari bili najobrazovaniji i najsposobniji za obrazovanost. Tradicionalno se to ipak smatra isključivo humanom, ljudskom osobinom. Suština obrazovanja je u rastu slobode, u emancipaciji obrazovanog pojedinca. To je potpuno poznata i usvojena stvar u filozofiji nastave i u pedagogiji, a od nas koji zastupamo reforme i budućnost Srbije, ne očekuje se da budemo mehaničari reformi, ne očekuje se da budemo reformo-operateri, koji će da stručnjački sprovode gotove koncepte, nego da optimizam, veru u budućnost i ideju slobode namećemo svim institucijama i zajednici.
Poslanička grupa URS će zbog toga u Danu za glasanje glasati za sve ove zakone, ne skrivajući da oseća žal što nismo mogli i više, s uverenjem da to delimo upravo i sa predstavnicima Ministarstva.

Reč ima narodni poslanik Miletić Mihajlović.

Poštovani predsedniče Narodne skupštine, gospodine ministre, saradnici, državni sekretari, pomoćnici ministra, dame i gospodo narodni poslanici, danas pred sobom imamo veoma važne zakone, jedan paket zakona koji izlazi iz Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja.
Nije na odmet da ponovimo koji su ti zakoni i zbog javnosti i zbog onih koji nas prate i koji su, možda, sada uključeni u praćenje ove rasprave. Kada je reč o zakonima iz oblasti obrazovanja, pre svega ću pomenuti prvo Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja. Reč je o krovnom zakonu. Prvo njega naglašavam. Zatim, Predlog zakona o osnovnom obrazovanju, Predlog zakona o srednjem obrazovanju i vaspitanju, Predlog zakona o obrazovanju odraslih, Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o učeničkom i studentskom standardu, Predlogu zakona o dopuni Zakona o platama koji se odnosi na ono što bi bila primanja ili pravo ostvarivanja primanja u visokoškolstvu, Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o inovativnim delatnostima i Predlog zakona o zaštiti topografija i poluprovodničkih proizvoda.
Kada je reč o zakonima iz oblasti obrazovanja, ovde je zapravo reč o pet zakona. U ime poslaničke grupe SPS mogu da konstatujem da ovim zakonskim rešenjima je učinjen jedan iskorak napred. Zapravo, pred sobom imamo dobro, kako neko reče, utegnute i uređene zakonske odredbe koje će na bolji način uređivati sve ono što je u domenu obrazovanja, od predškolskog zaključno sa onim što je srednje obrazovanje, pošto visoko obrazovanje nije sada na dnevnom redu, izuzev ako sa nekog aspekta ne smatramo to što je studentski standard, pa su to pitanja vezana za visoko obrazovanje.
Kada je reč o zakonu o izmenama i dopunama Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, uređuju se ovim zakonom osnove sistema predškolskog, osnovnog i srednjeg obrazovanja i vaspitanja. Zakon je izmenjen i dopunjen zbog aktuelne stvarnosti i prakse na ekonomskom, socijalnom i političkom planu, kako u Srbiji tako i u širem okruženju.
Donošenjem drugih posebnih zakona koji proizilaze iz ovoga što je prvi krovni zakon, zaokružuje se celina zakonodavne materije koja pokriva obrazovanje. To je taj iskorak napred i to predstavlja pretpostavku za kvalitetniji rad u ovoj oblasti.
Zakonom se uspostavlja sistem i daju se ovlašćenja nadležnim institucijama, kao što su Zavod za unapređenje obrazovanja i vaspitanja, Zavod za vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja, Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja.
Kada je reč o Zakonu o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, da se podsetimo, ovaj zakon je poslednji put donet 2009. godine, u odnosu na isti iz 2003. godine, kada je zapravo počela reforma obrazovanja u našoj zemlji, u pravcu ka kojem danas ona ide, a odredbe Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja su zato ovde i učinjene, te dopune i izmene, kao i odredbe posebnih zakona koje danas ovde razmatramo, koje su usklađene sa Strategijom obrazovanja do 2020. godine, kao i sa okolnostima u okruženju, posebno sa okolnostima u EU. Srbiji je potreban kvalitetan sistem obrazovanja i vaspitanja koji će povećati obrazovni nivo stanovništva. Razvoj naše države Republike Srbije je zasnovan na znanju.
