Poštovani predsedavajući, uvaženi ministre, gospodo saradnici, uvaženi narodni poslanici, ja kao ni naša poslanička grupa nismo zadovoljni što je ovaj set od osam zakona ušao na ovaj način u proceduru. Radi se o veoma ozbiljnim zakonima. Mislim da će se ministar sa tim složiti, moglo bi se reći sistemskim zakonima važnim za obrazovanje. Oni su došli krajem prošle nedelje u proceduru. Mi danas raspravljamo o njima, objedinjeno. Još nam danas kažu iz Poslaničkog kluba SNS da su nam, eto, udelili još pet sati za tu raspravu. Smatram da je to krajnje neozbiljno.
Imajući u vidu važnost ovih zakona, danas ću ih makar nabrojati, da podsetim narodne poslanike o čemu mi raspravljamo i o čemu smo spremni da za jedan i po dan raspravimo i da u danu za glasanje pritisnemo taster.
Reč je o Zakonu o osnovnom obrazovanju i vaspitanju, Zakonu o srednjem obrazovanju i vaspitanju, Zakonu o obrazovanju odraslih, o čemu je najviše gospodin Babić govorio, Zakonu o izmenama i dopunama Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, Zakonu o izmena i dopunama Zakona o učeničkom i studentskom standardu, Zakonu o dopuni Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, Zakonu o izmenama i dopunama Zakona o inovacionoj delatnosti, Zakonu o zaštiti topografije poluprovodničkih proizvoda. O ovih osam zakona mi raspravljamo danas. Neki, istina, nisu stigli ni da se pomenu i zbog toga sam ja to ovom prilikom učinio.
Smatram da je to odnos prema obrazovanju u Srbiji, odnos države prema ključnoj sferi društvenog života, u koji svaka normalna država treba da ulaže da bi pokrenula društvo, društvo koje je u ozbiljnim problemima, državu koju muči najveća inflacija u Evropi, najveći pad plata, odnosno vrednosti plata, pad svih parametara, rast vrednosti evra, odnosno pad dinara. Ovih dana su se poslanici vladajuće koalicije dičili da je jedino dinar stabilan i da je to kapital ove Vlade. Sve je to obezvređeno. Inflacija vrednosti je pogodila i obrazovanje.
Nažalost, ni jedna zemlja sveta koja je pokušala da unapredi svoju privredu nije to činila na krilima vojnih aviona. Mi ovih dana razgovaramo o obrazovanju, o činjenici da nema para za udžbenike, školske kuhinje, da nema para za đake pešake, odnosno da će oni i dalje morati da zadrže taj status, da nema para za internet, da neće biti para za još neke stvari, ministre Obradoviću, znam da ste vi za to najmanje krivi, a kupujemo avione u vrednosti od milijardu evra.
Da li ste se nekad, ministre Obradoviću, postavili u situaciju da postavite pitanje prvom potpredsedniku Vlade i gospodinu Dinkiću, koji odlučuju o parama u ovoj zemlji, potpredsedniku Vučiću i ministru Dinkiću, da li ste postavili sebi možda pitanje da ih pitate da li bi bilo dobro da jedan taj avion ostave za neki srećniji period, a da vama daju makar 150 miliona evra? Razmislite o tome, gospodine Obradoviću, da ga možda na nekoj od narednih sednica pitate. Nisam siguran da je tačno da gospodina Vučića niko ništa ne sme da pita. Siguran sam da ste vi hrabar čovek i da ćete mu to pitanje postaviti.
