Dobro veče.
Poštovani ministre, uvaženi predsedavajući, na samom početku današnjeg izlaganja kao i prethodni govornici, moram da istaknem važnost današnje teme. Dakle, oblast obrazovanja i set zakona o kojima danas raspravljamo jeste ono što je za DS jedan od prioriteta naše politike kojom se bavimo sve ove godine. Obrazovanje je ključno za napredak jednog društva, za njegovu orijentaciju ka savremenim i modernim svetskim tokovima. Mi moramo da se dogovorimo oko centralnih tačaka na kojima počiva naše društvo i na kojima počiva uopšte stanje naše nacije, oko vrednosti, a jedna od tih vrednosti i jedna od tih tačaka mora da bude da naše društvo bude zasnovano upravo na znanju.
Ako je društvo zasnovano na znanju, onda su jasni kriterijumi i kvalifikacije koje stručnjaci, lideri, menadžeri i uopšte zaposleni ljudi u svakoj oblasti treba da imaju i to onda otklanja brojne nesporazume. Društvo zasnovano na znanju može da se ostvari samo kroz značajan doprinos obrazovanja i sistemskim pristupom i dugoročnim pristupom uređenju oblasti obrazovanja, što, nažalost, danas bojim se da nije slučaj. Umesto da se gradi društvo koje je zasnovano na znanju, danas raspravljamo o zakonima u oblasti obrazovanja koji neće obezbediti povećanje kvaliteta procesa i rezultata obrazovanja, niti će obezbediti postizanje i održavanje relevantnosti obrazovanja.
Isto tako, pod znakom pitanja je i podizanje i uvećavanje efikasnosti upotrebe svih resursa u oblasti obrazovanja, a to su sve ciljevi koji su zacrtani u strategiji obrazovanja koja je donešena prošle godine a koja obuhvata razvoj do 2020. godine.
Sa žaljenjem moram da konstatujem da ovaj set zakona, ovako kako su predloženi i napisani i rokovi u kojima se donose i o kojima raspravljamo, neće doprineti u velikoj meri društvu koje je zasnovano na znanju, a brine takođe i činjenica da predlažete zakone koji su nedosledni ili su u neskladu sa strateškim dokumentom, a to je Strategija razvoja obrazovanja u Republici Srbiji do 2020. godine, a daću kasnije i neke primere koji upravo ilustruju ove nedoslednosti.
Strategija razvoja kaže da zbog povećanja efikasnosti pedagoškog rada u celini broj učenika u odeljenju ne treba da bude veći od 20 do 25, a vi upravo predlažete broj učenika u svakom odeljenju da bude 30. U tom smislu DS je podnela amandman. Dobro, do 30, ali svejedno, u Strategiji predlažete između 22 i 25, a ovde se radi o mogućnosti za pet učenika više. Prema tome, postoji nedoslednost. Dakle, imate strateški dokument a zakoni koje predlažete danas su u suprotnosti sa tim istim strateškim dokumentom.
Predlažete osnivanje još jedne agencije. O tome smo dosta čuli. Nejasno je šta su nadležnosti te agencije, da li će to biti novo telo ili će preuzeti nadležnosti već postojećih tela, itd? Smatramo da je objašnjenje koje ste dali nedovoljno i u tom smislu smo predložili izvestan broj amandmana. Ono što buni jeste i predizborno obećanje koje kaže da ćete smanjivati broj agencija, a ovde se predviđa osnivanje još jedne.
S druge strane, Nacionalno-prosvetnom savetu se jednim od ovih zakona oduzima nadležnost u domenu procene potrebe za novim udžbenicima i predlaganja potrebnih udžbenika vama. O tome je govorio moj kolega Obradović. Dakle, dosta toga sada zavisi od ministra, uz svo dužno poštovanje i uvažavanje, treba delegirati određene nadležnosti i pustiti da neka tela koja već postoje rade svoj posao. Jer, zašto ići korak unazad kada postoje trenutno tela koja se bave tim nadležnostima.