Dakle, samo jedan takav koncept može da učini napredak i daje perspektivu našem društvu i našoj zemlji.
Ovim zakonom, zapravo ovim zakonima, reč je i o Zakonu o osnovnom obrazovanju i vaspitanju i o Zakonu o srednjem obrazovanju i vaspitanju, kao i o Zakonu o obrazovanju odraslih, obezbeđuje se veća obuhvatnost, dostupnost, veći kvalitet, efikasnost, zatim, što je važno, institucionalizacija svih vidova obrazovanja.
Važan odeljak u ovim zakonima jeste dodatna podrška u obrazovanju i vaspitanju ili pitanja koja su vezana za inkluziju. Jer, ovi zakoni obezbeđuju pristup svim nivoima obrazovanja kroz niz mera za decu, učenike i odrasle koji su socijalno uskraćeni, koji imaju smetnje u razvoju ili su invalidi. Te mere su npr. uklanjanje fizičkih i komunikacijskih prepreka što, na primer, u ranijem vremenu o tome se nikada nije razmišljalo. Zatim, tu su individualni obrazovni planovi koji su veoma važni za realizaciju onih programa koji su namenjeni ovom delu populacije, koji su zahvaćeni inkluzijom. Prisustvo asistenata ili asistencija u vaspitno obrazovnom radu je itekako važno. Zatim, uređena je i pomoć stručnjaka iz specijalnih škola u smislu asistiranja u ovim drugim školama koje vrše obuhvat lica sa smetnjama u razvoju.
Značajno je reći da zakon vodi računa o pojačanoj vaspitnoj ulozi škole, i to je jedna veoma važna dimenzija koja se pojavljuje u ovim zakonima. U skladu sa Strategijom o razvoju obrazovanja, u skladu sa drugim strategijama, nacionalnim strategijama za prevenciju i zaštitu dece od nasilja, za borbu protiv droga, za mlade, pojačana je vaspitna uloga škole, kao i uključivanje drugih aktera u vaspitno obrazovni proces.
Nekada, u pedagoškoj teoriji se govorilo, a u praksi se primenjivalo, to što je tzv. pedagoški trougao koji obuhvata učenika, nastavnika i roditelja. Danas postoje poli uglovi u realizaciji nastave. Više se to ne svodi na taj pedagoški trougao, tu se uključuju i drugu akteri u vaspitno obrazovnom procesu, kao što je lokalna samouprava, u najširem smislu reči, ali i mnogi organi i institucije iz tih lokalnih samouprava.
Zato mi imamo da programi, zakonom je uređeno da se u školama, kako u osnovnim, tako i u srednjim školama, donose programi za zaštitu od nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja. Program preventive drugih oblika rizičnog ponašanja, zaštite životne sredine, bezbednosti i zdravlja na radu, zatim kulturnih aktivnosti itd, što je veoma značajno u onoj vaspitnoj dimenziji. Jer, ne možemo da zaboravimo i ne smemo da zaboravimo da funkcija škole nije samo obrazovanje već i vaspitavanje.
Ali kada govorimo o tome, mi treba dugo da radimo na tome kako bi ti drugi akteri van škole prihvatili svoju ulogu, veoma značajnu, jer mi danas imamo često da sami roditelji nisu svesni svoje uloge u onome što je vaspitavanje, pa i obrazovanje svoje dece, da u datom trenutku, kada se pojave problemi, to prepuštaju ili za određene probleme prebacuju na teren škole, prebacuju školi da je ona neuređena, da je ona neefikasna, da ona ne radi kako treba.
Imao sam primer radeći u Petrovačkoj gimnaziji kao nastavnik, a onda i kao direktor, da mi se jednom prilikom jedan roditelj obratio i rekao da ja ne smem da dozvolim da učenici idu na matursko veče svojim kolima, zaboravljajući da ključevi od tih kola nisu kod mene, nego kod roditelja. To je jedan očigledan, možda i banalan primer o tome kako lako drugi akteri, koji su nadležni za ono što treba da bude vaspitavanje i učešće u vaspitavanju dece i naših učenika, beže od svojih obaveza.