Šta mislite šta bi se za milijardu evra moglo uraditi u oblasti obrazovanja i nauke? Vi to dobro znate. Vi znate kako je bilo u prethodnoj Vladi, koliko se ulagalo u nauku i obrazovanje, koliko je škola sagrađeno po Srbiji, koliko je naučnih parkova podignuto, neki se sada završavaju, koliko je stanova za mlade naučne radnike podignuto. Nažalost, ta dva čoveka su vas stavila u situaciju da vi to više nećete moći raditi. Čak se postavlja sledeće pitanje – šta ako vam Vučić i Dinkić kažu - gospodine Obradoviću, moraćete da odustanete od 6% vašeg budžeta, a 94% vašeg budžeta su plate? To znači da biste sa tih 6% odustali od svih drugih troškova i da biste vi imali samo da isplaćujete plate, a može se to lako desiti jer ste rekli da će plate ostati iste. O platama zaposlenih ću nešto kasnije. Ako vam kažu da smanjite budžet za 6%, moći ćete da isplaćujete samo plate.
Znači li to da će deca kao 90-ih morati da donose krede od kuće, da sami plaćaju osnovne potrebe škole u smislu opreme i sve ono što su nastavna sredstva da plaćaju njihovi roditelji? Znači li to da ulazimo u tu fazu? Da li je to javno školstvo o kome je danas govorio profesor Mićunović i koje je poznato još od Napoleona? Sada Olan pokušava da vrati taj sistem u Francusku. Da li smo mi u toj fazi da će javno besplatno školstvo kod nas značiti to?
Šta sam hteo da kažem? Naime, u članu 4. Zakona o osnovnom obrazovanju, nemam dovoljno vremena da pričam o svim zakonima, razumete zbog čega, zato što je jednostavno takva rasprava, kaže se da svako lice ima pravo na besplatno i kvalitetno osnovno obrazovanje i vaspitanje u javnoj školi. Znači, besplatno i kvalitet. Da li je besplatno i kvalitetno obrazovanje kada pogledamo sledeći član 68. u kojem se kaže – učenik koji nastanjen na udaljenosti većoj od četiri kilometra od sedišta škole ima pravo na besplatan prevoz? Šta je sa učenicima koji su nastanjena na udaljenosti od 3,5 kilometra, pa svaki dan treba sedam kilometara da pešače? Onda RTS dođe i slika, pa kaže - vidi đaka pešaka kako je uspešan. Što je rekao moj kolega, uvaženi profesor Stojković - više je vukova nego đaka na tom području. Da li je to besplatno školovanje? Zašto toj deci ne bi od ovog jednog aviona obezbedili besplatan prevoz?
U istom članu kaže se da škola u dogovoru sa jedinicom lokalne samouprave i donatorima, kao što je gospodin Babić, može da obezbedi za sve učenike besplatnu ishranu u celini ili delimično. Da li je to besplatno školovanje? Jesmo li rekli u članu 4. da svakom licu pripada besplatno školovanje, kvalitetno? Ovde kaže – može, pa sve posle kaže – može i sve zavisi od donatora jedinice lokalne samouprave, o kojima je ministar Dinkić, a mislim da spominjanje njegovog imena nema nikakvog smisla jer o tome odlučuje zna se ko, a njegovo ime sam već spomenuo. Dakle, uzeo je tim lokalnim samouprava te pare. Od čega će one da ulože u te škole i u te kuhinje, ako ne bude takvih donatora koji imaju sredstava da ulože u te kuhinje, gospodine Obradoviću? Zaista smatram da ste vi najmanje krivi što je ovo ovako. Uzeli su vašem ministarstvu sve, ali na neki način sedite u toj vladi pa ćete morati jednog dana postaviti pitanje – kako dalje?
Isto je sa celodnevnim boravkom. Kažu neki dan – nema para. Ta škola je inače udaljena 500 metara od moje kuće, da sada privatizujem skupštinsku salu. Direktor te škole na novom naselju, koje ima 50.000 stanovnika u Novom Sadu, kaže da nema para za produženi boravak dece u drugom razredu. Sada roditelji koji su upisali svoju decu u osnovnu školu računaju da će moći raditi, da kada dođu s posla da svoju decu nađu u školi, a ne da budu ispred škole. On kaže da nema para za produženi boravak. Šta roditelji sada da rade? Ili da ispišu decu iz škole ili da napuste posao. Da li je to besplatno školovanje? Molim vas, pitajte gospodina Vučića da li može taj jedan avion da ustupi, da odloži njegovu kupovinu za neki naredni period, kako bi bilo produženog boravka u mom Novom Sadu, u Leskovcu, u Beogradu i u bilo kom drugom gradu, kako bi bilo užine za decu, kako bi bilo krede u školi, kako bi bilo svetla u toj školi, kako se ne bi obrušavali krovovi itd.