Dakle, tu se postavlja pitanje motiva za ovakav potez, posebno u domenu udžbenika, jer smo svedoci da se u javnosti ovo pitanje dosta često otvara i da prosto ne postoje konkretna zadovoljavajuća rešenja i da je javnost prosto zbunjena ovakvim pristupom.
Predlogom zakona o osnovnom obrazovanju ste takođe propustili šansu da promenite odredbu iz 1929. godine koja kaže da "učenik koji živi na udaljenosti većoj od 4 km od sedišta škole ima pravo na besplatan prevoz". Poslanici DS predlažu da se ta odredba koja je stara skoro 100 godina promeni i da se udaljenost smanji na 2 km i da, kao što su moje kolege ranije rekle, prestanemo da se dičimo đacima pešacima i da se trudimo da naše škole zaista budu moderna sredina u kojoj se uči i stiče znanje.
Kada je prihvaćen koncept obaveznog upisa za svu decu uzrasta od 6,5 do 7,5 godina, napravljen je ogroman korak unapred i o tome je već govoreno od strane mojih kolega, ali ja prosto osećam obavezu da to ponovim i da apelujem na vas da u raspravi o amandmanima se izjasnite da prihvatate naše predloge i da ćemo zajedno učiniti da ovaj zakon bude bolji.
Sada predlažete mogućnost odlaganja upisa u prvi razred i to je korak unazad. To je koncept koji je u razvijenim zemljama i u zemljama koje imaju razvijeno obrazovanje napušten. Predlažete takođe da se krećemo unazad i po pitanju inkluzivnog obrazovanja, o čemu je takođe danas govoreno. Sa time se mi ne slažemo i sa tim u vezi smo takođe podneli amandmane, da to prosto pokušamo da ispravimo ukoliko budete imali sluha za naše predloge.
Volela bih da danas ne moramo da pričamo o uslovima u kojima deca u Srbiji stiču nova znanja i veštine, ono što ih osposobljava za dalji život, ali postoje škole u Srbiji koje nemaju toalete, koje imaju neuslovne toalete, koje imaju krovove koji prokišnjavaju, vlažne učionice, gde deca provode sate i sate sedeći na stolicama i za stolovima koji su neuslovni. Opet, nameće se obaveza školama da imaju internet prezentaciju a sredstva za tako nešto se ne predviđaju u budžetu Republike Srbije. Da li to znači da će trošak da padne na lokalnu samoupravu ili će pasti možda na roditelje? Jer, direktori se neće snaći, neće postići isti jezik sa predsednicima opština i na taj način neće doći do rešenja. Dakle, prosto se opet otvara jedan problem za koji ćete imati poteškoća da ga rešite u praksi.
To ne znači da škole ne treba da budu moderne i da se mi ne zalažemo za modernizaciju obrazovnog sistema, ali hajde da prvo obezbedimo ono što je osnovno i ono što je civilizacijski, a da se onda bavimo nadogradnjom svega ostalog. Znači, modernizacija – da, tehnološki razvoj – da, ali prvo da obezbedimo ono što je osnovno za decu koja idu u školu.
Sa razočarenjem moram da konstatujem da u procedura u Skupštini čeka još jedan zakon iz oblasti obrazovanja koji su predložili poslanici DS, a to je zakon koji se tiče nostrifikacije diploma. Mogli ste da ga prihvatite i da ga uključite u ovaj set zakona i da time, pošto se dičite svestranim i sveobuhvatnim pristupom rešavanja problema, rešite još jedan problem, ali, prosto nije bilo sluha da se prihvati predlog DS.