Pitanje profesionalne orijentacije i usklađivanje sa tim onoga što je tržište rada, zapravo, u zakonima je to tretirano u odeljku koji govori o programima karijernog vođenja i savetovanja učenika. Potreba tržišta rada je promenljiva kategorija. Ona nije dugotrajna i zbog toga škola treba da koncipira svoje programe, na takav način da osposobi buduće građane, mlade ljude koji će biti sposobni lako da se prilagođavaju trenutnim potrebama i novim tehnologijama i novim zahtevima tržišta.
Zato je važno kroz obrazovanje, ovde je to rečeno u ovim zakonima, obezbediti ishode kao što je razvoj ključnih kompetencija koje su neophodne za danje obrazovanje i drugo, razvoj stručnih kompetencija koje su neophodne za uspešno zapošljavanje. Ali, postoji predrasuda iz ranijeg vremena, da jednom završena škola, jednom stečena diploma ili kvalifikacija za određenu struku i zanimanje podrazumeva da je sveznanje naučeno za sva vremena. To ne može da bude nikada tačno. U savremenom aktuelnom trenutku često imao inovacije – tehnološki razvoj, novine, naučna dostignuća koja diktiraju potrebu stalnog učenja, permanentnog učenja i usavršavanja i ne postoji, moglo bi se reći, složio bih se sa tim, kako su neki drugi rekli čak i iz zapadnoevropskih zemalja, ne postoji obrazovni sistem koji može da u dužem vremenskom periodu prati potrebe tržišta rada.
Otvaranjem ovih pitanja dolazimo do onoga što jeste obrazovanje i van onog što je obrazovanje na osnovnom nivou, odnosno osnovno obrazovanje, srednje obrazovanje, pa i visokoškolsko obrazovanje. Dakle, ovo o čemu sam govorio kada je reč da stručnjaci jednom stvoreni sa određenom kvalifikacijom ili diplomom nemaju sveznanje za ceo život, to znači i za visokoškolsko obrazovanje. To važi i za najviše nivoe znanja i usavršavanja.
Na taj način dolazimo do Predloga zakona o obrazovanju odraslih. To je veoma značajan iskorak ako govorimo o kvalitetu ovih zakona, jer ovaj zakon se po prvi put pojavljuje u našoj praksi. On je veoma značajan, u tom smislu zato što na sistemski način uređuje ovu oblast i pruža mogućnost ljudima koji žele da se dodatno obrazuju ili da im se prizna prethodno znanje.
Ovim zakonom se poboljšava kvalifikaciona struktura, koja je inače danas loša u Srbiji, ali se isto tako i povećava i formalno priznaje obrazovni nivo stanovništva. Kroz formalno i neformalno obrazovanje zapravo ostvarujemo pravo na rad sticanjem određenih kvalifikacija, odnosno pravo na prekvalifikaciju, dokvalifikaciju, specijalističko obrazovanje, zatim obrazovanje i osposobljavanje nezaposlenih za potrebe tržišta rada, usavršavanje radi postizanja višeg stepena znanja u profesiji, obrazovanje odraslih i lica sa smetnjama u razvoju itd.
Zakon uređuje i neformalno obrazovanje i priznavanje kompetencija i sposobnosti stečenih neformalnim putem, što je veoma značajno i mnogo je važno. Danas u našem društvu imamo mnogo ljudi koji su sposobni za određene poslove, koji su sticajem okolnosti naučili određene poslove, a formalno nemaju nikakav papir, niti verifikaciju toga da oni to znaju. Oni to možda znaju bolje da rade od onih koji su formalno završili određenu školu u toj oblasti. Zato je potrebno insititucionalizovati ova pitanja i ovu vrstu obrazovanja.
Vratiću se opet na Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja. Kada je reč o Agenciji za obrazovanje i vaspitanje, mislim da tu treba nešto bolje definisati koja je uloga ove agencije. Naša poslanička grupa SPS, naravno, u konsultacijama sa timom gospodina Obradovića, došla je do određenog rešenja koje će ovde biti ponuđeno i nadamo se da ćemo poboljšati ovaj deo.