Bojim se da ne uzmem previše vremena, mislim da će mi se koleginica Čomić naljutiti, pošto i ona treba da govori posle mene, ali još samo jednu minutu.
Pitanje besplatnog obrazovanja tiče se i kvaliteta obrazovanja, koje se takođe pominje u članu 4. Kakvo je to obrazovanje i kakav je to kvalitet kada smo mi zemlja u Evropi sa najvećim brojem privatnih časova koje roditelji plaćaju? Evo, iz mog ličnog iskustva, imao sam decu, moje komšije su imale decu, moji prijatelji su imali decu, ne samo što plaćaju engleski jezik, plaćaju i matematiku i hemiju itd.
Šta smo učinili na tom javnom školstvu da deca kada dođu kući, ne možda kao u Norveškoj ili Danskoj ne nose uopšte torbu, nego dođu kući, nema domaćeg, sve su radili u školi, ali, da makar osnovna neka znanja pokupe, da mogu da dođu na pismeni ispit, a da ne moraju da plaćaju privatnog učitelja, odnosno nekog ko će im dati neko dodatno znanje. Nije školovanje dece tako što im sipate nešto malo znanja, oni vam ponude košaricu da to sipate, ili vam ne ponude košaricu, odu kući i škola je nešto mnogo više.
Još samo dve stvari. Dakle, ovde se pominje uloga škole u oblasti sprečavanja nasilja, u oblasti sprečavanja loših navika koje se tiču uzimanja opojnih droga itd. Skrenuo bih pažnju na jedan veoma ozbiljan problem, a to je kocka, odnosno igraonice koje su oko škola, kojih je 1.400 legalnih, 1.000 nelegalnih, koje su ozbiljna opasnost za ovo društvo. Sve veći broj dece već u osnovnoj školi ide u te kockarnice, nemaju nikakvu edukaciju. Ukoliko postanu zavisnik nema gotovo u ovoj zemlji ustanove koja može da ih leči. Da nimalo ne budem neko ko daje procenu tog stanja, ali to stanje zavisnosti od kocke je adekvatno zavisnosti od bilo kog drugog narkotika i leči se gotovo isto teško, a nikakva pažnja se gotovo tome ne posvećuje. Jedan sam amandman po tom pitanju uložio kada je u pitanju posebna briga škole o toj temi.
Na kraju, završavam sa jednim stavom koji me, da kažem, više i ne čudi kada vidim kakav je odnos države prema školstvu. Član 53. zakona koji se tiče osnovnog obrazovanja kaže – za decu građana Republike Srbije koji su na privremenom boravku u inostranstvu može da se obezbedi dopunsko osnovno obrazovanje itd. Znači, nemamo nikakvu obavezu da organizujemo osnovno obrazovanje za decu koja su napolju, zato što su njihovi roditelji otišli trbuhom za hlebom ili kruhom. Oni su sada prepušteni sami sebi.
Odmahujete kolega glavom, ali znam da je veoma mali broj te dece uključen u obrazovanje na srpskom i to nije vreme kao što je bilo za vreme SFRJ da je u svakoj državi bilo odeljenje i deca su se mogla školovati i znati i učiti naš jezik.
Mislim da je u tom delu Srbija podbacila. Mi smo doneli Zakon o dijaspori i Srbima u regionu. Ovde se Srbi u regionu uopšte ne pominju. Mislim da je to takođe greška, ali smatram da ovo nije nevažna tema, da nije nevažna tema i da je obrazovanje naše dece koja žive u inostranstvu zaslužilo mnogo više pažnje. Hvala.