Da zaključim, za DS obrazovanje je jedna od prioritetnih oblasti za razvoj našeg društva i to nije samo deklarativno sa naše strane, to smo na primeru Beograda i pokazali. Pokazali smo da je obrazovanje način da stvorimo društvo koje je zasnovano na znanju. Ako je društvo zasnovano na znanju, onda su jasni kriterijumi i kvalifikacije koje svako od nas treba da ima. Dakle, to nisu samo puke reči. U Beogradu smo uspeli da sa ograničenim sredstvima i sa budžetom kakav jeste otvorimo sedam novih škola, dakle sedam novih škola, da renoviramo toalete koji su bili neuslovni, da renoviramo fiskulturne sale, da renoviramo školska dvorišta, da neke škole nadogradimo, sve u skladu sa postojećim sredstvima. Uspeli smo da svaki osnovac ima besplatne udžbenike u saradnji sa Ministarstvom za prosvetu, ali samo kao strateško opredeljenje beogradskog rukovodstva zacrtali obrazovanje. Dakle, svaki osnovac u Beogradu dobio je na korišćenje besplatne udžbenike i svaki osnovac u Beogradu ima jedan svoj đački ormarić. Ukupno 120.000 osnovaca u Beogradu može da iskusi brigu trenutnog rukovodstva za uslove u kojima uči i stiče znanje.
Dakle, apelujem da se na ovakav način pristupa obrazovanju u Srbiji i apelujem da u raspravi po amandmanima imate sluha za konstruktivna rešenja koja smo predložili, jer smo pokazali da smo ozbiljni u nameri da stvorimo društvo koje je zasnovano na znanju. Hvala vam.

Reč ima narodni poslanik Branislav Jovanović. Imate na raspolaganju pet minuta i 15 sekundi.
Da li je tu Branislav Jovanović? Nije.
Reč ima narodni poslanik Irena Aleksić.

Zahvaljujem.
Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, uvažene kolege, pred nama se nalazi set zakona iz oblasti obrazovanja. Smatram da tu oblast, odnosno njen značaj ne treba posebno objašnjavati. Jasno je da se radi o oblasti koja suštinski i dugoročno utiče na jedno društvo.
Ono što bih pre svega izdvojila kao pozitivno iz seta ovih zakona jeste njegovo nastojanje da škola bude jedna otvorena institucija. To znači da škola sve više sarađuje sa lokalnom samoupravom, sa različitim sportskim organizacijama na osnovu lokalne samouprave, sa Crvenim krstom, sarađuje i sa Kancelarijom za mlade gde je takva kancelarija otvorena. Zatim, ono što je jako pozitivno, što bih volela da istaknem, jeste i insistiranje između jednog partnerskog i kreativnog odnosa između roditelja i škole.
Drugo što je novina, što je predviđeno setom ovih zakona, što smatram da je jako dobro, samo videćemo da li će i kako će zaživeti u praksi, to je nastava na daljinu koja se podrazumeva i u osnovnoj školi i u srednjoj školi. Naime, učenik koji zbog određenih poteškoća, zbog određenih povreda, invaliditeta ili teške bolesti nije u mogućnosti da aktivno pohađa nastavu, biće mu omogućeno ako na zahtev svog roditelja, odnosno svog staratelja podnese zahtev, on može da se bori da ostvari svoje pravo nastave na daljinu, a o njenom ostvarivanju odlučuje škola u skladu sa zakonom i u skladu sa svojim sredstvima.
Zatim, ono što bih takođe volela da istaknem, što smatram da je jako dobro, jeste nastojanje da učenici preuzmu što aktivniju ulogu u različitim vidovima života škole. To znači, kroz učeničke parlamente. Sada postoje, kako u osnovnim, tako i u srednjim školama, pored učeničkih parlamenata, takozvane učeničke zadruge.