Agencija ne podrazumeva da će ona i ostati posle 2016. godine. Ona je verovatno uslovljena i sa onim što su standardi u Evropi, a videćemo da li ona treba da ostane i da li ćemo biti uslovljeni da ona ostane onako kao što je ovde predstavljeno. Najmanje je ona uvedena zbog onoga što možda neki tumače, da je to još jedna institucija koja će služiti za zapošljavanje ovih ili onih, to svakako nije.
Na kraju ću završiti rečenicom da će SPS podržati sve ove zakone, jer je reč zapravo o jednom krupnom i kvalitetnom iskoraku u uređivanju oblasti obrazovanja u Srbiji. Svakako da Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja u ovom smislu zaslužuje podršku.

Reč ima narodni poslanik Miodrag Stojković.
Pre nego što počnete, samo da kažem da će Narodna skupština za nijansu produžiti rad, što znači da nećemo raditi tačno do 18,00 časova, već samo dok završi doktor Stojković. Nećemo ga prekidati ako bude koristio svih 20 minuta. Izvolite.

Zahvaljujem, gospodine predsedniče.
Gospodine ministre, dame i gospodo iz Ministarstava, dame i gospodo narodni poslanici, probaću da ostanem objektivan u svojoj kritici, naravno, kao neko ko je iz opozicije, a i neko ko je svoje osnovno, srednje i kasnije fakultetsko obrazovanje stekao u ovoj zemlji, i kao neko kome je to obrazovanje dalo šansu da napreduje u svojoj karijeri negde u inostranstvu. Tako da se ja sa velikom radošću sećam kakvo obrazovanje sam imao kao dete.
Jedino što bih hteo da kažem na početku mog izlaganja, jeste da je način na koji su ovi zakoni došli, odnosno brzina zakona i broj zakona koji je ušao u ovu skupštinsku proceduru, odnosno na raspravljanje, bio suviše kratak da bismo mogli do detalja da se posvetimo boljem izučavanju svih ovih zakona. Podsetiću vas, samo ovih koji se tiču obrazovanja ima ih šest. Možda je bilo bolje, ne možda, nego sigurno,da prvo imamo jednu javnu raspravu, kao što smo imali kod strategije 2020, koju smo lepo zajednički organizovali i na koju se ovi zakoni jednim delom u stvari i oslanjaju i žele da slede tu strategiju 2020, pogotovo ono što se tiče osnovnog, srednjeg, višeg, visokog obrazovanja i obrazovanja odraslih.
Svi ti zakoni koji su danas u raspravi su mene manje-više podsetili na jedan voz, kompoziciju vagona, gde je svaki zakon jedan vagon. Sigurno se svi onda pitamo šta je lokomotiva? Lokomotiva je u stvari država koja treba da vuče sve te vagone, a obrazovanje je, nažalost, ta šina po kojoj se kreće taj voz zakona. Kod nas je problem što je ta šina zaista jedna kruta, nefleksibilna naprava koja onemogućuje u isto vreme da se sagleda problem, kako smo danas rekli i čuli, problem obrazovanja u našoj zemlji, koji nije vezan samo za obrazovanje, nego je vezan i za demografiju, za to da se Srbija topi, da svake godine 30.000 ljudi ima manje u ovoj zemlji, da je manje upisano skoro 7.000 učenika u srednjim školama, a skoro 1.500 u prvi razred osnovne škole. Jedan podatak koji sigurno sve nas uvek iznenađuje, iz početka iznenađuje i šokira, jeste u stvari to koliko ova država ulaže u obrazovanje. Mislim da je to jedan od najvećih problema u našem društvu. Gde su prioriteti? Da li mi želimo da ulažemo u decu i u budućnost? Onaj ko ne ulaže u decu i u obrazovanje, ne ulaže u budućnost.
Ako znamo da je negde 5% BDP za obrazovanje, gospodin ministar je danas sam rekao da od toga, nažalost, samo 94% ide na plate, onda vidimo koliko ostaje za sve one ostale potrebe u osnovnom i srednjem obrazovanju, koliko ostaje za nastavnike, za njihovu edukaciju, za mogućnosti koje trebaju da se pruže i lokalnoj samoupravi, da se to obrazovanje poboljša na svim nivoima.
Sa druge strane, kao neko ko se zaista dugo i sa velikom željom i ovde bavi naukom, u toj jednoj piramidi obrazovanja ne mogu a da ne kažem nešto i o nauci, jer je nauka na vrhu te piramide. To je ono društvo koje je izašlo iz elitno-obrazovnog društva i ono društvo koje treba da vuče ovu zemlju. Nažalost, opet i tu moram da kažem da sa 0,3% BDP mi nemamo šansu da budemo naučna zemlja, nemamo šansu da budemo konkurentna zemlja. Tako da su to osnovni problemi koji muče naše obrazovanje i sigurno da ti osnovni problemi zahtevaju kompleksno rešenje. Zato će ovi zakoni, bez rešenja tih problema, ostati, plašim se, samo mrtvo slovo na papiru.
Ako znamo da je osnovno obrazovanje po Ustavu obavezno, sigurno raduje činjenica da 95% dece upiše i završi osnovnu školu. To je nešto što zaista jako, jako raduje. Onda se pitamo zašto i srednje obrazovanje nije obavezno? Ako znamo da u osnovnom obrazovanju negde oko 3.000 dece po godini ne završi osnovnu školu i ako znamo da je to generacija od sedme do 14 godine, onda dođemo do cifre negde oko 24 do 25.000 dece, što je jako veliki broj. Sa druge strane, imamo srednju školu gde taj broj može da bude veći upravo zato što nije obaveza. Od 20% generacije 15% učenika, što znači 10 do 15.000 mladih po generaciji ne završava srednju školu, tj. ostaje bez kvalifikacije.
To je veliki broj mladih ljudi koji ne može da nađe neki prosperitet, ne može da nađe sreću, odnosno ne može da nađe zadovoljstvo zato što nema nikakvu šansu da se bavi nekim zanimanjem zato što nije išao u školi. Iskreno rečno, ne razumem zašto i srednje obrazovanje nije obavezno u našoj zemlji?
Sigurno ste pratili, vrlo često piše i po novinama i po ostalim sredstvima javnog informisanja, ali postoje i studije koje kažu da, nažalost, ne samo da broj dece je u padu, nego i broj kvalitetnih ustanova, škola je u padu. Govorim o infrastrukturi.
Ono što najviše zabrinjava je činjenica da 200 škola u Srbiji nema tekuću vodu, da svaka treća škola u Srbiji nema toalet. Čitajući ovaj zakon, u jednom trenutku sam se upitao zašto stoji onda u zakonu da svaka škola treba da ima internet. Naravno da treba da ima internet. To je 21. vek. To je internet. Ali, ako znamo da veliki broj škola i đaka i dalje pohađa škole u 19. veku, onda mislim da treba da stavimo prioritete. Prvo treba da sredimo infrastrukturu tih škola, a njih ima zaista jako mnogo.
Setite se samo onih tužnih priča đaka pešaka. Deca idu 10 kilometara u jednom pravcu da bi došli do škole i 10 kilometara u drugom pravcu. Setite se priče u okolini administrativne granice Vranje, Leskovac, prema Kosovu. Postoje škole koje su od blata, koje nemaju toalet, koje nemaju tečnu vodu. Deca idu u jednom pravcu devet kilometara da bi došli do škole. Tu imate, neko bi rekao, jako mali broj dece. Svako dete je jako bitno. Naš zadatak je da svakom detetu obezbedimo mogućnost za obrazovanje. Trinaest deteta, a lovačko društvo kaže da u tom predelu živi čopor od 200 vuka. Zašto onda i prevoz te dece nije besplatan, kao što je, recimo, prevoz nastavnika? Sigurno da postoji mogućnost kroz ove amandmane koje ste svi vi predali.
Gospodine ministre, preko 400 amandmana vas čeka. Mi smo predali preko 50 amandmana. Nadamo se da ćemo zajednički iznaći neko rešenje da popravimo sve ove zakone koje ste predložili.