Ono na šta bih posebno skrenula pažnju jeste da sav novac koji nastane kao rezultat rada učeničke zadruge, sada sami učenici imaju pravo da kažu kada će i na koji način će ga iskoristi. Bilo da li će oni taj novac iskoristiti za ekskurziju, da li će taj novac iskoristiti za poboljšanje uslova u školi, njihove ishrane ili slično, ili će ga iskoristi da pomognu drugu, odnosno drugarici kome je ta pomoć potrebna. Ono što je poenta, što je bitno, jeste da oni sami odlučuju, da je odluka na njima.
Na taj način se jednim aktivnim pristupom, pre svega, radi na razvijanju veoma bitnih osećaja kod učenika, kao što su osećaj odgovornosti, osećanje empatije, ali isto tako i razvijanje samopouzdanja. Kroz jedan krajnje aktivan pristup oni se postepeno praktično uvode u svet odraslih i na taj način stiču postepen osećaj odgovornosti i mislim da je to pre svega jako bitno. To se rukovodi onim principom koji je krajnje jednostavan i uvek važi, a to je - što se pre prema nekome odnosite kao da je odrastao, to će taj pre i postati odrastao.
Zatim, ono na čemu se posebno insistira jeste savetodavna uloga škole. Naime, sada postoje čitavi timovi koji se bave proučavanjem, praćenjem rada, specifičnosti, posebnim kvalitetima koje svaki učenik poseduje, tako da mogu na odgovarajući način da ga upute, odnosno da mu pomognu u tada životno bitnim odlukama koje učenik donosi, a to je – koju školu dalje upisati, odnosno koje zanimanje za sebe odabrati?
Takođe, ono na šta bih želela da se osvrnem jeste nastava, šta je nastava dobila reformama koje su se desile u oblasti obrazovanja. Dobila je mnogo toga. Pre svega, odavno je prevaziđen jedan krut i stereotipan način izlaganja, način nastave, promenama koje su se proteklih godina desile u sferi obrazovanja. Profesoru je data mnogo veća sloboda da on što kreativnije osmisli svoj čas, što je veoma pozitivna stvar.
Međutim, kako svaka reforma ima svoje pozitivne strane, i ova reforma ima jednu svoju drugu stranu medalje, koju nismo u stanju da ignorišemo, a to je da smo nekada imali u obrazovanju situaciju da profesor ima neprikosnovena prava, a sada su pravima koja su data roditeljima i učenicima, a pre svega istakla bih roditeljima, sada se otišlo u drugu krajnost, a kao što znamo, nijedna krajnost nije dobra i istina je uvek negde na sredini. Akcenat je na tome da se nađe jedan zdrav balans i da se profesorskoj profesiji vrati onaj ugled i dostojanstvo koje ona zaista i zaslužuje. Ovaj set zakona predstavlja jedan ozbiljan iskorak u ostvarenju tog cilja. Samo jedna sugestija, mislim da bi se na tome još trebalo raditi.
Takođe jedna sugestija koju ja imam, tiče se broja učenika u odeljenju. Naime, ovim setom zakona predviđeno je da to bude 30 učenika. Smatram da bi se njegovim smanjenjem na broj 25, naravno kada ekonomska situacija, toga smo svi svesni, to dozvoli, da bi se dobilo na više nivoa. Dobilo bi se pre svega na kvalitetu i na efikasnosti nastave, čega smo svi svesni, a drugo, dobila bi se konačno odgovorna rešenja – šta sa tehnološkim viškovima, što zaista jeste jedan realan problem danas u prosveti. To bi bilo ono što sam ja naročito htela da istaknem.