Ono što se ceo dan čuje, a to je finansiranje đaka, odnosno broj đaka u odeljenju, da li to treba da bude 25, kako je predloženo Strategijom 2020 ili to treba da bude 30, kako ste vi predložili. Mislim da trebamo da se držimo Strategije i mislim da smo već, i sami ste rekli danas, ispunili normu, da ima odeljenja koji imaju ispod 20, odnosno 25, tako da ne vidim razlog zašto ne zadržati 25 i ići naročito ono finansiranje po principu perkapita, odnosno koliko đaka toliko i plata. Znači, to je nešto što zaista treba podržati.
Naravno, danas je pomenuto i pravo učenika na obrazovanje, učenika sa smetnjama, nacionalnih manjina. Čuli smo i podatke koji su zaista zabrinjavajući o učenicima, odnosno o deci Roma. Takve strukture ljudi zaslužuju posebnu pažnju i zaslužuju zaista jednaka prava na obrazovanje. Ako znamo da onaj podatak odraslih, a to su ljudi koji nikad nisu išli u školu ili nisu završili školu osnovnu školu, njih ima 71% i to je najsiromašnija grupa. Njima treba sigurno omogućiti da se bolje uključe u taj sistem i da se prekvalifikuju, odnosno nauče ono što treba kako bi bili korisni ne samo sebi i svojoj porodici, nego i čitavom društvu.
Kad pogledamo sve ove brojeve, odnosno sve ove podatke koji kažu koliki je veliki broj dece koji nikada ne upiše, ne završi srednju, osnovnu školu, onda nije ni čudo što je stopa upisa više i visoke škole 49,1%. Ako se ne varam u zemljama EU je negde oko 61% što znači da i tu zaostajemo za prosekom.
Sigurno ono što ste vi predložili, a to je zakon o učeničkom i studenskom standardu, da se stipendija dodeli studentima samo ako imaju prosek ocene viši od devet je ono što bi neko pomislio da je u prvi mah dobro zato što pod znacima navoda tera studente da bolje uče, odnosno da su stimulisani da bolje uče, da ne bi plaćali školarinu. Neko je pomenuo da se broj tih stipendanta jako uvećao, ali ne zaboravite da živimo u vreme krize i da svako ko je vredan može da ostvari taj prosek.
Međutim, ako vi tražite od studenata da imaju prosek 9,00 onda mogu studenti da se pitaju - a šta vi nama dajete za uzvrat ako nam dižete tu lestvicu? Da li ćete ponuditi bolji kvalitet univerziteta? Bolji kvalitet predavanja? Bolji kvalitet udžbenika? Da li ćete sve to poboljšati i da li ćemo mi kao zemlja koja ima sedam državnih univerziteta i sedam privatnih univerziteta poboljšati taj kvalitet obrazovanja, a ne samo voditi se po tome ko je brže završio fakultet i ko je pre dobio diplomu i da li je neko u stvari studirao da bi dobio diplomu? Ako znamo da na onoj Šangajskoj listi koja se u stvari bavi evaluacijom kvaliteta svih tih univerziteta i fakulteta, Beogradski univerzitet ima jedno solidno mesto.
Znači, od 20 hiljada univerziteta koji su ispitani Beograd je među prvih pet stotina, sledeći je Novi Sad koji je negde na toj listi između 1000 i 1500, a najbolje rangirani privatni univerzitet se nalazi u grupi od 5000 do 10.000. Onda se može zaključiti kako je u stvari nizak, nažalost moram da kažem, nivo efikasnosti visokog obrazovanja u Srbiji i činjenica da mi tražimo od studenata da oni budu odlični, ali od univerziteta to ne tražimo.
To je velika diskripanca i ja bih voleo da vi uzmete u obzir i amandmane koji kažu da studenti trebaju da imaju prosek 8,5 kako bi stvorili prava na besplatno školovanje.
Nameće se još neko pitanje, danas smo čuli dosta diskusije isto i na tu temu sigurno, to je famozna Agencija za obrazovanje, zato što znamo da postoje već instituti koji se tim pitanjem bave i ta agencija za obrazovanje naravno i nažalost nema jasno definisane nadležnosti i zadatke, a predložene nadležnosti su već opisane u radu drugih instituta, kao što rekoh saveta i zavoda. Time se funkcija preklapa, a verovatno i mogući troškovi rastu. Mi nismo zemlja koja može da se razbacuje parama, čuli smo da nemamo dovoljno obrazovanje, zašto praviti takvu jednu agenciju?
Još jedna stvar koja ovde brine je u stvari funkcija Nacionalnog prosvetnog saveta. Nacionalni prosvetni savet je ustanova koja je stara u ovoj zemlji 120 godina. Ona se bavi i evaluacijom, odnosno preporukom udžbenika koje gospodin ministar kasnije potvrđuje i odobrava.
U novom zakonu Nacionalni prosvetni savet se zaobilazi kao takav da daje svoju preporuku. Mi ne vidimo razlog zašto to treba da se ukine, jer se sve onda svodi na Ministarstvo. Da li ima dovoljno kvalifikovanih ljudi, u to ne želim da ulazim, ali zašto uzeti takvo jedno pravo, jednu dugogodišnju tradiciju Nacionalnog prosvetnog saveta, koji se jako uspešno time bavio.
Nažalost, verovatno ste bili ponukani onom lošom kampanjom oko istorije osam i prepucavanjem da li je to političko pitanje ili nije? Mislim da u ovom trenutku političko pitanje nema nikakve veze sa ovim obrazovanjem, odnosno sa ulogom Nacionalnog prosvetnog saveta.
Na kraju, hteo bih samo da se vratim na početak mog izlaganja. Začudio sam se zašto smo eto raspravljali danas, pošto smo pri kraju radnog vremena raspravljali o toliko velikom broju zakona koji se tiču obrazovanja, a nismo ubacili, odnosno niste ubacili zakon koji se tiče recipročnog priznavanja diploma, odnosno tzv. "nostrifikacija". Vi se svi sećate da smo mi predložili pre jedno mesec dana izmenu i dopunu tog zakona, koji je, ja mislim, jedna jako loša reklama za naše obrazovanje, ako se taj zakon ne donese što pre, iz jednog jedinog razloga, zato što veliki broj mladih ljudi koji je nažalost morao da ode odavde, želi da se vrati, a stekao je to svoje neko obrazovanje, diplome negde tamo u inostranstvu.
Ako vi njih terate da čekaju godinu, dve godine, da bi na državnim neki put institutima, odnosno univerzitetima i fakultetima dobili nostrifikaciju svoje diplome koju su stekli na Kembridžu, Oksfordu ili Stenfordu, ili ako oni imaju 2.000 evra mogu da odu na privatni univerzitet i tamo im se uradi nostrifikacija jako brže, onda mi šaljemo te signale da oni, u stvari, nisu poželjni.
Ja se nadam i pitam u isto vreme kada će taj zakon najzad ući u proceduru, jer je to jako, jako bitan zakon, jer ne smemo ono što mi šaljemo, a vi sami znate da smo zadnje tri školske godine poslali 983 na školovanje u inostranstvo, i sada kada oni dobiju diplomu tamo u inostranstvu, onda ćemo im tražiti da nostrifikuju diplomu i da plate tu nostrifikaciju. Po meni, to nema logike, ili ih šaljemo da tamo uče nešto da bi se vratili ovde, ili im treba reći ne vraćajte se, nostrifikacija može dugo da vas košta i vremena i novca.
Na kraju, i dalje nažalost mislim da svi ovi parametri koje smo čuli danas, koje sam ja danas izneo, da Srbija i dalje ostaje polje gde i dalje gubimo najbitnije bitke, ta najbitnija bitka je u stvari za budućnost naše zemlje, gubimo je iz demografskih razloga, ali gubimo iz ovih razloga da smanjujemo kriterijume i nivo obrazovanja u našoj zemlji, odnosno ne pružamo i ne dajemo šansu mladim ljudima da imaju istu ekvivalentnu šansu da se uhvate u koštac sa obrazovanjem i da bismo mi kao zemlja jednog dana bili i konkurentni u poređenju sa celim svetom. To možemo da budemo samo ako imamo dobro obrazovanje.
Opet, moram da se javim na ono poređenje sa vozovima i sa železnicom, ako ovako nastavimo, sigurno da nećemo ni preći onaj prosek naše železnice, a to je 40 kilometara na sat, dok drugi već putuju 200 na sat. Hvala.

Hvala.
Nastavljamo sa radom sutra u 11,00 časova.