Još jednom samo na kraju da istaknem značaj obrazovanja, neophodnost i neminovnost stalnih promena u njemu, zato što to nije statična oblast, neminovnost unapređivanja, osavremenjavanja, kao i to da država koja je spremna i rešena da ulaže u svoje obrazovanje, zapravo ulaže u svoju budućnost. Zbog toga će SNS u danu za glasanje podržati ovaj set zakona. Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Janko Veselinović. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, uvaženi ministre, gospodo saradnici, uvaženi narodni poslanici, ja kao ni naša poslanička grupa nismo zadovoljni što je ovaj set od osam zakona ušao na ovaj način u proceduru. Radi se o veoma ozbiljnim zakonima. Mislim da će se ministar sa tim složiti, moglo bi se reći sistemskim zakonima važnim za obrazovanje. Oni su došli krajem prošle nedelje u proceduru. Mi danas raspravljamo o njima, objedinjeno. Još nam danas kažu iz Poslaničkog kluba SNS da su nam, eto, udelili još pet sati za tu raspravu. Smatram da je to krajnje neozbiljno.
Imajući u vidu važnost ovih zakona, danas ću ih makar nabrojati, da podsetim narodne poslanike o čemu mi raspravljamo i o čemu smo spremni da za jedan i po dan raspravimo i da u danu za glasanje pritisnemo taster.
Reč je o Zakonu o osnovnom obrazovanju i vaspitanju, Zakonu o srednjem obrazovanju i vaspitanju, Zakonu o obrazovanju odraslih, o čemu je najviše gospodin Babić govorio, Zakonu o izmenama i dopunama Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, Zakonu o izmena i dopunama Zakona o učeničkom i studentskom standardu, Zakonu o dopuni Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, Zakonu o izmenama i dopunama Zakona o inovacionoj delatnosti, Zakonu o zaštiti topografije poluprovodničkih proizvoda. O ovih osam zakona mi raspravljamo danas. Neki, istina, nisu stigli ni da se pomenu i zbog toga sam ja to ovom prilikom učinio.
Smatram da je to odnos prema obrazovanju u Srbiji, odnos države prema ključnoj sferi društvenog života, u koji svaka normalna država treba da ulaže da bi pokrenula društvo, društvo koje je u ozbiljnim problemima, državu koju muči najveća inflacija u Evropi, najveći pad plata, odnosno vrednosti plata, pad svih parametara, rast vrednosti evra, odnosno pad dinara. Ovih dana su se poslanici vladajuće koalicije dičili da je jedino dinar stabilan i da je to kapital ove Vlade. Sve je to obezvređeno. Inflacija vrednosti je pogodila i obrazovanje.
Nažalost, ni jedna zemlja sveta koja je pokušala da unapredi svoju privredu nije to činila na krilima vojnih aviona. Mi ovih dana razgovaramo o obrazovanju, o činjenici da nema para za udžbenike, školske kuhinje, da nema para za đake pešake, odnosno da će oni i dalje morati da zadrže taj status, da nema para za internet, da neće biti para za još neke stvari, ministre Obradoviću, znam da ste vi za to najmanje krivi, a kupujemo avione u vrednosti od milijardu evra.
Da li ste se nekad, ministre Obradoviću, postavili u situaciju da postavite pitanje prvom potpredsedniku Vlade i gospodinu Dinkiću, koji odlučuju o parama u ovoj zemlji, potpredsedniku Vučiću i ministru Dinkiću, da li ste postavili sebi možda pitanje da ih pitate da li bi bilo dobro da jedan taj avion ostave za neki srećniji period, a da vama daju makar 150 miliona evra? Razmislite o tome, gospodine Obradoviću, da ga možda na nekoj od narednih sednica pitate. Nisam siguran da je tačno da gospodina Vučića niko ništa ne sme da pita. Siguran sam da ste vi hrabar čovek i da ćete mu to pitanje postaviti.
Šta mislite šta bi se za milijardu evra moglo uraditi u oblasti obrazovanja i nauke? Vi to dobro znate. Vi znate kako je bilo u prethodnoj Vladi, koliko se ulagalo u nauku i obrazovanje, koliko je škola sagrađeno po Srbiji, koliko je naučnih parkova podignuto, neki se sada završavaju, koliko je stanova za mlade naučne radnike podignuto. Nažalost, ta dva čoveka su vas stavila u situaciju da vi to više nećete moći raditi. Čak se postavlja sledeće pitanje – šta ako vam Vučić i Dinkić kažu - gospodine Obradoviću, moraćete da odustanete od 6% vašeg budžeta, a 94% vašeg budžeta su plate? To znači da biste sa tih 6% odustali od svih drugih troškova i da biste vi imali samo da isplaćujete plate, a može se to lako desiti jer ste rekli da će plate ostati iste. O platama zaposlenih ću nešto kasnije. Ako vam kažu da smanjite budžet za 6%, moći ćete da isplaćujete samo plate.
Znači li to da će deca kao 90-ih morati da donose krede od kuće, da sami plaćaju osnovne potrebe škole u smislu opreme i sve ono što su nastavna sredstva da plaćaju njihovi roditelji? Znači li to da ulazimo u tu fazu? Da li je to javno školstvo o kome je danas govorio profesor Mićunović i koje je poznato još od Napoleona? Sada Olan pokušava da vrati taj sistem u Francusku. Da li smo mi u toj fazi da će javno besplatno školstvo kod nas značiti to?
Šta sam hteo da kažem? Naime, u članu 4. Zakona o osnovnom obrazovanju, nemam dovoljno vremena da pričam o svim zakonima, razumete zbog čega, zato što je jednostavno takva rasprava, kaže se da svako lice ima pravo na besplatno i kvalitetno osnovno obrazovanje i vaspitanje u javnoj školi. Znači, besplatno i kvalitet. Da li je besplatno i kvalitetno obrazovanje kada pogledamo sledeći član 68. u kojem se kaže – učenik koji nastanjen na udaljenosti većoj od četiri kilometra od sedišta škole ima pravo na besplatan prevoz? Šta je sa učenicima koji su nastanjena na udaljenosti od 3,5 kilometra, pa svaki dan treba sedam kilometara da pešače? Onda RTS dođe i slika, pa kaže - vidi đaka pešaka kako je uspešan. Što je rekao moj kolega, uvaženi profesor Stojković - više je vukova nego đaka na tom području. Da li je to besplatno školovanje? Zašto toj deci ne bi od ovog jednog aviona obezbedili besplatan prevoz?
U istom članu kaže se da škola u dogovoru sa jedinicom lokalne samouprave i donatorima, kao što je gospodin Babić, može da obezbedi za sve učenike besplatnu ishranu u celini ili delimično. Da li je to besplatno školovanje? Jesmo li rekli u članu 4. da svakom licu pripada besplatno školovanje, kvalitetno? Ovde kaže – može, pa sve posle kaže – može i sve zavisi od donatora jedinice lokalne samouprave, o kojima je ministar Dinkić, a mislim da spominjanje njegovog imena nema nikakvog smisla jer o tome odlučuje zna se ko, a njegovo ime sam već spomenuo. Dakle, uzeo je tim lokalnim samouprava te pare. Od čega će one da ulože u te škole i u te kuhinje, ako ne bude takvih donatora koji imaju sredstava da ulože u te kuhinje, gospodine Obradoviću? Zaista smatram da ste vi najmanje krivi što je ovo ovako. Uzeli su vašem ministarstvu sve, ali na neki način sedite u toj vladi pa ćete morati jednog dana postaviti pitanje – kako dalje?
Isto je sa celodnevnim boravkom. Kažu neki dan – nema para. Ta škola je inače udaljena 500 metara od moje kuće, da sada privatizujem skupštinsku salu. Direktor te škole na novom naselju, koje ima 50.000 stanovnika u Novom Sadu, kaže da nema para za produženi boravak dece u drugom razredu. Sada roditelji koji su upisali svoju decu u osnovnu školu računaju da će moći raditi, da kada dođu s posla da svoju decu nađu u školi, a ne da budu ispred škole. On kaže da nema para za produženi boravak. Šta roditelji sada da rade? Ili da ispišu decu iz škole ili da napuste posao. Da li je to besplatno školovanje? Molim vas, pitajte gospodina Vučića da li može taj jedan avion da ustupi, da odloži njegovu kupovinu za neki naredni period, kako bi bilo produženog boravka u mom Novom Sadu, u Leskovcu, u Beogradu i u bilo kom drugom gradu, kako bi bilo užine za decu, kako bi bilo krede u školi, kako bi bilo svetla u toj školi, kako se ne bi obrušavali krovovi itd.
Bojim se da ne uzmem previše vremena, mislim da će mi se koleginica Čomić naljutiti, pošto i ona treba da govori posle mene, ali još samo jednu minutu.
Pitanje besplatnog obrazovanja tiče se i kvaliteta obrazovanja, koje se takođe pominje u članu 4. Kakvo je to obrazovanje i kakav je to kvalitet kada smo mi zemlja u Evropi sa najvećim brojem privatnih časova koje roditelji plaćaju? Evo, iz mog ličnog iskustva, imao sam decu, moje komšije su imale decu, moji prijatelji su imali decu, ne samo što plaćaju engleski jezik, plaćaju i matematiku i hemiju itd.
Šta smo učinili na tom javnom školstvu da deca kada dođu kući, ne možda kao u Norveškoj ili Danskoj ne nose uopšte torbu, nego dođu kući, nema domaćeg, sve su radili u školi, ali, da makar osnovna neka znanja pokupe, da mogu da dođu na pismeni ispit, a da ne moraju da plaćaju privatnog učitelja, odnosno nekog ko će im dati neko dodatno znanje. Nije školovanje dece tako što im sipate nešto malo znanja, oni vam ponude košaricu da to sipate, ili vam ne ponude košaricu, odu kući i škola je nešto mnogo više.
Još samo dve stvari. Dakle, ovde se pominje uloga škole u oblasti sprečavanja nasilja, u oblasti sprečavanja loših navika koje se tiču uzimanja opojnih droga itd. Skrenuo bih pažnju na jedan veoma ozbiljan problem, a to je kocka, odnosno igraonice koje su oko škola, kojih je 1.400 legalnih, 1.000 nelegalnih, koje su ozbiljna opasnost za ovo društvo. Sve veći broj dece već u osnovnoj školi ide u te kockarnice, nemaju nikakvu edukaciju. Ukoliko postanu zavisnik nema gotovo u ovoj zemlji ustanove koja može da ih leči. Da nimalo ne budem neko ko daje procenu tog stanja, ali to stanje zavisnosti od kocke je adekvatno zavisnosti od bilo kog drugog narkotika i leči se gotovo isto teško, a nikakva pažnja se gotovo tome ne posvećuje. Jedan sam amandman po tom pitanju uložio kada je u pitanju posebna briga škole o toj temi.
Na kraju, završavam sa jednim stavom koji me, da kažem, više i ne čudi kada vidim kakav je odnos države prema školstvu. Član 53. zakona koji se tiče osnovnog obrazovanja kaže – za decu građana Republike Srbije koji su na privremenom boravku u inostranstvu može da se obezbedi dopunsko osnovno obrazovanje itd. Znači, nemamo nikakvu obavezu da organizujemo osnovno obrazovanje za decu koja su napolju, zato što su njihovi roditelji otišli trbuhom za hlebom ili kruhom. Oni su sada prepušteni sami sebi.
Odmahujete kolega glavom, ali znam da je veoma mali broj te dece uključen u obrazovanje na srpskom i to nije vreme kao što je bilo za vreme SFRJ da je u svakoj državi bilo odeljenje i deca su se mogla školovati i znati i učiti naš jezik.
Mislim da je u tom delu Srbija podbacila. Mi smo doneli Zakon o dijaspori i Srbima u regionu. Ovde se Srbi u regionu uopšte ne pominju. Mislim da je to takođe greška, ali smatram da ovo nije nevažna tema, da nije nevažna tema i da je obrazovanje naše dece koja žive u inostranstvu zaslužilo mnogo više pažnje. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Zoran Babić. Replika. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, za razliku od prethodnog perioda i prethodnih 12 godina u Srbiji, kada su se pravili zakoni po volji pojedinaca, po volji tajkuna, kada su razni ministri u Vladi kupovali avione, ali ne za vojsku, ne za državu, nego za sebe, od sredstava koja su opljačkali od ovih građana Republike Srbije, ova Vlada Republike Srbije, ovaj ministar odbrane kupuje avione za Vojsku Srbije, a ne za svoje privatne džepove i ne za svoje privatne potrebe.
Meni zaista nije jasno zbog čega nekome smeta da Vojska Srbije postane oružana snaga koja je opremljena i kadrovski i tehnički. Zar čekamo da nam država bude i da naš vazdušni prostor brani i čuva neka druga zemlja, ili ćemo to raditi mi? Koliko još pilota pripadnika Vojske Srbije mora da pogine, mora da ostane bez života da bi se neko dozvao u pamet i ona sredstva koja je prethodnih godina trpao u svoje privatne džepove različitim privatizacijama, a sada mu, zaboga, smeta kada država kupuje za državu, za Vojsku? Kakve veze to ima? Ko kome sme da kaže, ko kome nešto ne sme da kaže?
Pogledajte se u ogledalo pre nego bilo šta izgovorite. Pogledajte zašta ste bili odgovorni 12 godina. Pogledajte gde nam je zemlja posle tih 12 godina. Pogledajte gde smo po ne zaposlenosti. Gde smo bili po stepenu kriminala i korupcije. O tome pogledajte, u ogledalo pogledajte, pa tek onda spočitajte nešto ovoj Vladi i gospodinu Aleksandru Vučiću i SNS.

Narodni poslanik Janko Veselinović, replika.

Po svemu sudeći da me gospodin Babić opet nije razumeo, ali pošto nije bio u sali i ne očekujem da me je mogao razumeti. On uđe u salu samo kada treba da da repliku, ali nije u kontekstu, pa ću mu oprostiti.
Govorio sam o činjenici da nemamo užinu, da nemamo za produženi boravak, da uskoro nećemo imati ni za kredu, a da se zadužujemo milijardu eura za kupovinu šest aviona. Razumeo bih jednog naprednjaka koji sada govori kao radikal da smo te avione kupili pre potpisivanja Briselskog sporazuma, pa da smo trebali nešto da štitimo sa njima.
Šta ćete sada, gospodo, da štitite posle potpisivanja Briselskog sporazuma. Kasno ste se setili da branite zemlju sa milijardu eura kredita. Govorio sam o obrazovanju, gospodo, i činjenici da je nekome sada prioritet da kupi iz kredita, a već ste se zadužili za četiri milijarde eura za šest, sedam meseci.
Da vas podsetim nezaposlenost je mnogo veća u odnosu na period kada je DS bila na vlasti. Svi drugi parametri su, da ih ne nabrajam, mislim da i građani dobro znaju koliko mogu da kupe danas, a koliko su mogli pre godinu dana da kupe za isti novac. Mislim, da dobro znaju koliko je ljudi ostalo bez posla. Samo trideset hiljada u zadnjih četiri meseca itd. Dakle, pričamo o obrazovanju, gospodine Babiću. Mi smo za to da se brani ova zemlja, ali mi pričamo o prioritetima da li nam je trebalo baš šest aviona da se kupi u Sočiju ili je možda bilo bolje da se to preusmeri za puteve, đačke troškove đaka pešaka kako ih vi volite pesnički opisivati. Nisu to đaci pešaci iz devetnaestog veka, ovo je dvadeseti vek, vreme interneta. To nije nikakva pohvala da imate đake pešake. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Zoran Babić. Replika.